Pravci u psihoterapiji

First topic message reminder :



Psihoanalitička terapija pokušava da dopre do nesvesnog kao izvora problema sa kojima se pacijent susreće. Kroz oslobađanje potisnutog stiče se uvid u pacijentove konflikte i motivacije.

Psihonalitičar ohrabruje pacijenta da slobodno iznese sve o sebi i svom životu, bez straha da će zbog toga biti osuđen. U terapiji se, između ostalog, koriste tehnike slobodnih asocijacija (pacijent govori sve što mu padne na um, bez logičke i racionalne samokontrole) i tumačenja snova kako bi se pronašao skriveni, nesvesni obrazac pacijentovih mišljenja, osećanja i postupaka.

Psihoanalitičku terapiju ometaju otpori – pacijent se zatvara i tako sprečava dalji rad na nesvesnom.

U toku analize se javlja transfer - pacijent na analitičara prenosi svoje emocije prema drugim ličnostima iz života.

Šta radi terapeut?
- Podstiče pacijenta da kaže sve što mu je na umu;
- Postavlja pitanja;
- Rasvetljava, objedinjujući ono što je pacijent rekao;
- Suočava pacijenta sa nekim vidom njegovog ponašanja, obično otporima;
- Tumači nesvesne motivacije i njihovu vezu sa pacijentovim životom;
- Tumači uticaj prošlih događaja na sadašnjost;
- Tumači otpore, ukazujući pacijentu kako izbegava problem;
- Tumači transfer, ukazujući pacijentu kako stari konflikti utiču na sadašnje odnose, uključujući i onaj sa analitičarem;
- Tumači snove, tražeći pacijentovo mišljenje o njegovim snovima i njihovoj vezi sa sadašnjim problemima.
- Rekonstruiše, procenjujući šta je to u prošlosti moglo da stvori sadašnje nevolje.

Psihoanalitička terapija se zasniva na pretpostavci da će pacijent, upoznavši svoje nesvesne motivacije i konflikte, dospeti do uzroka svojih problema i tako uspeti da ih prevaziđe.
Psihoanalitička terapija dugo traje jer podrazumeva istraživanje čitave ličnosti.

Analiza otpora

Otpor je pojam kojim se definiše svako suprotstavljanje klijenta sopstvenoj potrebi za samorazumevanjem i klijentovo suprotstavljnje analitičaru, kao osobi koja se u analitičkoj situaciji stara za njeno dosledno održavanje. Intenzitet otpora varira u toku analitičkog rada u
zavisnosti od oživljavanja iskustava koja su ga pobudila. Otpor i odbrana su međusobno povezani i čine jedinstvo. Kada otpor deluje, to
se vrši putem nekog ili nekih mehanizama odbrane.

Vrste otpora su: svestan, podsvestan i nesvestan. Njegova funkcija je defanzivna - da se odbrani.

Kliničke manifestacije otpora:
1. Ćutanje - ćutanje je verovatno najvidljiviji znak otpora. Klijent nije došao na analizu da bi ćutao. Ono ga dovodi u situaciju da oseti da
pored potrebe i želje da govori o sebi istovremeno postoje i suprotne tendencije da to izbegne. Česti uvod u ćutanje je kada klijentu
odjednom ''ništa ne pada na pamet'' ili kada oseća da nije raspoložen da govori.

2. Telesni znaci - na primer, specifična stezanja mišića lica, tela, ekstremiteta, menjanje boje i izraza lica i glasa, znojenje, itd. klijenti se mogu požaliti na težinu u grudima, ''knedlu u grlu'', razna probadanja, sušenje usta, nedostatak vazduha i drugo.

3. Izbegavajući govor - kao što je govor moćno sredstvo izražavanja, tako je i efikasno sredstvo izbegavanja. Rečima se može manipulisati, tj. može se dosta govoriti, a vrlo malo reći. Mogu se koristiti dvosmislene reči, govoriti uopšteno, izostavljati važne detalje i drugo.

4. Izbegavajuća ponašanja - razna ponašanja, posebno ona koja se rigidno i stereotipno izvode, pokazuju se kao pouzdan znak delovanja otpora. Na primer, klijent može svaki sastanak da počinje na isti način, dolaziti na njega u minut tačno, redovn odlaziti u toalet, pre ili posle sastanka, itd. Pripremanjnj materijala za sastanak često je nastojanje da se izbegne ''prazan prostor''.

5. Odsustvo ili neadekvatnost osećanja - izostavljanje osećanja ili nesklad sa onim o čemu se govori je pouzdan kriterijum delovanja otpora.

6. Odsustvo relacije sadašnjost-prošlost - tendencije da se produženo govori samo o sadašnjosti ili samo o prošlosti, bez nastojanja da se osvetle karike koje iz povezuju, ukazujuna otpor. Sadašnjost se ne može razumeti bez prošlosti i obratno. U analitičkom radu polazište je uvek u osećanjima u sadašnjosti.

7. Odsustvo snova - snovi su u analitičkom radu sastavni deo slobodnih asocijacija. Oni se spontano unose u analizu, kao i svi drugi sadržaji. Nesanjanje, zaboravljanje snova i nesaopštavanje snova ukazuju na delovanje otpora. Otklanjanjem tekućih otpora, snovi postepeno počinju da se javljaju, pamte se i unose u analizu. Velika produkcija snova, saopštavanje snova u nizubez nastojanja da se asocira na njih, takođe su indikator otpora.

8. Odsustvo promena - analitički rad je iz sastanka u sastanak praćen nekim promenama u doživljavanju i ponašanju. Izostajanje promena, stereotipnost sastanaka - upozorava na otpor.

9. Kašnjenja i izostajanja sa sastanaka - u produktivnim periodima analitičkog rada, klijenti sa nestrpljenjem očekuju sledeći sastanak, efikasno eliminišu razne moguće uzroke kašnjenja ili nedolaženja, blagovremeno regulišu druge obaveze, i sl. Kašnjenja ili izostajanja ukazuj uda klijent želi da izbegne suočavanje sa trenutnim doživljavanjem.

10. Odigravanja (acting out) - su uvek otpor, jer supstituišu sećanja aktivnošću. Klijent ne unosi u analitički rad svoja doživljavanja, već
ih odigrava u konkretnim aktivnostima izvan analize, bez uvida u prave motive. Pravilo uzdržavanja je ujedno i prevencija odigravanja.

11. Vedri sastanci - analitički sastanci ne moraju uvek biti bolni i tmurni. Povremeno dolazi do olakšanja, do doživljaja značajnog
postignuća, koje podiže raspoloženje. Međutim, oni su uvek mesto gde se ozbiljno radi. Stoga povišeno raspoloženje ukazuje na nastojanje da se njime nešto izbegne.

12. Transferni otpori - otpore uvek prate osećanja koja se pre ili kasnije pokažu kao transferna. Reagovanje analitičara na ispoljene otpore odražava se na odnos i utiče na razvoj transfera. Otpori vezani za izbegavanje transfernih osećanja nazivaju
se transfernim otporima.

• V.Rajh, u svom radu, napušta jezik objašnjenja koji se bavi dijagnozama, analizama, kategorizacijom i klasifikacijom jer taj jezik potiče “iz glave” i obično služi kao odbrana protiv svesnosti o značaju tela. On se hvata u koštac sa energijom tela koristeći jezik istraživanja koji je otelotvoreni jezik, pomaže čoveku da se poveže sa svojim iskustvima i sa iskustvima drugih.

Terapija, uopšte, koristi tri jezička sistema ili dijaloga: jezik reči, jezik tela i, kao teći, dijalog između ta dva jezika. Psihoanalitičari, primarno, koriste jezik reči, rahijanski terapeuti ističu jezik tela. Telesni terapeuti moraju da razumeju dijalog između reči i telesnih ekspresija i usmere osobu da napusti jezik objašnjenja i nauči jezik istraživanja.

Etiologija većine problema klijenata je konstantna represija koja često započinje još u ranim danima, a obuhvata i seksualnu i fizičku i emocionalnu i psihološku represiju. Ona se manifestuje na telu u vidu psihosomatske memorije u višestrukim slojevima. Pošto ljudi nisu glave koje hodaju, već imaju i tela, ne možemo da ignorišemo telesne procese koji su fiziološka osnova mnogih tzv. duševnih poremećaja. Analiza, sama po sebi, teško (da li uopšte?) dopire do tih fizičkih i fizioloških represija na koži, mišićima i, čak dalje, do samih telesnih ćelija. Telesna psihoterapija, koja objedinjuje rad na telu i umu, može da bude vrlo efikasna u poništavanju ovih ustaljenih obuzdavanja i u oslobađanju tela i uma od represivnih efekata. Konačni cilj je osloboditi životnu energiju i usmeriti je u pravcu jasnoće, slobode, ljubavi, poštenja, empatskog poštovanja i radosti.

Jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih osećanja i da ih artikuliše, da se od otuđene karakterne strukture pomeri ka proživljenoj komunikaciji i kontaktu. Oslobađanje životne energije kroz telesni rad stvara visok energetski potencijal i kreira pulsaciju koja je preduslov produbljivanja odnosa sa drugim ljudima. Nije cilj da se eksplodira već da se pulsira, nije cilj act-out već act-in. Važno je da čovek nauči da kaže ono što misli i da misli ono što kaže; da oseća ono šta govori i da govori ono što oseća. Ako osoba govori jedno a njeno telo drugo, telesni terapeut postaje prevodilac između jezika reči i jezika tela, otvara dijalog između njih, integriše govor i osećanja, pokret i zvuk, ton glasa i ton mišića. Na taj način pomaže stvaranju kvalitetnije komunikacije između glave i trupa i energija može lako da se kreće u oba pravca - od glave ka trupu, od trupa ka glavi. Tako se uspostavlja vertikalno spajanje, tj. celovitost jedne osobe.

• U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce na srce. Taj prenos energije između dve osobe je ukršten. Prvo se uspostavlja vertikalno a zatim horizontalno spajanje. To predstavlja energetski most između dva čoveka, sa dve strane: ja ka tebi, ti ka meni. Kada je taj most dobro uspostavljen govorimo o istinskom slaganju dve osobe. Energija teče slobodno u dva pravca, kreira čistu komunikaciju, efektivnu radnu sposobnost, razmenu humanosti i rast koji donosi zadovoljstvo. Tada možemo govoriti o pravom transferu. Ako taj most nije dobro uspostavljen onda je komunikacija uznemirujuća, blokirana, zavodljiva i manipulativna, previše pasivna ili previše aktivna, u svakom slučaju nekvalitetna. Pravi rad na transferu je onda kada pomognemo sebi i drugima da se pomerimo sa destruktivnih obrazaca interakcije ka kreativnim obrascima.

• Iako se radi o posebnoj grani psihoterapije, i ona sama obuhvata čitav niz različitih i, ponekad, potpuno odvojenih pristupa. Njihov “zaštitni znak” je rad na telu koji podrazumeva dodir, pokret, disajne tehnike. U tom kontekstu postoji povezanost sa telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskim disciplinama, ali isto tako i suštinske razlike.

• TP se razlikuje od čisto telesnih tehnika, poput masaže i fizioterapije, ili čisto verbalnih, kao što je psihoalaniza, u tome sto se koncentriše na interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.




• U telesnoj psihoterapiji postoje izuzetno bogate i razvijene kako verbalne tako i neverbalne tehnike, metode i modaliteti. One su nastale kao rezultat isprepletanih uticaja njenih osnivača, komunikacije sa dodirnim naučnim disciplinama ali i bogatstvom koje se otvara posle integracije tela i duha. Svaka od ovih tehnika je zanimljiva ali nama prostor dozvoljava samo da nabrojimo neke. Matični Rajhova vegetoterapija iz koje se granaju primarni pristupi: Bejkerova Orgonomija, Lovenova Bioenergetika, Pijerakosova Sržna energetika, Kelijev Radix, iz kojih kao druga generacija nastaju: Boadelina Biosinteza, Bodinamika danskih autora, Biodinamika Gerde Bojasen, razne analitičke TP, Funkcionalna TP, Hakomi, Integrativno respiratorna terapija, Terapija pokretom, Somatski proces, Psihosomatska
integracija, Perinatalna psihoterapija, Psihomotorna terapija, Biosistemska Psihologija, Karakterna Analiza, Životnoenergetska terapija, Organizmička psihoterapija, naša TePsinteza itd.

Izuzetna snaga i bogatstvo ovih tehnika je omogućila da se samo u Evropi oformi oko 50 škola TP sa svojim specifičnostima. Ipak, sve one poštuju osnovne odrednice i karakteristike TP kao grane psihoterapije, glavne principe rada TP, zajedničku definiciju i zajednički etički kodeks.




• Uopšte, što se tiče indikacija, sve vrste telesne psihoterapije naglašavaju holistički način mišljenja, tj. na sve psihičke probleme se gleda kao na posledicu karakternog i muskularnog oklopa u sklopu jedinstva duha i tela a u skladu sa tim jedinstvom i njegovim zakonitostima se pristupa tretmanu. (Zato je prevodjenje u dijagnostičke kategorije pomalo veštačko za telesnog terapeuta i ustupak konvencijama vrlo ograničene upotrebljivosti.)

Radi se sa razlicitim tipovima klijenata: psihološko-psihijatrijskim klijentima; granicnim, traumatizovanim i adiktivnim klijentima; klijentima sa psihosomatskim simptomima; svim tipovima psihoneurotičnih i karakterološki izmenjenih klijenata; sa tzv. “zdravim” klijentima koji žele da unaprede životne veštine, odnose, seksualnost, komunikacijske veštine ili psihosomatsko funkcionisanje.

• Specifične grupe klijenata uključuju različite vrste umetnika, sportiste, decu, adolescente, povratnike sa hospitalnog lečenja, žrtve udesa i posttraumatskog stresnog poremećaja, alkoholičare i narkomane u apstinenciji i oporavku, ljude sa problemima telesne slike (poremećaj ishrane), itd.

Svaki od modaliteta TP se razlikuje od ostalih po nekim svojim specifičnostima koje ih čine više ili manje efikasnima u odnosu na različite tegobe klijenata. Tako su npr. neke metode indikovane za preterano oklopljene klijente (Biodinamika Gerde Boyesen ili Radix i sl.), dok su druge kontraindikovane za odredjene poremećaje (npr. duboka regresija u radu sa post traumatskim poremećajima). Samo se mali broj tehnika može koristiti kod svih klijenata - nego se obično čini izbor.

• Iskustva pokazuju da se telesne psihoterapije mogu takodje vrlo uspešno kombinovati sa verbalno orijentisanim psihoterapeutskim usmerenjima. Iznad svega, iskustvo nam pokazuje da su TP nezamenljive ako problem sa kojim se radi potiče sa preverbalnog stadijuma. Jer, kako direktno preverbalne fenomene tretirati verbalno?

Uopšte se smatra da je TP dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima emocionalnih, mentalnih ili psiholoških problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri uključeno telo, bilo da proces te osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u fizičkim ili psihosomatskim simptomima. TP se može upotrebiti bilo za otklanjanje simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija. TP je takodje dobar put za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.




• Mada se počeci TP vezuju za intuitivan pristup i empatiju, savremena naučna validacija TP nam nudi ogroman broj publikacija, istraživanja, studija slučajeva, trening izveštaja, antologija, kliničkih evidencija,projekata, akademskih objavljivanja, itd.

Naravno, ograničenja koja se odnose na istraživanja u psihoterapiji uopšte važe i ovde zbog velikog broja faktora koje treba podvesti pod kontrolu. Zbog toga su istraživačke studije primorane da specifikuju pitanja cilja, uzorka, uslova, itd, što otežava uopštavanja i zaključivanja o globalnoj efikasnosti. Ipak, desetine specifičnih istraživačkih studija potvrdjuju da TP ima efekat dobrobiti jedne ili druge vrste(John May,1997; Caldwell C, 1997). Efekti poboljšanja su pronadjeni u istraživanjima dece, studenata koledža, odraslih, ambulantnih pacijenata, hospitalizovanih, belih, crnih itd. Efekti poboljšanja se odnose na: povećanje životnog zadovoljstva, poboljšanje stava o sebi i drugima, poboljšanje stava prema svom telu, poboljšanje lokusa kontrole, poboljšano seksualno funkcionisanje, smanjena anksioznost, poboljšani odnosi, itd. U literaturi se često citira naša studija u kojoj smo našli da kratka TP omogućava prevazilaženje zastoja u tekućim verbalnim terapijama (Klisić,Lj,1978).

•Do skoro je efikasnost dodira bila samo indirektno potvrdjena, odnosno, postojalo je mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir.
Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem
dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji.

Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast. Znači, istraživan je (2004) direktan rezultat dodira i rezultati premašuju sve prethodne naučne postavke o važnosti i lekovitosti dodira.

• Velika istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta (1982 – 2004) na čelu sa Prof. Bessel van der Kolk (Boston Univ.) o neurobiologiji traumatskog iskustva i procesovanju traume kroz somatsko iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana, nedvosmisleno ukazuju na nezamenljivu i ključnu ulogu Telesne psihoterapije u tretmanu trauma.

Staro lečenje razgovorom, tipično za verbalne terapije, se nije pokazalo od vrednosti u tretmanu traume. Naprotiv, dokazano je da je kontraproduktivno: klijent beži u razgovor sa terapeutom jer ne može da podnese da oseća svoje telo. Sve dok je terapeut sa njim u verbalnom setingu, on se uspešno brani od unutrašnjeg iskustva tela koje jedino može doneti razrešenje. Reči ne mogu da integrišu poremečene šeme senzacija i akcija koje čine srž traume. Tretman ustvari treba da integriše senzacije i akcije u kojima se pacijent zaglavio, “ Sve dok ljudi ne osećaju svoja tela, mi gubimo njihovo i svoje vreme pokušavajuči da radimo psihoterapiju.”

Rezultati istraživanja ukazuju da je telesna psihoterapija najefikasniji način da se tretiraju traume.

• Takodje, istraživanja Babette Rothschild ukazuju na to da se bez rada na telesnoj svesnosti ne može uspešno razrešavati problem PTSP.

I tako, polako, na bazi naučnih istraživanja, Telesna psihoterapija se sa dosadašnje margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji.

Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu koju vode Soeder,Kaschke,i drugi. Dosadašnji rezultati obradjivani od 1999 pa na dalje, ukazuju na visoku efikasnost TP u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste pro blema kao što su anksioznost, depresija, somatske žalbe, samoefikasnost itd, tretirane su telesnim psihoterapijama. Efekti tretmana su po kazali us pešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na kliničkom nivou značajnosti.

Ova i slične studije treba da olakšaju prevazilaženje predrasuda i strahova od dubina sopstvene prirode kao i da upoznaju sa ovom , inače u struč nim krugovima relativno nepoznatom, iako prvom granom psihoterapije - TELESNOM PSIHOTERAPIJOM

• U našoj zemlji, još od 1976, razvijamo posebnu školu telesne psihoterapije koju smo nazvali Telesna psihoterapeutska sinteza ili, skraćeno, TePsinteza. Na nju su uticale neke škole telesne psihoterapije kao što su Radix, Vegetoterapija, Biosinteza, Bioenergetika, Bodynamic, Sržna telesna psihoterapija itd. ali i bogata tradicija naših naroda u prihvatanju dodira i neverbalnoj ekspresiji. Pošto je u našoj narodnoj tradiciji dodir pozitivno vrednovan i upotrebljivan mnogo više nego u zapadnim kulturama, mi se trudimo da i dalje razvijamo tu sintezu i kreativno je unapredimo. Ipak, evidentno je da se čak i naši ljudi teško nose sa civilizacijskim zidom straha od sopstvene telesnosti.

• Tokom trening programa studenti uče bazične principe koji su zajednički za sve telesne psihoterapije kao i izuzetno bogat repertoar verbalnih i neverbalnih dijagnostičkih i terapeutskih tehnika. Lični rad se podrazumeva tokom celog trening programa a pri mena naučenog se supervizira. Diplomirani psi hoterapeuti TePsinteze na osnovu završenog trening programa dobili su Evropski sertifikat za psihoterapiju - ECP. Nosioci ECP i psiholozi Elida Faganel, Svetlana Vukojević Deleon, Jelena Mutavdžić-Vojnović i Ana Ristović Peković već niz godina asistiraju osnivaču škole kao najiskusniji telesni psi ho terapeuti kod nas. Razvoju škole su, pored njih, svojim radom značajno doprineli kolege, diplomirani psiholozi i lekari, od kojih su neki i pred diplomiranjem u TePsintezi: Ljiljana Jovanović, Biljana Zubović, Nebojša Miličević, Vesna Erceg, Dragana Hajduk, Mihajlo Hajduk, Orfej Radisavljević, Ida Teodosijević, Koviljka Stamenković, Olgica Najdanović, Biljana Mar ković, Aleksandra Milunović, Suzana Kalam, Daliborka Janić, Siniša Prodanović, Koviljka Miličević-Bubnjević, Ivana Stojanović, Vesna Jotić, Nikola Djordjević, Olga Vuličević i mnogi drugi psiholozi, lekari i stručnjaci srodnih disciplina koji su nam se pridružili kasnije.

Pošto je Telesna psihoterapija jedina psihoterapija koja dopire i do preverbalnog nivoa razvoja i radi na sistematski način sa preverbalnim fiksacijama, razumljivo je veliko interesovanje medju kolegama za ovaj metod psihoterapije.

Specifičnost naše škole je teorija razvoja orgazma i izučavanje funkcije blaženstva, kao i teorija razvoja agresije u pravu moć. Prvo je nastavak istraživanja W.Reich-a u oblasti tabua i funkcije orgazma, a drugo se nadovezuje na instiktiviste.

•Iako je agresivnost obradjivana u okviru raznih teorijskih sistema( akademski, bihejvioralni, humanististički, psihoanalitički, feneomenološki, egzistencijalistički itd) u psihologiji kao nauci uglavnom preovladava mišljenje da je to jedan nejasan i protivurečan pojam. Postavljene su razne instiktivističke teorije ( Mc Dugal, Frojd, Hartman itd) shvatana je kao reakcija na frustracije itd ali je i pored svega toga agresivnost ostala u velikoj meri nejasna. Onda sam došla na ideju da posmatram agresiju kroz spektar razvoja. To mi je pomoglo da malo bolje shvatim iracionalnosti rata i da se lakše nosim sa zadatcima koji su bili preda mnom

Najmračnija ljudska potreba da se vlada drugima je , po mom uverenju, samo jedan ćorsokak pravilnog razvoja moći koji rezultira blaženstvom čime mračna vlast nad drugima nikad ne rezultira, pored ostalog.

• Izučavanje evolucije nagona za samoodržanjem u smislu razvoja stepena slobode mi daje osnovu da predložim TEORIJU RAZVOJA AGRAZMA. Predložen je kontinum agresija-moć i obradjene faze razvoja: Primitivna agresija, Destrukcija, Manipulativna agresija, Pasivnost, Asertivnost, Stvarna Moc, Nedualna svemoc.

• Reich je formulisao tabu seksualnosti kao nešto što narušava fizičko a i psihičko zdravlje. Usmerila sam našu pažnju na postojanje još dubljeg tabua - tabua blaženstva koji je u osnovama naše potrošačke civilizacije i održava naše otuđenje na dubljem nivou.

Teorija razvoja orgazma smatra da se orgazam raz vija paralelno sa razvojem svesti i da se praće njem razvoja orgazma može istraživati i meriti i sam razvoj svesti.

Sa psihološke tačke gledišta, svest je psihološka funkcija koja se razvila iz potrebe odlaganja reakcija, zbog adaptacije i preživljavanja, a glavna namena joj je povećanje stepena slobode u donošenju odluka. Mi ističemo da postizanje tog cilja može biti praćeno predivnim nagradama - ekstazom i blaženstvom. Suština razvoja orgazma i jeste učenje odlaganja neposredne, instiktivne reakcije i povećanje stepena slobode u donošenju odluka.
Merenja pokazuju da, kako se razvijaju, orgazmi postaju duži, kontrakcije se dešavaju u dubljim nivoima tkiva, a same kontrakcije postaju izmenjene i rastegnute, luči se više endorfina, moždani talasi sve više liče na one koje dobijamo pri meditaciji, i sukcesivno se otvara dublji unutrašnji sloj obrade informacija.
Odlaganje neposredne reakcije omogućava nastanak fenomena koji se konstatuju objektivnim merenjima i mogu se istraživati i meriti u skladu sa pravilima naučne metodologije istraživanja.

• Klasifikacija stupnjeva orgazma bi mogla da ,u svom najgrubljem obliku , ovako da izgleda : jednostavni, blokirani, zreli, nedualni.

Znači, od početnog stupnja - jednostavnih, prostih orgazama, sličnih životinjskom nivou, pa preko privremenih blokada, učenjem odlaganja neposredne reakcije, sadržavanja i kanalisanja, tek dolazimo na ljudski nivo zrelosti i slobode u donošenju odluka , koji se na kraju , usklađivanjem, pretvara u božanski nivo potpunog jedinstva sa svim što postoji.

Zbog toga teorija razvoja orgazma i tvrdi da je funkcija orgazma psihičko i fizičko zdravlje, kao i produžetak vrste, a funkcija blaženstava je da nas na socijalnom nivou vodi ka jednoj humanijoj civilizaciji a na individualnom nivou - razvoj svesti.

• Naravno, ovo je dovelo u sumnju dosadasnji pojam psiholoske zrelosti: Koncept psihološke zrelosti je veoma problematičan u psihoterapiji zato što je ostao suviše vezan za biološki model iz koga je nastao. Na primer, psihoanalitička teorija od koje se počinje u većini psihoterapeutskih tumačenja, vezuje pojam zrelosti za dostizanje genitalnog primata. Izgleda da je ta teorija suviše uska. Postaje sve jasnije da ono, što se donedavno smatralo zrelošću, je ustvari, samo početak sazrevanja. Ako se energija svede na minimum, onda
je lako ostaviti privid zrelosti. A šta se dešava u slučaju optimalnog nivoa energije, videćemo na dijagramima koji slede. Sama zrelost
je višeslojna i sastoji se od različitih kompleksnih faza koje su daleko od jednostavnosti prvobitnih shvatanja. Zbog toga predlažem:





•Frojd i Rajh su u svojim teorijama seksualnosti detaljno razradili jedan deo spektra svesti, dok su samo ovlaš zahvatili za njih periferne nivoe. Te nivoe nam sada detaljno opisuju teoretičari spektra svesti. Drugim rečima, psihoanaliza je razvila dobar način da se radi sa ego mehanizmima odbrane i procesima koji karakterišu ego nivo svesti. Rajhijanska psihoterapija je razvila dobar način da integriše telo i psihu, ali nije dovoljno razradila transpersonalne i druge nivoe spektra svesti. Da bi se postalo stvarno slobodnim od blokada, takozvani "genitalni karakter", izgleda da je potrebno da se radi i nosi sa više nivoa spektra svesti i njihovom integracijom, nego što su to mislili Frojd i Rajh. Da li ćemo u budućnosti posle genitalnog primata govoriti o srčanom primatu, pa o univerzalnom primatu? A posle oralnog, analnog, falusnog i genitalnog karaktera govoriti o srčanom karakteru i o rastapanju karaktera, tj. Ne-karakteru?

Ovde nije reč o post-genitalnom karakteru, nego o preciziranju genitalnog karaktera i nijansiranju razvoja, jer se i ja slažem da, onako kako su ga definisali Frojd i Rajh, on u stvari ne postoji.

• Znači, možemo predložiti nastavak TEORIJE RAZVOJA KARAKTERNIH STRUKTURA.

Genitalni karakter povezujemo samo sa početcima zrelosti i sa sposobnošću predaje refleksu orgazma, i slobodom od glavnih blokada i neurotičnih fiksacija.



Srčani karakter znači davanje primata srčanim reakcijama, da se sve odluke donose iz srca, iz principa LJUBAVI. Predstavlja mu zadovoljstvo da širi radost i ljubav medju ljudima. Ova karakterna struktura je zato na višem nivou svesti. Iskustvo blaženstva je najčešće rezultat akcije ljubavi. Naravno, kao i u prethodnim karakterima, neke neurotične tendencije ostaju.

• Ne-dualni karakter ili metaforično rečeno, božanski karakter dolazi na kraju. Najrazvijenija karakterna struktura je ustvari rastapanje karaktera. Jer, ne zaboravimo, po svojoj prirodi, karakter je smrznuta funkcija. Sada nema više smrznutih funkcija i tok je kompletan. Nema potrebe više za odbranom jer je sve prihvaćeno i voljeno. Možemo govoriti o Univerzalnom primatu, jedinoj realnosti koja jeste ili jednostavno, o sveprožimajućoj LJUBAVI.

• Razvoj ovih novih ideja je samo jedan deo rada u školi. Ostali delovi su fokusirani na proučavanje opstih teorijskih osnova psihoterapije, bazičnih principa telesne psihoterapije i učenje bogatog repertoara verbalnih i neverbalnih tehnika telesnih psihoterapija.

• Ali, o svemu tome mnogo više na stranicama knjige koju mozete nabaviti preko Udruzenja (063-8303896).

Predsednik WCP (svetskog komiteta za psihoterapiju) A. Pritz u našoj školi, 2002.

Osnivanje WCBP sa profesorom Paramahansom Ananta Bharati, 2003

Predsednik EAP - Mony Elkaim sa osnivačem na EAP kongresu u Beogradu, 2004

Predsednik EABP Courtenay Young u našoj školi 2004

Joop Valstar, predsednik EABP sa osnivacem, 2006:

EABP NA Council u Beogradu, 2007

Autorsko pravo preuzetog teksta je :http://www.tepsyntesis.org.yu/psihoterapija.html Gde možete naći više informacija

Bihejvioralna terapija

Šta bihejvrioralna terapija neće učiniti? Bihejvioralna terapija vam neće pomoći da spoznate sebe. Za razliku od psihoanalize, Neće tragati za skrivenim, nesvesnim motivima, za dubljim uzrokom ili poreklom vaših nevolja. Cilj bihejvioralne terapije je drugačiji. Pokušaće da vas u što kraćem roku oslobodi ponašanja i raspoloženja koja vam nanose štetu. Bihejvioralna terapija se zasniva na pretpostavci da je svako ponašanje (uključujući i emocionalne probleme) naučeno i da stoga može biti zamenjeno drugačijim, poželjnijim. Ili, narodski rečeno, da svaka navika ima odviku.

Od sedamdesetih godina prošlog veka bihejvioralna terapija je široko rasprostranjena. Sve više se kombinuje sa kognitivnim pristupom i sprovodi kao kognitivno-bihejvioralna terapija.

Bihejvioralna terapija se koristi u lečenju poremećaja i simptoma poremećaja kao što su upotreba opijata, agresivnost, poremećaji u ishrani, fobije, anksioznost. Koristi se i pri lečenju organskih poremećaja kao što su nekontrolisano mokrenje ili nesanica.

Kognitivno-bihejvioralna terapija se usredsređuje na izmenu lažnih misaonih obrazaca na kojima se zasniva neodgovarajuće, štetno ponašanje. Uključuje tretman afektivnih poremećaja, socijalne fobije, šizofrenije, opsesivno-kompulzivnih poremećaja, agorafobije, post-traumtaskog stresa, Alzhajmerove bolesti, poremećaj nedostatka koncentracije i hiperaktivnosti. Koristi se i u tretmanu horničnog bola pacijenta sa bolestima što su reumatoidni artritis, problemi sa leđima ili rak.

Bihejvioralna terapija je saradnički, akciono usmerena i daje pacijentima aktivnu ulogu. Obeshrabruje preveliku zavisnost od terapeuta. Tretman se obavlja u grupnim ili individualnim sesijama. Tretman obično ne traje duže od 16 nedelja ili sesija i relativno je kratak u poređenju sa dugim psihoterapeutskim pristupima.

U bihejvioralnoj terapiji se koriste različite tehnike, koje uključuju:

Bihejvioralne kućne zadatke

Terapeut često traži od pacijenta da između sesija uradi određene domaće zadatke. To mogu biti bihejvioralni eksperimenti u realnom životu, u kojima se pacijenti ohrabruju da isprobaju nove odgovore na situacije o kojima se raspravljalo.

Ugovaranje

Teraput i pacijent sklapaju pismeni ili usmeni ugovor o željenom ponašanju. Ugovor može da podrazumeva pozitivne podsticaje (nagrade), povezane sa odgovarajućim ponašanjem, i negativne podsticaje (kazne), povezane sa neodgovarajućim ponašanjem.

Modeliranje

Pacijent uči novo ponašanje kroz posmatranje.

Probe

Pacijent i teraput vežbaju kroz uloge, u kojima terapeut odigrava odgovarajuće ponašanje ili poželjne odgovore na situacije.

Učenje veština

Pacijent prolazi kroz obrazovni program da bi naučio društvene, roditeljske ili druge važne životne veštine.

Uslovljavanje

Terapeut koristi podsticaje da ohrabri određeno ponašanje. Na primer, dete sa hiperaktivnim poremećajem nedostatka pažnje može da dobije zlatnu medalju svaki put kada se usredsredi na zatadke i ispuni određene dnevne dužnosti. Zlatna zvezda ohrabruje poželjno ponašanje poistovećujući ga sa nečim pozitivnim. Podstciaj takođe može da se koristi da iskoreni nepoželjno ponašanje kroz negativne posledivce (kazne).

Sistematsko smanjenje osetljivosti

Pacijenti se postepeno izlažu situaciji kojee se boje, bilo na probama ili u stvarnosti. Terapeut će upotrebiti tehnike relaksacije da bi im pomogao da se suoče sa strahom i konačno potpuno uklone anksioznost. Na primer, pacijent na tretmanu zbog agorafobije, straha od otvorenih ili javnih mesta, najpre će se opustiti a zatim zamisliti sebe na trotoaru ispred kuće. Na sledećoj sesijii, može da, po opuštanju, zamisli kako posećuje prepun šoping centar. Predstave postaju sve intenzivnije dok se konačno teraput i pacijent u stvarnom životu ne suoče sa situacijom koja stvara anksioznost, posećujući šoping centar. Ponavaljajući spajanje poželjnog odgovora (opuštanje) sa situacijom koja proizvodi strah (otvorena, javna mesta) pacijent postpeno postaje sve manje osetljiv na traumatičnu situaciju i uči da, umesto strahom, odgovori opuštenošću.

Preplavljivanje

Preplavljivanje je ubrzana verzija sistematskog smanjivanja osetljivosit, u kojoj se pacijent suočava direktno sa traumtačnom stiacijom koje se najviše boji (bilo kroz mentalnu vizuelizaciju, bilo u kontaktu u stvarnom životu) sa ciljem da se ukloni strah.

Progesivno opuštanje

Podrazumeva kompletnu relaksaciju grupa mišića, smirivanje i pravilno disanje dok se telo potpuno ne oslobodi napetosti. Koristi se i kao vežba opuštanja da ublaži anksioznost i stres, i kao metod pripreme pacijenta za sistematsko smanjenje osetljivosti. Najpre se zatežu a zatim opuštaju grupa po grupa mišića.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT)

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji terapeut radi sa pacijentom kako bi identifikovao misli koje uzrokuju uznemirenost i primenjuje tehnike bihejvioralne terapije kako bi izmenio rezultirajuće ponašanje. Pacijenti mogu da imaju izvesna osnovna verovanja, izvesne misaone obrasce, koji su laćni i loše utiču na pacijentovo ponašanje i funkcionisanje. Na primer, pacijent koji pati od depresije može da razvije socijalnju fobiju jer je ubeđen da je nezanimljiv i nedopadljiv. Koginitvno bihejvioralni terapeut će testirati te pretpostavke ili obrasce, tražeći od pacijenta da imenuje rodbinu i prijatelje kojima je stalo do njega i koji uživaju u njegovom društvu. Ukazujući pacijentu da ga drugi cene, terapeut pokazuje iracionalnost pacijentovih pretpostavki. Takođe pacijentu nudi novi misaoni model kako bi promenio obrzac njegovog ponašanja (na primer, ja sam zanimljiva i dopadljiva ličnost, samim tim ne bi trebalo da imam nikakvih problema u stvaranju novih poznanstava). Dodatne bihejvioralne tehnike kao što je uslovaljavanje (korišćenje pozitivnih ili negativnih podsticaja kako bi se ohrabrilo poželjno ponašanje) i sistematsko smanjivanje osetljivosti (postepeno izlaganje situacijama koje proiuzrokuju anksioznost) mogu da budu korišćene kako bi se pacijent postepeno ponovo uvodio u društvene situacije.

Dodatne terapeutske tehnike koje se mogu koristiti sa kognitivno-bihejvioralnom terapijom uključuju:

Kognitivne probe

Pacijent zamišlja tešku situaciju a terapeut ga vodi kroz nju korak po korak, kako bi se sa njom suočio i uspešno poneo. Pacijent tada radi na mentalnom ponavljanju ovih koraka. Kada se situacija pojavi u realnom životu, pacijent bi trebalo da pribegne uvežbanom ponašanju, kako bi se sa njom suočio.

Dnevnička terapija

Od pacijenata se traži da vode detaljni dnevnik, beležeći svoje misli, osećanja i postupke kada se pojavi određena situacija. Dnevnik pomaže da pacijent postane svestan svojih neodgovarajućih misli i razume njoihove posledice na ponašanje. U kasnijim fazama terapije dnevnik može da posluži da pokaže i podstakne (osnaži) pozitivno ponašanje.

Provera ispravnosti

Od pacijenta se traži da provere ispravnost automatskih misli i obrazaca, kojima se rukovode. Terapeut može da traži od pacijenta da odrani ili očigledno pokaže da je obrazac istinit. Ukoliko pacijent ne uspe u tome, lažna priroda obrasca je razotkrivrena.

Biofidbek

Biofidbek uči pacijenta da kontroliše napetost mišića, bol, temperaturu tela, moždane talase i ostale telesne funkcije i procese kroz relaksaciju, vuzuelizaciju i pomoću drugih tehnika. U nekim slučajevima, pozitivni podsticaji se koriste da nagrade pacijente sa ispravnim bifodbek odgovorom za vreme tretmana. Naziv biofidbek odnosi se na biološke signale koji stižu pacijentu a namera je da pacijent razvije tehnike njihove kontrole.