Odabrani citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

"Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici. Većina ljudi nikada neće
umreti, jer neće ni biti rođeni. Potencijalni ljudi koji su mogli biti
ovde, na mom mestu, ali koji zapravo nikada neće ugledati svetlost
dana, premašuju broj zrnaca peska u Sahari. Među tim nerođenim dušama
svakako ima većih pesnika od Kitsa i većih naučnika od Njutna. Znamo
to, jer skup mogućih ljudi što ga stvara naša DNK, daleko premašuje
skup rođenih ljudi. Uprkos toj neverovatnosti od koje nam se muti u
glavi, ipak smo tu vi i ja, u svoj našoj običnosti... Ovde smo mi
povlašćeni - dobili smo na lutriji rođenja i pored tako male šanse da
se to dogodi. Kako se onda usuđujemo da žalimo zbog neumitnog povratka
u pređašnje stanje iz kojeg se ogromna većina nikada nije ni pomakla?"

Račun

GOST
Kelner, račun!

KELNER
Izvolite. (Vadi olovku i beleži.) Imate... dva tvrdo kuvana jajeta, jednu teleću glavu, jedan grašak, jednu sparglu, jedan sir sa buterom jednu orasnicu, jednu ekspres-kafu, jedan telefon.

GOST
I cigarete!

KELNER
(Počinje da računa.)
Da... tačno... cigarete...
... To zajedno iznosi...

GOST
Ne insistirajte, prijatelju, to je suvišno, neće vam poći za rukom.

KELNER
!!!

GOST
Zar vas nisu naučili u školi da se ne sabiraju babe i žabe, da je ma-te-ma-ti-čki nemoguće sabirati stvari različite vrste!

KELNER
!!!

GOST
(Podižući glas.)
S kim vi, zapravo, terate šegu ... Potrebno je da neko bude stvarno lud da bi se usudio i pokušao da "sabere" teleću glavu sa cigaretama, cigarete sa eskpres kafom, ekspres-kafu sa orasnicom i tvrdo kuvana jaja sa graškom, grašak sa telefonom... Kad je već tako, zašto ne saberete jednu malu ljutu sa velikim oficirom Legije časti! (Ustaje.)

Ne, prijatelju, verujte mi, nemojte insistirati, nemojte se zamarati, nećete dobiti ništa, čujete li me, ništa, baš ništa... čak ni napojnicu!!

"Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj
jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali
postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...
Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde
bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi
drugo mesto na kom će pristati...
Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz
koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu
iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima,
narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?
Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako
mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih
stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno
belih kocaka na podu bolničkog hodnika?"

U danima koji su prolazili u ocekivanju tvog poziva, u mojoj glavi se radjala ideja o sasvim novom telefonu koji bi uvek zvonio i iz koga bi se obavezno cuo tvoj glas. To je jedna od stvari donetih sa ivice ocaja.

"ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objasnjavati i traziti joj razlog"

"u ljubavi ne postoje pravila.Mozemo pokusavati da se pridrzavamo prirucnika,da vladamo svojim srcem,da izgradimo strategiju ponasanja-ali sve su to kojestarije.Srce odlucuje i to sto ono odluci jedino i vazi"

Juče si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti... Da li ćeš se uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je to znak da ne nameravaš da se vratiš?
Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo dobija na vrednosti - rekla si.
Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo. Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili lepo...
Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje - knjižicu ću ti pokloniti.
Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na stvarima koje ne želimo da izgubimo - da bi mogle da nam se vrate.
Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.

Marija Olga je očaravajuća žena. Posebno deo po imenu Olga.
Udala se za veliku i kršnu, pomalo nespretnu momčinu, koji je bio pun častoljubivih ideja, postrojenih kao drveće na šetalištu.
Ali, deo kojim se udala bio je deo po imenu Marija. Njen deo Olga je ostao slobodan i potom je sebi našao ljubavnika koji je živeo u obožavanju njenih očiju.
Ona nije mogla da razume zašto bi se njen muž razbesneo i prebacivao joj nevernost. Marija je bila verna, savršeno verna. Šta mu je trebalo da se petlja s Olgom? Ona nije razumevala da on ne razume. Marija je ispunjavala svoje dužnosti, deo Olga je obožavao svog ljubavnika.
Zar je ona bila kriva za svoje dvostruko ime i za posledice do kojih ono može dovesti?
Tako je ona, kada je muž zgrabio pištolj, širom otvorila svoje ogromne oči, ne u strahu, već začuđena, jer nije mogla da razume tako apsurdan potez.
Ali, dogodilo se da je muž pogrešio i ubio Mariju, deo koji beše njegov, umesto da ubije Olgu. Olga je nastavila s životom u naručju svoga ljubavnika, i mislim da je još uvek srećna, veoma srećna, jedino što oseća da je pomalo sakata.

"Najnepoštenija stvar u životu njegov je kraj. Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Uveren sam da je životni ciklus okrenut naopačke. Smrt bi trebala biti na početku. Potom sledi život u staračkom domu iz kojeg te izbace jer si bio pre zdrav.
Onda počneš raditi tako što prikupiš mirovinu i već prvi dan na poslu dobiješ zlatni sat. Potom radiš četrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u mirovini. Piješ puno alkohola, ideš s tuluma na tulum i polako se pripremaš za srednju školu. Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu. Potom si malo dete, pa beba, vraćaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevčicu. I kraj dočekaš jednim fantastičnim orgazmom!!!
Amin."

"Tri igrača za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedeljom, posle ručka, popiju kafu i podele karte. To je prilika da popričaju i da igraju. Najčešće krenu od 100 "bula". Igra preferansa počinje negativnim poenima. Svi ih igrači, poput greha u životu, imaju od početka. Treba se "spustiti ispod kape", granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena. Da bi se igra završila, jedan igrač mora biti "dobar" onoliko koliko je jedan "loš".

Kao i u životu. Može se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla, dobro ne bi imalo u onosu na šta da bude dobro. To često zaboravljamo kada sudimo drugima. U predstavi zvanoj "Život", neko mora da glumi i lik negativca. Teške su to uloge. Bez sukoba nema dobre predstave. Sve što postoji, postoji u relaciji. Ravnoteža između "dobra" i "zla" se održava, sa blagom prednošću "dobra". Tvorac igre je to dobro zamislio.

Posle svakog deljenja, jedan učesnik, licitiranjem, preuzima "ruku". Zato što ima najbolje karte, ili pokušava da prođe "na blef". Koliko igrača, toliko i stilova. Onaj igrač koji prihvati izazov, postaje protivnik.

Retke su pobede bez negativnih poena.Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu. Onda ga "duže". A na kraju se sve zbroji. Ne retko baš ti "dugovi" iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji Ishod.

Kada se "podvuče crta", malo je pobeda koje ne liče na poraz."

"Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.

Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.

Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!"

Ljubavnik

"To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt.

Kažem mu da dođe, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup parfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće. Srećna sam zbog svega što mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u očajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, viče, vređa.

Zatvaram oči pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono što radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalačke, divne, savršene. Imala sam mnogo sreće, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osećanje šta treba uraditi, šta treba reći . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reći i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono što želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti."

Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago prolećno jutro, a ja je celim srcem uživam. Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam sretan, dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka sto se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog sveta između vlati osećam bliže srcu, i kad osećam prisutnost svemogućega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo - i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! - Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama..."

"Često mi se čini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespućima.

Često me obraduje misao da je očaj, haos i bludnja samo nužan prelazni oblik.

Često mi se čini da osećam kako izlazim, još nesiguran i slomljen, iz svega što je bilo, i da stajem na čvrsto mesto, van sebe, odakle počinje pucati vidik, širina i sloboda.

Često mi se pričinjava da sam jak i stalan, da sam već dovoljan sam sebi, da sam se izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i položim ruku na dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i oduševljeno kao stari zlatari. Često mi se pričinjava.

Ali me dan još češće povuče sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga, od čoveka do čoveka, od laži do laži i od bola do bola…"

„ ...otkako je Šopenhaueru došlo budalasto nadahnuće da uvede seksualnost u metafiziku, a Frojd da razuzdanost zameni pseudonaukom o našim nemirima, svakom je omogućeno da nas zabavlja „značenjem“ svojih podviga, svojih stidljivosti i svojih uspeha. Sva poveravanja time počinju; svi razgovori u tome završavaju. Naše veze ubrzo se svode na nabrajanje njihovih stvarnih ili izmišljenih orgazama... Takva je sudbina naše rase opustošena introspekcijom i anemijom, da se reprodukuje u rečima, da proširuje svoje noći i uvećava njihove iznemoglosti i trijumfe.“

„Sada kada odlazim - to je kao da umirem.
Ali ipak, svakog časa, svakog trena, želim da odem,jer toliko je velika radost moja kada se vratim.
I zato, hiljade i hiljade puta svakoga dana želeo bih da odlazim,Toliko su slatki i lepi naši ponovni susreti!“

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje, ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.

Prvi poljubac
To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osećanja do pevanja. To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na presto, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova. To je primicanje cveta sase šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.
Ako prvi pogled liči na seme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.

Cinjenica da ja postojim potvrdjuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nadjem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da ce vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokušao veliko cišcenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je ucinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario cišcenje korena života; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, vec kosmicki preobražaj. Na taj nacin, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.

Knjizevniku
ZIJI DIZDAREVICU
ubijenom u logoru Jasenovac 1942.

DRAGI MOJ ZIJO
Znam da pisem pismo koje ne moze stici svom adresantu, ali se tjesim time da ce ga procitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noc i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmisljam o zlatnoj paucini i srebrnoj magli tvojih prica, i o strasnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.
Pisem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne ceka slican kraj u ovome svijetu po kome jos putuje kuga s kosom.
U svojim nocima s najvise mjesecine, ti si naslutio tu apokalipticnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svoga junaka brke. Jednog dana ti si je vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strasan san, tvoja mora.
Tih istih godina ja sam, slucajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja; vidim neku noc, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dzelati u ljudskom liku? Jesu li slicni onima koji su tebe odveli? Ili braca onih kojima je otisao Goran? Zar to nisu tamne Kikiceve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, djecacki, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamisljali ono proskozarje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osuncan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice saputao Lorkine rijeci pune jeze:
"Crni su im konji, crne potkovice."
Umnozavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, nocni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pricam o jednoj basti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecacima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike golubijeg srca. Prije nego sto me odvedu, zurim da ispricam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce jos u djetinjstvu i ono bez prestanka nice, cvjeta i obnavlja se. Przile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, zivotvoran i neunistiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejacku zelenu klici, svoj barjak. Rusi se na njega oklop tenkova, a stitio ga i sacuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih, Zijo, da sapucem i pisem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da nista nisam izmislio i da se u ovome poslu ne moze izmisljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na zalost, ni one druge nisam izmastao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pricam. Osjecam samo kako se umnozavaju i rote u ovom stijesnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i jos malo, cini mi se, pa ce zakucati navrata.
Neka, Zijo... Svak se brani svojim oruzjem, a jos uvijek nije iskovana sablja koja moze sjeci nase mjesecine, nasmijane zore i tuzne sutone.
Zbogom, dragi moj. Mozda je nekom smijesna starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obecava bogzna kakvu trku. Jah, sta ces...

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje, ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.

Dugo sam verovao - to je mozda moja verzija verovanja ser Darija Kserksa Kame da postoji cetvrta verzija izopstenosti - da u svakoj generaciji ima nekoliko dusa, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodjene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da mozda ima na milione, milijarde takvih dusa, mozda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajucih; da je, sve u svemu, taj fenomen, mozda, isto toliko prirodna manifestacija ljudske prirode koliko i njegova suprotnost, ali manifestacija koja je, tokom ljudske istorije, bila u ogromnoj meri osujecena nedostatkom mogucnosti. I ne samo time: jer su oni koji cene stabilnost, koji se plase prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidrustvene sile, tako da se uglavnom prilagodjavamo, pretvaramo se da nas motivisu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lazne koze onih identiteta koji su odobreni pecatom "pripadajucih".
Ali, istina procuri u nase snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bezimo. A u budnim sanjama koja nasa drustva dozvoljavaju, u nasim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake. Dajemo ogromne novce da bismo, u pozoristu ili bioskopu, gledali ono sto sebi zabranjujemo, ili citali o tome izmedju tajnovitih korica knjige. Nase biblioteke, nasa stecista zabave kazuju istinu. Skitnica, razbojnik, buntovnik, lopov, mutant, izgnanik, delikvent, djavo, gresnik, putnik, gangster, krijumcar, maska: da u njima ne prepoznajemo svoje najmanje zadovoljene potrebe, ne bismo ih iznova izmisljali, na svakom mestu, na svakom jeziku, u svako vreme.

Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se - kako ono beše? - veže.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim
plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto
prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru
sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek
sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još
premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a možda je sve to ipak zato što u mom
detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete.

Da li je baš toliko grozno hteti da budeš kod kuće sa svojom zbirkom ploča? Takva kolekcija nije kao album poštanskih maraka, ili kolekcija podmetača za čaše, ili kakvih starudija. Reč je o celom jednom šarolikom svetu, lepšem, poročnijem, mahnitijem, mirnijem, živopisnijem, nepostojanijem, opasnijem, ispunjenijem ljubavlju nego što je život koji živim; u njemu su istorija, geografija, poezija i bezbroj drugih stvari o kojima je trebalo da učim u školi, uključujući muziku.

"Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnom stranom. Ako ta stranica nije zanimljiva, neće pobuditi želju za čitanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov podstiče. Naslovna strana kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slični mojima, imaju istu privlačnost kao i oprema knjige. Medjutim, većina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što većina čitalaca ne mari za izdavača knjige. Stoga žene s pravom posvećuju toliku brigu licu, odeći i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepoćom potaknuti radoznalost i želju da ih pročitaju. Ali kao što ljudi koji su pročitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove."

"Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!"

"Pogrešni koraci su isto toliko važni koliko i ispravni. Ponekad - čak i važniji."

"Sićušna promena danas, dovodi nas do dramatično različitog sutra. Postoje veličanstvene nagrade za one koji odaberu strme, teške puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor činimo u ravnodušnom stilu."

"Karakter se oblikuje praćenjem sopstvenih, najviših osećanja pravednosti, verovanjem u ideale iako nismo sigurni da će se ostvariti."

"Jedini izazov naše pustolovine na Zemlji je da se uzdignemo iznad sistema smrti, ratova, vera, nacija, razaranja - da odbijemo da budemo njihov deo, i umesto toga izrazimo ono najbolje što imamo u sebi."