Kako čitati...

Новица Милић у епизоди: Како читати?

Увод у читање
Добро вече. Ово што ћу вам говорити вечерас представља пар уводних напомена о
читању и то би требало да нам да одговор на питање шта је читање.
Најпре, шта није читање. Задржаћу се на две честе замене. Често се под читањем
подразумева познавање слова па се читање изједначава са срицањем. Ако питамо
неког да ли уме да чита он ће то схватити као да га питамо да ли уме да сриче
слова, да чита у најдословнијем значењу. Шта је само срицање? То је врста чулне,
телесне перцепције, као разабирање слова, нешто што тело ради преко чула. У
исто време је срицање врста перцепције која је културно обликована. То није пуко
запажање, него да бисмо запазили одређене знакове морамо бити подвргнути
претходном раду културе. Само срицање је, дакле, операције чула која је културно
обликована и ту већ имате спајање два елемента: телесне перцепције и културног
обрасца. Већ имамо у дну читања, у тој најелементарнијој основи, комбинацију тела
и духа, или ако хоћете природе и културе. Размишљање о читању теба да почне од
ове операције, али читање не треба заменити и поистоветити са срицањем јер је
оно много компликованије. Често се, кад се изједначи читање са срицањем, читање
се поједностави и банализује. Један од начина банализације јесте и Вукова
синтагма "Читај како је написано, пиши како говориш", која има смисла као неко
ортографско правило, као техничлко правило којим се уређује однос између
писаног и усменог језика. Међутим, у нашој култури то има шире значење, па
уколико следимо наследнике Вука онда то води не ка читању већ ка срицању,
односно, води ка једној банализацији културе. Ако разабирамо слова и умемо нешто
да нажврљамо, ми смо писмени. Па, нисмо. Писменост је далеко компликованија
ствар, она подразумева и стицање смисла за значење, за смисао, за слојеве
значења у смислу, а не тек техничко познавање слова. Писменост значи
образовање и културу. Чини ми се да у појединим културама где не важе оваква
ортографска правила, где се усмени и писани говор разликују, тамо је јаснији напор
који је потребно уложити да би се било писмен. Писменост је нешто што треба
освојити. Код нас то изгледа лако: довољно је научити слова па смо писмени.
Почињемо врло рано, после првог разреда, са идејом да смо писмени. Али слова су
тек почетак разабирања света. У правом смислу човек се никад довољно није
описменио, он то учи читавог живота. Вуковска формула која говори о срицању
тако се изокреће у формулу проитив читања, и против писмености. А тиме и против
писања.
Други начин да се редукује појам читања јесте да читање изједначимо с
тумачењем. Говори се по аналогији у односу на читање вербалног текста, говори се
о једној редитељској интерпретацији неке драме као о новом читању драме. Мисли
се на ново тумачење. Таква метафоричка употреба читања је последњих деценија
доста раширена. Шта је заправо тумачење и где се оно разликује од читања?
Тумачење је, у најпростијем смислу, представљање неког текста сходно циљу
некакве предаје. Предаје, у значењу, да текст треба да представите да бисте га
предавали, као што се у школи чини, или да га предајете у смислу предаје да бисте
га уврстили у неку традицију. Ви тај текст редукујете, бирате средишна значења да
бисте изградили неку представу о том тексту. Овај циљ који води свако тумачење
био је препознат још од оног ко је био отац модерне херменеутике, од
Шлајермахера. Он је сам био пастор, био је и предавач и философ, написао је
основе за нову дисциплину - херменеутику као вештину интерпретације. Код
Шлајермахера је наглашена идеја предаје у једном обрнутом смислу. Умеће
тумачења је реконструкција неке традиције зарад њене интеграције у савременост.
Уколико нека традиција показује отпор преко одређених двосмислености или
нејасних места, отпор да текст традиције разумемо непосредно и брзо, онда наша
херменеутичка вештина треба да нам послужи да тај отпор уклонимо колико је то
могуће, не бисмо ли итегрисали традицију у нашу савременост за оју сматрамо да је
јасна и недвосмислена. Видите да таква једна концепција тумачења, замисао
интерпретације какву је Швајермахер имао у виду јесте редукционистичка. То је
редуковање традиције на потребе савремености, на угао који је потребан
савремености да би она себе разумела и то на непроблематичан начин, онако је
властиту савременост хтела да разуме просвећеност којој припада Шлајермахер.
На таквој просветитељској идеји почива идеја хуманизације, идеја нововековног
хуманизма као саморазумевања и самотумачења. Из тога је произишла пракса
хуманистичког образовања и његово схватање читања. У тој парадигми себе
образовати као људско биће, то значи читати, јер читање је средство да будете
човек. Човек, то је једнако читалац. Добар човек је вредан читалац, онај који у
просветитељском кључу овладава текстовима прошлости и интегрише их у своју
савременост зарад изградње себе као човека. На таквој пракси настало модерно
школство и дан данас многе идеје школе, од основне до универзитета, долазе из
тог периода, из једног таквог схватања читања, читања као задатка и као средства
које треба да нам помогне да себе саме боље разумемо. Читава ранија класична
традиција, античка традиција, служила је као средство за просветитељске потребе.
Потребама просветитељског типа образовања потчињени су и уметнички текстови.
По просветитељима, уметнички текстови се не посматрају као уметнички него као
историјски документи који могу помоћи циљу саморазумевања. Имамо читање које
је редуковано на разумевање, разумевање које је редуковано на тумачење, и то је
линија која сужи да се читање изједначи са тумачењем.

Можемо поставити барем једно питање. Да ли је писање – стварање - неког
уметничког текста исто што и тумачење? Неко може рећи да јесте, да је писање
такође тумачење света, али тако рећи било би прилично натегнуто. Писање
уметничког текста значи писање нечег новог што није било ту, што није више
тумачење у оном кључу у ком га је Швајермахер разумео, и што према
херменеутици може играти само негативну улогу. Ако пишете нешто што треба да
буде ново, што треба да има квалитет новине, оригиналности, тада преки8дате са
тумачењем које интергрише предају у савременост; тада пре између предаје, оног
већ урађеног, познатог, и савремености која за ваше дело означава инстанцу
оригиналности, повлачите један оштар рез. Разумевање раније традиције је нешто
од чега би требало да се отиснете, да не бисте понављали нешто старо. Писање и
стварање новог дела није тумачење. Ту видимо да се преко писања тумачење
издваја у једну сферу интерпретације, у једну сферу која не припада креацији.
Тумачење одалази на једну страну, у космос знања, просвете, традиције, а читање
које хоће да пише одлази на другу страну, пре на страну хаоса, оног непознатог и
још неуобличеног, на страну која није страна познатог.
Ако читање, дакле, није ни срицање није ни тумачење, шта је оно? Како можемо да
га одредимо?
Ја бих читање дефинисао као дисјунктивну синтезу.
Преко тог ираза - дисјунктивна ситеза - који може у први мах звучати
парадокслано, можемо на бољи начин почети да размишљамо о читању. Шта је
дисјунктивна синтеза? Шта је синтеза? Пре свега, синтеза је било која врста везе,
од дорира до споја нечега што је различито. Читање је синтеза утолико што је оно
радња која унутар себе обухвата различите операције. То није било какав скуп. Већ
сам рекао да читање обухвата перцепцију као чулно опажање које је већ
обликовано преко културе или преко духа. Читање, без сумње, укључује и
разумевање, и то разумевање у различитим значењима. Читање укључује
операцију која би се могла назвати рекогницијом, односно препознавањем. То би
била операција у којој садржину која је нова пребацујете на оно што вам је већ
познато, на одређен начин на старо. Преко рекогниције идете даље ка
савлађивању некаквог текста, било вербалног било невербалног. Читање обухвата
и нешто што можемо назвати когницијом, некакво освајање новог сазнања, дакле
не само претварање новог у старо већ и примање новог сазнања, и на одређен
начин ширење вашег сазнања, пут кретања сазнања ка нечему што вам до тада
било непознато. Читање у себе укључује операцију меморисања, дакле, памћења
оног што је прочитано. Читање на чудан начин укључује и оно што је другачије од
тога, неку врсту заборава, али не просту супротност од сећања, већ један доста
чудан заборав. Ако читате неки роман ви без сумње меморишете на одређен начин
оно што сте прочитали и тако одмичете даље. То меморисање није учење напамет.
То је меморисање које оставља трагове, а које одлази некуд у позадину. Тип
заборава који је укључен у читање не само да је тај тип заборава где сечање стоји
по страни, не меша се директно, већ са стране помаже кретање кроз текст, него је
то тип заборава који није потпуни, који није апсолутни. То није апсолутно одсуство
онога што сте већ усвојили, то је врста утискивања трагова у оно што је несвесно.
У читање спада операција рефлексије, ону врсту размишљања која издваја
појединачна својства; то је врста аналтичке операције. Такође читање обувата још
једну операцију која је слична рефлексији и то је операција спекулације. То би био
један тип мишљења која повезује не само предмете на које мислите него и властите
мисли. Читање у себе укљује и имагинацију, способност да одређеним знаковима
пронађете одговарајуће сике. Без имагинације нема читања уметничког текста.
Читање укљуује нешто што би била фантазија. Фантазија може се разиковати од
имагинације као оно што слике које имагинација изналази сада ставља у покрет.
Узмимо да би ово биле основне операције, основне радње од којих се састоји
сложена радња читања. Нешто што почиње од перцепције, иде преко разумевања,
рекогниције, когниције, меморије, рефлексије, до овога што би било заборав и
спекулација, имагинација и фантазија, а што не покрива појам разумевања. Оно
што је најчудније у неком читању то је да ово повезивање различитих операција, а
читање служи да повеже, да синхронизује, док у тој синтези важну улогу има
разумевање, али се читање не да поистоветити са разумевањем. У читању увек
постоје места, знаци, речи, синтагме, реченице, слике, обрти, која се не предају
лако разумевању. Чак постоје текстови, песнички текстови које можете читати
доста пута у животу и које ћете читати управо зато што их не разумете никад до
краја, које ваше разумевање никад до краја није исцрпло. Постоји нешто што би
била нечитљивост, нарочито у књижевном тексту, нешто што су места
нечитљивости, која изазивају, позивају, траже ново читање. Читалац покушава да
разуме, да савлада та места. Места нечитљивости при том не морају бити места
неразумљивости; ви нешто итекако разумете, али такође разумете да то нисте
разумели до краја, да има још нешто што ћете неком другом, новом приликом,
можда другачије разумети. Та места су разлог враћању већ прочитаном уметничком
тексту.
Читање укључује и нешто што је наизглед супротно читању. То је нечитљивост и
уметнички текстови призивају нова читања преко тих места. Већ би све ово било
довољно оправдање за дату дефиницију читања као дисјунктивне синтезе. Синтезе
која је на одређени начин отворена, која раздваја, разграђује, и разграђује
властиту идетификацију са било којом од поменутих операција. То би било
довољно да у читање није укључена још једна операција која је можда и
најважнија, а која се најмање запажа. Читање унутар себе укључује и операцију
писања. То је мало теже објаснити јер обично по навици размишљамо о читању и
писању као једном пару опозиција, бинарних опозиција или као пару супротности –
да је читање супротно писању. Читање видимо као неку пасивну операцију,
пасивно стање када тако ништа не чинимо и ништа се са нама не дешава, док
писање замишљамо као активну операцију. Тај активитет писања долази до
изражаја заправо од неке врсте спонтаности или онога што би био удео
спонтаности у стварању. Пасивност читања, односно активност писања јесу врло
метафоричке ствари. Једнако седимо непокретно и кад читамо и кад пишемо. На
једном нивоу су читање и писање повезани, а на другом су раздвојени. Писање
можете узети у најелементарнијем смислу. Ви читате некакав текст и тај текст већ
пише по вама, на одређен начин вас преображава. Не морате нешто читати па
одмах затим прионути на писање у значењу држања оловке и повлаћења реза по
папиру; писање је много суптилније од тога. Пише се и онда кад се то најмање
опажа.
Оно што супротставља читање писању није овај однос пасивног и активног, него их
супротставља то што у читању често иступа као главна операција разумевања у
виду рекогниције. Већ сам рекао да писање не мора тећи као рекогниција, не мора
имати ту особину, већ да оно намерно издваја оно што је ново и оставља га као
ново. То је оно што разликује писање од рекогниције и највише разликује од
читања. Писање може да побрка установљене кодове разумевања. Ако узмем чашу
воде и треба да је разумем, она је пола пуна, а пола празна. Где почиње писање о
чаши воде? Двосмислено је у који ћемо код уписати чашу воде и оно што је у њој.
Напола празна и напола пуна чаша воде: у чему би ту била разлика? Онда када
постанете свесни питања у чему је разика у некој двосмисленој ситуацији, онда
стичете шансу да се укључите у оно што се зове писање. Зашто? Зато што је то
питање - у чему је разика - страшно двосмислено питање. Један иста чаша, у њој
једна иста вода, иста количина воде. А ипак није једнако рећи, није једнако
прочитати ту исту количину воде онда кад се каже да је часа полупразна односно
полупуна. Мој пример је са овог стола, помало тривијалан, али је свеједно пример
за оно што је најважније: за питање да ли је свет, кад читамо свет, живот, себе у
свету и животу, напола празан и мртав, или напола пун и жив, и којој половини ми
припадамо. Таква питања немају само један одговор, и не треба да имају само
један одговор. Таква питања имају разне одговоре кроз које се враћају, као питања
која остају, најважнија питања света и живота. У чему је разлика између пуног и
празног, живот и мртвог, старог и новог, свењ су то такође дисјункције које траже
своју синтезу, своја читања и своја писања. У чему је разлика онда између читања
и писања ако обе те две стране почивају на питању у чему је разлика? У питању
које рачуна управо на обе те стране.
Такво једно питање вас води томе да градите ситуацију којој је у основи нека
двосмисленост. Кад питате неког нешто а он не може да закључи из питања шта га
заправо питате и да ли га уопште питате, таква је ситуација једна од оних које су
на прагу непознатог, новог, када бивате избачени из било каквог програмираног
кода, било какве интерпретације која је раније успостављена. Писање се труди да
забележи такве граничне ситуације за оног ко ће текст писања читати. Књижевни
нас текст ставља у ситуације са којима не знамо шта ћемо, њега не можемо
редуковати на нешто што нам је знано. Таква једна парадоксална ситуација у коју
нас може довести читање је највише што читање може произвести и то је заправо
крајњи циљ оне врсте читања које би се могло назвати продуктивним. Када текст у
нама изазива разне врсте отпора, разне врсте дисјункција, онда читање бива
најпродуктивније. То је читање које бисмо могли да назовемо продуктивним и које
нас доводи на капије стварања. Они који пређу тај руб они, наравно, нешто и
оставе. То сам ја имао вечерас да имао да кажем за вас на тему увода у читање.

Уопште не знам како треба да се чита кратка прича. Од тога
полазим, па да заједно са вама дођем до неког закључка како
треба читати кратке приче. Да су ме позвали да говорим о писању
кратких прича ту бих се још некако извукао, мада нисам сигуран
да и о томе знам пуно на теоријском плану. Прво што сам
помислио када сам чуо да је наслов трибине "Како читати кратку
причу", било је како читати сам тај наслов? Шта, у ствари, пита то
питање? Да ли пита који је најудобнији начин да се чита кратка
прича, да ли је боље седети овако како ја сад то чиним или
прекрстити ноге или можда лежати у кревету, или шетати, стајати
крај прозора? Ја сам испробао све те положаје уз књигу Најкраће
приче на свету и могу вам рећи да сам у сваком положају са
великим задовољством читао. Тако сам, бар за себе, разрешио
прву дилему о питању најудобнијег положаја за читање кратке
приче. Поставља се питање и о избору места, односно, где се
човек најбоље осећа док чита кратку причу? Многе сам моје
романе и приче написао у кухињи, седећи преко пута моје жене,
то често помињем јер она цео дан проведе на послу, деца су у
школи, мачка лови врапце, ја нешто радим по кући. Када дође
вече и када треба да са супругом проведем неко време, она чита
криминалистичке романе, а ја седим преко пута и пишем кратке
приче. И читам кратке приче, наравно. Схватио сам такође, да на
сваком месту читам кратке приче са уживањем. Дакле, свако
место је згодно за читање кратке приче. Сада бисмо могли да се
позабавимо питањем шта значи читање кратке приче уопште?
Ту ми се појавила још једна дилема: да ли се читање кратке
приче разликује од читања било чега другог? Да ли се читање
кратке приче разликује од читања песме или од читања романа?
Кад сам размишљао о томе нисам могао да дођем до неког
одређеног закључка и чини ми се да, ако не узимамо у обзир
разлику у времену, чин читања је подједнак у свим случајевима.
Поставља се друго питање? Шта су наша ишчекивања када
читамо све то? Да ли од кратке приче очекујемо тренутно
просветљење, као што писци кратких прича воле да верују, да ли
долазимо до тренутка када сазнајемо неку нову ствар или до
препознавања нечег старог, за шта нам код читања романа треба
знатно више времена. Мислим да, заправо, разлика у читању
нема.
Читање видим као неку врсту дијалога. Без обзира шта
читам, песму, есеј, роман или кратку причу, успостављам неку
врсту дијалога са текстом, а у исто време неку врсту имагинарног
дијалога са аутором тог текста. Реагујем на оно што у тексту
читам, без обзира на форму, а у исто време разговарам негде у
себи, сасвим паралелено, са аутором. Питам га зашто је баш на
тај начин написао то што је написао? То је можда списатељска
знатижеља, али верујем да сваки читалац успоставља, свесно или
несвесно, неку врсту дијалога са творцем дела које чита. Зашто је
прича обликована тако како је обликована или зашто роман води
у том смеру? Тај дијалог осећам као потпуно предавање мог Ја
оном Ти које је предсављено тим текстом који читам и мислим да
је та врста дијалога о коме пише Мартин Бубер у својој
филозофији, о односу Ја и Ти да би се успоставо најискренији
контакт, најискренији начин читања књиге. Ако се не отворимо
када улазимо у читање текста онда не дозвољавамо ни да се текст
отвори према нама. Наша отвореност је предуслов за отвореност
текста. Наша предрасуда је предуслов за предрасуде текста који
ћемо читати.
Да би се можда у потпуности дефинисало читање кратке
приче, било би вероватно неопходно да се и сама кратка прича
дефинише. Ту постоји проблем који никако нећемо моћи да
решимо. Наиме, кратка прича нема никакву дефиницију.
Дефиниције на које сам наилазио у књижевним лексиконима
обично говоре о томе колико је кратка прича дугачка. То је
огледно једна произвољна дефиниција која ништа не казује. По
мени, кратка прича може да буде једна реч као и текст од
стотинак страна. Дужина је нешто што сам аутор одређује када
пише кратку причу. По садржају, кратка прича може да буде све.
Шта да радимо са текстом који у само неколико редова или
неколико реченица изневерава сва наша очекивања?
Нисам био овде када је Новица Милић држао неку врсту
уводног предавања о читању, али сам касније преслушао то што
је говорио и он је скренуо пажњу на то да читање није срицање,
како је рекао, односно није дословно ишчитавање написаног
текста, али и да није тумачење. Дефинисао је читање као
дисјунктивну синтезу, као синтезу најразноврснијих процеса који
је одигравају истовремено док читамо неки текст. Набројао је
разумевање, препознавање, сазнавање, памћење, заборав,
мишљење, спекулацију, имагинацију, фантазију, стварно је тешко
читати када знате да се све то догађа у нама док читате кратку
причу. То што је Новица Милић говорио делује ми потпуно
уверљиво и могу да прихватим, поготово она места на којима је
говорио да је неразумевање текста, нечитљивост, подстиче на
додатни напор на додатно читање јер се боримо са разумевањем
текста, што је објашњење зашто писци кратких прича теже
парадоксалним поступцима, јер вас управо искакање из
очекиваног наводи на ново читање. Новица је закључо да читање
укључује и саму операцију писања. Како он каже, док читате
текст он се исписује у вама, и онда је дошао до закључка да је
најзначајнији облик читања нешто што је назвао "продуктивним
читањем", да је то читање које изазива тензију између разних
аспеката читања и да онда та тензија доводи до одређене
продуктивности у читаоцу, доводи га до новог сазнавања и новог
стварања. Чини ми се да Новица Милић даје помало непотребну
предност читању, које неко ко се бави писањем има јер није
сваки читалац и писац. Можда свако од нас жели да пише, али то
не значи да свако од нас то ради. То ме је навело да се упитам да
ли постоје различити нивои читања? Да ли неко ко је писац чита
боље од онога ко није писац? Одмах сам се згрозио од такве
помисли, јер би то значило да некоме дајем предност само зато
што поседује неку врсту знања коју други нема. Зашто би неко
био бољи читалац само зато што зна нешто о вештини писања?
Зашто би он био бољи од онога што просто чита текст и у њему
ужива? Чини ми се да таква врста градације не може да се
прихвати. Ако бих нешто назвао продуктивним читањем онда је то
оно читање које доводи до жеље да се још нешто прочита. Све
док читање ствара тај осећај у нама, читање има смисла и верујем
да ако се нађемо у ситуацији да немамо жељу да још читамо да се
онда заправо удаљујемо од жеље да будемо читаоци.
Ово што сам вам доста немушто покушао да изнесем јесу
моје дилеме које имам у вези са процесом читања. Нисам, дакле,
сигуран да ли заиста постоји теорија читања и да ли је то уопште
дефинисано. Мислим да читање измиче сваком дефинисању зато
што читању приступамо на начин које је код сваког другачији. За
некога је читање одмор од свакодневице, за некога је бекство, за
некога је нека врста наде, за некога је, опет, нека врста очајања
и све је то повезано са текстом који се чита, али је сасвим
сигурно да нико од нас не чита по неким унапред задатим
принципима и мерилима који би га упућивали на начин како да
прочита неки текст. Откуда све те дилеме можете се слободно
упитати како неко ко пише не може да одговори на питање како
читати кратку причу? Управо зато што знам да се многе кратке
приче пишу са неком идејом о томе да се заведе читалац, да се
читалац наведе на неки погрешан пут, да га поведете путем који
неће ићи ка решењу онога што та прича јесте. То, наравно, може
бити случај и у роману или есеју, чак и у песми. Писац често
покушава да води читаоца трагом који ће га одвести на погрешан
пут. Писање је, то се мора рећи, не само мађионичарски чин, како
је некад говорио Набоков. Када савладате вештину писања, ви
морате да савладате и вештину трикова. Писац јесте мађионичар
и трик мајстор, морате стално да смишљате неке трикове како
бисте то што радите начинили занимљивијим не само за читаоца
већ и за самога себе. На крају крајева, понављање је најгоре што
може да се деси и писцу и читаоцу.

Стално се питам због чега ја имам све те дилеме око тог
читања? Пробаћу да из књиге најкраћих прича издвојим неколико
примера који ће показати како је тешко унапред дефинисати
читање кратке приче.
Рецимо, прича коју сви знате, "Сусрет" од Хармса која цела
гласи овако:
"Пошао један човек на посао, па уз пут срео другог човека, који се, пошто је
купио векну хлеба, враћао својој кући. То би, у ствари, било све."
Шта сада ја вама да причам о томе како се чита ова прича?
Верујем да би свако од нас имао други начин тумачења ове приче.
Међутим, она каже да би то углавном било све, али није све,
наравно, и могло би дуго да се прича о томе шта је та прича
заправо. Не покушавам да дајем одговоре, јер када бих могао да
одговорим не бих био Давид Албахари него Хармс.
Једна мало дужа прича, али која исто поставља нека питања
јесте прича мађарског мајстора Иштвана Еркења. Она носи наслов
"Информација".
"Четрнаест година седи на улазу иза једног малог шалтера. Људи му
постављају свега два питања. Где су «Монтексове» канцеларије? На то овако
одговара: Први спрат, лево. Друго питање гласи: Где су просторије Дирекције
за прераду отпадака? Он одговара: Други спрат, друга врата десно. Током свих
четрнаест година нико није погрешио, свако је био упућен на право место.
Само се једном десило да се пред шалтером зауставила једна дама и поставила
једно од уобичајних питања.
– Молим вас лепо, где су «Монтексове» просторије?
Овај пут је изузетно погледао у даљину и овако одговорио.
– Сви долазимо ни из чега и сви се враћамо у велико смрдљиво ништа.
Дама се, наравно, жалила. Жалба је испитана, затим се о њој расправљало,
на крају је занемарена, заиста, није се десило бог зна шта."
Дакле, на неки начин, прича која подсећа на Хармсову
причу, међутим шта се заправо десило, како да ми то читамо?
Каква је то дама која њега наведе да говори о смислу постојања?
Он њој није узвратио неком љубавном понудом. Прича има
петнаестак редова, а постоји безброј могућности тумачења.
Значи, за мене то још један пример како је тешко дати одговор на
питање како читати кратку причу.
Говорићу о причи Дина Буцатија. Прича се зове "Занимљив
случај".
"Девојка рече, знате, мени се живот свиђа. Како, како сте казали? Тако, мени
се живот свиђа. Објасните ми то, лепо ми то објасните. Свиђа ми се и када бих
морала да га напустим било би ми веома жао. Објасните нам то госпођице,
страшно је занимљиво. Ви, тамо, дођите и ви да чујете, овде госпођица каже да
јој се живот свиђа."
То је прича. Ја сам је уврстио у ову антологију али не могу
да објасним зашто ми се допада. Страшно ми се допада ова прича.
Има нешто бескрајно тужно у томе што овај позива људе, тако сам
је читао, бескрајно тужно у томе што овај што са њом говори
позива људе да виде тако страшно чудо, особу којој се свиђа
живот. Можда сам ја погрешио у свом читању и не бих волео да
вас наведем да тако читате причу, али то је неко осећање које је
мене водило када сам читао ову причу. Нешто што би требало да
буде најлепши тренутак, тренутак неког злокобног чуђења. Нека
врста неразумевања, али у сваком случају нешто што осећам као
неку врсту злочина према ономе који жели да буде срећан у свету
који га окружује.
Ево, сад једне другачије приче, врло кратке коју је написао
један амерички приповедач које је нажалост извршио
самоубиство. Звао се Ричард Бротингем. А прича носи назив
"Скарлати".
"Тешко је живети у студију у Сан Хозеу са човеком који учи да свира виолину.
То је рекла полицајцима док им је предавала револвер."
Ко год је слушао неког да свира виолину има додатно
разумевање за ову причу. Тако да је она једноставнија од других
које сам читао, али показује да у две реченице приближно исте
дужине, ви можете да испричате једну животну причу. Наравно,
ви можете да замислите читав живот те жене. Вероватно би иста
прича могла да се напише и о неком другом инструменту,
поготово можда за трубу и бубањ.
Једна од прича коју највише волим, која говори о нечему
можда сасвим другачијем, али исто тако занимљива је Брехтова
прича "Поновно виђење".
"Неко кога дуго није видео поздрави господина Хојнера, рекавши: Ништа се
нисте променили. - О, рече господин Којнер и пребледе."
То је страшна прича. И мени је још страшнија, јер сам
тренутно у иностранству, па када се овде задесим догађа се да ме
људи сретну и кажу ми да се уопште нисам променио. А ја бледим
ли бледим. Ово је прича највећег ужаса, јер ако се нисте
променили онда нешто стварно није у реду. Значи, човек мора да
се мења, бар ја тако схватам ову причу и бледило господина
Којнера. Не знам да ли мислите да сам на правом трагу када
нудим овакву врсту читања, али ја сам тако осећао.
На крају ћу прочитати једну потпуно другачију причу,
другачије врсте приповедања. Овај амерички писац своје приче
пише као песме у прози и зове се Расел Едсон. Ово је једна од
његових прича која се зове "Старице", што подсећа на ону
Хармсову причу о старицама које испадају кроз прозор. Ово су,
изгледа, неке њихове далеке рођаке.
"Била једна старица која је држала другу старицу као кућног љубимца у
задњем дворишту привезану за дрво поред чиније са водом. Онда је друга
једна старица посетила прву старицу и причала о једној другој старици.
- Како је то занимљиво, рече прва старица старици гошћи. Онда старица
гошћа погледа кроз прозор и рече:
- Јој, како је диван онај стари мезимац привезан за дрво.
- О, па то је само моја старица кућно мезимче, рече прва старица.
- Какво дивно старо мезимче, рече старица гошћа."
То је, чини ми се, потпуно хармсковска прича само у другом
окружењу. Верујем да ни ви, попут мене, не бисте знали шта
бисте са овом причом, јер је толико апсурдна, ишчашена и измиче
свакој идеји стварности и нежности коју осећамо према бакама.
Наједном се те старице овде појављују као кућни мезимци који се
држе у дворишту, пију воду и једу бисквите.
На кратку причу гледам као на фрагмент извучен из живота
оних који се појављују у причи и то фрагмент који је битан у
њиховим животима. То може да буде бескрајно мали и наизглед
неважан детаљ који ипак преобликује судбину ликова који се
појављују у причи. То би тебало да буде коначан и битан догађај
у животима ликова. Многи писци управо пишу текстове са
отвореним крајем што је једно од одређења постмодернизма у
литератури. Управо та отвореност краја, једна врста прекида,
остављање могућности читаоцу да настави даље причу у себи
нешто је што одликује многе писце постмодернистичког периода.
Ја то несвесно радим када пишем, па су ме недавно питали да ли
имам књигу крајева прича, јер ове које сам написао изгледају као
да су негде пресечене. То ми се учинило као добра идеја,
написати заправо једну такву књигу крајева неких ненаписаних
прича. Битни фрагмент може да буде било шта. Мислио сам да у
неком тренутку, на пример у причи "Хладна кафа", постоји једна
кап хладне кафе која стоји на столу и то је битно место за ту
причу. За мене та кап разрешава целокупни однос између та два
лика из приче. Уместо да причам читав живот, ја сам испричао
шта се то десило око те једне капи. Други би вероватно сматрали
да та кап није довољна да се око ње све преломи и да је постојао
и неки други начин.
Завршићемо разговор о читању кратких прича, једном
причом која се зове "Саопштење", а аутор је Хамито фон Додерер.
"- Када је то њима саопштено?
- Око пола дванаест.
- Да ли су нешто рекли? Је ли их тада ухватио бес?
- Не, ни реч нису рекли, уопште се нису померили.
- А затим, ништа друго?
- Како да не. Око шест сати увече су истовремено дошли са градилишта и
почели да туку људе, просто да их млате. Све се дало у бег, људи су само
гледали да умакну да не буду ухваћени и претучени.
- А које су баш људе тукли?
- Никог одређеног. Сваког ко би прошао, омањег старца тако су шутнули да је
треснуо лицем о решетке сливника. Било је баш страшно.
- А шта је то њима саопштено у пола дванаест?
- Појма немам."
Као и ја. Хвала вам што сте ми помогли да пробамо да говоримо о
начинима читања кратке приче.

Давид Албахари: Како читати кратку причу

Уопште не знам како треба да се чита кратка прича. Од тога
полазим, па да заједно са вама дођем до неког закључка како
треба читати кратке приче. Да су ме позвали да говорим о писању
кратких прича ту бих се још некако извукао, мада нисам сигуран
да и о томе знам пуно на теоријском плану. Прво што сам
помислио када сам чуо да је наслов трибине "Како читати кратку
причу", било је како читати сам тај наслов? Шта, у ствари, пита то
питање? Да ли пита који је најудобнији начин да се чита кратка
прича, да ли је боље седети овако како ја сад то чиним или
прекрстити ноге или можда лежати у кревету, или шетати, стајати
крај прозора? Ја сам испробао све те положаје уз књигу Најкраће
приче на свету и могу вам рећи да сам у сваком положају са
великим задовољством читао. Тако сам, бар за себе, разрешио
прву дилему о питању најудобнијег положаја за читање кратке
приче. Поставља се питање и о избору места, односно, где се
човек најбоље осећа док чита кратку причу? Многе сам моје
романе и приче написао у кухињи, седећи преко пута моје жене,
то често помињем јер она цео дан проведе на послу, деца су у
школи, мачка лови врапце, ја нешто радим по кући. Када дође
вече и када треба да са супругом проведем неко време, она чита
криминалистичке романе, а ја седим преко пута и пишем кратке
приче. И читам кратке приче, наравно. Схватио сам такође, да на
сваком месту читам кратке приче са уживањем. Дакле, свако
место је згодно за читање кратке приче. Сада бисмо могли да се
позабавимо питањем шта значи читање кратке приче уопште?
Ту ми се појавила још једна дилема: да ли се читање кратке
приче разликује од читања било чега другог? Да ли се читање
кратке приче разликује од читања песме или од читања романа?
Кад сам размишљао о томе нисам могао да дођем до неког
одређеног закључка и чини ми се да, ако не узимамо у обзир
разлику у времену, чин читања је подједнак у свим случајевима.
Поставља се друго питање? Шта су наша ишчекивања када
читамо све то? Да ли од кратке приче очекујемо тренутно
просветљење, као што писци кратких прича воле да верују, да ли
долазимо до тренутка када сазнајемо неку нову ствар или до
препознавања нечег старог, за шта нам код читања романа треба
знатно више времена. Мислим да, заправо, разлика у читању
нема.

Читање видим као неку врсту дијалога. Без обзира шта
читам, песму, есеј, роман или кратку причу, успостављам неку
врсту дијалога са текстом, а у исто време неку врсту имагинарног
дијалога са аутором тог текста. Реагујем на оно што у тексту
читам, без обзира на форму, а у исто време разговарам негде у
себи, сасвим паралелено, са аутором. Питам га зашто је баш на
тај начин написао то што је написао? То је можда списатељска
знатижеља, али верујем да сваки читалац успоставља, свесно или
несвесно, неку врсту дијалога са творцем дела које чита. Зашто је
прича обликована тако како је обликована или зашто роман води
у том смеру? Тај дијалог осећам као потпуно предавање мог Ја
оном Ти које је предсављено тим текстом који читам и мислим да
је та врста дијалога о коме пише Мартин Бубер у својој
филозофији, о односу Ја и Ти да би се успоставо најискренији
контакт, најискренији начин читања књиге. Ако се не отворимо
када улазимо у читање текста онда не дозвољавамо ни да се текст
отвори према нама. Наша отвореност је предуслов за отвореност
текста. Наша предрасуда је предуслов за предрасуде текста који
ћемо читати.
Да би се можда у потпуности дефинисало читање кратке
приче, било би вероватно неопходно да се и сама кратка прича
дефинише. Ту постоји проблем који никако нећемо моћи да
решимо. Наиме, кратка прича нема никакву дефиницију.
Дефиниције на које сам наилазио у књижевним лексиконима
обично говоре о томе колико је кратка прича дугачка. То је
огледно једна произвољна дефиниција која ништа не казује. По
мени, кратка прича може да буде једна реч као и текст од
стотинак страна. Дужина је нешто што сам аутор одређује када
пише кратку причу. По садржају, кратка прича може да буде све.
Шта да радимо са текстом који у само неколико редова или
неколико реченица изневерава сва наша очекивања?
Нисам био овде када је Новица Милић држао неку врсту
уводног предавања о читању, али сам касније преслушао то што
је говорио и он је скренуо пажњу на то да читање није срицање,
како је рекао, односно није дословно ишчитавање написаног
текста, али и да није тумачење. Дефинисао је читање као
дисјунктивну синтезу, као синтезу најразноврснијих процеса који
је одигравају истовремено док читамо неки текст. Набројао је
разумевање, препознавање, сазнавање, памћење, заборав,
мишљење, спекулацију, имагинацију, фантазију, стварно је тешко
читати када знате да се све то догађа у нама док читате кратку
причу. То што је Новица Милић говорио делује ми потпуно
уверљиво и могу да прихватим, поготово она места на којима је
говорио да је неразумевање текста, нечитљивост, подстиче на
додатни напор на додатно читање јер се боримо са разумевањем
текста, што је објашњење зашто писци кратких прича теже
парадоксалним поступцима, јер вас управо искакање из
очекиваног наводи на ново читање. Новица је закључо да читање
укључује и саму операцију писања. Како он каже, док читате
текст он се исписује у вама, и онда је дошао до закључка да је
најзначајнији облик читања нешто што је назвао "продуктивним
читањем", да је то читање које изазива тензију између разних
аспеката читања и да онда та тензија доводи до одређене
продуктивности у читаоцу, доводи га до новог сазнавања и новог
стварања. Чини ми се да Новица Милић даје помало непотребну
предност читању, које неко ко се бави писањем има јер није
сваки читалац и писац. Можда свако од нас жели да пише, али то
не значи да свако од нас то ради. То ме је навело да се упитам да
ли постоје различити нивои читања? Да ли неко ко је писац чита
боље од онога ко није писац? Одмах сам се згрозио од такве
помисли, јер би то значило да некоме дајем предност само зато
што поседује неку врсту знања коју други нема. Зашто би неко
био бољи читалац само зато што зна нешто о вештини писања?
Зашто би он био бољи од онога што просто чита текст и у њему
ужива? Чини ми се да таква врста градације не може да се
прихвати. Ако бих нешто назвао продуктивним читањем онда је то
оно читање које доводи до жеље да се још нешто прочита. Све
док читање ствара тај осећај у нама, читање има смисла и верујем
да ако се нађемо у ситуацији да немамо жељу да још читамо да се
онда заправо удаљујемо од жеље да будемо читаоци.
Ово што сам вам доста немушто покушао да изнесем јесу
моје дилеме које имам у вези са процесом читања. Нисам, дакле,
сигуран да ли заиста постоји теорија читања и да ли је то уопште
дефинисано. Мислим да читање измиче сваком дефинисању зато
што читању приступамо на начин које је код сваког другачији. За
некога је читање одмор од свакодневице, за некога је бекство, за
некога је нека врста наде, за некога је, опет, нека врста очајања
и све је то повезано са текстом који се чита, али је сасвим
сигурно да нико од нас не чита по неким унапред задатим
принципима и мерилима који би га упућивали на начин како да
прочита неки текст. Откуда све те дилеме можете се слободно
читати кратку причу? Управо зато што знам да се многе кратке
приче пишу са неком идејом о томе да се заведе читалац, да се
читалац наведе на неки погрешан пут, да га поведете путем који
неће ићи ка решењу онога што та прича јесте. То, наравно, може
бити случај и у роману или есеју, чак и у песми. Писац често
покушава да води читаоца трагом који ће га одвести на погрешан
пут. Писање је, то се мора рећи, не само мађионичарски чин, како
је некад говорио Набоков. Када савладате вештину писања, ви
морате да савладате и вештину трикова. Писац јесте мађионичар
и трик мајстор, морате стално да смишљате неке трикове како
бисте то што радите начинили занимљивијим не само за читаоца
већ и за самога себе. На крају крајева, понављање је најгоре што
може да се деси и писцу и читаоцу.

Стално се питам због чега ја имам све те дилеме око тог
читања? Пробаћу да из књиге најкраћих прича издвојим неколико
примера који ће показати како је тешко унапред дефинисати
читање кратке приче.
Рецимо, прича коју сви знате, "Сусрет" од Хармса која цела
гласи овако:
"Пошао један човек на посао, па уз пут срео другог човека, који се, пошто је
купио векну хлеба, враћао својој кући. То би, у ствари, било све."
Шта сада ја вама да причам о томе како се чита ова прича?
Верујем да би свако од нас имао други начин тумачења ове приче.
Међутим, она каже да би то углавном било све, али није све,
наравно, и могло би дуго да се прича о томе шта је та прича
заправо. Не покушавам да дајем одговоре, јер када бих могао да
одговорим не бих био Давид Албахари него Хармс.
Једна мало дужа прича, али која исто поставља нека питања
јесте прича мађарског мајстора Иштвана Еркења. Она носи наслов
"Информација".
"Четрнаест година седи на улазу иза једног малог шалтера. Људи му
постављају свега два питања. Где су «Монтексове» канцеларије? На то овако
одговара: Први спрат, лево. Друго питање гласи: Где су просторије Дирекције
за прераду отпадака? Он одговара: Други спрат, друга врата десно. Током свих
четрнаест година нико није погрешио, свако је био упућен на право место.
Само се једном десило да се пред шалтером зауставила једна дама и поставила
једно од уобичајних питања.
– Молим вас лепо, где су «Монтексове» просторије?
Овај пут је изузетно погледао у даљину и овако одговорио.
– Сви долазимо ни из чега и сви се враћамо у велико смрдљиво ништа.
Дама се, наравно, жалила. Жалба је испитана, затим се о њој расправљало,
на крају је занемарена, заиста, није се десило бог зна шта."
Дакле, на неки начин, прича која подсећа на Хармсову
причу, међутим шта се заправо десило, како да ми то читамо?
Каква је то дама која њега наведе да говори о смислу постојања?
Он њој није узвратио неком љубавном понудом. Прича има
петнаестак редова, а постоји безброј могућности тумачења.
Значи, за мене то још један пример како је тешко дати одговор на
питање како читати кратку причу.
Говорићу о причи Дина Буцатија. Прича се зове "Занимљив
случај".
"Девојка рече, знате, мени се живот свиђа. Како, како сте казали? Тако, мени
се живот свиђа. Објасните ми то, лепо ми то објасните. Свиђа ми се и када бих
морала да га напустим било би ми веома жао. Објасните нам то госпођице,
страшно је занимљиво. Ви, тамо, дођите и ви да чујете, овде госпођица каже да
јој се живот свиђа."
То је прича. Ја сам је уврстио у ову антологију али не могу
да објасним зашто ми се допада. Страшно ми се допада ова прича.
Има нешто бескрајно тужно у томе што овај позива људе, тако сам
је читао, бескрајно тужно у томе што овај што са њом говори
позива људе да виде тако страшно чудо, особу којој се свиђа
живот. Можда сам ја погрешио у свом читању и не бих волео да
вас наведем да тако читате причу, али то је неко осећање које је
мене водило када сам читао ову причу. Нешто што би требало да
буде најлепши тренутак, тренутак неког злокобног чуђења. Нека
врста неразумевања, али у сваком случају нешто што осећам као
неку врсту злочина према ономе који жели да буде срећан у свету
који га окружује.
Ево, сад једне другачије приче, врло кратке коју је написао
један амерички приповедач које је нажалост извршио
самоубиство. Звао се Ричард Бротингем. А прича носи назив
"Скарлати".
"Тешко је живети у студију у Сан Хозеу са човеком који учи да свира виолину.
То је рекла полицајцима док им је предавала револвер."
Ко год је слушао неког да свира виолину има додатно
разумевање за ову причу. Тако да је она једноставнија од других
које сам читао, али показује да у две реченице приближно исте
дужине, ви можете да испричате једну животну причу. Наравно,
ви можете да замислите читав живот те жене. Вероватно би иста
прича могла да се напише и о неком другом инструменту,
поготово можда за трубу и бубањ.
Једна од прича коју највише волим, која говори о нечему
можда сасвим другачијем, али исто тако занимљива је Брехтова
прича "Поновно виђење".
"Неко кога дуго није видео поздрави господина Хојнера, рекавши: Ништа се
нисте променили. - О, рече господин Којнер и пребледе."
То је страшна прича. И мени је још страшнија, јер сам
тренутно у иностранству, па када се овде задесим догађа се да ме
људи сретну и кажу ми да се уопште нисам променио. А ја бледим
ли бледим. Ово је прича највећег ужаса, јер ако се нисте
променили онда нешто стварно није у реду. Значи, човек мора да
се мења, бар ја тако схватам ову причу и бледило господина
Којнера. Не знам да ли мислите да сам на правом трагу када
нудим овакву врсту читања, али ја сам тако осећао.
На крају ћу прочитати једну потпуно другачију причу,
другачије врсте приповедања. Овај амерички писац своје приче
пише као песме у прози и зове се Расел Едсон. Ово је једна од
његових прича која се зове "Старице", што подсећа на ону
Хармсову причу о старицама које испадају кроз прозор. Ово су,
изгледа, неке њихове далеке рођаке.
"Била једна старица која је држала другу старицу као кућног љубимца у
задњем дворишту привезану за дрво поред чиније са водом. Онда је друга
једна старица посетила прву старицу и причала о једној другој старици.
- Како је то занимљиво, рече прва старица старици гошћи. Онда старица
гошћа погледа кроз прозор и рече:
- Јој, како је диван онај стари мезимац привезан за дрво.
- О, па то је само моја старица кућно мезимче, рече прва старица.
- Какво дивно старо мезимче, рече старица гошћа."
То је, чини ми се, потпуно хармсковска прича само у другом
окружењу. Верујем да ни ви, попут мене, не бисте знали шта
бисте са овом причом, јер је толико апсурдна, ишчашена и измиче
свакој идеји стварности и нежности коју осећамо према бакама.
Наједном се те старице овде појављују као кућни мезимци који се
држе у дворишту, пију воду и једу бисквите.
На кратку причу гледам као на фрагмент извучен из живота
оних који се појављују у причи и то фрагмент који је битан у
њиховим животима. То може да буде бескрајно мали и наизглед
неважан детаљ који ипак преобликује судбину ликова који се
појављују у причи. То би тебало да буде коначан и битан догађај
у животима ликова. Многи писци управо пишу текстове са
отвореним крајем што је једно од одређења постмодернизма у
литератури. Управо та отвореност краја, једна врста прекида,
остављање могућности читаоцу да настави даље причу у себи
нешто је што одликује многе писце постмодернистичког периода.
Ја то несвесно радим када пишем, па су ме недавно питали да ли
имам књигу крајева прича, јер ове које сам написао изгледају као
да су негде пресечене. То ми се учинило као добра идеја,
написати заправо једну такву књигу крајева неких ненаписаних
прича. Битни фрагмент може да буде било шта. Мислио сам да у
неком тренутку, на пример у причи "Хладна кафа", постоји једна
кап хладне кафе која стоји на столу и то је битно место за ту
причу. За мене та кап разрешава целокупни однос између та два
лика из приче. Уместо да причам читав живот, ја сам испричао
шта се то десило око те једне капи. Други би вероватно сматрали
да та кап није довољна да се око ње све преломи и да је постојао
и неки други начин.
Завршићемо разговор о читању кратких прича, једном
причом која се зове "Саопштење", а аутор је Хамито фон Додерер.
"- Када је то њима саопштено?
- Око пола дванаест.
- Да ли су нешто рекли? Је ли их тада ухватио бес?
- Не, ни реч нису рекли, уопште се нису померили.
- А затим, ништа друго?
- Како да не. Око шест сати увече су истовремено дошли са градилишта и
почели да туку људе, просто да их млате. Све се дало у бег, људи су само
гледали да умакну да не буду ухваћени и претучени.
- А које су баш људе тукли?
- Никог одређеног. Сваког ко би прошао, омањег старца тако су шутнули да је
треснуо лицем о решетке сливника. Било је баш страшно.
- А шта је то њима саопштено у пола дванаест?
- Појма немам."
Као и ја. Хвала вам што сте ми помогли да пробамо да говоримо о
начинима читања кратке приче.

Прави писци сматрају да је есеј жанр на неком рубу. Нема никог ко
се само тиме бави и тај се жанр различито дефинише од ренесансе
па негде до 18. века: као надахнуће, као оглед, мада ја нисам
склон таквом одређењу. Мислим да писци најбоље пишу о другим
писцима, а да је књижевна критика веома сумњив жанр. Када је
реч о есеју, треба рећи да се увек види о чему се тачно пише, као
што се види када неко лаже.
У тексту о Јовану Христићу, на пример, саставио сам нека
своја сећања о томе како сам у Београду 1965. године, као клинац
провео један дан: санкање у Капетан Мишиној, затим филм Рио
Браво у «Дрини» - зачудио сам се зашто у «Дрини» када нисам
ишао у тај биоскоп - а увече позориште. Е, видите, ту је одмах
једна лаж. Тако програмиран дан није могао да се деси. Истина је
да сам се мувао тамо око «Мањежа», видим нека гужва, па сам
ушао у позориште. Играла се драма Савонарола и његови
пријатељи. И било ми је страшно досадно, чинило ми се да су то
неке историјско-филозофске тлапње. После ми је један од глумаца
из представе, с којим сам у међувремену постао пријатељ, рекао:
"Како је лепо и лако умрети на латинском". Тада сам схватио
колика сам незналица и колико је комад заправо био добар.

*
Сад, коју врсту есеја волим? Волим, од наших, текстове
Станислава Винавера, Ваве Христића, Ивана В. Лалића, волим неке
текстове и песме Радмиле Лазић.
Волим Бродског, његове есеје о првом септембру, о
Ахматовој, али највише волим есеје о његовом детињству. Када је
долазио Бродски у Београд, сва књижевна менажерија се сјатила у
1 После ме је звао Миша Стамболић, мислећи ваљда да желим да објавим књигу након
неколико текстова о српским писцима. Ту, у редакцији, појавио се Вава Христић који ме је питао где
сам нашао неки цитат из Бергсона на шта сам одговорио да сам га нашао у његовој књизи.
Југословенском драмском позоришту. Међутим, све је било
погрешно организовано. Он је већ био на пола пута од
Лењинграда, а глумци су дошли да рецитују његову поезију. Када
се појавио, изгледао је као тигар на сцени и сви остали су били
сувишни. Онда је избио неспоразум. Када смо објавили у
Књижевним новинама његов есеј «Соба и по», који је превела
Неда Бобић, ја сам у једном необавезном разговору рекао да ћу
ићи у Петроград по трагу Гогољеве приче «Нос». И онда сам све то
организовао, одем и видим да то не функционише. Онда сам хтео
да нађем улицу о којој је Бродски писао, али сам желео то да
урадим не питавши никога где се та улица у Петрограду налази. На
Невском Проспекту, тада, била је изложба посвећена Ани
Ахматовој. Пролазећи туда, откријем и ту улицу. И све препознам:
маварску кућу и две цркве које затварају улицу. И следећег дана
опет одем тамо. Видим та два балкона, баш како пише у есеју,
видим неке људе који излазе и питам их да ли је ту живео Бродски,
али нико не жели да ми каже. И онда угледам на зиду неки графит;
пише да је ту живео Јосиф Бродски.
Када је Бродски био овде, показао сам му фотографије које
сам направио у Петрограду.

*
Опасно је када претерате са упливом у туђе приче.
Кишов отац, то вероватно знате, био је у Ковину у два
наврата, 1932. и 1939. године. Пошто сам имао неке пријатеље
тамо, отишао сам у ковинску болницу са идејом да нађем историју
болести Кишовог оца. Наравно, нисам је нашао, па сам почео да
монтирам нешто из разговора о самој болници. Како је настајала,
ко су били управници. Нашле су се ту и неке фотографије које
показују болницу онако како ју је Киш у Пешчанику помињао. На
том месту је Киш описао наговештај покушаја самоубиства Едуарда
Сама, који држи бријач док му медицинска сестра говори да то
остави у тренутку када долази Киш са мајком. И он баци тај бријач.
Ја сам у тој архиви пронашао податке о случајевима тежих и
лакших повреде. Под тежим је забележен и један покушај
самоубиства, и то бритвом. Када сам по објављивању прелистао
своју књигу, видео сам да је у тексту испуштен део о тежим
повредама неком грешком. У тој књизи - будући да сам
импресиониран оном Ћамиловом реченицом «Ја сам то» - постоји
један текст истражног поступка, којим сам ја кобајаги утврдио да је
нестала једна фотографија, кажем кобајаги али се испоставило да
је стварно нестала. Која је фотографија? Ложач болести. Испод
стоји име и презиме, а ја кажем да «сам ја то». После два месеца,
завршио сам у «Лази Лазаревићу». Опасно је, као што рекох, када
претерате са упливом у туђе приче.
Мора да постоји неки залог, неки показатељ да не фолирате.
Углавном људи који пишу есеје почињу да мудросере, да пишу из
малог мозга, не истражују, не служе се сазнањима из других
области, музике, астрологије, фудбала. Постоји посебна врста
спортске интелигенције и то постоји још од Пиндара. Не занима
мене да ли су Гаринча или Марадона прочитали неку књигу, јер
они имају свој рукопис на терену. Фудбал јесте уметност јер се
велики фудбалери ретко појављују као и велики уметници.
Био је чувени уругвајски фудбалер Варела. Педесете године
било је све спремно да Бразил буде првак света. У финалу су
играли Уругвај и Бразил, било је 150.000 људи на Маракани, седам
минута пре краја, Варела је дао гол и Уругвај је постао првак.
Зашто је занимљив тај Варела? Он је био свестан шта је направио
Бразилу, том начину размишљања, и није хтео да се фотографише
са својом репрезентацијом. Потом, када је ишао у Рио, сусретао је
људе у кафанама који су псовали Варелу, али нико му није
поверовао да је то он.
Осам година доцније, када је Бразил играо на светском
првенству у Шведској, имали су психолога у екипи, а тим је водио
Гаринча. Ишла је прича, сећам се, да Гаринча није баш нормалан.
Психолог га замоли да нешто нацрта и овај нацрта неког чича-
Глишу. Психолог га пита шта је то и Гаринча му одговори да је то
леви бек Ботафога. Па ко је сад генијалан?
Зато су добре књиге есеја? Рецимо Калвиови есеји или есеји
Маргерит Дирас. То су кратке књиге, па пошто је време спотова,
можете у целини да их прочитате и да се осећате добро, јер сте
нешто завршили.
Мислио сам да вам прочитам један текст Загајевског. Ипак
пре тога ћу прочитати песму Радмиле Лазић «Стихови тестамента»:
Сви смо ми мање више под црницом.
Неко под глином. Неко под тресетом,
Ал’ ја бих песковито, са какве плаже
Балетске. Шешир са машном. Хаљину са чипком.
Нешто сасвим неприлично. Романтично.
Патетично. Као у Нижинског.
Студирати смрт.
Пушкина у свиленом повезу,
Док барут мирише из шуме.
Паунда. Па и Вирџинију.
Нешто аристократско. Астрално.
Брокатно небо. Не, оловно. Барокно.
Какво не беше на овом свету.
Као младе гренадире јабланове около,
И Раних јада дивље кестенове.
Овде никога нема.
Лежим стопостотну одсутност.
Не могу више то рећи да се дешава другоме.
У галопу стигло је време будуће
Не штедећи ничија срца –
Под свачијом ногом претанак лед.
Расклони руже, гладиоле, хризантеме.
Насмеши ми се као тек процвалој девојци,
Прустовској. Не снуждено као Грегору Самси,
На стропу. Ил самом Господу.
Не, ни као Мерилин у пени крвавој.
Можда, као апфо Фаону – тако некако.
Или као пун месец кишној барци.
Свега неколико стопа довде је.
Неколико самоћа несличних ичему.
Два-три сантиметра вечитог,
Пошкропљеног мастилом. Музино крило.
Заспала Клио. Пољубац у чело!
Зауставите сва звона, искључите телефон!
(што би рекао Одн, а све оно надаље
понови у себи, да ја не реметим ритам)
Зауставите нежност! Зауставите бол!
Месо и крв пролазне су среће
Душа нема домовину, зар не?
Плове нарциси. Плове Офелије.
Плове беле раде.

Један стих из ове песме гласи «Студирати смрт»; ја сам рекао
поводом Ди Стефана, да је дриблинг наука о умирању, студирање
смрти. Онда је Радмила Лазић искористила то у својој песми. Ја
нисам могао да се сетим од кога сам то преузео.
А ево Загајевског, који је такође сјајан песник:
Постоје три историје човечанства, а не једна. Историја насиља, историја
лепог и историја патње. Само су прве две некако описане и каталогизоване.
Патња, међутим, не оставља никакве трагове. Она је нема. Крик не траје дуго и
ни један нитни запис не може да га учини дужим. Због тога је тако тешко
схватити суштину логора у Аушвицу, са тачке историје насиља то је била једна
мала епизода која не заслужује дубље студије. Колико је нпр. била занимљива
битка код Ваграма. За историју патње Аушвиц је нешто фундаментално али на
жалост историја патње није написана. Ни историчари уметности се не баве
Аушвицом: блато, бараке и ниско небо. Магла и четири рахитичне тополе. Орфеј
не долази ту у шетњу нити се Офелија ту дави.
На малом простору, Загајевски је говорио о томе како нема
историје патње. А та историја је направљена феноменално у
једном филму који је се звао Шоа и трајао је девет сати. И на
пројекцији тог филма били су београдски Јевреји и ја. Био је то
господски филм о патњи. Појављивали су се преживели логораши,
пејзаж је био идиличан, све је било затравњено, није се видело
ништа од некадашњег логора. Сећам се да у фиму човек који
разговара са затвореницима пита једног колико је било испред тих
барака затвореника и овај одговара да их је било десет хиљада. И
била је иста оваква тишина. И готово. У текстовима мора да постоји
неко одмориште да би се осетио ритам. Тако је Примо Леви
написао књигу о логорима. Он пише о "небеским одредима". То су
били јеврејски логораши који су опслуживали крематоријум. После
шест месеци и они долазе на ред за спаљивање. Он говори о
пољском гету. Неки Јеврејин се као капо логора осећа толико
моћним да почиње да штампа свој новац. Међутим и он је морао да
заврши у логору. У том тренутку, када га спремају за депортацију,
он тражи за себе посебан вагон.
Сећам се једног есеја Чеслава Милоша. У време трајања
пољског гета, људи су се налазили и пили. Играли су притом једну
игру у којој би гледали једни друге у лице и опонашали животиње.
Била је то игра на живот и смрт. Тај Милошев есеј има добру
поенту.
Прочитаћу вам сада есеј који се зове "Смрт принца":
Артур Антунеш Коимбра Зико, на Ускрс, одиграо је своју последњу
утакмицу за репрезентацију Бразила. На стадиону Комунале у Удинама, Бразил-
селекција Остатак света 1:2. Коимбра Зико у последњој ноћи прави од зенице
поље и од поља зеницу ока. Из Лавиринта, хаоса, грознице боје, линије, облика,
раскршћа, чула, он је налазио чиста, кристална решења. Отварао је простор
благошћу анђела за стрелце. Зикова лопта била је брза као ватра, брзине као
вода, мудра као земља, као Тиресија. Његови пасови били су као стрела, као
пламен, као ура. (...)
Два моја пријатеља знају да овај запис није онај текст који сам говорио,
дијагонално, као у бунилу, да их изневерим. Ал изневерих све. Не бејах сретан.
На крају нећу рећи море, нећу казати песак, кажем Зико. Антун Антунеш
Комимбра.
Ја сам с тобом.
Мислим да је Мирко Ковач написао неколико одличних есеја,
има један одличан о Андрићу. Добре есеје пише Бора Ћосић, па
Бранко Вучићевић. Наравно, Вава Христић, Борислав Радовић,
Иван В. Лалић - они су писали одличне есеје. По рангу, били су то
европски есеји.
Овде је апсолутно одушевљење права реткост. Кад неко
погледа представу углавном ће вам рећи да је то добра представа,
али... Е, то «али» је оно што смета. Ако представа има само једну
ману, а то је да не ваља онда је с њом завршено.

Ја сам ту утакмицу гледао на мору. Те сам вечери био изван свега. Ујутро идем да купим
новине, носим жуту мајицу као Бразилци, пролази човек поред мене и пуши цигарету. Она му
случајно испадне и прогори ту моју мајицу што је за мене значило коначни крај мојих надања.
Скоро је Мијач радио Америку 2 Биљане Србљановић. То је
прича о емигрантима из Европе у Америци. Цветковић, који је
добар глумац, игра неког емигранта који тамо ради нешто више од
чиновничког посла, он је неки бизнисмен и сад долази у свој стан.
Треба да се пресвуче и оде да се окупа. Тада се он скида, не знам
да ли му је то Мијач рекао, али то обнаживање нема никакву
функцију. Касније, једна глумица која игра манекенку, почиње да
се скида. Ја сам видео да има целулит - ово није злонамерно - али
у том тренутку сам почео да тражим ману представи. Мислим да то
Мијач није требало да режира. Треба читати књигу или гледати
представу са потпуним предавањем, јер се то после врати. Добро
Флобер каже да човек чини добро када се диви. Ако немате
способност да се посветите нечему, ништа не вреди.
Овде неки мисле да онима који слабо пишу то не треба да се
каже. Одлазак Киша, Пекића, Ковача и Булатовића условио је да
да ту празнину населе они из нижег ешалона, мислећи да им то
место припада. Ево Данило Николић, драг ми је човек, био је
раније скрајнут, а сада су му неки критичари дали такво место.
Има ту доста непотребног пропињања. Има и оних које предлажу
за Нобелову награду.
Киш је био у тој групи заиста, али није поживео. Био је већ
болестан, одседао је у хотелу у Дубровнику. И одем ја код њега.
Договарамо се колико ћу ја да добијем процената од Нобелове
награде коју он треба да добије. И сад ја кажем петнаест посто, а
он каже «нобеловац мора да је жив». Е, то су ти велики играчи.
Нису њега предлагале месне заједнице, већ се знало да је у ужем
избору.
*
Болећивост је опасна, такође. Постоји код нас неко научено
одушевљење. Не знам да ли сте гледали представу Хазарски
речник. У њој Сергеј Трифуновић и Јелена Ђокић уопште не
функционишу иако су одлични глумци. Видим ја да ми је досадно.
Неки млади глумци се сложе са мном да је представа лоша. После
неколико дана објављена је критика у Времену где је показано
зашто представа не функционише, али пошто је Пандур добар
редитељ направљен је и интервју са њим. После ми неки глумци
кажу да они нису рекли да је представа била лоша и симулира се
то одушевљење.

*
Највише сам волео спорт и филм. Сетимо се филма Рубљов и
приче о клинцу који на крају лије звоно. То је одлична прича.
Клинац који нема родитеље излије звоно, делегација га узме, а
дечко зна да оно не звучи баш најбоље. Рубљов тада први пут
проговори. Ја сам мислио да је то генијална прича. После прочитам
неки запис Тарковског у коме он каже да није био задовољан том
причом.
Била је промоција на сајму. Критичар је давао себи више
значаја него писцима. Киш ми је, међутим, говорио о неком
критичару који је написао само пет страна о позоришту и ништа
више. Био је то и мој идеал. Све остало је скретање пажње. Или
сте писац или нисте. А критика, есеј - може, али као нешто успут.
Ови који се тиме баве улазе у област власти било да су професори,
критичари, чланови жирија. Кажу: "Он му је дао награду". Знам
како је то јер сам и ја био члан жирија. Није писац добио награду,
већ му је неко дао. То је дневна власт, јер је тај неко довољно
интелигентан да зна да то нешто што ради неће остати задуго, па
онда себи придаје себи на значају.
Хтео бих да вам препоручим једну књигу која се зове "Ни за
шта на свету". Ауторка је Фридгард Тома, немачка професорка која
је написала неко писмо одушевљења Сиорану и онда је дошло до
преписке. Видите Сиорана, који је целог живота био велики циник,
како завршава у једној шетњи са овом женом. Годину дан је
трајала та њихова страст и он је почео да лапи. Одвео ју је на
гробље да би јој показао место на којем би требало да буде
сахрањен. Пролазећи тако поред гробова Бодлера, Сен-Бева, он
тражи свој гроб и не налази га.
Мислио сам да вам нешто прочитам за крај: текст Јована
Христића "Човек Средоземља".
У покрајини сунца зна се да је оно опасно. Сунце су измислили
Хиперборејци који га немају. Они који га имају на претек склањају се од њега. И
шта израсте по тим собама у којима се ваздух генерацијама није променио.
Покушајте да одшкринете затворене шкуре и да проверите кроз гриље и неће
бити ретка кућа у којој се вуче неки микроцефални идиот или монголоидни
дебил, кретен стакластог погледа чији удови хаотично, грчевито поигравају,
једном речју створење за које сте мислили да може да буде само чедо мрака и
зиме. Понекад с вечери, мајке изведу те изданке Медитерана и они прођу
улицама у смирај сунца као наличје лепоте коју смо дошли да тражимо. Изађу с
вечери из тих затворених соба и мала деца кривих ногу и мршавих руку, бледа
као шпаргле, малих тела увијених у безброј кошуља, блуза и џемпера, јер је на
Средоземљу увек сувише врућина па не треба излазити напоље, или је сувише
хладно па се треба добро утоплити. Средине нема. А и за свако од те мршаве
бледе кривоноге деце која се нису нагледала сунца ни надисала ваздуха постоји
само једно лето у коме ће свако од њих израсти у младића или девојку божанске
лепоте. И тада их видимо како шетају обалом или скачу у море нехајни и
немарни, раздрљаних кошуља раскопчаних блуза, голих руку и ногу јер је света
дужност лепих да не крију своју лепоту. У животу сваког од њих та лепота траје
само једно лето, само за једно лето једна девојка и један младић јесу Афродита
или Аполон. А онда ће им ту лепоту однети сиротињски живот и тежак
безобзирни рад. Не унакази ли их рад, унаказиће их мало најзад освојеног
иметка и доколице. Отврдли и обезобличени удови опустиће се, а упали трбуси
заоблиће се. Зато се само на Средоземљу могла родити апсолутна лепота, јер је
нема и зато што кад се створи не траје дуго пре него што је беда разједе и
прогута, она траје само један трен и зато што траје само један трен не остаје јој
друго но да буде апсолутна.
Жао ми је само што нисам донео да вам прочитам један есеј
Пети Смит "Лептиров лет". Уместо њега, прочитаћу вам један кратк
есеј Маргерит Дирас. Она је била генијалан есејиста.
Есеј носи наслов "Фотографија":
Фотографије се губе за време пресељавања. Моја се мајка пресељавала
између 20 и 25 пута у току свог живота и тада су наше породичне фотографије
изгубљене. Фотографије склизну иза фиока и остају тамо, и у најбољем случају
налазимо их поново у току новог пресељења. После сто година ломе се као
стакло, да ли сам већ то рекла. Једног дана сам нашла, било је то педесетих
година, испод фиоке ормара, купљеног у Индокини, разгледницу писану 1905.
године упућену неком који је те године становао у улици Сен Беноа.
Фотографија без које се није могло живети постојала је већ у мојој младости. За
моју мајку, фотографија малог детета била је светиња. Да би се поново видело
своје мало дете показује се фотографија. Увек се то чинило. То је тајанствено.
Једино Јанове фотографије сматрам лепим, оне од пре десет година, када га
нисам познавала. Има у тим фотографијама нешто што сад тражим у њему,
невиност да се још ништа не зна да се не зна шта би нам се могло десити у
септембру 1970. године у добру или злу. Крајем деветнаестог века ишло се као у
Љубавнику на фотографисање код сеоског фотографа. То су чинили становници
Бин Лонга да би и даље постојали. Не постоје фотографије ваших пра баба.
Можете их тражити у целом свету, нема их. Чим се о томе мисли, одсуство
фотографије постаје суштински недостатак, па чак проблем. Како су они живели
без фотографија? Ништа не остаје после смрти од лица и тела. Ниједан податак
о осмеху. А да се говорило људима да ће фотографије постојати они би били
узнемирени и уплашени. Верујем у супротно од онога што би људи веровали и
што се још увек верује, да фотографија помаже забораву. Она има посебно овај
задатак у савременом свету. Непомично и безизражајно лице на дохват руке,
умрлог човека или малог детета увек је само слика за милион слика којима
располажемо у глави. И филм са милион слика биће увек исти филм. То
потврђује смрт. Не знам чему је служила фотографија првих година њеног
постојања. У првој половини деветнаестог века, какав је био њен смисао за
поједидинца у његовој усамљености осим да види мртве или да се сам види. Да
себе види, сигурна сам. Човек је увек или збуњен или одушевљен, увек зачуђен
пред својом фотографијом. Увек је више нестваран од другог. Најмање себе
видимо у животу, укључујући ту и ону лажну перспективу у огледалу, у погледу
на слику коју сами састављамо и коју желимо да задржимо, најбољу слику
изражајног лица коју покушавамо да пронађемо када позирамо за фотографију.

*
Мој омиљени редитељ је Хауард Хокс. Он је снимио Рио
Браво. Питер Богданович га је питао једном како је решио ону
сцену када Дин Мартин, који игра помоћника шерифа и пијанца,
улази у крчму, где му бацају златник у пљуваоницу. Он мора да га
извади, али му дрхте руке. Шериф, кога глуми Џон Вејн, каже: "Ја
ћу да му савијем" и онда се тако развила та сцена. Неки други
редитељ би почео одмах да прича о психологији, те како је
истраживао како се понашају пијанци. Велики типови увек то
решавају другачије.
Када су Хокса питали о поетици филма Рио Браво, он је
одговорио да је гледао филм Тачно у подне зато што Гари Купер
стално тражи помоћ и на крају све реши сам. Филм Рио Браво
заснован је на супротном принципу.