Odabrani citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Prtljag pokleknu. Rinsvind podje dalje. Posto je presao nekoliko metara, zastade i oslusnu. Nije bilo nikakvog zvuka. Kada se okrenuo, Prtljag je bio tamo gde ga je ostavio. Izgledao je nekako scucureno. Rinsvind promisli na trenutak. ‘Ajde dobro’ rece. ‘Dolazi!.
Okrenuo se i uputio ka Univerzitetu. Posle nekoliko minuta, Prtljag kao da je doneo odluku. Ponovo je protegnuo nozice i zatrupkao za njim. Nije izgledalo kao da mu je ostalo puno izbora. Isli su kejom, pa u grad, dve
tackice u iscezavajucem krajoliku, koji je, kako se perspektiva sirila, obuhvatio i sicusni brod na pocetku putovanja preko sirokog zelenog mora, koje je bilo tek deo blistavog kruznog okeana, na oblacima prosaranom Disku, na ledjima cetiri dzinovska slona koji su stajali na oklopu ogromne kornjace. Koja ubrzo postade odsjaj medju zvezdama, i isceznu.

"Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je bilo blistavo, potom sam izgubio more i svaka raskoš mi je izgledala siva, a bijeda nepodnošljiva. Od tada čekam. Čekam brodove u povratku, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv sam iz svih svojih sila. Viđaju me kako prolazim lijepim, sunčanim ulicama, divim se predijelima, pljeskam kao svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, ja malo sanjarim, vrijeđaju me, jedva se iznenađujem. Potom zaboravim i smiješim se onome koji me vrijeđa ili suviše učtivo pozdravljam onoga koga volim. Šta da radim kad imam dobro pamćenje samo za jednu jedinu sliku? Preklinju me da najzad kazem ko sam. Još ništa, još ništa."

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.

Da li je ljubav bolest? Jeste, al’ neprelazna. Možete nekoga ljubiti i ljubiti, ali ga nećete zaraziti ljubavlju.
Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.
Budni su oni koji vole, još spavaju oni koji su voljeni.
Juče je neko našao ono što nije tražio. Ono sto je on tražio našao je neko drugi.
Muž je ime za onoga koji vas je nekad voleo. Žena je ime za onu koja je volela nekog drugog, a udala se za vas.
Ako možete nemojte voleti one koji vas ne vole. Ako to ne možete, volite ih samo malo. Ako ni to ne možete, volite ih mnogo ali kratko.
Neko je prevario onu koju voli sa onom sa kojom živi.
Lako je voleti one koji vas ne vole. Pokušajte jednom da volite one koji vas vole.
Nemojte nikoga toliko voleti da vas on zbog toga ne voli.
Ko je bio voljen, zaboravio je. Uspomene imaju samo oni koji su voleli.
Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
Jutros je jedan mladić u tramvaju izgubio pamet. Molimo malu, pegavu plavušu da je vrati. Posle je mogu i zajedno koristiti.

Za mene postoji samo putovanje stazama srca, svakom stazom što ima srce. Tuda ja hodim i jedini dostojni izazov jeste da je pređem celu. Ja njome hodim i gledam, gledam bez daha.

Temelj pouzdanosti i stalnosti koju tražimo u prijateljstvu jest vjernost. Jer ništa nije postojano što je nevjerno.
Uostalom, za prijatelja treba birati onoga tko je neposredan, druželjubiv, tko misli i osjeca kao mi sami: a sve je to stvar povjerenja. Jer dvolicna i podmukla duša ne može biti vjerna.
Ovome treba dodati da prijatelj ne treba da se raduje izmišljenim optužbama ni da vjeruje ogovaranjima, jer je sve to važno za cvrstinu prijateljstva. Zbog toga je tocno da prijateljstvo može postojati samo medu dobrim ljudima.
Jer dobar covjek, za koga se slobodno može reci da je i mudar, mora imati u vidu ovo dvoje kad se radi o prijateljstvu: prvo, da kod njega ne bude niceg lažnog i prikrivenog jer slobodnom covjeku više prilici da i mržnju izražava otvoreno, nego da izrazom lica prikriva svoju misao.
Zatim, on treba ne samo da odbije necije optužbe protiv prijatelja, nego ni on sam ne smije biti nepovjerljiv i vjecito smatrati da ga prijatelj može ugroziti na neki nacin.

"Moja je vera, koja me spasava od ateizma, sledeća: Bog otkriva samoga sebe svetu. On otkriva sebe u prorocima, u Sinu, u Duhu, u duhovnoj visini čovekovoj. Ali Bog ne upravlja, ne rukovodi ovim svetom koji predstavlja otpadništvo u spoljnu tminu. Otkrovenje Boga svetu u čoveku predstavlja otkrovenje eshatološko, otkrovenje Carstva Božjeg, a ne carstva sveta ovoga. Bog je istina, a svet nije istina. Nepravda, nepravičnost sveta, ne predstavljaju, međutim, negiranje Boga, jer se na Boga ne mogu primeniti naše kategorije sile, vlasti, pa čak ni pravičnosti.

Ako je Bog-Pantokrator prisutan u svakom zlu i svakoj patnji, u ratu i mučenjima, u kugi i koleri, u Boga se ne može verovati, i ustanak protiv Boga je opravdan. Bog dela u poretku slobode, a ne u poretku objektivirane nužnosti. On deluje duhovno, a ne magično. Bog je Duh. Proviđenje Božje se može shvatiti samo duhovno, a ne naturalistički. Bog prisustvuje ne u imenu Božjem, ne u magičnom delovanju, ne u sili ovoga sveta, već u svakoj istini, lepoti, ljubavi, slobodi, herojskom činu. Za mene je najneprihvatljivije osećanje Boga kao sile, kao svemoći i vlasti. Bog nema nikakvu vlast, On ima mnogo manje vlasti od običnog policajca."

Неки рибари на острву Коју бацали су мрежу у море, и странци из Милета откупе им цео лов од једног бацања пре него што су знали шта ће мрежа захватити. Кад је мрежа извучена, нашао се у њој златан троножац за који причају да га је Хелена, када се враћала из Троје, баш онде бацила у море, сећајући се неког старог пророчанства. Око тога троношца настане свађа између странаца и рибара, а затим сами градови узму тај спор у своје руке и стану ратовати један против другог, док напослетку Питија није наредила и једнима и другима да троножац имају дати оном ко је најмудрији. Према томе, троножац је послан Талету у Милет, јер су Којани њему једином радо поклонили оно због чега су ратовали са свима Милећанима. Али Талет је изјављивао да је Бијант мудрији од њега, и тако троножац доспе до Бијанта, но овај га пошаље некоме трећем као још мудријем. Тако је троножац обилазио све мудраце, док није по други пут стигао Талету. Напослетку је из Милета донесен у Тебу, где је као заветни поклон предан исменском Аполону.

........

У то доба већ је Теспид са својим хором стварао трагедију, и она је цео народ привлачила својом новином, али још није била прешла у надметање. Солон, који је од природе радо слушао и учио, а у старости још више волео доколицу, забаву, а, богме, и пиће и музику, дође такође да види Теспида, који је, као што је био обичај у старијим временима, сам глумио. Али после представе обрати се он Теспиду и запита га да ли се не стиди пред толиким светом толико лагати. А кад му Теспид одговори да није страшно ако се такве ствари говоре и раде у шали, Солон жестоко удари штапом у земљу и рече: "Ако тој шали будемо повлађивали и толико је ценили, наћи ћемо је, богме, убрзо и у животу!"

Biti učitelj, to ne znači sjeći tvrdnjama, ni davati lekcijama da se nauče, itd.; biti učitelj, to znači zaista biti učenik. Učenje počinje kad ti, učitelju, učiš od učenika, kad se ti smestiš u ono što je on razumio, prihvatiš način na koji je to razumio, kada se pretvaraš kao da polažeš ispit, ostavljajući svom sugovorniku da se uvjeri da ti znaš svoju lekciju: takav je uvod, i tek onda možeš pristupiti kakvom drugom pitanju.

Veličina nije u tome biti ovo ili ono, nego da se bude vlastito Ja; a to može svako, ako želi.
(Kjerkegor)

...Da,prepoznajem Zaratustru.Čisto mu je oko,oko usta mu se ne krije gađenje...u dete se pretvorio Zaratustra, probuđen je Zaratustra: šta tražiš među spavačima?
Kao u moru živeo si usred samoće, i to more te je nosilo.Avaj,zar bi na kopno? Avaj,želiš da opet sam vučeš svoje telo?

„Ja sam telo i duša“ – tako govori dete. A zašto ne bi trebali govoriti kao deca?

Sa čovekom je kao sa drvetom, što jače želi u visinu i svetlost to mu jače korenje teži ka zemlji, naniže u tminu,dubinu – u zlo.
Kad se popnem gore uvek se nađem sam.Niko ne govori sa mnom, mraz uamljenosti me tera da drhtim. Pa što to tražim u visini?
Moj prezir i moja čežnja uzajamno rastu; što se više penjem, to više prezirem onoga koji se penje. Pa što to trašim u visini?

Čast za takvog prijatelja treba da bude to što mu se pokazuješ onakav kakav si.Ne želiš da pred prijateljem nosiš odeću.Ali zbog toga on želi da odeš dođavola.

I često sam sanjao o tome kako krađa mora biti još blaženija od uzimanja.
Ko neprestalno poklanja izložen je opasnosti da izgubi stid.

Da je zapovedanje teže od slušanja.I ne samo što zapovedač nosi breme svih koji slušaju,već što ga to breme može lako slomiti.

Gde god sam naišao na što živo,našao sam i volju za moć; čak i volji sluge našao sam volju da bude gospodar.

Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem.

Tako je govorio Zaratustra(Nice)

Baš se u sitnicama pokazuje ljudski karakter, jer tu čovjek ne pazi na svoje držanje.

. Umjetnost ima funkciju katarze – ona oslobađa. Od svih umjetnosti muzika je najuzvišenija.

Zahvalnost ne postoji u prirodi, pa zašto je onda tražimo od ljudi?

Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas je nedavno snašla.

Čudna je to želja, tražiti vlast i izgubiti slobodu. Ili tražiti vlast nad drugima, a izgubiti je nad samim sobom.

Zar svi mi ne volimo da svoju snagu pokažemo na nekome ili na nečemu?

- Jedna od najružnijih stvari kod tih sićusnih duhova jeste što zamišljaju sićušne stvari i kod drugih.

- Dakle – nastavi on – kada ti ljudi uvrte sebi nešto u glavu, oni od toga ne odstu-paju. Njihovu žeđ utoljava samo voda sa izvesnog izvora,koja je često i ustajala; da se nje napiju oni će prodati i ženu i decu; prodaće i dušu svoju đavolu. Za jedne taj izvor jeste bio kocka, berza, zbirka slika ili insekata, muzika; za druge žena koja ume da im gotovi slatkiše. Ako takvima ponudite sve žene na zemlji, oni će se podsmehnuti, jer hoće samo onu koja njih ne voli, kinji ih, prodaje im vrlo skupe trunke uživanja; ali oni ne sustaju, i odneće u zalaogao-nicu i svoj poslednji pokrivač da bi njoj odneli svoj poslednji talir.Čiča Gorio je jedan od tih ljudi.

...u Parizu uspeh je sve, to je ključ moći .... tada ćete saznati šta je svet, skup prevarenih i varalica.

- „Uspeću!“ To je reč kockara, reč velikog vojskovođe, reč koja veruje u sudbinu koja više ljudi upropašćava nego sto ih spašava.

Ako postoji kakvo uzvišeno osećanje u čovekovom srcu,nije li to ponos zbog zaštite koju on u svakom trenutku ukazuje jednom slabom biću ?

kao na bojnom polju morati da ubija da ne bi bio ubijen, da vara da ne bi bio prevaren; gde će morati na ulazu da ostavi svoju savest, svoje srce, da stavi masku, da se bez sažaljenja igra ljudima

Neuspeh nam uvek pokazuje koliko su silne naše težnje

Мит Китаја, који су препарирали Фенелоза и Паунд, наследили су битници. Фенелозин трактат постао је њихов манифест (и данас га издаје књижарница City Lights из Сан Франциска, где је и настао тај покрет). Искуство Cantos је, прожевши Витмена с Кинезима, помогло битницима не само да створе нову поезију него и нову културу - контракултуру. Када је Ален Гинзберг допутовао код престарелог Паунда у Венецију, донео је са собом, као знак свог поклоњења пред учитељем, плоче Битлса.

Искуство Cantos оставило је трага и на нашем времену, које је створило рок-културу, интернет и "њу ејџ". Брак Запада са Истоком ипак се остварио, и његов плод је постала савремена уметност која, смењујући махнити полет са трагичним очајањем, трага за новим облицима комуникације. Данашњи уметник тежи да скрати растојање између умова. Он се труди да изведе уметност на онај универзални онтолошки ниво, где нас не обједињује култура, него природа. Пробијајући се кроз језик, он са нама не комуницира речима, него импулсима који су подстакли речи. Отуда у савременој уметности, као у Набоковљевој формули поезије, има мало смисла а много значења. Уметност данашњице жуди за изванвербалним, изванпојмовним контактом, који би дозволио да се једна свест прелива у другу, као што се "прелива вода из једне у другу посуд преко порозне нити" (Платон, Гозба).

Када је велика уметност Запада, префињујући се и продубљујући се, дошла до граница спознаје, зауставила се у трагичној занемелости пред оним што се не да исказати. У мимоилажењу те препреке, све одистински ново у уметности или се свесно окреће искуству Истока или несвесно иде његовим стопама. Савремени уметник не говори него указује на неизрециво, он се труди да пренесе оно што се не да разумети, он прича о стварима на њиховом језику, он не учи да приказује свет, него да се слива са њим, заборавивши на себе. Јер, само одрекавши се "натприродног статуса", који му је даровала западна цивилизација, човек изнова може постати не "господар постојећег, него пастир бивствујућег" (Хајдегер, Време и Битак).

Чак и летимичан поглед на век што одлази (писано 1998.г - прим. тузор) открива оно што не може да се не примети: Истоку је пошло за руком да дефамилизује Запад, да га, како је Паунд и маштао, учини новим. Данас је мит Китаја тако дубоко продро у недра наше културе, да смо већ престали да примећујемо те судбоносне промене које су спојиле Запад и Исток, пустивши их да постану оно што су увек и били: јанг и јин светске душе.

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja. Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu lepotu, govori.

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje, ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.

Cudni su cetinari. Bog salje kisu, a njihovo se lisce ne ukvasi, Bog salje sunce, a oni se ne raduju. Bog salje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog salje san i smrt drvecu, a oni se zelene.

Ali kad u udjes u sumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita covjeka, necujno i nevidljivo pale. I vidis sitne tackice stvrdnute smole koja je, preko noci, u casu crnog mraka, kad ni najblizi sused ne moze da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa, manji krug što stvara vilin konjic na površini vode, izmedju dva prsta nežnosti cvetnog praha, kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno sebi snage semena, duplo nade , par krila od lepog sna, pod mišku prhtaj goluba, krstinu uglova gledišta, što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra, što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge, pola čaše sjaja belutka iz potoka, dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira, svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube andjeoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena, pedalj dužine vlakno oblaka, iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode, dokle može da se vidi let sokola, vertikalu bar do pete nebeske svere, u drugu nozdrvu mirisa zemlje, smeha, nikad dovoljno smeha, za naušnicu zuj pčela, dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos, naramak popodnevnog hlada smokve, nisku cmoketića, malčice buke drvenog razboja, na dlan toplote paperja, širi zamah strukom bosilja, veštinu posmatranja kvadrata, oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.

Sve dok mu je pažnja posvećena onome šta je ko rekao i duša predata raspravljanju, čovjek nema izbavljenja od svojih slabosti niti mu se stanje mjenja.

“Ostavi mogućnost ispravnosti svemu onome što ti je dospjelo do ušiju, osim u slučaju da ne stekneš neporeciv dokaz u njegovu neispravnost.”

''Kada se covjek dublje zagleda u dusu svijeta, lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu- bilo usred pustinje, ili usred nekog velikog grada...
I kad se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj... i samo postoji taj trenutak.

''Vrijednost ljepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojim nam se javlja. U tome je njena oplemenujuca snaga i njena najveca draz.''

"... Postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja. Sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije.. - Ne treba nam a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjećajuči nas i ranjavajući... I sveteći se zbog izdaje.
KASNO JE SJEĆANJA, UZALUD SE JAVLJATE. BESKORISNE SU VAŠE NEMOĆNE UTJEHE I PODSJEĆANJA NA ONO ŠTO JE MOGLO DA BUDE, JER ŠTO NIJE BILO- NIJE NI MOGLO BITI. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje... "

"Svaki put kojim se ide do samog kraja ne vodi uopšte nigde. Uspni se sasvim malo uz planinu da bi je takvom iskusio. Sa njenog vrha ona se ne vidi."

"Arakis uči logiku noža - odseći ono što je nepotpuno i reći: Sada je potpuno, zato što se svršava ovde."

"Postoji gornja granica u primeni sile koju čak i najmoćniji moraju da poštuju kako ne bi uništili sami sebe. Proceniti ovu granicu predstavlja vrhunsko umeće vladanja. Zloupotreba moći je kobni greh. Zakon ne može da bude oruđe osvete, niti zaloga, ni sigurna tvrđava protiv mučenika koje je stvorio. Ne može se ugroziti nijedno živo biće bez snošenja posledica."

"Tragajući za slobodom - postaješ zarobljenik svojih želja. Tragajući za disciplinom - pronaći ćeš slobodu."

"Konačno, sve stvari su poznate zato što čovek želi da veruje da ih poznaje."

"Suprotnosti složene u parove određuju tvoje težnje, a te težnje te zarobljavaju."

"Nema tajne koja bi održala ravnotežu. Jednostavno moraš osetiti talase."

"Ne možete samo jednom rukom da rukujete marionetom."

"Vreme se ne broji. Treba samo gledati u krug i to postaje očigledno."

"Iščupaj svoja pitanja zajedno sa korenom iz njihovog tla i videćeš kako se to korenje koprca. Još pitanja."

"Nikakva slast ne može prekriti pojedine oblike gorčine. Ako je nešto gorko, ispljuni ga."

"Najveći broj disciplina su tajne discipline, stvorene sa namerom da ograničavaju a ne da oslobađaju. Ne pitajte - zašto? Budite obazrivi sa - kako? Zašto - neumitno vodi do paradoksa. Kako - namamljuje vas u klopku vaseljene uzroka i posledica. I jedno i drugo poriču bezgraničnost."

Covek je svojim umom odredjen da
bude u drustvu sa ljudima i da se u njemu
umetnoscu i naukama kultivise,civilizuje i moralizuje

"Jučer sam bio pametan. Stoga sam želio mijenjati svijet. Danas sam mudar. Stoga mijenjam sebe."