Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Anton Pavlovič Čehov,
Uto Avg 11, 2009 1:44 am
Rođen 29. januara 1860. a umro 15. jula 1904. godine, je ruski književnik.
Anton Pavlovič Čehov rođen je u Taganrogu u trgovačkoj porodici. 1869. godine upisao se u taganrošku gimnaziju koja je nosila pečat provincijalne prizemnosti duha. Kada je 1875. godine očeva radnja propala, Čehov se sa porodicom preselio u Moskvu. Kada je završio gimnaziju 1879. godine dobio je stipendiju od 25 rubalja i upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. 1886. godine izašla je njegova prva zbirka priča ,,Šarene priče“. Organizovao je pomoć gladnim seljacima, osuđuje zloupotrebu vlasti i korupciju. Čehov je majstor ruske novele. Kroz svoje mnogobrojne pripovijetke on piše o ruskoj stvarnosti 19. vijeka.
Kroz njih opisuje karijerizam, malograđanstvo, primitivizam ruskog seljaštva kao i događaje koji su se zbili raznim ljudima.
Čehovljeve drame se grade na unutrašnjoj dramatičnosti, obilnom tekstu i lirskim elementima. To nisu drame zbivanja već raspoloženja, a po tome Čehov postaje jedan od začetnika moderne dramaturgije.
Neke njegove pripovijetke su zapravo komedije a druge tragedije. Pisao je o ruskom egoizmu i hvalisanju pojedinih lica. U svojim pričama i dramama on stvara jedinstvenu atmosferu. Čehov ne opisuje uzroke društvenog ponašanja i ne ocenjuje postupke likova već ih opisuje, ismijava ako treba i također opisuje njihove živote. Mnoge Čehovljeve drame se igraju danas u pozorištima. Stvorio je jedinstvenu sliku ruskog realizma koji se može doživeti kroz smijeh ili kroz suze.
U književnoj kritici je dosta često mišljenje da Čehov nije imao snage da napiše roman. I sam Čehov je rekao: "Ne umijem da pišem veće stvari". Većina njegovih pripovijetki je komična pa je zato on od smijeha stvorio sopstveno oružje protiv ružnih pojava života: eksplozijom smijeha je ismijavao laži, korumpirane ljude i one na vlasti.
Pola vijeka poslije svoje smrti, Čehov je ostao u sijenci ruskih romansijera. Tek kasnije ljudi su shvatili njegov značaj i u njemu otkrili genijalnog umjetnika.
-Drame:
* "Galeb"1896 "
* "Višnjik"1903"
* "Ujka Vanja"1897"
* "Tri sestre" 1900"
* "Stepa, Slučaj iz prakse"
* "Činovnikova smrt"
-Zbirke prica:
* "Melpomenine bajke"1884"
* "Sarene peice"1886"
* "U pomrcini"1887"
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Uto Avg 11, 2009 1:45 am
PISAC KOJI JE OTKRIO UMOR 20. VEKA
Čehov (1860-1904) između medicine i literature
Sto godina posle njegove smrti, njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. I u našim pozorištima igraju se „Višnjik“, „Tri sestre“...
Pisci žive sa svojim dilemama, nervozama i neurozama, sa njima je živeo i Čehov, razapet između medicine i književnosti, pripovedaka, drame i nenapisanih romana, iako je spoljašnjošću ostavljao utisak smirenog, suptilnog i ljubaznog gospodina.
Anton Pavlovič Čehov počeo je da piše još kao student medicine, pomoću Antoša Čehonte, svog književnog dvojnika, objavljujući kratke priče, humoreske i feljtone, kako bi mogao da izdržava oca, majku, sestru i najmlađeg od svoja tri brata. Sa svom težinom života susreo se još kao dečak, u rodnom Taganrogu, gde ga je otac ostavio bežeći od poverilaca u Moskvu. Čehov završava gimnaziju i odlazi u Moskvu, gde se upisuje na studije medicine. Tada počinje njegov život sa dve „žene“: s medicinom, kao zakonitom suprugom i s književnošću, kao ljubavnicom. Iako je obe pokušavao da ostavi, nije ih se oslobodio tokom celog svog života.
U pismu A. A. Lejkinu, uredniku lista Krhotine, iz 1883, Čehov će napisati: „Preda mnom je moj neliterarni rad koji nemilosrdno ne da mira mojoj savesti, u susednoj sobi dernja se dete mog rođaka koji je došao u goste, u drugoj sobi otac čita majci Zapečaćenog anđela naglas (...) Hteo bih da pobegnem u letnjikovac, ali već je jedan po ponoći. Za čoveka koji piše teško je naći odvratniju atmosferu (...) Moja je nesreća što sam medicinar i nema toga ko ne bi smatrao potrebnim da popriča sa mnom malo o medicini. Kome je dosadila medicina, počinje razgovor o literaturi“.
Posle književnih početaka u moskovskim listovima, Čehov počinje da objavljuje za petrogradske Krhotine, Petrogradske novine i Suvorinovo Novo vreme. Krajem 1885, odlazi u Petrograd i shvata da je postao cenjen i tražen pisac. U pismu bratu Aleksandru, priznaje da se nemarno odnosio prema pisanju: „Da sam znao da me čitaju, govorio sam sebi, ne bih pisao tako, po porudžbini“.
U oktobru 1888. dobija Puškinovu nagradu za zbirku pripovedaka U sumrak. Iduće godine održana je petrogradska premijera njegove drame Ivanov. No, književne uspehe tih godina prate neuspesi na polju njegove „zakonite supruge“ medicine. Leči od tifusa majku i tri sestre jednog poznanika; majka i jedna sestra umiru, što ga navodi da prekine privatnu praksu. Antonov brat Nikolaj Čehov umire 1889. od tuberkuloze.
Naredne godine, Čehov putuje na Sahalin, gde mu je dozvoljeno da obiđe sve kaznene ustanove i zatvoreničke kolonije, pod uslovom da ne stupa u kontakt sa političkim zatvorenicima. Na ovom putovanju skupiće građu za svoju reportažu Ostrvo Sahalin, čija je poslednja poglavlja cenzurisala Glavna zatvorska uprava u časopisu Ruskaja misl. U istom časopisu objavljuje i pripovetku Paviljon broj 6, napisanu posle rada na suzbijanju kolere u okrugu Serpuhov.
U razgovoru sa Gorkim, Čehov iznosi svoju viziju prosvećivanja ruskog naroda, preko obrazovanih učitelja kojima bi sagradio veliku osvetljenu zgradu na svom seoskom imanju, gde bi imali sve uslove da steknu što više znanja, promene svoj stav prema učenicima i da bi mogli zdravo da žive, jer, kako je primetio, mnogo ruskih učitelja je bolesno i živi u nemaštini.
Četiri i po godine pred njegovu smrt, Čehova primaju u Akademiju nauka, kao člana Sekcije beletristike. Akademske titule odreći će se dve godine kasnije, jer je Gorki po naredbi cara izbačen iz te institucije.
O Čehovljevim dramama često se govorilo da se u njima ništa ne događa, a, kako šira publika obično poistovećuje pisca sa njegovim delom, i Čehov je u običnim razgovorima neretko stavljan u te okvire. Njegove drame doživele su najveći uspeh izvođenjem u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT), kojim su rukovodili Aleksejev Stanislavski i Nemirovič Dančenko, a koji su govorili o „podvodnim tokovima“ Čehovljevih komada kao nosilaca dramskog u tim delima.
Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela. Te prepirke uticale su i na pogoršanje njegovog zdravlja, narušenog tuberkulozom, s kojom se borio još u mladićkim danima.
Osnovna razlika u shvatanju bila je u tome što je Stanislavski posmatrao Čehovljeve komade kao drame, dok ih je sam Čehov nazivao komedijama. Tako će već 1899, povodom izvođenja Galeba, u kome je glumio i Stanislavski, u jednom pismu reći: „Neophodno je još malo preraditi Aleksejeva - Trigorina. Ubrizgati mu, možda, malo sperme. U Petrogradu, gde živi većina naših književnika, Aleksejev, koji igra Trigorina kao beznadežnog impotenta, izazvaće opštu nedoumicu“.
Ili 1903, kada je primio telegram od Stanislavskog u kome ovaj s puno patetike hvali Višnjik, Čehov piše svojoj supruzi Olgi Kniper: „Danas sam dobio telegram od Aleksejeva, u kome on naziva moj komad genijalnim; to znači prehvaliti komad i oduzeti mu dobru polovinu uspeha koji bi on, pod srećnim okolnostima, mogao da ima“.
U drugom pismu svojoj ženi, Čehov sa ljutnjom govori: „Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Aleksejev očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad“. Naravno da je Stanislavski, sa tadašnjih stanovišta i shvatanja u pozorištu, bio u pravu, približivši Čehovljeve komade širokoj pozorišnoj publici, dok, danas gledano, ova dela, puna gorke ironije, određujemo kao bliža komediji.
Čehova su ovi sukobi veoma izmorili. Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama, dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svake pojedinosti. Pola godine pred smrt, prisustvovao je MHAT-ovoj premijeri Višnjika, već sasvim izmoren i iznuren, jedva izdržavši predstavu i svečane govore u čast slavljenika, jer je premijera održana na njegov četrdeset četvrti rođendan, 17. januara 1904. Poželevši da pobegne od svega toga, on ubrzo odlazi na Krim. U julu iste godine, Čehov će umreti, ili, konačno se odmoriti, kako to izgovara Sonja iz Ujka Vanje.
Čitav vek posle njegove smrti, njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. I u našim pozorištima igraju se Višnjik, Tri sestre...
Čehov je za svoje doba bio veoma napredan u književnom smislu, vršeći snažan uticaj na razvoj novelistike, pogotovo u poslednje vreme popularne kratke priče, i naročito na dramu XX veka, svrstavajući se uz Beketa u njene najviše vrhove. „Traži se da junak i junakinja budu scenski efektni. Ali u životu ljudi se ne ubijaju, ne vešaju, ne izjavljuju ljubav svakog trenutka. I ne govore svakog trenutka patetične stvari. Oni jedu, piju, vuku se, govore gluposti. I, eto, potrebno je da se sve to vidi na sceni. Treba napisati takav komad u kome bi ljudi dolazili, ručavali, pričali o vremenu, igrali karte, ali ne zato što je to potrebno autoru, već zato što se to događa u stvarnosti“, napisaće Čehov. To je život bez smisla, rekao bi Crnjanski, ili traganje za izgubljenim vremenom, po Prustovim rečima. To je neumitno prolaženje vremena, buka i bes do krajnjeg utihnuća. Tako Čehov svojom umetnošću pripada veku na čijem je samom početku umro. No, njegovo delo proteže se daleko u svim pravcima književnih epoha, kao jedno od najčvršćih tkiva književnog organona, povezujući realističke pripovedače sa modernim, grčku tragediju i Šekspira sa Pirandelom i Beketom.
Ne zvuče li za sva vremena reči mladog Čehova iz pisma Grigoroviču: „Sve nade polažem u budućnost. Meni je tek dvadeset šest godina. Možda ću uspeti nešto da uradim, iako vreme prolazi brzo“?
Tursko-grčki rat i kandirano voće
Opisujući Čehova kao čoveka koji je voleo jednostavnost, poverenje i iskrenost, Maksim Gorki se seća kako je prisustvovao razgovoru Antona Pavloviča sa trima gospođicama odevenim u raskošne svilene haljine i čiji su mirisi ispunili sobu seoske kuće tada već čuvenog pisca.
„Antone Pavloviču, šta mislite, kako će se završiti rat?“
Čehov se nakašljao, malo zamislio, a onda je učtivo, ozbiljnim glasom odgovorio:
„Verovatno mirom“.
„Pa, da... sigurno! Ali, ko će pobediti? Grci ili Turci?“
„Izgleda da će pobediti jači.“
„A šta vi mislite, ko je jači?“ upitale su dame uglas.
„Onaj ko se bolje hrani i ko je obrazovaniji.“
„O, kako je to pametno rečeno!“, rekla je jedna od gospođica.
„A koga više volite?“ upitala je druga.
Anton Pavlovič je pogledao s nežnošću i rekao:
„Najviše volim kandirano voće, a vi?“
„Da, veoma!“, odgovorile su gospođice uglas.
Tada su sve tri počele da govore o kandiranom voću pobednički, sa izvanrednom erudicijom i suptilnim poznavanjem teme. Bilo je očigledno da im je laknulo što ne moraju da se pretvaraju da su ozbiljno zainteresovane za tursko-grčki sukob. Na polasku, obećale su Čehovu da će mu poslati kandiranog voća.
„Odlično ste ovo uredili!“, rekao mu je Gorki.
Čehov se osmehnuo i odgovorio:
„Svako treba da govori svojim jezikom!“
Autor: SRĐAN JOVANOVIĆ
Čehov (1860-1904) između medicine i literature
Sto godina posle njegove smrti, njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. I u našim pozorištima igraju se „Višnjik“, „Tri sestre“...
Pisci žive sa svojim dilemama, nervozama i neurozama, sa njima je živeo i Čehov, razapet između medicine i književnosti, pripovedaka, drame i nenapisanih romana, iako je spoljašnjošću ostavljao utisak smirenog, suptilnog i ljubaznog gospodina.
Anton Pavlovič Čehov počeo je da piše još kao student medicine, pomoću Antoša Čehonte, svog književnog dvojnika, objavljujući kratke priče, humoreske i feljtone, kako bi mogao da izdržava oca, majku, sestru i najmlađeg od svoja tri brata. Sa svom težinom života susreo se još kao dečak, u rodnom Taganrogu, gde ga je otac ostavio bežeći od poverilaca u Moskvu. Čehov završava gimnaziju i odlazi u Moskvu, gde se upisuje na studije medicine. Tada počinje njegov život sa dve „žene“: s medicinom, kao zakonitom suprugom i s književnošću, kao ljubavnicom. Iako je obe pokušavao da ostavi, nije ih se oslobodio tokom celog svog života.
U pismu A. A. Lejkinu, uredniku lista Krhotine, iz 1883, Čehov će napisati: „Preda mnom je moj neliterarni rad koji nemilosrdno ne da mira mojoj savesti, u susednoj sobi dernja se dete mog rođaka koji je došao u goste, u drugoj sobi otac čita majci Zapečaćenog anđela naglas (...) Hteo bih da pobegnem u letnjikovac, ali već je jedan po ponoći. Za čoveka koji piše teško je naći odvratniju atmosferu (...) Moja je nesreća što sam medicinar i nema toga ko ne bi smatrao potrebnim da popriča sa mnom malo o medicini. Kome je dosadila medicina, počinje razgovor o literaturi“.
Posle književnih početaka u moskovskim listovima, Čehov počinje da objavljuje za petrogradske Krhotine, Petrogradske novine i Suvorinovo Novo vreme. Krajem 1885, odlazi u Petrograd i shvata da je postao cenjen i tražen pisac. U pismu bratu Aleksandru, priznaje da se nemarno odnosio prema pisanju: „Da sam znao da me čitaju, govorio sam sebi, ne bih pisao tako, po porudžbini“.
U oktobru 1888. dobija Puškinovu nagradu za zbirku pripovedaka U sumrak. Iduće godine održana je petrogradska premijera njegove drame Ivanov. No, književne uspehe tih godina prate neuspesi na polju njegove „zakonite supruge“ medicine. Leči od tifusa majku i tri sestre jednog poznanika; majka i jedna sestra umiru, što ga navodi da prekine privatnu praksu. Antonov brat Nikolaj Čehov umire 1889. od tuberkuloze.
Naredne godine, Čehov putuje na Sahalin, gde mu je dozvoljeno da obiđe sve kaznene ustanove i zatvoreničke kolonije, pod uslovom da ne stupa u kontakt sa političkim zatvorenicima. Na ovom putovanju skupiće građu za svoju reportažu Ostrvo Sahalin, čija je poslednja poglavlja cenzurisala Glavna zatvorska uprava u časopisu Ruskaja misl. U istom časopisu objavljuje i pripovetku Paviljon broj 6, napisanu posle rada na suzbijanju kolere u okrugu Serpuhov.
U razgovoru sa Gorkim, Čehov iznosi svoju viziju prosvećivanja ruskog naroda, preko obrazovanih učitelja kojima bi sagradio veliku osvetljenu zgradu na svom seoskom imanju, gde bi imali sve uslove da steknu što više znanja, promene svoj stav prema učenicima i da bi mogli zdravo da žive, jer, kako je primetio, mnogo ruskih učitelja je bolesno i živi u nemaštini.
Četiri i po godine pred njegovu smrt, Čehova primaju u Akademiju nauka, kao člana Sekcije beletristike. Akademske titule odreći će se dve godine kasnije, jer je Gorki po naredbi cara izbačen iz te institucije.
O Čehovljevim dramama često se govorilo da se u njima ništa ne događa, a, kako šira publika obično poistovećuje pisca sa njegovim delom, i Čehov je u običnim razgovorima neretko stavljan u te okvire. Njegove drame doživele su najveći uspeh izvođenjem u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT), kojim su rukovodili Aleksejev Stanislavski i Nemirovič Dančenko, a koji su govorili o „podvodnim tokovima“ Čehovljevih komada kao nosilaca dramskog u tim delima.
Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela. Te prepirke uticale su i na pogoršanje njegovog zdravlja, narušenog tuberkulozom, s kojom se borio još u mladićkim danima.
Osnovna razlika u shvatanju bila je u tome što je Stanislavski posmatrao Čehovljeve komade kao drame, dok ih je sam Čehov nazivao komedijama. Tako će već 1899, povodom izvođenja Galeba, u kome je glumio i Stanislavski, u jednom pismu reći: „Neophodno je još malo preraditi Aleksejeva - Trigorina. Ubrizgati mu, možda, malo sperme. U Petrogradu, gde živi većina naših književnika, Aleksejev, koji igra Trigorina kao beznadežnog impotenta, izazvaće opštu nedoumicu“.
Ili 1903, kada je primio telegram od Stanislavskog u kome ovaj s puno patetike hvali Višnjik, Čehov piše svojoj supruzi Olgi Kniper: „Danas sam dobio telegram od Aleksejeva, u kome on naziva moj komad genijalnim; to znači prehvaliti komad i oduzeti mu dobru polovinu uspeha koji bi on, pod srećnim okolnostima, mogao da ima“.
U drugom pismu svojoj ženi, Čehov sa ljutnjom govori: „Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Aleksejev očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad“. Naravno da je Stanislavski, sa tadašnjih stanovišta i shvatanja u pozorištu, bio u pravu, približivši Čehovljeve komade širokoj pozorišnoj publici, dok, danas gledano, ova dela, puna gorke ironije, određujemo kao bliža komediji.
Čehova su ovi sukobi veoma izmorili. Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama, dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svake pojedinosti. Pola godine pred smrt, prisustvovao je MHAT-ovoj premijeri Višnjika, već sasvim izmoren i iznuren, jedva izdržavši predstavu i svečane govore u čast slavljenika, jer je premijera održana na njegov četrdeset četvrti rođendan, 17. januara 1904. Poželevši da pobegne od svega toga, on ubrzo odlazi na Krim. U julu iste godine, Čehov će umreti, ili, konačno se odmoriti, kako to izgovara Sonja iz Ujka Vanje.
Čitav vek posle njegove smrti, njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. I u našim pozorištima igraju se Višnjik, Tri sestre...
Čehov je za svoje doba bio veoma napredan u književnom smislu, vršeći snažan uticaj na razvoj novelistike, pogotovo u poslednje vreme popularne kratke priče, i naročito na dramu XX veka, svrstavajući se uz Beketa u njene najviše vrhove. „Traži se da junak i junakinja budu scenski efektni. Ali u životu ljudi se ne ubijaju, ne vešaju, ne izjavljuju ljubav svakog trenutka. I ne govore svakog trenutka patetične stvari. Oni jedu, piju, vuku se, govore gluposti. I, eto, potrebno je da se sve to vidi na sceni. Treba napisati takav komad u kome bi ljudi dolazili, ručavali, pričali o vremenu, igrali karte, ali ne zato što je to potrebno autoru, već zato što se to događa u stvarnosti“, napisaće Čehov. To je život bez smisla, rekao bi Crnjanski, ili traganje za izgubljenim vremenom, po Prustovim rečima. To je neumitno prolaženje vremena, buka i bes do krajnjeg utihnuća. Tako Čehov svojom umetnošću pripada veku na čijem je samom početku umro. No, njegovo delo proteže se daleko u svim pravcima književnih epoha, kao jedno od najčvršćih tkiva književnog organona, povezujući realističke pripovedače sa modernim, grčku tragediju i Šekspira sa Pirandelom i Beketom.
Ne zvuče li za sva vremena reči mladog Čehova iz pisma Grigoroviču: „Sve nade polažem u budućnost. Meni je tek dvadeset šest godina. Možda ću uspeti nešto da uradim, iako vreme prolazi brzo“?
Tursko-grčki rat i kandirano voće
Opisujući Čehova kao čoveka koji je voleo jednostavnost, poverenje i iskrenost, Maksim Gorki se seća kako je prisustvovao razgovoru Antona Pavloviča sa trima gospođicama odevenim u raskošne svilene haljine i čiji su mirisi ispunili sobu seoske kuće tada već čuvenog pisca.
„Antone Pavloviču, šta mislite, kako će se završiti rat?“
Čehov se nakašljao, malo zamislio, a onda je učtivo, ozbiljnim glasom odgovorio:
„Verovatno mirom“.
„Pa, da... sigurno! Ali, ko će pobediti? Grci ili Turci?“
„Izgleda da će pobediti jači.“
„A šta vi mislite, ko je jači?“ upitale su dame uglas.
„Onaj ko se bolje hrani i ko je obrazovaniji.“
„O, kako je to pametno rečeno!“, rekla je jedna od gospođica.
„A koga više volite?“ upitala je druga.
Anton Pavlovič je pogledao s nežnošću i rekao:
„Najviše volim kandirano voće, a vi?“
„Da, veoma!“, odgovorile su gospođice uglas.
Tada su sve tri počele da govore o kandiranom voću pobednički, sa izvanrednom erudicijom i suptilnim poznavanjem teme. Bilo je očigledno da im je laknulo što ne moraju da se pretvaraju da su ozbiljno zainteresovane za tursko-grčki sukob. Na polasku, obećale su Čehovu da će mu poslati kandiranog voća.
„Odlično ste ovo uredili!“, rekao mu je Gorki.
Čehov se osmehnuo i odgovorio:
„Svako treba da govori svojim jezikom!“
Autor: SRĐAN JOVANOVIĆ
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Ned Nov 01, 2009 8:25 am
Čehov je već za sobom imao 120 napisanih novela, kad je 1884. (u 24. godini) počeo da piše PLATONOVA. Komad u prvobitnoj formi namenio je gospođi Jermolovoj iz Malog teatra u Moskvi. Čehov je tada bio nepoznat u pozorišnim krugovima. Komad je odbijen i on je nastavio da ga dorađuje. Zatim ga je ostavio po strani da bi napisao IVANOVA, koji je prvi put igran 1887, a zatim 1889. Nakon što ga je gospođa Jermolova odbila, Čehov je ponovo napisao ceo komad. Njegov brat Mihail Pavlovič rukom ga je prepisao u dva primerka, žaleći se da je to bio veoma dugotrajan posao (pogledati njihovu prepisku). Ispravljena verzija i dalje je predugačka. Do smrti, opterećen svakodnevnim brigama pisca, Čehov nikad nije dovršio to delo, iako je već bilo napisano. Odložio ga je u fioku i do kraja života unosio je u njega izmene. PLATONOV, dakle, za Čehovljevog života ostaje u ladici, zatim, nakon njegove smrti, završava u Centralnom arhivu Moskve do 1923, kad Arhiv objavljuje jednu verziju pronađenu u Melikovu, njegovoj seoskoj kući udaljenoj jedan sat od Moskve.
Posle Drugog svetskog rata, Državna edicija lepe književnosti odlučuje da izda Čehovljeva celokupna dela u 20 tomova, s prepiskom, pismima s objašnjenjima, raznim varijantama tekstova i komentarima. Tomovi su izlazili u periodu od 1944. do 1951. U sveskama iz 1949. pojavljuje se i ovaj komad sa svim napomenama i objašnjenjima koja pokazuju kako je Čehov na njemu radio. Te sveske bile su posebno izdate za sovjetske studente dramske umetnosti. Tu se nalaze sve Čehovljeve teme: gubitak imovine, period pre revolucije, konflikti u kojima su sve žene jake i odlučne, a muškarci slabi i neodlučni, uloga zelenaša i nepokretne imovine, tragične budalaštine provincijskog života, strah i prezir prema religioznim temama (Čehov je bio agnostik).
Piščev glavni zaključak: karakter određuje sudbinu. To, međutim, ne znači, kao kod naših klasika, da svi likovi imaju karakter. Čehov je jednom na tu temu rekao: "Zašto bih zasnovao svoje likove na jednom jedinom osećanju, kad je život složen i kad je jedna ista ličnost istovremeno uzvišena i niska, hrabra i kukavica itd." Tema: Bolna i smešna sudbina onoga kog žene ne mogu da ne vole. Platonov kaže: "Bolje da sam ih ubio u naletu strasti, na španski način, nego da ih uništavam malo-pomalo, na ruski." Platonov je skromni provincijski učitelj. Komad se završava tragično. Smrt Platonova. Pa, ipak, ton predstave je smešan, živahan i humorističan.
Kako mladi danas shvataju Čehova? Da li i oni čine istu grešku kao mi nekad? Da li čitajući dela Antona Pavloviča uživaju u sumornosti njegovih likova? Čehov, baš kao i naš Molijer, i u kratkim i u dugim komedijama, u stvari je veliki šaljivdžija. Njegovi likovi su, ipak, smešni i u najbolnijim časovima svojih malih sudbina pripadaju, ma šta da su i ma šta da kažu, čak i dok uzaludno čekaju da im se ostvari život, svetu ironije. Čehov nije Labiš beznađa. Znam, tu je Trepljev, tu je Nina, Ivanov i drugi. Ali, svojom genijalnošću i sklonošću ka suštinskom, Čehov, dobar satiričar kakav je bio, uveo je u komediju smrt i samoubistvo, a da to uopšte ne izgleda neobično. Po profesiji lekar, i sam bolestan, on suviše dobro poznaje psihologiju da bi uzeo zaozbiljno zanose i razočaranja svojih junaka. Smrt, u ovom pozorištu, deo je pomoćnih komičkih rekvizita, a beznačajnost je sredstvo farse. Ukratko, ja ne vidim nikakvu tugu u svim tim bankrotstvima i neuspesima, u tom iznemoglom svetu. Čak i smrt adolescenta je običan događaj. Daleko smo od Šatertona. Preko svojih "svakodnevnih" likova Čehov, smešeći se, proteruje romantizam iz motiva smrti i propasti. Treba čitati i igrati Čehovljeve komade, prijatelju čitaoče, kao komedije. Oni su smešni. Oni se rugaju. Oni su živi.
(...)
U svitanje 20. veka, 13 godina pre Oktobarske revolucije koja će uznemiriti svet, posebno Rusiju, umire onaj koji je, na daskama, kao da se igra, stvarao surovu sliku tog "odlazećeg" društva, tih nesrećnih duša i dokonih tela. Ne umem i ne mogu da sažaljevam Arkadinu i njenog sina, kao ni ostale likove oko njih. Dobro znam da je Čehov saosećao s onim najnesrećnijim među njima, ali je svedočio o njihovim sudbinama iz ugla živih. Definitivno, ma kako nam to izgledalo prilikom prvog čitanja, ne treba glumiti na tužan i melanholičan način u komadima TRI SESTRE, UJKA VANJA, GALEB... Ne treba tugovati nad njihovom sudbinom. Njih treba preoblikovati u kreacije bez posebnog značaja. Dramatizovati melanholiju, "dušu pod maramom", ili kako mi na Zapadu kažemo, slovensku dušu, značilo bi rugati se Čehovu. Kako su drugi nemilosrdni prema tim likovima, kako ih vode ka propasti, ka beznadežnom kraju nakon nesigurnog i praznog života. To ne znači da je Čehovljevo delo mračno, posebno zbog toga što je osvetljeno ironijom autora, kao i njegovom plemenitošću, posebnom saosećajnošću, ali i ravnodušnošću. On je oštro protestovao protiv takozvanih dolorističkih interpretacija svojih komada. Gorki je o tome svedočio: "O svojim komadima govorio je da su komični i bio je, verujem, iskreno ubeđen da piše komične komade."
(...)
Kratak život, prekratak, u brigama i siromaštvu. Da li se žalio? Ne, samo je malo gunđao. Njegova prepiska svedoči o srdačnosti i dobroti tog čoveka. On ima sposobnost da zavede. I uvek je uz njega neko ko mu je posvećen, ko mu pomaže da sakupi snagu, ko mu prepisuje rukopise, prikuplja podatke, izuzetno se brine za scensko ostvarenje njegovih dela: njegov brat, na primer, a kasnije Dančenko i Stanislavski. I mnogi drugi.
Njegov rad, takođe, izaziva divljenje. Na početku karijere pisao je "kratko". Potreba za praksom? Strah? Umetnička mudrost? Bar u smislu pozorišne umetnosti. Počeo je jednočinkama, farsama, skečevima. Znam da je u 22. godini napisao komad-reku, komad bez naslova, skicu i remek-delo istovremeno. Imam integralni prevod tog komada: nedovršeno delo s napomenama, ponavljanjima, digresijama, lucidnom konstrukcijom. Sve to veoma je lepo, ili skoro veoma lepo, ali, takvo kakvo je, izgleda nemoguće za postavljanje na scenu. Kad se čita ta integralna verzija iz 1882, mora se priznati da je mladi pisac umeo da se nametne, sledeći strog put, da bi dostigao čistotu i dramaturški red u GALEBU ili VIŠNJIKU. Kad pogledamo rukopis PLATONOVA, shvatamo zašto ga je Jer-molova odbila. Razumemo takođe i zašto Anton Pavlovič nije instistirao i zašto je, prema rečima njegovog brata, uništio jednu kopiju tog dela.
Ipak, iste godine kad završava PLATONOVA piše i jednočinku NA VELIKOM PUTU a, tokom narednih godina, više od 200 priča i još jednu jednočinku pod nazivom LABUDOVA PESMA (1886). Najzad, 1887. objavljuje svoj prvi komad u četiri čina u formi i dramaturškoj strukturi koju će od tada koristiti, ali neće nikad napustiti skeč, kratku komediju i monolog - od PLATONOVA i njegovih 500 kucanih strana do monologa na nekoliko stranica O štetnosti duvana. Od PLATONOVA do VIŠNJIKA, nameće se jedna profesionalna teorija: izmišljanje i objavljivanje novih dramaturških formi može, prema njegovom mišljenju, ali i mišljenju većine ostalih pisaca tog vremena, da se ostvari samo preko svakodnevice, govornog jezika i strogo definisane strukture. Proza postaje jedinstveno oružje dramaturgije. Jedno poglavlje istorije pozorišta je završeno: poglavlje 19. veka, Getea, Šilera, Klajsta, Igoa i Rostana. Iz te neizvesne borbe u kojoj se forme i dramska struktura još traže, jedan čovek mudro se povlači. On ima svoj način poimanja, pisanja, svoju filozofiju i stav koji će značajno uticati na sve pozorišne pisce narednih generacija. Sam, nepokolebljiv, daleko od te zapadnjačke Rusije, istočnjački Klodel priprema DEOBU PODNEVA. U svitanje 20. veka nije samo Bog mrtav, nije samo u životu i moralu sve moguće. Aristotelovska koncepcija pozorišta takođe je umrla. Sve može da se ostvari, sve je dozvoljeno, sve je moguće. Ali, Anton Pavlovič Čehov, rođen u Taganrogu 1860, već je umro 2. jula 1904. godine.
Prevela s francuskog Bojana JANJUŠEVIĆ
(iz Vilarovog predgovora za knjigu Anton Čehov, "Višnjik" posle "Galeba", Galimar, 1963)
Posle Drugog svetskog rata, Državna edicija lepe književnosti odlučuje da izda Čehovljeva celokupna dela u 20 tomova, s prepiskom, pismima s objašnjenjima, raznim varijantama tekstova i komentarima. Tomovi su izlazili u periodu od 1944. do 1951. U sveskama iz 1949. pojavljuje se i ovaj komad sa svim napomenama i objašnjenjima koja pokazuju kako je Čehov na njemu radio. Te sveske bile su posebno izdate za sovjetske studente dramske umetnosti. Tu se nalaze sve Čehovljeve teme: gubitak imovine, period pre revolucije, konflikti u kojima su sve žene jake i odlučne, a muškarci slabi i neodlučni, uloga zelenaša i nepokretne imovine, tragične budalaštine provincijskog života, strah i prezir prema religioznim temama (Čehov je bio agnostik).
Piščev glavni zaključak: karakter određuje sudbinu. To, međutim, ne znači, kao kod naših klasika, da svi likovi imaju karakter. Čehov je jednom na tu temu rekao: "Zašto bih zasnovao svoje likove na jednom jedinom osećanju, kad je život složen i kad je jedna ista ličnost istovremeno uzvišena i niska, hrabra i kukavica itd." Tema: Bolna i smešna sudbina onoga kog žene ne mogu da ne vole. Platonov kaže: "Bolje da sam ih ubio u naletu strasti, na španski način, nego da ih uništavam malo-pomalo, na ruski." Platonov je skromni provincijski učitelj. Komad se završava tragično. Smrt Platonova. Pa, ipak, ton predstave je smešan, živahan i humorističan.
Kako mladi danas shvataju Čehova? Da li i oni čine istu grešku kao mi nekad? Da li čitajući dela Antona Pavloviča uživaju u sumornosti njegovih likova? Čehov, baš kao i naš Molijer, i u kratkim i u dugim komedijama, u stvari je veliki šaljivdžija. Njegovi likovi su, ipak, smešni i u najbolnijim časovima svojih malih sudbina pripadaju, ma šta da su i ma šta da kažu, čak i dok uzaludno čekaju da im se ostvari život, svetu ironije. Čehov nije Labiš beznađa. Znam, tu je Trepljev, tu je Nina, Ivanov i drugi. Ali, svojom genijalnošću i sklonošću ka suštinskom, Čehov, dobar satiričar kakav je bio, uveo je u komediju smrt i samoubistvo, a da to uopšte ne izgleda neobično. Po profesiji lekar, i sam bolestan, on suviše dobro poznaje psihologiju da bi uzeo zaozbiljno zanose i razočaranja svojih junaka. Smrt, u ovom pozorištu, deo je pomoćnih komičkih rekvizita, a beznačajnost je sredstvo farse. Ukratko, ja ne vidim nikakvu tugu u svim tim bankrotstvima i neuspesima, u tom iznemoglom svetu. Čak i smrt adolescenta je običan događaj. Daleko smo od Šatertona. Preko svojih "svakodnevnih" likova Čehov, smešeći se, proteruje romantizam iz motiva smrti i propasti. Treba čitati i igrati Čehovljeve komade, prijatelju čitaoče, kao komedije. Oni su smešni. Oni se rugaju. Oni su živi.
(...)
U svitanje 20. veka, 13 godina pre Oktobarske revolucije koja će uznemiriti svet, posebno Rusiju, umire onaj koji je, na daskama, kao da se igra, stvarao surovu sliku tog "odlazećeg" društva, tih nesrećnih duša i dokonih tela. Ne umem i ne mogu da sažaljevam Arkadinu i njenog sina, kao ni ostale likove oko njih. Dobro znam da je Čehov saosećao s onim najnesrećnijim među njima, ali je svedočio o njihovim sudbinama iz ugla živih. Definitivno, ma kako nam to izgledalo prilikom prvog čitanja, ne treba glumiti na tužan i melanholičan način u komadima TRI SESTRE, UJKA VANJA, GALEB... Ne treba tugovati nad njihovom sudbinom. Njih treba preoblikovati u kreacije bez posebnog značaja. Dramatizovati melanholiju, "dušu pod maramom", ili kako mi na Zapadu kažemo, slovensku dušu, značilo bi rugati se Čehovu. Kako su drugi nemilosrdni prema tim likovima, kako ih vode ka propasti, ka beznadežnom kraju nakon nesigurnog i praznog života. To ne znači da je Čehovljevo delo mračno, posebno zbog toga što je osvetljeno ironijom autora, kao i njegovom plemenitošću, posebnom saosećajnošću, ali i ravnodušnošću. On je oštro protestovao protiv takozvanih dolorističkih interpretacija svojih komada. Gorki je o tome svedočio: "O svojim komadima govorio je da su komični i bio je, verujem, iskreno ubeđen da piše komične komade."
(...)
Kratak život, prekratak, u brigama i siromaštvu. Da li se žalio? Ne, samo je malo gunđao. Njegova prepiska svedoči o srdačnosti i dobroti tog čoveka. On ima sposobnost da zavede. I uvek je uz njega neko ko mu je posvećen, ko mu pomaže da sakupi snagu, ko mu prepisuje rukopise, prikuplja podatke, izuzetno se brine za scensko ostvarenje njegovih dela: njegov brat, na primer, a kasnije Dančenko i Stanislavski. I mnogi drugi.
Njegov rad, takođe, izaziva divljenje. Na početku karijere pisao je "kratko". Potreba za praksom? Strah? Umetnička mudrost? Bar u smislu pozorišne umetnosti. Počeo je jednočinkama, farsama, skečevima. Znam da je u 22. godini napisao komad-reku, komad bez naslova, skicu i remek-delo istovremeno. Imam integralni prevod tog komada: nedovršeno delo s napomenama, ponavljanjima, digresijama, lucidnom konstrukcijom. Sve to veoma je lepo, ili skoro veoma lepo, ali, takvo kakvo je, izgleda nemoguće za postavljanje na scenu. Kad se čita ta integralna verzija iz 1882, mora se priznati da je mladi pisac umeo da se nametne, sledeći strog put, da bi dostigao čistotu i dramaturški red u GALEBU ili VIŠNJIKU. Kad pogledamo rukopis PLATONOVA, shvatamo zašto ga je Jer-molova odbila. Razumemo takođe i zašto Anton Pavlovič nije instistirao i zašto je, prema rečima njegovog brata, uništio jednu kopiju tog dela.
Ipak, iste godine kad završava PLATONOVA piše i jednočinku NA VELIKOM PUTU a, tokom narednih godina, više od 200 priča i još jednu jednočinku pod nazivom LABUDOVA PESMA (1886). Najzad, 1887. objavljuje svoj prvi komad u četiri čina u formi i dramaturškoj strukturi koju će od tada koristiti, ali neće nikad napustiti skeč, kratku komediju i monolog - od PLATONOVA i njegovih 500 kucanih strana do monologa na nekoliko stranica O štetnosti duvana. Od PLATONOVA do VIŠNJIKA, nameće se jedna profesionalna teorija: izmišljanje i objavljivanje novih dramaturških formi može, prema njegovom mišljenju, ali i mišljenju većine ostalih pisaca tog vremena, da se ostvari samo preko svakodnevice, govornog jezika i strogo definisane strukture. Proza postaje jedinstveno oružje dramaturgije. Jedno poglavlje istorije pozorišta je završeno: poglavlje 19. veka, Getea, Šilera, Klajsta, Igoa i Rostana. Iz te neizvesne borbe u kojoj se forme i dramska struktura još traže, jedan čovek mudro se povlači. On ima svoj način poimanja, pisanja, svoju filozofiju i stav koji će značajno uticati na sve pozorišne pisce narednih generacija. Sam, nepokolebljiv, daleko od te zapadnjačke Rusije, istočnjački Klodel priprema DEOBU PODNEVA. U svitanje 20. veka nije samo Bog mrtav, nije samo u životu i moralu sve moguće. Aristotelovska koncepcija pozorišta takođe je umrla. Sve može da se ostvari, sve je dozvoljeno, sve je moguće. Ali, Anton Pavlovič Čehov, rođen u Taganrogu 1860, već je umro 2. jula 1904. godine.
Prevela s francuskog Bojana JANJUŠEVIĆ
(iz Vilarovog predgovora za knjigu Anton Čehov, "Višnjik" posle "Galeba", Galimar, 1963)
batke
Datum upisa : 17.03.2010
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Sre Mar 17, 2010 10:18 am
POTREBAN MI JE HITNO MOTIV ČINOVNIKOVE SMRTI OD ČEHOVA. KAO I KRAĆA ANALIZA DELA. HVALA
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Sre Mar 17, 2010 10:37 am
Činovnikova smrt
Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je.
Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako stračić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.
„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“
Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:
- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam...
- Molim, molim...
- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam!
Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao:
- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice...
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine.
„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“
Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.
- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu!
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor.
Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.
- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin...
- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu.
„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“
Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja:
- Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati!
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.
- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata.
„Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!“
Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar.
- Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo...
- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.
- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.
- Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i... umro.
Pokusaj sam da je izanaliziras. Srecno.
Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je.
Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako stračić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.
„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“
Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:
- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam...
- Molim, molim...
- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam!
Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao:
- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice...
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine.
„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“
Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.
- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu!
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor.
Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.
- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin...
- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu.
„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“
Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja:
- Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati!
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.
- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata.
„Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!“
Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar.
- Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo...
- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.
- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.
- Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i... umro.
Pokusaj sam da je izanaliziras. Srecno.
- milica@
Datum upisa : 04.10.2010
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Pon Okt 04, 2010 10:05 am
mozes vise da napises na temu promasene sudbine likova u Ujka Vanji? Ili o neuzvracenoj ljubavi izmedju likova? Bila bi veoma zahvalna :)
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Pon Okt 04, 2010 10:16 am
Davnooo sam ja to...Evo ovo sam pronašla, možda ti pomogne 
Bilješke o djelu:
Na kazališnom oglasu naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života na selu“ upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kojeg drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina, jako utječe na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo.
Čehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova.
Porodični odnosi na plakatu daju naslutiti zamršenost koja može dovesti do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki, Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija te liječnik i osebnjak Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmjene.
Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umrijeti nego na umiranje, ne živjeti nego vegetirati. Ne mogu pobjeći od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gdje su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu.
Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošći ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosječnost u kojoj se kreću. Bježeći od malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvaćaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću promjenu.
Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svjesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponirano u lirskom ruhu.
Pisac ne ocjenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osjećaje junaka, a vanjska kretanja i zbivanja sporadična su.
Skučenost i ograničenost vanjskih zbivanja dramski je opravdana zbivanjem u jednom danu i noću, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova. Dramsko književno djelo Ujak Vanja slojevito je, umjetnički virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u kazališnoj izvedbi nečim ne pokvari vrijednost književnog djela.
Analiza likova:
Vojnicki
Drama nosi naslov Ujak Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on utukao svoj život za jednu običnu ništicu.
Sonja
Sonja je nesretna žena, zaljubljena u liječnika Astrova koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada neće ni živjeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.
Kada spoznaje da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk. Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno kršćansko otkupljenje i spas. Tko je patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.
Sonjinim dijalogom točno završava drama:
Astrov
Astrov je liječnik u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio liječnik. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne vjeruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:
Jelena Andrijevna
Jelena Andrijevna, mlada žena staroga profesora, u žabokrečinu ljudskih duša unijela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u Vojnickom. Jelena postaje žena fatum. Jelena je nesretna žena koju svoju najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.
Stari profesor
Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvaća kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. U biti je umišljena veličina koja u zimi svoga života očekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Anton Pavlovič Čehov,
Pon Okt 04, 2010 10:17 am
Ujka Vanja
Na kazališnome oglasu naslov drame i posebno dodatak Scene iz života na selu..., upucuje nas na neku idilicnu ili realisticku pricu iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kojeg drugog gradica, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina jako utjece na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo.
cehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramaticnosti anti junaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova.
Porodicni odnosi na plakatu daju naslutiti zamršenost koja može dovesti do dramaticnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kcerka Sonja iz prvoga braka,pa Marija Sonjina baka i onda Vojnicki Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija te lijecnik i osebnjak Astrov, ta zabitist karaktera u uskom prostoru razlicitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj nacin svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmjene.
Naši su slabici samo drhtaji, osu|eni ne umrijeti nego na umiranje, ne živjeti nego vegetirati. Ne mogu pobjeci od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gdje su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu.
Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabacenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošci ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosjecnost u kojoj se krecu. Bježeci od malogra|anštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave invebturu svoga života shvacaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragicnija je spoznaja da ce i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitacno dosadno cekajuci smrt kao jedinu mogucu promjenu.
Kada se tih šest nesretnika na|u zajedno svjesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaci krivca za svoje stanje, cehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugo|aj trule atmosfere, a sve to ukomponirano u lirskom ruhu. Nema retorike, nema fabuliranja, nema dramskih zapleta i efekata umjesto zbivanja u drami imamo raspoloženje.
Pisac ne ocjenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. cehov ne opravdava niti otkrivljenje razvoj ili razmišljanje svojih junaka. Ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osjecaje junaka a vanjsko kretanje i zbivanje sporadicna su.
Skucenost i ogranicenost vanjskih zbivanja dramski je opravdano zbivanjem u jednom danu i nocu na verandi i u sobi imanja Serebrjakova.
Dramsko književno djelo Ujak Vanja slojevito je, umjetnicki virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u kazališnoj izvedbi necim ne pokvari vrijednost književnog djela.
Drama nosi naslov Ujak Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrovic. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svoga života. Dvadesetipet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naucnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni strucnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on Vojnicki utukao svoj život za jednu obicnu ništicu.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Ti si za nas bio više bice, a tvoje smo clanke znali napamet...Ali sad mi je puklo pred ocima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umjetnosti, a ništa ne razumiješ u umjetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja volio ne vrijede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!” (str. 45.)
“Vojnicki: ... Ti si upropastio moj život.” ( str. 45.)
“Sad je on u penziji i sada se vidi cijela bilanca njegova života: poslije njega nece ostati nijedne stranice iz njegovih djela, on je potpuno nepoznat,on je - nula ! Mjehur od sapunice!” ( str. 25.)
-------------------------------------------------
Vojnicki je nesretan on se ne može pomirita sam sa sobom, svojim stanjem.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!” (str.23.)
-------------------------------------------------
Iako nemocan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara muški, odlucno. Kada profesor želi prodati imanje a njega i Sonju izbaciti na ulicu kao stari kufer, Vojnicki reagira elementarno ljudski i pokušava u efektu pištoljem ubiti profesora. Njegov je cin završio ocajno i sramotno, promašio je profesora.
Vojnicki je zaljubljen u prelijepu mladu Jelenu ali mu ona ne odvraca ljubav. Tragedija je Vojnickog kao i Sonje kada shvate da ce još živjeti a da ne znaju zašto i za koga i da im je buducnost besmislena.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: ... Meni je cetardesetisedam godina; ako budem živio, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako cu proživjeti tih trinaest godina? [to cu da radim, cime cu ih ispuniti? ” (str.51.)
-------------------------------------------------
Vojnicki bi želio nemoguce, novi život.
-------------------------------------------------
“Vojnicki:...Poceti nov život...Reci mi, kako da pocnem...od cega da pocnem?”
(str. 52.)
-------------------------------------------------
Astrov odgovor izgorio je Vojnickove želje u hip, bez okolišanja.
-------------------------------------------------
“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.” (str.52.)
-------------------------------------------------
Sonja je nesretna žena, zaljubljena u lijecnika Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada nece ni živjeti. Nikada nece biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.
-------------------------------------------------
“Sonja: ...Nismo mi jeli kruh zabadava! Ja ne govorim što treba reci, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumjeti tata. Treba biti milostiv!” (str. 47.)
-------------------------------------------------
Kada spoznaje da joj je sudbina okrutno zaprcacena ocekujemo njen jauk. Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno kršcansko otkupljenje i spas. Tko je patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.
Sonjinim dijalogom tocno završava drama:
-------------------------------------------------
“Sonja: ..., a kad nam do|e naš sudnji cas, pokorno cemo umrijeti i tamo, na onom svijetu, reci cemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog ce se sažaliti na nas; onda cemo, ujko, mili ujko, vidjeti drugi život- svijetli, divan, lijep, radovati cemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledati cemo ganuto, s osmjehom- i odmoriti cemo se.” (str.59.)
-------------------------------------------------
Astrov je lijecnik u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. Odre|enu simpatiju cehov poklanja Astrovu iako stidljivo. Možda je uzrok tome što je i cehov bio lijecnik. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne vjeruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:
-------------------------------------------------
“Astrov: ... Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji covjek s velikim brkovima i malim sposobnostima...To sam ja.” ( str. 14. )
-------------------------------------------------
Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao postojati kao covjek, jer ne vjeruje više u ljude i nema više osjecaje, ne može voljeti.
-------------------------------------------------
“Astrov:... Ja za sebe više ništa ne ocekujem, ne volim ljude... Odavno vec nikog ne volim.” (str. 28.)
-------------------------------------------------
Jelena Andrijevna, mlada žena staroga profesora u žabokrecinu ljudskih duša unijela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu , a narocito u Vojnickom. Jelena postaje žena fatum.
Jelena je nesretna žena koju svoju najvecu nesrecu prima sa manje emocija donekle racionalno.
-------------------------------------------------
“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrecna žena, ona ima staroga muža! To je sauceše pram meni - o, kako ga dobro razumijem” (str.17.)
-------------------------------------------------
Jelena mrzi muža, ali zna da mora živjeti sa njime.
-------------------------------------------------
“Jelena Andrejevna: ]uti! Ti si me ubio!” (str. 20.)
-------------------------------------------------
Jeleninoj vjernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Zato što je ta vjernost neprirodna i izvještacena od pocetka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevjereti starog muža kojega ne možeš podnijeti- to je nemoralno.” (str.11.)
-------------------------------------------------
Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuje ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvaca kao nešto prirodno.
Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. U biti je umišljena velicina koja u zimi svoga života ocekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.
“Vojnicki: covjek punih dvadesetipet godina predaje i piše o umjetnosti, a nimalo ne razumije umjetnost.” (str.10.)
-------------------------------------------------
Ono što ubija profesora i cini ga nesretnim je starost. citav je život bio sebican, a sada život ostavlja drugima, mla|ima.
-------------------------------------------------
“Serebrjakov: ... Prokleta, odvratna starost. \avo da je nosi! Otkako sam ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, vjerovatno, gadno je da me gledate.”
(str.20.)
-------------------------------------------------
Likovi drame su slabici i malenkonicni tragicari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.
Vojnicki koji je na tren reagirao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezlicnu sjenu spreman da sa Sonjom propati ostatak života.
Pristati svjesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa cinjenicom da si živ zakopan u zaostalosti riskog sela i da ceš tu lagano umirati, cini likove drame drasticno tragicnim. Oni nemaju moc ni umrijeti brzo. U takvoj atmosferi života cehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke ili poruke pisca. Prikazano je stanje duša u odre|enom prostoru i vremenu iz kojega nisu mogli pobjeci.
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
