Anton Pavlovič Čehov- Tri sestre

Drama u četiri čina
Prevod: Kiril Taranovski
Naslov originala: ТРИ СЕСТРЫ
LICA:
PROZOROV, ANDREJ SERGEJEVIČ
NATALIJA IVANOVNA, njegova verenica, docnije žena
OLGA, njegova sestra
MAŠA, njegova sestra
IRINA, njegova sestra
KULIGIN, FJODOR ILIČ, profesor, Mašin muž
VERŠININ, ALEKSANDAR IGNJATIJEVIČ, potpukovnik, komandir baterije
TUZENBAH, NIKOLAJ LAVOVIČ, baron, poručnik
SOLJONI, VASILIJE VASILJEVIČ, kapetan
ČEBUTIKIN, IVAN ROMANOVIČ, vojni lekar
FEDOTIK, ALEKSEJ PETROVIČ, potporučnik
RODE, VLADIMIR KARLOVIČ, potporučnik
FERAPONT, služitelj zemske uprave, starac
ANFISA, dadilja, starica od osamdeset godina
Radnja se događa u jednom guberniskom gradu.

PRVI ČIN
U kući Prozorovih. Salon sa stubovima, iza kojih se vidi velika sala. Podne;
napolju je sunčano, veselo. U sali se postavlja sto za doručak. Olga u plavoj
uniformi nastavnice ženske gimnazije celo vreme ispravlja đačke sveske stojeći i
šetajući. Maša u crnoj haljini, sa šeširom na kolenima, sedi i čita knjigu; Irina u
beloj haljini stoji zamišljena.
OLGA: Otac je umro tačno pre godinu dana, baš na ovaj dan, petog maja, na
tvoj imendan, Irina. Bilo je vrlo hladno, padao je sneg. Činilo mi se da neću
preživeti, ti si ležala onesvešćena, kao mrtva. Ali eto - prošla je godina dana i mi
se toga, mirno sećamo, ti si već u beloj haljini, lice ti se sija. (Časovnik izbija
dvanaest.) I onda je ovako izbijao sat. (Pauza) Sećam se, kad su oca iznosili,
svirala je muzika, na groblju su pucali. On je bio general, komandovao
brigadom, pa ipak je bilo malo sveta. Uostalom, padala je kiša. Jaka kiša i sneg.
IRINA: Čemu podsećati na to!
Iza stubova, u sali, pored stola - pojavljuju se baron Tuzenbah, Čebutikin i
Soljoni.
OLGA: Danas je toplo, možemo prozore držati širom otvorene, a breze još nisu
listale. Otac je dobio brigadu i otputovao s nama iz Moskve pre jedanaest
godina, ja se odlično sećam, početkom maja; u ovo doba u Moskvi je već sve
rascvetano, toplo, sve je obasjano suncem. Prošlo je jedanaest godina, a ja se
svega sećam, kao da smo juče otputovali. Bože moj! Jutros sam se probudila,
videla ovu bleštavu svetlost, videla proleće i radost se zatalasala u mojoj duši,
strašno sam poželela da se vratim u zavičaj.
ČEBUTIKIN: Ako vam ne treba!
TUZENBAH: Naravno, gluposti.
MAŠA (sedi zamišljena nad knjigom, tiho zvižduće pesmu)
OLGA: Nemoj da zviždiš, Maša. Kako možeš! (Pauza) Zato što sam svaki dan u
školi, a zatim dajem časove sve do uveče, stalno me boli glava i takve mi misli
padaju na pamet kao da sam već ostarela. I zaista, za ove četiri godine kako
radim u gimnaziji, osećam kako se iz mene svakog dana cede kap po kap i snaga
i mladost. I samo raste i jača jedan san...
IRINA: Da odemo u Moskvu. Da prodamo kuću, da likvidiramo ovde sve i u
Moskvu...
OLGA: Da! Što pre u Moskvu.
Čebutikin i Tuzenbah smeju se.
IRINA: Brat će, verovatno, postati profesor univerziteta, on i onako neće živeti
ovde. Samo eto stvar zapinje zbog sirote Maše.
OLGA: Maša će dolaziti u Moskvu na celo leto, svake godine.
MAŠA (tiho zvižduće pesmu)
IRINA: Daće bog, sve će se udesiti. (Gleda kroz prozor.) Lepo je vreme danas.
Ne znam zašto mi je na duši tako svetlo! Jutros sam se setila da mi je imendan i
odjednom sam osetila radost, setila sam se detinjstva, kad je mama još bila živa.
I kakve su me divne misli uzbudile, kakve misli!
OLGA: Ti se danas sva sijaš, izgledaš neobično lepa. I Maša je lepa. I Andrej bi
lepo izgledao, samo se jako ugojio, to mu ne stoji dobro. A ja sam ostarela,
strašno smršala zacelo zato što se u školi ljutim na devojčice. Eto, danas sam
slobodna, kod kuće sam i glava me ne boli, osećam se mlađa nego juče. Meni je
tek dvadeset osam godina... Sve je dobro, sve je od boga, ali, čini mi se, kad bih
se udala i po ceo dan sedela kod kuće, bilo bi još bolje. (Pauza) Ja bih volela
muža.
TUZENBAH (Soljoniju): Baš govorite koješta, dosadilo mi je da vas slušam.
(Ulazi u salon) Zaboravio sam da vam kažem. Danas će vam doći u posetu naš
novi komandir baterije, Veršinin. (Seda za pijanino.)
OLGA: Lepo! Vrlo mi je milo.
IRINA: Je li star?
TUZENBAH: Ne, nije još. Najviše mu može biti četrdeset do četrdeset pet
godina. (tiho svira) Izgleda - zgodan čovek. Glup nije, to je van svake sumnje.

Samo mnogo govori.
IRINA: Interesantan čovek?
TUZENBAH: Jeste, prilično, samo ima ženu, taštu i dve devojčice. Uz to
oženjen je po drugi nut. Pravi posete i svuda govori da ima ženu i dve devojčice.
I kod vas će to reći. Žena mu je nekako suluda, ima dugačku pletenicu kao
devojka, govori samo nekakve visokoparne stvari, filozofira i često pokušava da
izvrši samoubistvo, očigledno za inat mužu. Ja bih odavno pobegao od takve
žene, ali on trpi i samo se žali.
SOLJONI (ulageći iz sale u salon s Čebutikinom) Jednom rukom dižem samo
pud i po, a dvema pet, čak i šest pudova. Iz toga zaključujem da su dva čoveka
jača od jednog ne dvostruko, nego trostruko, čak i više...
ČEBUTIKIN (čita novine) Protiv opadanja kose... dva zolotnika naftalina i pola
flaše špiritusa... rastopiti i upotrebljavati svaki dan... (Beleži u notes) Da
zabeležimo! (Soljoniju) Dakle, velim vam, flašica se začepi, a kroz čep se
provuče staklena cevčica... Zatim uzmete malo najprostije, obične stipse...
IRINA: Ivane Romanoviču, dragi Ivane Romanoviču!
ČEBUTIKIN: Šta je, devojčice moja, radosti moja?
IRINA: Recite mi zašto sam danas tako srećna? Kao da jedrim, a nada mnom se
pruža široko plavo nebo i lete velike bele ptice. Otkud to? Otkud?
ČEBUTIKIN (ljubeći joj obe ruke, nežno): Ptičice moja bela...
IRINA: Kad sam se jutros probudila, ustala i umila se, odjednom mi se učinilo
da mi je sve jasno na ovom svetu i da ja znam kako treba živeti. Dragi Ivane
Romanoviču, ja znam sve. Čovek treba da radi, da radi u znoju lica svoga, pa
bio on ne znam šta, samo se u tome sastoji smisao i cilj njegova života, njegova
sreća, njegovo oduševljenje. Kako je lepo biti radnik koji ustaje čim svane i tuca
na ulici kamen, ili biti pastir, ili učitelj koji uči decu ili mašinovođa na
železnici... Bože moj, ma ne samo biti čovek, bolje je biti vo, bolje je biti običan
konj, samo neka se radi, mnogo bolje nego biti mlada žena koja ustaje u podne,
zatim pije u krevetu kafu, zatim se jedno dva sata oblači... O, kako je to strašno!
Kad je vrućina, čovek ponekad tako ožedni kao što se meni prohtelo da radim. I
ako ja ne budem rano ustajala i radila, otkažite mi svoje prijateljstvo, Ivane
Romanoviču.
ČEBUTIKIN (nežno): Otkazaću, otkazaću...
OLGA: Otac nas je naučio da ustajemo u sedam sati. Sada se Irina budi u sedam
i bar do devet leži i nešto razmišlja. A lice joj ozbiljno! (Smeje se)
IRINA: Ti si navikla da me gledaš kao devojčicu i tebi je čudno kad mi je
ozbiljno lice. Meni je dvadeset godina!
TUZENBAH: Čežnja za radom, o bože moj, kako mi je ona poznata! Ja nisam
radio nikad u životu. Rodio sam se u Petrogradu, hladnom i besposlenom, u
porodici koja nikad nije znala za rad ni za ma kakve brige. Sećam se, kad bih
dolazio kući iz vojne škole, lakej bi mi izuvao čizme, ja bih ga sećao za to
vreme, a mati bi me gledala sa strahopoštovanjem i čudila bi se kad bi me drugi
drukčije gledali. Mene su čuvali od rada. Samo teško da su uspeli da me
sačuvaju, teško! Došlo je vreme, primiče nam se nešto ogromno, sprema se
zdrava, jaka bura, ona dolazi, već je blizu i uskoro će oduvati s našeg društva
lenjost, ravnodušnost, predubeđenje protiv rada, bolesnu dosadu. Ja ću raditi, a
za kojih dvadeset pet do trideset godina radiće već svaki čovek. Svaki!
ČEBUTIKIN: Ja neću raditi.
TUZENBAH: Vi ste izuzetak.
SOLJONI: Za dvadeset pet godina vas više neće biti na svetu, hvala bogu. Kroz
dve tri godine udariće vas kaplja i vi ćete opružiti papke ili ću ja planuti i sjuriti
vam kuršum u glavu, anđele moj. (Vadi iz džepa flašicu parfema i prska se po
grudima i rukama.)

ČEBUTIKIN (smeje se): A ja zbilja nikad ništa nisam radio. Otkako sam svršio
univerzitet, prstom nisam makao, čak nisam pročitao nijednu knjigu, čitao sam
samo novine... (Vadi iz džepa druge novine.) Eto... Znam iz novina da je
postojao, recimo, Dobroljubov, a šta je sve pisao - ne znam... Bog bi ga znao...
(Čuje se kako neko na donjem spratu udara u tavanicu.) Eto... Zovu me dole,
neko mi je došao. Odmah ću se vratiti... Pričekajte... (Žurno izlazi
raščešljavajući bradu.)
IRINA: On je nešto izmislio.
TUZENBAH: Sigurno. Otišao je sa svečanim izgledom lica, doneće vam neki
poklon.
IRINA: Ala je to neugodno!
OLGA: Da, to je strašno. On uvek čini gluposti.
MAŠA: „Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac...”1 A na hrastu zlatan
lanac... (Ustaje i tiho pevuši.)
OLGA: Ti danas nisi raspoložena, Maša.
MAŠA (pevušeći, stavlja šešir na glavu)
OLGA: Kuda ćeš?
MAŠA: Kući.
IRINA: Čudnovato...
TUZENBAH: Otići s imendana!
MAŠA: Svejedno... Doći ću doveče. Zbogom, mila moja... (Ljubi Irinu) Želim ti
još jedanput: budi zdrava, budi srećna. Nekad, dok je još otac bio živ, nama je o
imendanima dolazilo svaki put po trideset-četrdeset oficira, bilo je bučno, a
danas samo čovek i po i tiho je kao u pustinji... Idem ja... Danas sam
neraspoložena, nešto sam tužna i ti nemoj da me slušaš. (Smejući se kroz suze.)
Docnije ćemo razgovarati, a sad zbogom, mila moja, idem kud bilo.
IRINA (nezadovoljna): E baš si ti...
OLGA (kroz suze): Ja te razumem, Maša.
1 Stihovi iz „Ruslana i LJudmile” od A. Puškina.
SOLJONI: Ako filozofira muškarac, to će biti filozofistika ili neka sofistika; ako
pak filozofira žena ili dve žene, to će biti - povuci me za prst.
MAŠA: Šta hoćete time da kažete, strahovito strašni čoveče?
SOLJONI: Ništa. „Jadnik ne stiže da pisne, a medved ga već pritisne.”
Pauza.
MAŠA (Olgi, ljutito): Nemoj da sliniš!
Ulaze: Anfisa i Ferapont s tortom.
ANFISA: Ovamo, prijatelju. Uđi, čiste su ti noge. (Irini) Iz zemske uprave, od
Protopopova, Mihaila Ivanoviča... pita.
IRINA: Hvala. Zahvali mu se. (Uzima tortu.)
FERAPONT: Šta ?
IRINA (glasnije): Zahvali mu se.
OLGA: Dado, daj mu pite. Feraponte, pođi, dobićeš tamo pite.
FERAPONT: Šta?
ANFISA: Hajdemo, prijatelju, Feraponte Spiridonoviču. Hajdemo... (Odlazi s
Ferapontom.)
MAŠA: Ne volim ja Protopopova, tog Mihaila Potapoviča ili Ivanoviča. Njega
ne treba pozivati.
IRINA: Ja ga nisam ni pozvala.
MAŠA: I dobro si učinila.
Ulazi Čebutikin, za njim jedan vojnik sa srebrnim samovarom; nastaje graja od
iznenađenja i nezadovoljstva.
OLGA (pokriva lice rukama): Samovar! To je strašno! (Odlazi u salu, za sto.)
IRINA: Dragi Ivane Romanoviču, šta vi to radite!
TUZENBAH (smeje se): Ja sam vam rekao.
MAŠA: Ivane Romanoviču, vi prosto nemate stida!
ČEBUTIKIN: Mile moje, dobre moje, samo vas imam, vi ste mi najdraže što
postoji na svetu. Meni će skoro šezdeset, ja sam starac, usamljen, bedan starac...
U meni nema ničeg lepog osim ove ljubavi prema vama i da nije vas, ja već
odavno ne bih živeo na svetu... (Irini) Mila moja, dete moje, ja vas poznajem od
dana kad ste se rodili... nosio sam vas na rukama... voleo sam vašu pokojnu
mamu...
IRINA: Ali zašto ovakvi skupoceni pokloni!
ČEBUTIKIN (kroz suze, ljutito): Skupoceni pokloni... Idite s milim bogom!
(Posilnom) Nosi samovar onamo... (Podražava Irinu.) Skupoceni pokloni...
Posilni nosi samovar u salu.

ANFISA (prolazi kroz salon): Mile moje, jedan nepoznati pukovnik. Već je
skinuo šinjel, deco moja, dolazi ovamo. Irina, budi ljubazna prema njemu,
učtiva... (Izlazeći) Vreme je već da se doručkuje... Gospode...
TUZENBAH: Sigurno Veršinin.
Ulazi Veršinin.
TUZENBAH: Potpukovnik Veršinin!
VERŠININ (Maši i Irini): Čast mi je da se predstavim: Veršinin. Milo mi je,
vrlo mi je milo što sam, najzad, kod vas. Kakve ste sada! Ju! ju!
IRINA: Izvolte sesti! Nama je vrlo milo.
VERŠININ (veselo): Kako se radujem, kako se radujem! Ali vas ima tri sestre.
Sećam se tri devojčice. Lica se više ne sećam, ali da je vaš otac, pukovnik
Prozorov, imao tri male devojčice, toga se vrlo dobro sećam, video sam svojim
očima. Kako prolazi vreme! Eh, eh, kako prolazi vreme!
TUZENBAH: Aleksandar Ignjatijevič je došao iz Moskve.
IRINA: Iz Moskve? Vi ste došli iz Moskve?
VERŠININ: Da, odande. Vaš pokojni otac bio je tamo komandir baterije, a ja
sam bio oficir u istoj brigadi. (Maši) A vašeg lica se nešto malo sećam, čini mi
se.
MAŠA: A ja se vas ne sećam.
IRINA: Olja! Olja! (Viče u salu) Olja, dođi ovamo!
Olja ulazi iz sale u salon.
IRINA: Znaš, potpukovnik Veršinin je došao iz Moskve.
VERŠININ: Vi ste, dakle, Olga Sergejevna, najstarija... A vi ste Marija... A vi
Irina, najmlađa...
OLGA: Vi ste iz Moskve?
VERŠININ: Da. Školovao sam se u Moskvi i stupio u službu u Moskvi, dugo
sam tamo služio, najzad sam ovde dobio bateriju - i prešao ovamo, kao što
vidite. Ja se vas zapravo ne sećam, sećam se da ste bile tri sestre. Vaš otac mi je
ostao u sećanju; kad zatvorim oči, vidim ga kao živog. A ja sam u Moskvi
dolazio u vašu kuću...
OLGA: Meni se činilo da se sećam sviju, a eto...
VERŠININ: Ja se zovem Aleksandar Ignjatijevič...
IRINA: Aleksandre Ignjatijeviču, vi ste iz Moskve... Ala je to iznenađenje!
OLGA: I mi se selimo u Moskvu.
IRINA: Nameravamo, na jesen bićemo već tamo. Naše rodno mesto, tamo smo
se rodile... U Staroj basmanskoj ulici.
Obe se smeju od radosti.
MAŠA: Iznenada sretosmo zemljaka. (Živo) Sad sam se setila! Sećaš se, Olja,
kod nas se govorilo: „zaljubljeni major”. Vi ste onda bili poručnik i bili ste u
nekog zaljubljeni; svi su vas dirali i zvali, ne znam zašto, majorom...
VERŠININ (smeje se): Tako je, tako je... Zaljubljeni major, sasvim tačno...
MAŠA: Onda ste imali samo brkove... O, kako ste ostareli! (Kroz suze) Kako
ste ostareli!
VERŠININ: Da, kad su me zvali zaljubljenim majorom, bio sam još mlad, bio
sam zaljubljen. Sad je druga stvar.
OLGA: Ali vi još nemate nijedne sede dlake. Vi ste ostareli, ali još niste stari.
VERŠININ: Ipak sam već u četrdeset i trećoj godini. Jeste li već odavno otišli iz
Moskve?
IRINA: Pre jedanaest godina. Šta ti je, Maša, što plačeš, ludice... (Kroz suze) I
ja ću zaplakati...
MAŠA: Nije mi ništa. A u kojoj ste ulici stanovali?
VERŠININ: U Staroj basmanskoj.
OLGA: I mi smo tamo...
VERŠININ: Jedno vreme sam živeo u Nemačkoj ulici. Iz Nemačke ulice odlazio
sam u Crvene kasarne. Tamo usput ima jedan mračan most, pod mostom šušti
voda. Usamljenog čoveka tamo uvek obuzima seta. (Pauza) A kakva je ovde
široka, kakva bogata reka! Divna reka!
OLGA: Da, samo je hladno. Ovde je hladno i ima komaraca.
VERŠININ: Ta šta kažete! Ovde je tako zdrava, lepa, slovenska klima. Šuma,
reke... i ovde ima breza. Mile, skromne breze, ja ih od sveg drveća najviše
volim. Lepo je ovde živeti. Samo je čudno što je železnička stanica dvadeset
vrsta od varoši... I niko ne zna zašto je to tako.
SOLJONI: A ja znam zašto je to tako. (Svi ga gdedaju.) Evo zašto: da je stanica
blizu, ne bi bila daleko, a kad je daleko, znači da nije blizu.
Neugodno ćutanje.
TUZENBAH: Baš je šaljivčina Vasilije Vasiljevič.
OLGA: Sad sam se i ja setila vas. Sećam se.
VERŠININ: Ja sam poznavao vašu majku.
ČEBUTIKIN: Dobra je bila, bog da joj dušu prosti.
IRINA: Mama je u Moskvi sahranjena.

OLGA: U Novodevojačkom manastiru...
MAŠA: Zamislite, ja već počinjem da zaboravljam njeno lice. Tako se i nas
neće sećati. Zaboraviće nas.
VERŠININ: Da. Zaboraviće. Tako nam je suđeno, šta da se radi. Ono što nam se
čini ozbiljnim, značajnim, neobično važnim - vremenom će biti zaboravljeno ili
će izgledati beznačajnim. (Pauza) I zanimljivo je to što sada nikako ne možemo
znati šta će se upravo smatrati uzvišenim, važnim, a šta jadnim i smešnim. Zar
nije otkriće Kopernikovo ili, recimo, Kolumbovo u prvo vreme izgledalo
nepotrebno i smešno, a nekakva obična budalaština, koju je napisao neki ludak,
izgledala kao istina? I može se desiti da će naš sadašnji život, s kojim se mi
mirimo, vremenom izgledati čudnovat, neugodan, glup, nedovoljno čist, možda
čak i grešan...
TUZENBAH: Ko zna? A možda će naš život nazvati uzvišenim i spominjati ga
s poštovanjem. Sad nema mučilišta, nema smrtne kazne, najezdi, pa ipak toliko
ima patnje!
SOLJONI (tankim glasom): Pi, pi, pi! Baronu ne moraš dati da jede, samo ga
pusti da filozofira.
TUZENBAH: Vasilije Vasiljeviču, molim vas da me ostavite na miru. (Seda na
drugo mesto.) To je već, najzad, dosadno.
SOLJONI (tankim glasom): Pi, pi, pi...
TUZENBAH (Veršininu): Patnje koje se sada mogu videti - a tako ih je mnogo!
- svedoče ipak o izvesnoj moralnoj visini koju je društvo već postiglo...
VERŠININ: Da, da, naravno.
ČEBUTIKIN: Vi ste maločas rekli, barone, da će naš život nazvati uzvišenim;
ali ljudi su ipak niski... (Ustaje) Pogledajte kako sam ja nizak. To se radi moje
utehe mora govoriti da je moj život uzvišen, pojmljiva stvar.
Iza pozornice neko svira na violini.
MAŠA: To Andrej svira, naš brat.
IRINA: On nam je naučnik. Sigurno će postati profesor univerzieta. Tata je bio
oficir, a njegov sin je izabrao sebi naučnu karijeru.
MAŠA: Po tatinoj želji.
OLGA: Mi smo mu danas pojele dušu. On je, izgleda, malo zaljubljen.
IRINA: U jednu ovdašnju gospođicu. Danas će ona doći k nama po svoj prilici.
MAŠA: Ah, kako se ona oblači! Ne samo ružno, nemoderno, nego prosto bedno.
Nekakva čudna, drečeća, žuta suknja s nekim neukusnim resama i crvena
bluzica. A obrazi tako brižljivo oprani! Andrej nije zaljubljen - ja to ne mogu
pretpostaviti, ipak on ima ukusa, nego samo onako, draži nas, tera šegu. Sinoć
sam čula da se ona udaje za Protopopova, predsednika ovdašnje zemske uprave.
To bi bilo dobro... (Na vrata sa strane.) Andreju, hodi ovamo! Dragi moj, samo
za časak!
Ulazi Andrej.
OLGA: To je moj brat, Andrej Sergejevič.
VERŠININ: Veršinin.
ANDREJ: Prozorov. (Briše oznojeno lice.) Došli ste kod nas za komandira
baterije?
OLGA: Zamisli, Aleksandar Ignjatijevič dolazi iz Moskve.
ANDREJ: Je l' te? E pa čestitam, sad vam moje sestrice neće dati mira.
VERŠININ: Ja sam već stigao da dosadim vašim sestrama.
IRINA: Pogledajte kakav mi je ram za fotografiju poklonio danas Andrej!
(Pokazuje ram) To je on sam napravio.
VERŠININ (posmatra ram i ne zna šta bi rekao): Da... lepa stvar...
IRINA: I onaj ram, tamo nad pijaninom, on je napravio.
Andrej odmahne rukom i pođe.
OLGA: On nam je naučnik, i svira na violini i izrađuje od drveta razne stvarčice,
jednom rečju, majstor za sve. Andreju, nemoj da ideš. To je njegov manir, uvek
odlazi. Hodi ovamo!
Maša i Irina uzimaju ga pod ruku, i smejući se, vode natrag.
MAŠA: Dođi, dođi!
ANDREJ: Ostavite me, molim vas.
MAŠA: Baš je smešan! Aleksandra Ignjatijeviča zvali su u svoje vreme
zaljubljenim majorom, a on se nimalo nije ljutio.
VERŠININ: Nimalo!
MAŠA: A ja hoću da te zovem: zaljubljeni violinista!
IRINA: Ili zaljubljeni profesor!
OLGA: On je zaljubljen! Andrjuša je zaljubljen!
IRINA (pljeskajući): Bravo, bravo! Bis! Andrjuša je zaljubljen!
ČEBUTIKIN (prilazi Andreju odostrag i obuhvata ga obema rukama oko
struka): „Samo radi ljubavi priroda nas stvori! (Smeje se; on stalno drži novine.)
ANDREJ: De, dosta, dosta... (Briše lice) Cele noći nisam spavao i sad mi nešto
nije dobro, što se kaže. Čitao sam do četiri, zatim sam legao, ali nisam mogao da
spavam. Razmišljao sam o ovom, o onom, kad ono - rana zora, sunce prosto
upada u spavaću sobu. Hoću preko leta, dok sam ovde, da prevedem jednu
knjigu s engleskog.
VERŠININ: A vi znate engleski?

ANDREJ: Da. Otac, bog da mu dušu prosti, prosto nas je ugnjetavao želeći da
nas vaspita. To je smešno i glupo, pa ipak treba priznati da sam posle njegove
smrti počeo da se gojim, i eto - za godinu dana sam se ugojio kao da se moje
telo oslobodilo pritiska. Zahvaljujući ocu, ja i moje sestre znamo francuski,
nemački i engleski, a Irina još zna italijanski. Ali koliko nas je to stalo!
MAŠA: U ovoj varoši znati tri jezika - to je suvišan luksuz. Čak nije ni luksuz,
nego nepotrebni dodatak, tako nešto kao šesti prst. Mi znamo mnogo suvišnih
stvari.
VERŠININ: Eto ti sad! (Smeje se) Znate mnogo suvišnih stvari! Meni se čini da
nema i ne može biti tako dosadne i sumorne varoši u kojoj ne bi bilo potrebe za
pametnim, obrazovanim čovekom. Recimo da između stotine hiljada stanovnika
ove varoši, koja je, istina, zaostala i gruba, takvih osoba kao što ste vi - ima
samo tri. Po sebi se razume, vi nećete moći pobediti neprosvećenu masu koja
vas opkoljava; u toku vašeg života, malo pomalo, vi ćete morati popustiti i
izgubiti se u gomili od sto hiljada, vas će život progutati, ali vi nećete nestati,
nećete ostati bez uticaja; takvih kao vi posle vas će se pojaviti, možda, šest,
zatim dvanaest i tako dalje, dok najzad ovakvi kao vi ne postanu većinom. Kroz
dvesta ili trista godina život na zemlji će postati neobično lep, izvanredan.
Čoveku je potreban takav život, i ako ga zasad nema, čovek mora da ga
predoseća, da čeka, da sanja, da se sprema za nj, on zato mora da vidi i da zna
više nego što su videli i znali njegov deda i njegov otac. (Smeje se) A vi se žalite
da znate mnogo suvišnih stvari.
MAŠA (skida šešir): Ostaću da doručkujem.
IRINA (uzdiše): Zbilja, vredelo bi zapisati sve ovo...
Andreja nema, on je neprimetno izišao.
TUZENBAH: Kroz mnogo godina, kao što kažete, život na zemlji će biti lep,
izvanredan. To je istina. Ali da bi čovek mogao učestvovati u njemu i sada,
makar izdaleka, treba da se sprema za nj, treba da radi.
VERŠININ (ustaje): Tako je. A koliko je kod vas cveća! (Gleda levo desno) I
stan je divan! Zavidim vam! A ja sam se celog života mučio po malim
stanovima sa dve stolice, s jednim divanom i pećima koje se večito puše. Meni
je u životu nedostajalo baš ovakvog cveća... (Trlja ruke.) Eh! Šta ćeš!
TUZENBAH: Da, treba raditi. Vi ćete sigurno pomisliti: pao Švaba u
sentimentalnost. Ali ja sam Rus, časnu reč, i nemački čak i ne znam. Otac mi je
pravoslavni...
Pauza.
VERŠININ (šeta se po pozornici): Ja često mislim: kako bi bilo da čovek
započne život iznova, a uz to svesno? Kad bi jedan život, onaj koji je čovek već
proživeo, bio, što bi se reklo, samo kao koncept, a drugi - kao čisto prepisan
sastav! Onda bi se, mislim, svako od nas trudio pre svega da ne ponavlja samog
sebe, bar bi stvorio za sebe drukčiju atmosferu života, udesio bi sebi evo ovakav
stan sa cvećem, s puno svetlosti... Ja imam ženu, dve devojčice, sem toga žena
mi je bolesna gospođa i tako dalje i tako dalje; a kad bih počeo život ispočetka,
ja se ne bih ženio... Ne, ne!
Ulazi Kuligin u fraku od uniforme.
KULIGIN (prilazi Irini): Draga sestro, dopusti da ti čestitam imendan i da ti
poželim iskreno, od sveg srca, zdravlja i sve ono što se može poželeti devojci
tvojih godina. I zatim dopusti da ti poklonim ovu knjigu. (Pruža joj knjigu)
Istorija naše gimnazije za pedeset godina, koju sam ja napisao. Neznatna knjiga,
napisana u dokolici, ali je ipak pročitaj. Dobar dan, gospodo! (Veršininu)
Kuligin, profesor ovdašnje gimnazije. Viši savetnik. (Irini) U ovoj knjizi naći
ćeš spisak sviju koji su maturirali u našoj gimnaziji za ovih pedeset godina. Feci
quod potui, faciant meliora potentes. (Ljubi Mašu.)
IRINA: Ali o Uskrsu ti si mi već poklonio ovu knjigu.
KULIGIN (smeje se): Nemoguće! Onda mi je vrati ili bolje - daj pukovniku.
Uzmite, pukovniče. Možda ćete kojom zgodom pročitati iz dosade.
VERŠININ: Hvala vam. (Sprema se da ide.) Neobično se radujem što sam se
upoznao...
OLGA: Vi odlazite? Ne, ne!
IRINA: Ostaćete kod nas na doručku. Molim vas.
OLGA: Molim vas!
VERŠININ (klanja se): Ja sam, izgleda, došao na imendan. Oprostite, nisam
znao, nisam vam ni čestitao... (Odlazi s Olgom u salu.)
KULIGIN: Danas je, gospodo, nedelja, dan odmora, zato odmarajmo se,
veselimo se, svako prema svom uzrastu i položaju. Ćilime treba dići preko leta i
skloniti do zime... Praškom za bube ili naftalinom... Rimljani su bili zdravi, jer
su znali da rade, a znali su i da se odmaraju, kod njih je bila mens sana in
corpore sano. Njihov život je imao određene forme. Naš direktor kaže: glavno je
u svakom životu - njegova forma... Što gubi svoju formu, tome je kraj - i za naš
svakidašnji život vredi to isto. (Uzima Mašu oko struka, smejući se.) Maša me
voli. Moja me žena voli. I zavese treba takođe s ćilimima... Danas sam veseo,
odlično sam raspoložen. Maša, danas u četiri sata idemo kod direktora.
Priređujemo izlet nastavnika zajedno s njihovim porodicama.

MAŠA: Ja ne idem.
KULIGIN (ožalošćen): Mila Maša, zašto?
MAŠA: Razgovaraćemo docnije. (Ljutito) Dobro, idem, samo me ostavi na
miru, molim te... (Pođe)
KULIGIN: A zatim ćemo provesti veče kod direktora. I pored toga što je
bolestan, on se trudi da pre svega bude društven čovek. Sjajna, svetla ličnost.
Divan čovek. Juče posle sednice rekao mi je: „Umoran sam, Fjodore Iliču!
Umoran sam!” (Gleda na zidni časovnik, zatim na svoj sat.) Vaš sat ide napred
sedam minuta. Da, veli, umoran sam!
Iza pozornice neko svira na violini.
OLGA: Gospodo, molim vas, izvolte na doručak! Imamo pitu!
KULIGIN: Ah, mila moja Olga, mila moja. Juče sam radio od jutra do jedanaest
sati uveče, zamorio sam se i danas se osećam srećnim. (Odlazi u salu za sto.)
Mila moja...
ČEBUTIKIN (stavlja novine u džep, češlja bradu): Imate pitu? Sjajno!
MAŠA (Čebutikinu, strogo): Samo pazite: da niste ništa danas pili. Čujete?
Vama piće škodi.
ČEBUTIKIN: Glete molim vas! To me je već prošlo. Ima već dve godine kako
se nisam zapio. (Nestrpljivo) E, draga moja, zar nije svejedno!
MAŠA: Pa ipak da se niste usudili da pijete! Da se niste usudili! (Ljutito, ali
tako da ne čuje muž) Opet, dođavola, moram da se dosađujem celo veče kod
direktora!
TUZENBAH: Ja na vašem mestu ne bih otišao... Vrlo jednostavno.
ČEBUTIKIN: Nemojte ići, dušo moja.
MAŠA: Da, nemojte ići... Ovaj prokleti, nesnosni život... (Odlazi u salu.)
ČEBUTIKIN (ide za njom): Dede!
SOLJONI (prolazeći u salu): Pi, pi, pi...
TUZENBAH: Dosta, Vasilije Vasiljeviču. Prestanite!
SOLJONI: Pi, pi, pi...
KULIGIN (veselo): U vaše zdravlje, pukovniče! Ja sam pedagog i ovde sam u
kući domaći čovek, Mašin muž... Ona je dobra, vrlo dobra...
VERŠININ: Ja ću malo od one mrke rakije... (Pije) U vaše zdravlje! (Olgi) Meni
je tako lepo kod vas!...
U salonu ostaju samo Irina i Tuzenbah.
IRINA: Maša je danas nešto neraspoložena. Ona se udala od osamnaest godina,
onda je on njoj izgledao najpametniji čovek. A sad je drukčije. On je
najduševniji, ali nije najpametniji.
OLGA (nestrpljivo): Andreju, dođi već jednom!
ANDREJ (iza pozornice): Odmah! (Izlazi i ide za sto.)
TUZENBAH: O čemu mislite?
IRINA: Onako. Ne volim tog vašeg Soljonija i bojim ga se. On govori same
gluposti...
TUZENBAH: Čudan je to čovek! I žao mi ga je i krivo mi je na njega, ali više
mi ga je žao. Rekao bih da je stidljiv... Kad sam nasamo s njim, on zna biti vrlo
pametan i mek, a u društvu je grub čovek, megdancija. Ne idite, neka najpre svi
posedaju za sto. Pustite me da ostanem pored vas. O čemu mislite? (Pauza)
Vama je dvadeset godina, ja još pisam navršio trideset. Koliko je još godina
pred nama, dugi, dugi niz dana ispunjenih mojom ljubavlju prema vama...
IRINA: Nikolaju Lavoviču, ne govorite mi o ljubavi.
TUZENBAH (ne slušajući je): Ja osećam strasnu žeđ za životom, za borbom, za
radom, i ta mi se žeđ u duši slila s ljubavlju prema vama, Irina, a vi ste uz to još
tako lepi, i život mi izgleda tako lep! O čemu mislite?
IRINA: Vi velite: život je lep. Da, ali ako nam on samo tako izgleda! Za nas, tri
sestre, život nije bio lep, on nas je gušio kao korov... Teku mi suze... To ne
valja... (Brzo briše suze, smeši se.) Treba raditi, raditi. Zato smo tužne i zato
gledamo na život tako mračno, jer ne poznajemo rad. Mi smo rođene od ljudi
koji su prezirali rad.
Ulazi Natalija Ivanovna; ona je u ružičastoj haljini sa zelenim pojasom.
NATAŠA: Oni već sedaju za doručak... Ja sam zakasnila... (U prolazu se ogleda
u ogledalu, namešta kosu.) Rekla bih da sam dosta dobro očešljana... (Spazivši
Irinu) Mila Irina Sergejevna, čestitam vam! (Ljubi je snažno i dugo.) Kod vas je
mnogo gostiju, mene je, boga mi, stid... Dobar dan, barone!
OLGA: (ulazeći u salon): A, evo i Natalije Ivanovne. Dobar dan, mila moja!
Ljube se.
NATAŠA: Srećan vam sestrin imendan! Kod vas je tako veliko društvo, ja sam
se strašno zbunila...

OLGA: Ta nemojte, sve su to naši. (Polako, uplašeno.) Imate zeleni pojas! Mila
moja, to ne valja!
NATAŠA: Neki rđav znak?
OLGA: Ne, nego prosto se ne slaže... i nekako čudno izgleda...
NATAŠA (plačnim glasom): Je l' te? Ali on nije zelen, on je više zagasit. (Ulazi
s Olgom u salu.)
U sali već sedaju za doručak; u salonu nema nikog.
KULIGIN: Želim ti, Irina, dobrog mladoženju. Vreme je da se udaš.
ČEBUTIKIN: Natalija Ivanovna, i vama želim đuvegiju.
KULIGIN: Natalija Ivanovna već ga ima.
MAŠA (kuca viljuškom po tanjiru): Popiću i ja čašicu rakije! Eh, živote medeni,
kud ode june, neka ide i uže!
KULIGIN: Ponašaš se tako da zaslužuješ tri minus iz vladanja.
VERŠININ: A rakija je vrlo ukusna. S čim je pravljena?
SOLJONI: S bubašvabama.
IRINA (plačnim glasom): Fuj! Fuj! Kako gadno!
OLGA: Za večeru ćemo imati ćureće pečenje i slatku pitu s jabukama. Hvala
bogu, danas sam ceo dan kod kuće, i uveče sam - kod kuće... Gospodo, dođite
doveče...
VERŠININ: Dopustite i meni da dođem!
IRINA: Izvolite.
NATAŠA: Kod njih možete bez ustručavanja.
ČEBUTIKIN: „Samo radi ljubavi priroda nas stvori.” (Smeje se.)
ANDREJ (ljutito): Prestanite, gospodo! Kako vam ne dosadi?
Ulaze Fedotik i Rode s velikom korpom cveća.
FEDOTIK: A oni već doručkuju.
RODE (glasno, vrskajući): Doručkuju? Da, već doručkuju...
FEDOTIK: Stani malo! (Snima fotografskim aparatom.) Jedan! Čekaj još
malo... (Pravi drugi snimak.) Dva! Sad je gotovo.
Uzimaju korpu i ulaze u salu gde ih bučno dočekuju.
RODE (glasno): Čestitam, želim vam sve najlepše! Vreme je danas divno,
prosto veličanstveno. Celo jutro sam šetao s gimnazistima. Ja predajem u
gimnaziji gimnastiku...
FEDOTIK: Možete da se krećete, Irina Sergejevna, možete slobodno! (Pravi
snimak) Vi ste danas interesantni. (Vada iz džepa zvrčku) Evo jedne zvrčke...
Divan zvuk...
IRINA: Baš je lepa!
MAŠA: „Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac...” A na hrastu zlatan
lanac... (Plačno) Ama zašto ja to govorim. Stalno mi se vrti u glavi ta rečenica
još od jutros...
KULIGIN: Trinaestoro za stolom!
RODE (glasno): Gospodo, zar vi pripisujete neku važnost predrasudama?
Smeh.
KULIGIN: Ako je trinaestoro za stolom, znači da tu ima zaljubljenih. Da niste
vi, Ivane Romanoviču, ne daj bože...
Smeh.
ČEBUTIKIN: Ja sam stari grešnik, ali zašto se zbunila Natalija Ivanovna, to
nikako ne mogu da razumem.
Glasan smeh; Nataša istrči iz sale u salon, za njom Andrej.
ANDREJ: Pustite ih, ne obraćajte pažnje! Čekajte... stanite, molim vas...
NATAŠA: Stid me je... Ja ne znam šta se to sa mnom zbiva, a oni mi se rugaju.
To što sam se sad digla od stola nije pristojno, ali ja ne mogu... ne mogu...
(Pokriva lice rukama.)
ANDREJ: Draga moja, molim vas, preklinjem vas, nemojte se uzbuđivati.
Uveravam vas, oni se šale, oni vam žele dobro. Draga moja, moja dobra, oni su
svi dobri, duševni ljudi i vole mene i vas. Dođite ovamo kod prozora, ovde nas
neće videti. (Osvrće se.)
NATAŠA . Ja nisam navikla da budem u društvu!
ANDREJ: O, mladosti, čarobna, divna mladosti! Moja draga, moja dobra, ne
uzbuđujte se tako!... Verujte mi, verujte... Meni je tako lepo, duša mi je puna
ljubavi, oduševljenja... O, oni nas ne vide! Ne vide! Zašto, zašto sam vas
zavoleo, kad sam vas zavoleo - o, ništa ne znam. Draga moja, dobra, čista,
budite moja žena! Ja vas volim, volim... kao nikad nikoga... (Poljubac)
Dva oficira ulaze, i ugledavši zagrljeni par, zastaju iznenađeni. Zavesa

DRUGI ČIN
Dekor iz prvog čina. Osam sati uveče. Iza pozornice, na ulici, neko jedva čujno
svira na harmonici. Nema svetlosti. Ulazi Natalija Ivanovna u domaćoj haljini,
sa svećom; ide i zastaje pred vratima koja vode u Andrejevu sobu.
NATAŠA: Andrjuša, šta radiš? Čitaš? Ništa, ja samo onako... (Polazi, otvara
druga vrata, zaviri unutra i opet ih zatvara.) Da nisu ostavili svetlost?...
ANDREJ (ulazi s knjigom u ruci): Šta je, Nataša?
NATAŠA: Gledam da nisu gde ostavili svetlost... Sada su poklade, posluga ne
zna šta radi, stalno moraš paziti da se što ne desi. Noćas u ponoć prolazim kroz
trpezariju, a kad tamo - gori sveća. Ko ju je zapalio - nikako nisam mogla da
saznam. (Spušta sveću na sto.) Koliko je sati?
ANDREJ (gleda na sat): Osam i četvrt.
NATAŠA: A Olge i Irine još nikako nema. Nisu došle. Stalno rade, sirotice.
Olga je u školi na sednici, Irina na telegrafu... (Uzdiše) Jutros kažem tvojoj
sestri: „Štedi sebe, Irina, dušo moja.” Neće ni da čuje. Osam i četvrt, veliš?
Bojim se, Bobi nešto nije dobro. Zašto je tako hladan? Juče je imao temperaturu,
a danas je potpuno hladan. Ja se tako bojim!
ANDREJ: Nije to ništa, Nataša. Mali je zdrav.
NATAŠA: Pa ipak bolje je da drži dijetu. Bojim se. I večeras, posle devet, doći
će nam, vele, maske; bolje je da ne dolaze, Andrjuša.
ANDREJ: Ne znam šta da ti kažem. Pozvali smo ih.
NATAŠA: Jutros se mali probudio, gleda me i odjednom se nasmeši; znači da
me je poznao. „Bobo, velim, dobro jutro! Dobro jutro, mili moj!” A on se smeje.
Deca razumeju, vrlo dobro razumeju. Dakle, Andrjuša, ja ću reći da ne puštaju
maske.
ANDREJ (neodlučno): Kako sestre kažu. One su tu gazde.
NATAŠA: I one će narediti, ja ću im reći. One su dobre... (Polazi) Za večeru
sam naredila kiselo mleko. Doktor kaže da treba da jedeš samo kiselo mleko,
inače nećeš smršati. (Zastaje) Boba je hladan. Bojim se da mu je, možda, hladno
u njegovoj sobi. Trebalo bi ga, bar dok ne dođe toplo vreme, smestiti u neku
drugu sobu. Na primer, Irinina soba je taman za dete: i suva je i ceo dan ima
sunca. Treba joj reći, ona će zasad moći s Olgom u istoj sobi... i onako danju
nije nikad kod kuće, samo noći... (Pauza) Andrjuša, zašto ćutiš?
ANDREJ: Tako, mislim nešto... A i šta ima da se govori...
NATAŠA: Da... Nešto sam ti još htela reći... A, da... Došao je Ferapont iz
kancelarije, tebe traži.
ANDREJ (zeva): Zovi ga.
Nataša izlazi; Andrej, nagnuvši se prema sveći koju je ona zaboravila, čita
knjigu. Ulazi Ferapont; on je u starom iznošenom kalutu, s podignutom jakom,
povezanih ušiju.
ANDREJ: Zdravo, prijatelju. Šta ima novo?
FERAPONT: Predsednik je poslao knjigu i neki akt... Evo... (Pruža knjigu i
jedan koverat.)
ANDREJ: Hvala. U redu. Što si došao tako dockan? Već je prošlo osam.
FERAPONT: Šta?
ANDREJ (glasnije): Velim, dockan si došao, prošlo je osam.
FERAPONT: Tako je. Došao sam kod vas još za videla, ali me nisu puštali.
Gospodin je, vele, zauzet. Šta ću kad je zauzet, meni se ne žuri. (Misleći da ga
Andrej nešto pita.) Šta?
ANDREJ: Ništa. (Pregleda knjigu) Sutra je petak, kancelarija ne radi, ali ja ću
ipak doći... radiću. Kod kuće mi je dosadno... (Pauza) Dragi moj deda, kako se
čudno menja život, kako nas on vara! Danas u dokolici, iz dosade, uzeo sam u
ruke ovu knjigu - stara univerzitetska predavanja i dođe mi smešno... Bože moj,
ja sam sekretar zemske uprave, one uprave gde je predsednik Protopopov, ja
sam sekretar i najviše čemu se mogu nadati - to je da postanem član zemske
uprave! Ja da postanem član ovdašnje zemske uprave, ja koji sanjam svake noći
da sam profesor Moskovskog univerziteta, čuveni naučnik kojim se ponosi ruska
zemlja!
FERAPONT: Ne znam ja to... Slabo čujem...
ANDREJ: Da ti čuješ kako valja, ja možda ne bih ni govorio s tobom. Meni je
potrebno da govorim s nekim, a žena me ne razume, sestara se bojim, ne znam
zašto, bojim se da će me ismejati, postideti... Ja ne pijem, kafane ne volim, ali s
kakvim zadovoljstvom bih posedeo sada u Moskvi kod Testova ili u Velikoj
moskovskoj, moj dragi.
FERAPONT: Au Moskvi, onomad je u kancelariji pričao jedan liferant, neki
trgovci jeli palačinke; jedan što je pojeo četrdeset komada, kažu, umro.
Četrdeset ili pedeset. Ne sećam se.
ANDREJ: Sediš u Moskvi, u restoranu, u velikoj sali, nikoga ne poznaješ niti
tebe iko poznaje, pa ipak se ne osećaš stranim... A ovde svakoga poznaješ i tebe
svako poznaje, a opet si stran, stran... Stran i usamljen.
FERAPONT: Šta? (Pauza) A isti taj liferant je pričao - možda i laže - da je
preko cele Moskve tobože napeto jedno uže...

ANDREJ: Zašto?
FERAPONT: To ne znam. Liferant je pričao.
ANDREJ: Gluposti. (Čita knjigu): Jesi li kad bio u Moskvi?
FERAPONT (posle pauze): Nisam. Nije mi dao bog. (Pauza) Mogu li da idem?
ANDREJ: Možeš. Da si mi zdravo. (Ferapont izlazi.) Da si mi zdravo. (Čitajući)
Sutra izjutra dođi, uzećeš ova akta... Hajde idi... (Pauza) Otišao je. (Neko zvoni)
Da, brige... (Proteže se i polako odlazi u svoju sobu.)
Iza pozornice peva dadilja uspavljujući dete. Ulaze Maša i Veršinin. Dok oni
razgovaraju, u sali sobarica pali lampu i sveće.
MAŠA: Ne znam. (Pauza) Ne znam. Naravno, navika mnogo znači. Posle očeve
smrti, na primer, dugo se nismo mogli naviknuti na to da više nemamo posilne.
Ali i bez obzira na naviku, čini mi se da u meni prosto govori pravičnost. Možda
u drugim mestima i nije tako, ali u našem gradu najpošteniji, najplemenitiji i
najvaspitaniji ljudi - to su oficiri.
VERŠININ: Žedan sam. Pio bih čaja.
MAŠA (gleda na sat): Skoro će doneti. Udali su me kad mi je bilo osamnaest
godina i ja sam se bojala svog muža zato što je bio profesor, a ja sam tek
maturirala. On mi je onda izgledao strašno učen, pametan i dostojanstven. A sad
više nije tako, na žalost.
VERŠININ: Da... tako je...
MAŠA: O mužu ne govorim, na njega sam se navikla, ali među civilima uopšte
ima tako mnogo grubih, neljubaznih, nevaspitanih ljudi. Mene revoltira, vređa
grubost, ja patim kad vidim da je čovek nedovoljno fin, nedovoljno mek,
ljubazan. Kad mi se desi da sam u društvu nastavnika, drugova moga muža, ja
prosto patim.
VERŠININ: Da... A meni se čini da je svejedno - da li je civil ili oficir; svi su
podjednako neinteresantni, bar u ovom gradu. Svejedno! Ako slušate ovdašnjeg
intelektualca, civila ili oficira, čućete da se izmučio sa ženom, izmučio s kućom,
izmučio s imanjem, izmučio s konjem... Rusu je u najvećoj meri svojstven
uzvišeni način mišljenja, ali, recite, zašto on u životu ne doseže u visinu? Zašto?
MAŠA: Zašto?
VERŠININ: Zašto se on izmučio s decom, izmučio sa ženom? I zašto su se žena
i deca izmučili s njim?
MAŠA: Vi ste danas neraspoloženi.
VERŠININ: Možda. Danas nisam ručao, ništa nisam okusio od jutros. Jedna kći
mi je malo bolesna, a kad su mi devojčice bolesne, obuzima me neki nemir,
grize me savest što one imaju takvu majku. O, da ste je videli danas! Kakva je to
ništarija! Počeli smo da se svađamo od sedam ujutru, a u devet sam zalupio
vratima i otišao od kuće. (Pauza) Ja nikad ne govorim o tome i čudna stvar -
žalim se samo vama. (Ljubi joj ruke.) Ne ljutite se na mene. Osim vas, ja nikoga,
nikoga nemam...
Pauza.
MAŠA: Kako huji u peći. Kod nas je pred očevu smrt hujalo u dimnjaku. Isto
ovako.
VERŠININ: Jeste li sujeverni?
MAŠA: Da.
VERŠININ: To je čudno. (Ljubi joj ruku.) Vi ste čarobna, divna žena. Čarobna,
divna! Ovde je mrak, ali ja vidim sjaj vaših očiju.
MAŠA (seda na drugu stolicu): Ovde je više svetlosti...
VERŠININ: Ja volim, volim, volim... Volim vaše oči, vaše pokrete, koje često
sanjam... Čarobna, divna ženo!
MAŠA (smeje se tiho): Kad ovako sa mnom govorite, ja se, ne znam zašto,
smejem, iako me je strah. Ne ponavljajte, molim vas... (Tiho) A uostalom,
govorite, meni je svejedno. (Pokriva lice rukama.) Meni je svejedno. Neko
dolazi ovamo, govorite o nečem drugom...
Irina i Tuzenbah ulaze kroz salu.
TUZENBAH: Ja imam trostruko prezime. Zovem se baron Tuzenbah Krone
Altšauer, ali sam Rus, pravoslavne vere, kao i vi. Nemačkog je kod mene ostalo
malo, možda samo strpljivost, tvrdoglavost s kojom vam dosađujem. Ja vas
pratim svako veče.
IRINA: Kako sam umorna!
TUZENBAH: Ja ću svaki dan dolaziti na telegraf i pratiti vas kući, činiću to
deset, dvadeset godina, dok me ne oterate... (Spazivši Mašu i Veršinina,
radosno.) To ste vi? Dobro veče!

IRINA: Eto i mene, najzad, kod kuće. (Maši) Maločas je dolazila jedna gospođa,
telegrafiše svome bratu u Saratov da joj je danas umro sin i nikako ne može da
se seti adrese. Tako je i poslala bez adrese, prosto u Saratov. Plače. A ja sam,
bez ikakva razloga, grubo ispala prema njoj. „Ja, velim, nemam vremena.” Tako
je to glupo ispalo. Večeras će nam doći maske.
MAŠA: Da.
IRINA (seda u fotelju): Da se odmorim. Umorna sam.
TUZENBAH (smešeći se): Kad se vraćate s posla, izgledate tako mladi, tako
nesrećni.
Pauza.
IRINA: Umorna sam. Ne, ja ne volim telegraf, ne volim.
MAŠA: Ti si smršala... (Zvižduće) I podmladila se i licem ličiš na dečka.
TUZENBAH: To je zbog frizure.
IRINA: Moram potražiti neki drugi posao, ovaj nije za mene. Onoga za čim sam
žudela, o čemu sam sanjala, upravo toga tu nema. Rad bez poezije, bez misli...
(Odozdo neko kuca u pod) Doktor kuca... (Tuzenbahu) Dragi moj, kucnite mu...
Ja ne mogu... umorna sam...
TUZENBAH (kuca u pod)
IRINA: Sad će doći. Trebalo bi nešto preduzeti. Juče su doktor i naš Andrej bili
u klubu i opet izgubili na kartama. Kažu da je Andrej izgubio dvesta rubalja.
MAŠA (ravnodušno): Pa šta sad da se radi!
IRINA: Pre dve nedelje je izgubio, u decembru je izgubio. Bolje da sve što pre
izgubi, možda bismo otišli iz ovog grada. Gospode bože moj, ja sanjam Moskvu
svake noći, sasvim sam kao luda. (Smeje se) Mi se selimo tamo u junu, a do
juna ostaje još... februar, mart, april, maj... skoro pola godine!
MAŠA: Samo da Nataša nekako ne dozna za taj gubitak na kartama.
IRINA: Njoj je, mislim, svejedno.
Čebutikin, koji je tek ustao iz kreveta - on se odmarao posle ručka - ulazi i
raščešljava bradu, zatim seda za sto i vadi iz džepa novine.
MAŠA: Eto, došao je... Je li platio kiriju?
IRINA (smeje se): Nije. Za osam meseci ni kopejke. Biće da je zaboravio.
MAŠA (smeje se): Kako dostojanstveno sedi!
Svi se smeju; pauza.
IRINA: Zašto ćutite, Aleksandre Ignjatijeviču?
VERŠININ: Ne znam. Pije mi se čaj. Pola života za čašu čaja! Od jutros ništa
nisam okusio...
ČEBUTIKIN: Irina Sergejevna!
IRINA: Šta želite?
ČEBUTIKIN: Izvolte ovamo. Venez ici! (Irina dolazi i seda za sto.) Ja bez vas
ne mogu.
Irina otvara pasijans.
VERŠININ: Šta da radimo? Kad nam ne daju čaja, hajdete bar da filozofiramo.
TUZENBAH: Hajdete. O čemu?
VERŠININ: O čemu? Hajde da sanjamo... na primer, o životu kakav će biti
posle nas, kroz dvesta ili trista godina.
TUZENBAH: Šta ima! Posle nas će leteti na vazdušnim balonima, promeniće se
kaputi, možda će ljudi otkriti i razviti šesto čulo, ali život će ostati isti, težak
život, pun tajne i sreće. I kroz hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: „Ah,
teško je živeti!” - i u isti mah, ovako isto kao i sada, bojaće se smrti i neće hteti
da umre.
VERŠININ (razmislivši): Šta da vam kažem? Meni se čini da se sve na zemlji
mora izmeniti malo pomalo i već se menja na naše oči. Kroz dvesta ili trista
godina, najzad, kroz hiljadu godina - nije reč o vremenu - nastaće nov, srećan
život. Mi, naravno, nećemo učestvovati u tom životu, ali mi za njega živimo
sada, radimo, dabome i patimo, mi ga stvaramo - i samo u tome je cilj našeg
postojanja, i ako hoćete, naša sreća.
MAŠA (tiho se smeje)
TUZENBAH: Šta vam je?
MAŠA: Ne znam. Danas se ceo dan smejem, još od jutros.
VERŠININ: Ja sam svršio istu školu što i vi, u višoj akademiji nisam bio; čitam
mnogo, ali ne umem da izaberem knjige i čitam, možda, ne ono što treba, a
međutim, što duže živim, utoliko više želim da znam. Kosa mi sedi, ja sam već
skoro starac, a znam malo, ah, kako malo! Pa ipak, čini mi se da ono što je
najglavnije, ono pravo - znam, dobro znam. I kako bih želeo da vam dokažem da
za nas nema sreće, ne treba da bude i neće biti... Mi moramo samo raditi i raditi,
a sreća - to je udeo naših dalekih potomaka. (Pauza) Ako ne ja, a ono bar
potomci mojih potomaka...

Fedotik i Rode pojajvljuju se u sali; oni sedaju i tiho pevuše uz pratnju gitare.
TUZENBAH: Po vašem mišljenju ne može se čak ni sanjati o sreći! A šta ćemo
ako sam ja srećan?
VERŠININ: Niste.
TUZENBAH (pljesne rukama i smeje se): Mi se, očigledno, ne razumemo. Ne
znam kako bih vas ubedio!
MAŠA (tiho se smeje)
TUZENBAH (pokazuje joj prst): Smejte se! (Veršininu) Ne samo kroz dvesta ili
trista godina nego i kroz milion godina život će ostati isti kao što je i bio; on se
ne menja, ostaje stalan i upravlja se prema svojim vlastitim zakonima, do kojih
nam nije stalo ili bar koje vi nećete nikad saznati. Ptice selice, ždralovi, na
primer, lete i lete i neka se ma kakve misli, uzvišene ili sitne, vrte u njihovim
glavama, oni će ipak leteti i neće znati ni kuda ni zašto lete. Oni lete i leteće, čak
i ako se ne znam kakvi filozofi pojave među njima; i neka oni filozofiraju koliko
hoće, samo neka lete...
MAŠA: Pa ipak - smisao?
TUZENBAH: Smisao... Eto, pada sneg... Gde je tu smisao?
Pauza.
MAŠA: Meni se čini da čovek mora biti religiozan ili mora da traži veru, inače
mu je život prazan, prazan... Živeti i ne znati zašto lete ždralovi, zašto se rađaju
deca, zašto su na nebu zvezde... Ili znati zašto živiš - ili sve ništa ne vredi, samo
trice i kučine.
Pauza.
VERŠININ: Ipak mi je žao što je mladost prošla.
MAŠA: Ima kod Gogolja na jednom mestu: dosadno je živeti na ovome svetu,
gospodo!
TUZENBAH: A ja velim: teško je diskutovati s vama, gospodo! Idite s milim
bogom!
ČEBUTIKIN (čitajući novine): Balzak se venčao u Berdičevu.
IRINA (tiho pevuši)
ČEBUTIKIN: To ću čak da zabeležim u notes. (Beleži) Balzak se venčao u
Berdičevu. (Čita novine.)
IRINA (otvara pasijans, zamišljeno): Balzak se venčao u Berdičevu.
TUZENBAH: Kocka je pala! Znate, Marija Sergejevna, dao sam ostavku.
MAŠA: Čula sam. I ne vidim u tome ničeg dobrog. Ne volim civile.
TUZENBAH: Svejedno... (Ustaje) Ja nisam lep, kakav sam ja oficir? Uostalom,
svejedno... Radiću. Da mi je bar jedan dan u životu raditi tako da uveče dođem
kući, da se onako umoran izvalim na krevet i zaspim odmah... (Izlazeći u salu.)
Radnici, sigurno, čvrsto spavaju!
FEDOTIK (Irini): Maločas sam u Moskovskoj kod Pižikova kupio za vas
olovaka u boji. I evo ovaj nožić...
IRINA: Vi ste se navikli da se ophodite sa mnom kao da sam mala, ali ja sam
već odrasla... (Uzima olovke i nožić, radosno) Ala je to lepo!
FEDOTIK: A i za sebe sam kupio nožić... evo, pogledajte... jedna sečica, još
jedna sečica, treća, ovo je za čačkanje ušiju, ovo su makazice, ovo je za čišćenje
nokata...
RODE (glasno): Doktore, koliko vam je godina?
ČEBUTIKIN: Meni? Trideset dve.
Smeh.
FEDOTIK: Da vam pokažem još jedan pasijans. (Otvara pasijans.)
Donose samovar; Anfisa posluje oko njega; malo docnije dolazi Nataša i takođe
postavla sto; dolazi Soljoni, i pošto se pozdravi, seda za sto.
VERŠININ: Ala duva vetar!
MAŠA: Da. Dodijala je zima. Ja sam već zaboravila kako izgleda leto.
IRINA: Otvoriće se pasijans, već vidim. Bićemo u Moskvi.
FEDOTIK: Ne, neće se otvoriti. Vidite, osmica je legla na dvojku pik. (Smeje
se) Znači da nećete u Moskvu...
ČEBUTIKIN (čita novine): Cicikar. Ovde besne boginje. Dođi da piješ čaj.
(prilazi Maši) Maša, hodi, draga moja.
ANFISA (Veršininu): Izvolite, vaše visokoblagorodstvo, oprostite, gospodine,
zaboravila sam vam ime...
MAŠA: Donesi ovamo, dado. Neću onamo.
IRINA: Dado!
ANFISA: Evo me!
NATAŠA (Soljoniju): Male bebe vrlo dobro razumeju. „Zdravo, Bobo - velim
mu. - Zdravo, mili moj!” A on me je nekako naročito pogledao. Vi mislite da iz
mene govori samo majka, ali ne, ne, uveravam vas! To je neobično dete.
SOLJONI: Da je to moje dete, ja bih ga ispržio u tiganju i pojeo. (Odlazi sa
čašom u salon i seda u ćošak)
NATAŠA (pokrivši lice rukama): Ala je to grub i nevaspitan čovek!
MAŠA: Blago onome ko ne primećuje da li je sad leto ili zima. Da sam, čini mi
se, u Moskvi - bila bih ravnodušna prema vremenu...
VERŠININ: Ovih dana sam čitao dnevnik nekog francuskog ministra, pisan u
tamnici. Ministar je bio osuđen zbog panamske afere. S kakvim ushićenjem, s
kakvim zanosom pominje on ptice koje vidi na prozoru svoje tamnice i koje nije
primećivao ranije, dok je bio ministar. Sada, svakako, pošto je pušten na
slobodu, opet ne primećuje ptice. Tako ni vi nećete primećivati Moskvu kad
budete živeli u njoj. Kod nas nema i ne može biti sreće, mi samo žudimo za
njom.
TUZENBAH (uzima sa stola kutiju): Gde su bombone?
IRINA: Soljoni ih je pojeo.
TUZENBAH: Zar sve?
ANFISA (donoseći čaj): Pismo za vas, gospodine.
VERŠININ: Za mene? (Uzima pismo) Od ćerke. (Čita) Pa da, naravno...
Oprostite, Marija Sergejevna, ja ću krišom otići. Neću da pijem čaj. (Ustaje
uzbuđen.) Večito te komedije...

MAŠA: Šta se desilo? Ako nije tajna...
VERŠININ (tiho): Žena se opet trovala. Moram da idem. Izvući ću se
neprimetno. Strašno je neprijatno sve to. (Ljubi Maši ruku) Draga moja, dobra,
simpatična ženo... Ja ću polako ovuda... (Izlazi)
ANFISA: Kud je otišao? A ja sam mu donela čaj. Baš je neki...
MAŠA (ljutito): Ostavi me! Kad saletiš čoveka, nikako nema mira od tebe... (Ide
sa šoljom za sto) Dosadna si mi, stara!
ANFISA: A što se ti vređaš, mila moja!
ANDREJEV GLAS: Anfisa!
ANFISA (podržava ga): Anfisa! Zaseo tamo... (Izlazi.)
MAŠA (u sali za stolom, ljutito): Pustite me da sednem! (Pomeša karte na
stolu.) Razbaškarili ste se tu s tim kartama. Pijte čaj!
IRINA: Ti si, Maša, besna.
MAŠA: Ako sam besna, nemojte govoriti sa mnom. Ne dirajte me!
ČEBUTIKIN (smeje se): Ne dirajte je, ne dirajte...
MAŠA: Vama je šezdeset godina, a vi, kao neko derište, uvek lupate koješta.
NATAŠA (uzdiše): Mila Maša, zašto upotrebljavati u razgovoru takve izraze?
Sa svojom divnom spoljašnošću u otmenom društvu ti bi, reći ću ti otvoreno,
bila prosto divna da nije tih tvojih reči. Je vous prie, pardonnez moi, Marie, mais
vous avez des manières un peu gorssières.
TUZENBAH (zadržavajući se da ne prsne u smeh.): Dajte mi... dajte mi... Tamo
je, čini mi se, konjak...
NATAŠA: Il parait, que mon Boba déjà ne dort pas, probudio se. Njemu danas
nije dobro. Idem k njemu, oprostite. (Izlazi.)
IRINA: A kuda je otišao Aleksandar Ignjatijevič?
MAŠA: Kući. Opet mu se dogodilo sa ženom neošto neobično.
TUZENBAH (prilazi Soljoniju, u rukama drži flašicu konjaka): Vi stalno sedite
sami, nešto mislite - ko bi znao šta. Nego, hajde da se pomirimo. Hajde da
popijemo malo konjaka. (Piju) Večeras ću morati da sviram na pijaninu,
verovatno, celu noć, da sviram kojekakve burgije... Eh, neka ide kud ide!
SOLJONI: Što da se mirimo? Ja se s vama nisam svađao.
TUZENBAH: Vi uvek budite u meni osećanje kao da se između nas nešto
dogodilo. A vi imate čudnovatu narav, mora se priznati...
SOLJONI (deklamuje): Da, ja sam čudan, a ko nije čudan? Ne ljuti se, Aleko!
TUZENBAH: Kakve veze s tim ima Aleko?...
Pauza.
SOLJONI: Kad sam nasamo s nekim, onda ništa ja sam kao i svi, ali u društvu
sam mračan, stidljiv i... govorim svakojake gluposti. Pa ipak sam ja pošteniji i
plemenitiji nego mnogi. I ja to mogu dokazati.
TUZENBAH: Ja se često ljutim na vas, vi me stalno peckate kad smo u društvu,
pa ipak ste mi, ne znam zašto, simpatični. Eh, neka ide kud ide, napiću se
večeras. Pijmo!
SOLJONI: Pijmo! (Pauza) Ja protiv vas, barone, nikad ništa nisam imao. Ali ja
imam narav Ljermontova. (Tiho) Ja čak pomalo ličim na Ljermontova... tako
kažu... (Vadi iz džepa flašicu parfema i sipa po rukama.)
TUZENBAH: Dajem ostavku. Dosta! Pet godina sam se predomišljao i najzad
sam rešio. Radiću!
SOLJONI (deklamuje): Ne ljuti se, Aleko... zaboravi, zaboravi sve svoje snove...
Dok oni razgovaraju, Andrej polako ulazi s knjigom i seda kraj sveće.
TUZENBAH: Radiću.
ČEBUTIKIN (odlazi s Irinom u salon): I jelo je bilo čisto kavkasko: čorba od
luka, a kao pečenje - čehartma, jelo od mesa.
SOLJONI: Čeremša nije meso, nego biljka nalik na naš luk.
ČEBUTIKIN: Jok, anđele moj. Čehartma nije luk, nego jagnjeće pečenje.
SOLJONI: A ja vam velim da je čeremša - luk.
ČEBUTIKIN: A ja vam velim da je čehartma - jagnjetina.
SOLJONI: A ja vam velim da je čeremša - luk.
ČEBUTIKIN: Uostalom, što da se prepirem s vama! Vi niste nikad bili na
Kavkazu i niste jeli čehartmu.
SOLJONI: Nisam jeo, jer je ne podnosim. Čeremša isto miriše kao i beli luk.
ANDREJ (preklinjući): Dosta, gospodo! Molim vas!
TUZENBAH: Kada će doći maske?
IRINA: Obećale su oko devet; znači da će sad doći.
TUZENBAH (zagrli Andreja): Hej, moj treme, lepi treme, lepi, novi treme
moj...
ANDREJ (igra i peva): Treme novi, javorovi...
ČEBUTIKIN (igra): Sve na rešetke!
Smeh.
TUZENBAH (ljubi Andreja): Dođavola, hajde da pijemo. Andrjuša, hajde da
popijemo bruderšaft. I ja ću s tobom, Andrjuša, u Moskvu, na univerzitet.
SOLJONI: Na koji? U Moskvi su dva univerziteta.
ANDREJ: U Moskvi je jedan univerzitet.
SOLJONI: A ja vam velim - dva.

ANDREJ: Neka bude i tri. Utoliko bolje.
SOLJONI: U Moskvi su dva univerziteta.
SVI (protestuju) Š-š...
SOLJONI: U Moskvi su dva univerziteta: stari i novi. A ako vi ne želite da me
slušate, ako vas moje reči ljute, ja mogu da ćutim. Mogu čak i da iziđem u drugu
sobu... (Izlazi na jedna vrata.)
TUZENBAH: Bravo, bravo! (Smeje se.) Gospodo, počinjite, ja sedam da
sviram! Baš je smešan ovaj Soljoni... (Seda za pijanino, svira valcer.)
MAŠA (igra valcer sama): Baron je pijan, baron je pijan, baron je pijan!
Ulazi Nataša.
NATAŠA (Čebutikinu): Ivane Romanoviču! (Kaže nešto Čebutikinu, zatim
polako izlazi. Čebutikin dodirne Tuzenbaha za rame i šapće mu nešto.)
IRINA: Šta je bilo?
ČEBUTIKIN: Moramo da idemo. Ostajte zdravo.
TUZENBAH: Laku noć. Vreme je da idemo.
IRINA: Čekajte... A maske?
ANDREJ (zbunjen): Maski neće biti. Vidiš li, draga moja, Nataša kaže da Bobi
nešto nije dobro i zato... Jednom rečju, ja ništa ne znam, meni je apsolutno
svejedno.
IRINA (sleže ramenima): Boba bolestan!
MAŠA: Kud ode june, nek ide i uže! Teraju nas, dakle moramo da idemo. (Irini)
Nije Boba bolestan, nego ona sama... Evo ovde! (Kucka se prstom po čelu.)
Malograđanka!
Andrej izlazi na vrata s desne strane u svoju sobu. Čebutikin ide za njim; u sali
se svi pozdravljaju.
FEDOTIK: Ala je to šteta! Ja sam računao da ću lepo provesti veče, ali ako je
dete bolesno, onda naravno... Sutra ću mu doneti igračaka...
RODE (glasno): Ja sam se danas namerno ispavao posle ručka, mislio sam da ću
celu noć igrati. Sad je tek devet sati!
MAŠA: Hajdemo na ulicu; tamo ćemo se dogovoriti. Rešićemo šta ćemo i kako
ćemo.
GLASOVI: „Zbogom! Doviđenja!” Veseli smeh Tuzenbaha. Svi izlaze. Anfisa i
sobarica raspremaju sto, gase svetlost. Čuje se kako peva dadila. Andrej u
kaputu i sa šeširom i Čebutikin polako ulaze.
ČEBUTIKIN: Nisam stigao da se oženim, jer mi je život proleteo kao munja, a i
zato što sam bezumno voleo tvoju majku, koja je već bila udata.
ANDREJ: Čovek ne treba da se ženi. Ne treba, jer je to dosadno.
ČEBUTIKIN: Ono tako je, ali samoća! Ma kako čovek filozofirao, a samoća je
strašna stvar, dragi moj... Ma da u stvari... naravno, apsolutno je svejedno!
ANDREJ: Hajdemo brže.
ČEBUTIKIN: Što da žurimo? Imamo vremena.
ANDREJ: Bojim se da će me žena zadržati.
ČEBUTIKIN: A!
ANDREJ: Većeras neću igrati, samo ću malo posedetnj Nije mi dobro... Šta da
radim, Ivane Romanoviču, protiv sipnje?
ČEBUTIKIN: Što pitaš! Ne sećam se, dragi moj. Ne znam.
ANDREJ: Hajdemo kroz kuhinju.
Izlaze. Neko zvoni, zatim još jedanput; čuje se žagor, smeh.
IRINA (ulazi): Ko je to?
ANFISA (šapatom): Maske.
Neko ponovo zvoni.
IRINA: Reci, dado, da nikoga nema kod kuće. Izvini im se.
Anfisa izlazi. Irina se šeta po sobi i nešto razmišlja, ona je uzbuđena. Ulazi
Soljoni.
SOLJONI (u nedoumici): Nikoga nema? A gde su ostali?
IRINA: Otišli su kući.
SOLJONI: Čudnovato! Vi ste ovde sami?
IRINA: Sama sam. (Pauza) Zbogom.
SOLJONI: Maločas sam se ponašao dosta neobuzdano, netaktično. Ali vi niste
kao ostali, vi ste uzvišeni i čisti, vi vidite istinu... Samo me vi možete shvatiti. Ja
volim, duboko, beskrajno volim...
IRINA: Zbogom! Idite.
SOLJONI: Ja ne mogu da živim bez vas. (Ide za njom) O, moje blaženstvo!
(Kroz suze) O, moja srećo! Lepe, čarobne, divne oči, kakve nisam video ni kod
jedne žene...
IRINA (hladno): Prestanite, Vasilije Vasiljeviču!
SOLJONI: Prvi put vam govorim o ljubavi i kao da nisam na zemlji, nego na
nekoj drugoj planeti.
(Trlja čelo.) Uostalom, svejedno. Silom, naravno, ne možeš biti drag... Ali
srećnih suparnika ne smem imati... Ne smem... Kunem vam se svim što mi je
sveto, suparnika ću ubiti... O, čarobnice!

Prolazi Nataša sa svećom.
NATAŠA (zaviruje na jedna vrata, zatim na druga i prolazi pored vrata koja
vode u muževlju sobu): Ovde je Andrej. Neka čita. Oprostite, Vasilije
Vasiljeviču, nisam znala da ste ovde, ja sam se raskomotila.
SOLJONI: Meni je svejedno. Zbogom! (Izlazi.)
NATAŠA: A ti si se zamorila, mila moja, sirota devojčice! (Ljubi Irinu) Što ne
legneš ranije?
IRINA: Boba spava?
NATAŠA: Spava. Ali ne spava mirno. Nego, draga moja, htela sam nešto da ti
kažem, ali uvek. - ili tebe nema ili ja nemam kad... Sadašnja Bobina soba je
hladna i vlažna. A tvoja soba je tako lepa za dete. Mila moja, rođena, preseli se
zasad kod Olje.
IRINA (ne shvatajući): Kuda?
NATAŠA: Ti ćeš biti zasad s Oljom u sobi, a tvoju ćemo sobu dati Bobi. On je
srce, danas mu kažem: „Bobo, ti si moj! Moj!” A on me gleda svojim očicama.
(Neko zvoni.) Sigurno Olga. Kako dockan dolazi! (Sobarica prilazi Nataši i
nešto joj šapće na uvo.) Protopopov? Baš je smešan. Došao Protopopov, zove
me da se provozam s njim trojkom... (Smeje se) Baš su čudni ti muškarci.
(Zvonce) Neko je došao. Pa idem da se provozam jedno četvrt sata... (Sobarici)
Reci da ću odmah doći. (Zvonce) Neko zvoni... Sigurno Olga. (Izlazi)
Sobarica brzo izlazi; Irina sedi zamišljena; ulaze Kuligin i Olga, za njima
Veršinin.
KULIGIN: Eto ti sad! A govorili su da će kod njih večeras biti sedeljka.
VERŠININ: Čudnovato, ja sam skoro otišao odavde, pre pola sata, čekali su
maske...
IRINA: Svi su otišli.
KULIGIN: I Maša otišla? Kuda je ona otišla? A zašto dole Protopopov čeka s
trojkom? Koga čeka?
IRINA: Nemojte ništa pitati... Umorna sam.
KULIGIN: Dobro, de, jogunice...
OLGA: Tek sad je svršena sednica. Premorila sam se. Direktorka je bolesna, ja
je zamenjujem. Glava me boli, glava... (Seda) Andrej je sinoć izgubio na
kartama dvesta rubalja... Ceo grad priča o tome...
KULIGIN: Da, i ja sam se zamorio na sednici. (Seda)
VERŠININ: Mojoj ženi je maločas palo na pamet da me zaplaši, htela je da se
otruje. Sve se, međutim, dobro svršilo i ja sam zadovoljan, sada se odmaram...
Dakle, treba da idemo? Šta možemo, dopustite mi da vam poželim svako dobro.
Fjodore Iliču, hajdemo nas dvojica nekuda! Ja ne mogu da ostanem kod kuće,
nikako ne mogu... Hajdemote!
KULIGIN: Umoran sam. Neću da idem. (Ustaje) Umoran sam. Je li moja žena
otišla kući?
IRINA: Valjda.
KULIGIN (ljubi Irini ruku) Zdravo! Sutra i preksutra možemo da se odmaramo
ceo dan. E pa zbogom! (Polazi) Baš mi se pije čaj. Računao sam da ću provesti
veče u prijatnom društvu, kad ono - o, fallacem hominum spem!... Usklik u
četvrtom padežu...
VERŠININ: Onda idem sam. (Izlazi s Kuliginom i zvižduće.)
OLGA: Boli me glava, glava... Andrej je izgubio na kartama... ceo grad govori.,.
Idem da legnem... (Polazi) Sutra sam slobodna... O, bože moj, kako je to
prijatno! Sutra sam slobodna, preksutra sam slobodna. Boli me glava, glava...
(Izlazi.)
IRINA (sama): Svi su otišli. Nema nikog...
Sa ulice se čuje harmonika, dadilja peva pesmu.
NATAŠA (u bundi i sa šubaricom na glavi ide kroz salu; za njom sobarica):
Vratiću se kroz pola sata. Samo da se malo provozam. (Izlazi.)
IRINA (ostaje svma, sa čežnjom): U Moskvu! U Moskvu! U Moskvu!
Zavesa

TREĆI ČIN

Olgina i Irinina soba. Levo i desno - kreveti zaklonjeni paravanima. Prošlo je
dva posle ponoći. Iza pozornice zvone na uzbunu zbog požara koji je već
odavno počeo. Vidi se da u kući još nisu legli. Na divanu leži Maša, obučena
kao obično u crnu haljinu. Ulaze Olga i Anfisa.
ANFISA: Sede sad dole ispod stepeništa... Ja im kažem: „Izvolte gore, zar se
može, velim, ovako” - a one plaču. “Ne znamo, vele, gde je tata. Možda je, vele,
ne daj bože, izgoreo.” Šta su izmislile! I u dvorištu su neke... takođe neobučene.
OLGA (vadi iz ormana haljine): Uzmi ovu sivu... I ovu... Bluzu takođe... Uzmi i
suknju, dado... Šta se to desilo, bože moj! Kirsanovsko sokače je celo izgorelo,
po svoj prilnci... uzmi ovo... uzmi ovo... (Baca joj u ruke haljine.) Sirote
Veršinove - uplašile su se... Zamalo im nije kuća izgorela... Neka prenoće kod
nas... kući ih ne smemo pustiti... A jadnom Fedotiku je sve izgorelo, ništa mu
nije ostalo...
ANFISA: Što ne zoveš Feraponta, Oljice, sama neću moći odneti...
OLGA: (zvoni): Ne možeš ga dozvati... (Kroz vrata) Hej, ko je tamo - dođite
ovamo. (Kroz otvorena vrata vidi se prozor crven od požara; čuje se kako pored
kuće prolazi vatrogasna četa.) Ala je to užasno! I kako mi je dodijalo! (Ulazi
Ferapont) Uzmi ovo i odnesi dole... Tamo ispod stepepišta stoje gospođice
Kolotilinove... daj njima. I ovo im daj...
FERAPONT: Razumem. A dvanaeste godine je i Moskva gorela. Gospode bože
moj! Francuzi su se samo čudili.
OLGA: Hajde idi!
FERAPONT: Razumem. (Izlazi)
OLGA: Dado, mila moja, sve podaj. Ništa nam nije potrebno, sve podaj, dado...
Umorna sam, jedva se držim na nogama... Veršinine ne smemo pustiti kući...
Devojčice će leći u salonu, a Aleksandar Ignjatijevič dole, kod barona...
Fedotika ćemo takođe kod barona ili kod nas u sali... Doktor je, kao za pakost,
mrtav pijan; kod njega nikoga ne možemo smestiti. A Veršininovu ženu
možemo takođe u salonu.
ANFISA (umorno): Oljice, mila moja, ne teraj me! Ne teraj me!
OLGA: Koješta govoriš, dado. Niko tebe ne tera.
ANFISA (spušta joj glavu na grudi): Rođena moja, zlato moje, uvek poslujem,
uvek radim... Kad iznemognem, svi će mi reći: odlazi! A kuda ću da odem?
Kuda? Osamdeset godina. Već mi je osamdeset druga...
OLGA: Sedi malo, dadice... Umorna si, sirotice... (Tera je da sedne) Odmori se,
dobra moja. Kako si prebledela!
Ulazi Nataša.
NATAŠA: Tamo govore da bi trebalo što pre osnovati društvo za pomoć
pogorelcima. Šta velite? Sjajna ideja. Uopšte treba što pre pomoći sirotinju, to je
dužnost bogatih. Boba i Sonjica spavaju, spavaju kao da ništa nije ni bilo. Kod
nas je sad svuda toliko sveta, kud god pođeš, puna kuća. Sad u gradu vlada grip,
bojim se da deca ne dobiju.
OLGA (ne sluša je): Iz ove sobe se ne vidi požar, tu je mirno...
NATAŠA: Da... Ja sam sigurno čupava. (Pred ogledalom) Kažu da sam se
ugojila... e baš nije istina! Ni najmanje! A Maša spava, zamorila se, sirota...
(Anfisi, hladno.) Preda mnom ne smeš sedeti! Ustani! Odlazi odavde! (Anfisa
izlazi; pauza.) Ne znam zašto držiš tu babu, ne razumem!
OLGA (zaprepašćeno): Oprosti, ni ja ne razumem...
NATAŠA: Ona nam nije ni za šta. Ona je seljanka, treba da živi na selu... Šta ste
je razmazili! Ja volim u kući red! Suvišnih ljudi ne sme biti u kući. (Miluje je po
obrazu.) Ti si se, sirotice, zamorila! Zamorila se naša direktorka! A kad moja
Sonjica poraste i pođe u gimnaziju, ja ću te se bojati...
OLGA: Neću ja biti direktorka.
NATAŠA: Izabraće te, Oljice. To je već rešeno.
OLGA: Ja ću odbiti. Ne mogu... To je iznad moje snage... (Pije vodu) Ti si
maločas tako gruba bila s dadiljom. Oprosti, ja to ne mogu da podnesem...
smrklo mi se pred očima.
NATAŠA (uzbuđeno): Oprosti, Olja, oprosti... Nisam htela da te žalostim.
Maša ustaje, uzima jastuk i ljutito odlazi.
OLGA: Razumi, mila moja... mi smo, možda, malo čudno vaspitane, ali ja to ne
podnosim. Ovakvo me ophođenje tišti, ja se osećam bolesna... Prosto klonem
duhom!
NATAŠA: Oprosti, oprosti... (Ljubi je)
OLGA: Svaka, čak i najmanja grubost, svaka nedelikatna reč uzbuđuje me...
NATAŠA: Ja često govorim što ne treba, to je istina, ali priznaj, mila moja, ona
bi mogla da živi na selu.
OLGA: Ona je već trideset godina kod nas.
NATAŠA: Ali sad ona ne može da radi! Ili ja tebe ne shvatam ili ti nećeš da
shvatiš mene. Ona je nesposobna za rad, ona samo spava ili sedi.
OLGA: I neka sedi.
NATAŠA (začuđeno): Kako - neka sedi? Pa ona je služavka. (Kroz suze) Ja te
ne razumem, Olja. Ja imam dadilju, imam dojkinju, mi imamo sobaricu,
kuvaricu... šta će nam još ova baba? Šta će nam?
Iza pozornice zvone na uzbunu.
OLGA: Ove noći sam ostarela za deset godina.
NATAŠA: Mi treba da se dogovorimo, Olja. Ti si u gimnaziji, ja - kod kuće; ti
imaš školu, ja - domazluk. I ako ja govorim nešto o posluzi, ja znam šta
govorim; ja znam šta govorim... I još sutra da mi nije ovde te stare kradljivice,
stare babuskere... (lupa nogama) stare veštice!... Ne smete me ljutiti! Ne smete!
(Osvestivši se) Zbilja, ako se ti ne preseliš dole, mi ćemo se stalno svađati. To je
strašno.

Ulazi Kuligin.
KULIGIN: Gde je Maša? Vreme je da se ide kući. Požar se, vele, stišava.
(Proteže se) Izgoreo je samo jedan blok kuća, a bilo je vetra, ispočetka je
izgledalo da gori ceo grad. (Seda) Zamorio sam se, Oljice, mila moja... Ja često
mislim: da nije Maše, ja bih se tobom oženio, Oljice. Ti si vrlo dobra... Iskidao
sam se. (Osluškuje.)
OLGA: Šta je?
KULIGIN: Kao za pakost doktor se opet zapio, strašno je pijan. Kao za pakost!
(Ustaje) Eno ga, čini mi se, dolazi ovamo. Čujete? Da, ovamo... (Smeje se) E
baš je on neki, boga mi... Ja ću se sakriti. (Prilazi ormanu i staje u ćošak.) Baš je
nevaljao!
OLGA: Dve godine nije pio, a sad se odjednom napio... (Odlazi s Natašom u
dubinu sobe.)
Ulazi Čebutikin; on se ne klati, kao da je trezan, prolazi kroz sobu, zastaje,
gleda, zatim prilazi umivaoniku i poče da pere ruke.
ČEBUTIKIN (mračno): Neka ih đavo nosi... neka ih nosi... Oni misle da sam
lekar, da umem da lečim svakojake bolesti, a ja ne znam apsolutno ništa,
zaboravio sam sve što sam znao, ničega se ne sećam, apsolutno ničega. (Olga i
Nataša, neopažene od nega, izlaze.) Neka ih đavo nosi. Prošle srede lečio sam u
Zasipu jednu ženu i ona je, naravno, umrla - i ja sam kriv što je ona umrla.
Dabome... Ponešto sam znao pre svojih dvadeset pet godina, a sada se ničega ne
sećam. Ničega. Možda ja i nisam čovek, nego se samo pretvaram da imam i
ruke, i noge i glavu; možda ja uopšte i ne postojim, nego mi se samo čini da
hodam, jedem, spavam. (Plače) O, da mi je ne postojati! (Prestane da plače,
mračno.) ðavo bi ga znao... Prekjuče se razgovaralo u klubu; govore: Šekspir,
Volter... Ja ih nisam čitao, uopšte nisam čitao, a napravio sam izraz lica kao da
sam čitao. I drugi isto tako kao i ja. Trivijalno! Nisko! Setio sam se i one žepe
koju sam umorio u sredu... Svega sam se setio i tako mi je došlo na duši teško,
odvratno, mrsko... odem i zapijem se...
Ulaze Irina, Veršinin i Tuzenbah; Tuzenbah je u civilu, odelo mu je novo i
moderno.
IRINA: Da posedimo ovde. Ovamo niko neće doći.
VERŠININ: Da nije vojnika, izgoreo bi ceo grad. Junačine! (Trlja ruke od
zadovoljstva.) Zlatni su to ljudi! Baš su junačine!
KULIGIN (prilazi im): Koliko je sati, gospodo?
TUZENBAH: Prošlo je tri. Sviće.
IRINA: Svi sede u sali, niko ne odlazi. I onaj vaš Soljoni sedi... (Čebutikinu) Vi,
doktore, treba da idete da spavate.
ČEBUTIKIN: Ništa... Hvala... (Raščešljava bradu.)
KULIGIN (smeje se): Naljoskao se Ivan Romanovič! (Tapše ga po ramenu.)
Sila ste vi! In vino veritas - govorili su stari.
TUZENBAH: Mole me da priredim koncerat u korist pogorelaca.
IRINA: Eh, ko bi to...
TUZENBAH: Mogao bi se prirediti, samo ako se hoće. Marija Sergejevna, po
mom mišljenju, divno svira na klaviru.
KULIGIN: Divno svira!
IRINA: Ona je već zaboravila. Tri godine ne svira... ili četiri.
TUZENBAH: Ovde u gradu niko se pod milim bogom ne razume u muziku,
nijedna duša, ali ja, ja se razumem i dajem vam časnu reč da Marija Sergejevna
svira sjajno, skoro darovito.
KULIGIN: U pravu ste, barone. Ja je veoma volim, moju Mašu. Ona je dobra.
TUZENBAH: Tako divno svirati i u isti mah biti svestan da te niko, niko ne
razume!
KULIGIN (uzdiše): Da... Ali da li joj priliči da sudeluje na koncertu? (Pauza) Ja,
gospodo, ništa ne znam. Možda će to biti lepo. Moram priznati da je naš direktor
dobar čovek, čak i vrlo dobar, neobično pametan, ali on ima takve poglede...
Naravno, njega se to ne tiče, pa ipak, ako hoćete, ja mogu da razgovaram s
njim...
ČEBUTIKIN (uzima u ruke porcelanski sat i razgleda ga.)
VERŠININ: Na požaru sam se sav isprljao, na šta ličim samo! (Pauza) Juče sam
nešto načuo da našu brigadu tobože hoće da premeste nekud daleko. Jedni kažu
u Carevinu Poljsku, drugi u Čitu.
TUZENBAH: I ja sam to čuo. Šta ćemo! Onda će grad potpuno opusteti.
IRINA: I mi ćemo se odseliti!
ČEBUTIKIN (ispusti i razbij sat): U paramparčad!
Pauza; svima je krivo i svi su zbunjeni.
KULIGIN (kupi parčad): Razbiti takvu skupocenu stvar, ah, Ivane Romanoviču,
Ivane Romanoviču! Zaslužujete nulu iz vladanja!
IRINA: To je sat pokojne mame.
ČEBUTIKIN: Možda... Mamin, e pa mamin. Možda ga ja nisam razbio, nego se
samo čini da sam ga razbio. Možda nam se samo čini da postojimo, a u stvari
nas nema. Ništa ja ne znam, niko ništa ne zna. (Na vratima) Što gledate? Nataša
ašikuje s Protopopovom, a vi ne vidite... Eto, sedite ovde i ništa ne vidite, a
Nataša ašikuje s Protopopovom... (Peva) Je li vam po volji ova šećerlema?
(Izlazi)

VERŠININ: Da... (Smeje se) Kako je u stvari sve to čudno! (Pauza) Kad je
počeo požar, potrčao sam brže kući; prilazim, gledam - kuća nam je čitava i van
opasnosti, ali moje dve devojčice stoje na pragu samo u rublju, majke nema,
narod se užurbao, jure konji, psi, a na licima devojčica bojazan, užas, molba, ne
znam šta sve; srce mi se steglo kad sam video ta lica. „Bože moj, mislim, šta će
sve morati da prežive ove devojčice u toku dugog života! Ja ih zgrabim, trčim i
samo jedno mislim: šta će morati da prežive još na ovom svetu! (Uzbuna;
pauza.) Dođem ovamo, a mati je ovde, viče, ljuti se. (Ulazi Maša s jastukom i
seda na divan.) I dok su moje devojčice stajale na pragu samo u rublju, a ulica
bila crvena od vatre i bila je strahovita larma, pomislio sam da se nešto slično
događalo pre mnogo godina kad bi iznenada upao neprijatelj, pljačkao, palio. A
u stvari, ima li razlike između onog što je sada i što je bilo! A proći će još malo
vremena, nekih dvesta ili trista godina i na naš sadašnji život isto će tako gledati
sa strahom i potsmehom, sve sadašnje izgledaće nespretno, i teško, i vrlo
neudobno i čudno. O, zacelo, to će biti život, to će biti život! (Smeje se)
Oprostite, opet sam počeo da filozofiram. Dozvolite mi da produžim, gospodo.
Meni se strašno filozofira, u takvom sam sad raspoloženju. (Pauza) Svi kao da
spavaju. Ja, dakle, velim: to će biti život! Možete li zamisliti... Eto, ovakvih kao
što ste vi sada u gradu ima samo tri, ali u budućim naraštajima biće više, sve
više i više, i doći će vreme kad će se sve izmeniti i prilagoditi vama, ljudi će
živeti kao vi, a zatim ćete i vi zastareti, rodiće se ljudi koji će biti bolji od vas...
(Smeje se) Danas sam nekako čudno raspoložen. ðavolski sam željan života...
(Peva) „Ljubavne svako voli čari... Za njih baš svako momče mari...”2 (Smeje
se)
MAŠA: Tram-tam-tam...
VERŠININ: Tam-tam...
MAŠA: Tra-ra-ra?
VERŠININ: Tra-ta-ta. (Smeje se.)
Ulazi Fedotik.
FEDOTIK (igra) Pogoreo, pogoreo! Potpuno!
Smeh.
IRINA: Kakvi su to vicevi! Je li vam sve izgorelo?
FEDOTIK (smeje se): Apsolutno sve. Ništa mi nije ostalo. I gitara je izgorela, i
fotografski aparat i sva moja pisma... Hteo sam da vam poklonim jedan notes - i
2 Arija Gremina iz „Evgenija Onjegina“
on je izgoreo.
Ulazi Soljoni.
IRINA: Ne, molim vas, idite, Vasilije Vasiljeviču. Ovamo se ne sme.
SOLJONI: A zašto baron sme, a ja ne smem?
VERŠININ: Zbilja, treba da idemo. Šta je s požarom?
SOLJONI: Kažu da se stišava. „Nego, meni je zbilja čudno - zašto baron sme, a
ja ne smem? (Vadi flašicu parfema i prska se.)
VERŠININ: Tram-tam-tam.
MAŠA: Tram-tam.
VERŠININ (smeje se, Soljoniju): Hajdemo u salu.
SOLJONI: Dobro, zapamtićemo to. „Tu bi se, svakako, moglo još objašnjenje
potražiti, samo se bojim da ću guske razdražiti...” (Gleda Tuzenbaha) Pi, pi, pi...
(Izlazi s Veršininom i Fedotikom)
IRINA: Ala je zadimio ovaj Soljoni... (U nedoumici.) Baron spava! Barone!
Barone!
TUZENBAH (trgne se): Baš sam se zamorio... Ciglana... Ja ne buncam, ja ću
uskoro zaista otići na ciglanu, radiću... Već sam razgovarao... (Irini, nežno) Vi
ste tako bledi, divni, dražesni... Meni se čini da vaše bledilo blešti u mraku kao
svetlost... Vi ste tužni, vi ste nezadovoljni životom... O, hajdete sa mnom,
hajdete da radimo zajedno!
MAŠA: Nikolaju Lavoviču, idite odavde.
TUZENBAH (smejući se): I vi ste tu? A ja i ne vidim. (Ljubi Irini ruku.)
Zbogom, idem ja... Gledam vas sada i prisećam se kako ste nekad davno, na vaš
imendan, čili, veseli, govorili o radostima rada... I kako srećan život mi se tada
priviđao! Gde je on? (Ljubi joj ruku) U očima su vam suze. Lezite da spavate,
već sviće... počinje jutro... O, kad bih smeo da dam za vas svoj život!
MAŠA: Nikolaju Lavoviču, odlazite! Boga mi, šta vi...
TUZENBAH: Idem... (Izlazi)
MAŠA (ležući): Spavaš li, Fjodore?
KULIGIN: A?
MAŠA: Idi bolje kući.
KULIGIN: Mila moja Maša, draga moja Maša...
IRINA: Ona je umorna... Pusti je da se odmori, Feđa.
KULIGIN: Idem odmah... Dobra, mila moja ženo... Volim te, jedinu moju...
MAŠA (ljutito:) Amo, amas, amat, amamus, amatis, amant!
KULIGIN (smeje se): Ne, ona je zbilja divna. Oženjen sam tobom sedam
godina, a meni se čini da smo se tek juče venčali. Časnu reč. Ti si, zbilja, divna
žena. Ja sam zadovoljan, zadovoljan, zadovoljan.
MAŠA: To mi je dodijalo, dodijalo, dodijalo... (Diže se i govori stojeći.) Jedno
nikako da izbijem iz glave. Mora čovek da se revoltira. Sedi mi u glavi kao klin,
ne mogu da ćutim. Mislim na Andreja... Digao iz banke zajam na ovu kuću i sav
novac je uzela njegova žena, međutim, kuća ne pripada samo njemu, nego nama
četvoroma! On to mora znati, ako je čovek na svom mestu.
KULIGIN: Šta se mešaš u to, Maša! Šta će ti? Andrjuša je dužan na sve strane,
neka ga...
MAŠA: To je, u svakom slučaju, gadno. (Leže)
KULIGIN: Ti i ja nismo siromašni. Ja radim, predajem u gimnaziji, zatim dajem
privatne časove... Ja sam pošten čovek. Jednostavan... Omnia mea mecum porto,
kao što se kaže.

MAŠA: Meni ništa ne treba, ali me revoltira nepravda. (Pauza) Idi, Fjodore.
KULIGIN (ljubi je): Ti si umorna, odmori se jedno pola sata, a ja ću tamo
posedeti, pričekaću te. Spavaj... (Polazi) Ja sam zadovoljan, zadovoljan,
zadovoljan. (Izlazi.)
IRINA: Zbilja, kako se srozao naš Andrej, koliko je izlapeo i ostareo pored ove
žene! U svoje vreme spremao se da postane profesor univerziteta, a juče se
hvalio kako je najzad postao član zemske uprave. On je član zemske uprave, a
Protopopov predsednik... Ceo grad govori, smeje se, i samo on ništa ne zna i ne
vidi... Eto, svi su pojurili da vide požar, a on sedi u svojoj sobi i ništa ga se ne
tiče. Samo svira na violini... (Nervozno) O, strašno, strašpo, strašno! (Plače) Ja
ne mogu, ne mogu više da to podnosim!... Ne mogu, ne mogu!...
Ulazi Olga, nešto sprema po svom stolu.
IRINA (glasno jeca): Izbacite me, izbacite, ja više ne mogu!...
OLGA (uplašeno): Šta ti je, šta ti je? Mila moja!
IRINA (jecajući): Kuda? Kuda sve ode? Gde je? O, bože moj, bože moj! Ja sam
sve zaboravila, zaboravila... sve mi se pomešalo u glavi... Ne sećam se kako se
italijanski kaže prozor ili, eto, tavanica... Sve zaboravljam, svakim danom
zaboravljam, a život prolazi i nikad se peće vratiti, nikad, nikad se mi nećemo
preseliti u Moskvu... Vidim da nećemo...
OLGA: Mila moja, mila moja...
IRINA (uzdržavajući se): O, kako sam nesrećna... Ne mogu da radim, neću da
radim... Dosta, dosta! Bila sam telegrafistkinja, sad radim u gradskoj opštini i
mrzim i prezirem sve što god mi dadu da radim... Ja sam već u dvadeset četvrtoj
godini, radim već odavno, mozak mi se sasušio, smršala sam, poružnela,
ostarela, i ništa, ništa, nikakve satisfakcije, a vreme prolazi i sve ti se čini da se
udaljavaš od lepog, pravog života, udaljavaš se sve više i više, ideš u nekakvu
provaliju. Ja sam očajna; kako sam živa, kako se još nisam ubila - ne razumem...
OLGA: Nemoj plakati, moja devojčice, nemoj plakati. Ja patim.
IRINA: Ja ne plačem, ne plačem... Dosta... Eto, više ne plačem... Dosta... Dosta!
OLGA: Mila moja, govorim ti kao sestra, kao prijatelj, ako hoćeš da me
poslušaš, udaj se za barona!
IRINA (tiho plače)
OLGA: Ti ga poštuješ, jako ceniš... On je, istina, ružan, ali je tako pošten, čist...
Znaš da se devojke ne udaju radi ljubavi, nego radi toga da izvrše svoju dužnost.
Ja bar tako mislim i udala bih se bez ljubavi. Da me je ma ko zaprosio, udala bih
se, samo ako je čovek od reda. Čak bih i za starca pošla...
IRINA: A ja sam se stalno nadala: kad se preselimo u Moskvu, srešću tamo svog
pravog, sanjala sam o njemu; volela sam ga... A pokazalo se da su sve to
gluposti...
OLGA (grleći sestru): Mila moja, divna sestro, ja sve razumem: kad je baron
Nikolaj Lavovič izišao iz vojske i došao k nama u civilu, učinio mi se tako ružan
da sam čak i zaplakala... On me pita: „Zašto plačete?” A šta da mu kažem! Ali
kad bi dao bog da se on oženi tobom, ja bih bila srećna. To je nešto drugo, nešto
sasvim drugo.
Nataša sa svećom ulazi na vrata s leve strane, ćutke ide preko pozornice i izlazi
na desna vrata.
MAŠA (seda): Luta kao da je ona zapalila varoš.
OLGA: Ti si, Maša, glupa. Najgluplja u našoj porodici - to si ti. Izvini, molim
te.
Pauza.
MAŠA: Hoću da se pokajem, mile moje sestre. Čami mi duša. Priznaću vama i
više nikom, nikad... Reći ću vam odmah. (Tiho) To je moja tajna, ali vi sve treba
da znate. Ne mogu da ćutim... (Pauza) Ja volim, volim... Volim tog čoveka... Vi
ste ga maločas videle... E, šta ima... Jednom rečju - volim Veršinina...
OLGA (odlazi za svoj paravan): Ostavi to. Ja i onako ne čujem.
MAŠA: Šta da se radi! (Hvata se za glavu) On mi je ispočetka izgledao čudan,
zatim sam ga žalila... zatim zavolela... zavolela s njegovim glasom, njegovim
rečima, nesrećama, dvema devojčicama...
OLGA (iza paravana): Ja svejedno ne čujem. Ma kakve gluposti govorila, ja
svejedno ne čujem.
MAŠA: E baš si glupa, Olja. Volim - znači da je to moja sudbina. Znači da mi je
tako suđeno...I on mene voli... To je sve strašno. Je l' te? To nije dobro? (Vuče
Irinu za ruku, privlači je sebi.) O, mila moja... Kako li ćemo proživeti svoj život,
šta će biti od nas... Kad čitaš neki roman, čini ti se da je sve to staro i sve tako
razumljivo, a kad sama zavoliš, onda vidiš da niko ništa ne zna i svako mora
rešavati sam za sebe... Mile moje, sestre moje... Priznala sam vam, sad ću
ćutati... Odsad ću kao Gogoljev ludak... ćutanje... ćutanje...
Ulazi Andrej, za njim Ferapont.
ANDREJ (ljutito): Šta hoćeš? Ne razumem.
FERAPONT (na vratima, nestrpljivo): Ja sam vam, Andreju Sergejeviču, već
deset puta govorio.
ANDREJ: Prvo i prvo, ja za tebe nisam Andrej Sergejevič, nego vaše
visokoblagorodstvo.
FERAPONT: Vatrogasci, vaše visokorodstvo, mole da im dozvolite da prođu
kolima na reku kroz vašu baštu. Inače moraju okolo naokolo - prava napast.
ANDREJ: Dobro, reci im - dobro. (Ferapont izlazi) Dodijali su mi. Gde je Olga?

(Olga izlazi iza paravana.) Došao sam k tebi, daj mi ključ od ormana, zaturio
sam svoj. A ti imaš isti onakav mali ključić.
Olga mu ćutke pruža ključ. Irina odlazi za svoj paravan; pauza.
ANDREJ: Kakav strahovit požar! Sad je počeo da se stišava. Dođavola, naljutio
me je ovaj Ferapont, ja sam mu rekao glupost... Vaše visokoblagorodstvo...
(Pauza) Zašto ćutiš, Olja? (Pauza) Vreme je da već jednom ostavite te gluposti i
da se ne durite tek onako, bez razloga... Ti si, Maša, ovde, Irina je ovde, e pa
lepo - hajde da se otvoreno objasnimo, jedanput zauvek. Šta vi imate protiv
mene? Šta?
OLGA: Ostavi, Andrjuša. Sutra ćemo se objasniti. (Uzbuđeno) Kakva mučna
noć!
ANDREJ (vrlo je zbunjen): Nemoj da se uzbuđuješ! Ja vas sasvim hladnokrvno
pitam: šta vi imate protiv mene? Recite otvoreno.
VERŠININOV GLAS: Tram-tam-tam!
MAŠA (ustaje, glasno): Tra-ta-ta! (Olgi) Zbogom, Olja, gospod neka je s tobom.
(Ide za paravan, ljubi Irinu) Spavaj mirno... Zbogom, Andreju. Idi, one su
umorne... sutra ćeš se objasniti... (Izlazi)
OLGA: Zbilja, Andrjuša, da odložimo za sutra... (Ide za svoj paravan.) Vreme je
da se spava!
ANDREJ: Samo da kažem i idem. Odmah... Prvo, vi imate nešto protiv Nataše,
moje žene, i ja to primećujem od dana svoje svadbe. Nataša je divan, pošten
čovek, otvoren i plemenit - to je moje mišljenje. Svoju ženu ja volim i poštujem,
razumete, poštujem i zahtevam da je i ostali poštuju. Ponavljam, ona je pošten,
plemenit čovek, a sva zaša nezadovoljstva, oprostite, to su prosto ćefovi...
(Pauza) Drugo, vi kao da se ljutite na mene što nisam profesor univerziteta, što
se ne bavim naukom. Ali ja služim u zemstvu, ja sam član zemske uprave, i tu
svoju službu smatram isto tako svetlom i uzvišenom kao štoje služenje nauci. Ja
sam član zemske uprave i ponosim se time, ako hoćete da znate... (Pauza)
Treće... Imam još nešto da kažem... Ja sam digao zajam na kuću, a nisam pitao
vas za dozvolu... Tu sam kriv, priznajem i molim vas da mi oprostite. Nagnali su
me na to dugovi... Trideset pet hiljada... Ja se više ne kartam, odavno sam se
okanio, ali jedno mogu reći u svoje opravdanje, vi ste devojke, vi ste dobijale
penziju, a ja nisam imao... zarade, tako reći...
Pauza.
KULIGIN (na vratima): Maša nije ovde? (Zabrinuto) Gde je ona? To je
čudnovato... (Izlazi)
ANDREJ: Ne slušaju me. Nataša je sjajan, pošten čovek. (Šeta se ćutke po
pozornici, zatim zastaje) Kad sam se ženio, mislio sam da ćemo biti srećni... svi
srećni... Ali, bože moj... (Plače) Mile moje sestre, drage sestre, ne verujte mi, ne
verujte... (Izlazi.)
KULIGIN (na vratima, zabrinuto): Gde je Maša? Nije ovde Maša? Čudnovato!
(Izlazi.)
Zvone na uzbunu, pozornica je prazna.
IRINA (iza paravana): Olja! Ko to kuca u pod?
OLGA: Doktor Ivan Romanovič. On je pijan.
IRINA: Kakva nemirna noć! (Pauza) Olja! (Proviruje iza paravana.) Jesi li čula?
Uzimaju nam brigadu, premeštaju nekud daleko.
OLGA: To su samo glasovi.
IRINA: Onda ćemo ostati sami... Olja!
OLGA: Pa šta?
IRINA: Mila, draga moja, ja poštujem, ja cenim barona, on je krasan čovek, ja
ću poći za njega, pristajem, samo - preselimo se u Moskvu! Preklinjem te,
preselimo se! Od Moskve ništa lepše nema na svetu! Hajde, Olja, hajde!
Zavesa


ČETVRTI ČIN

Stara bašta pored kuće Prozorovih. Dugačka aleja sa smrčama; na njenom kraju
vidi se reka. S druge strane reke - šuma. Desno - terasa od kuće; tu na stolu stoje
flaše i čaše, vidi se da su maločas tu pili šampanjac. Podne. S ulice ka reci kroz
baštu s vremena na vreme prolaze neki ljudi; brzo prolazi pet vojnika. Čebutikin,
u vrlo dobrom raspoloženju koje ga ne napušta u toku celog čina, sedi u fotelji, u
bašti, čeka da ga pozovu; on je u kapi, sa štapom. Irina, Kuligin s ordenom o
vratu, bez brkova, i Tuzenbah, stojeći na terasi, ispraćaju Fedotika i Rodea, koji
silaze dole. Oba oficira su u pohodnoj uniformi.
TUZENBAH (ljubi se s Fedotikom): Vi ste dobar čovek, tako lepo smo se
slagali. (Ljubi se s Rodeom.) Još jedanput... zbogom, dragi moj!
IRINA: Doviđenja!
FEDOTIK: Ne recite doviđenja, kažite zbogom, mi se više nikad nećemo videti!
KULIGIN: Ko zna! (Briše oči, smeši se.) Eto, i ja sam zaplakao.
IRINA: Srešćemo se kad-tad.
FEDOTIK: Kroz deset-petnaest godina? Ali onda ćemo se jedva poznati,
pozdravićemo se hladno... (Slika fotografskim aparatom.) Stojte... Još poslednji
put.
RODE (grli Tuzenbaha): Nećemo se više videti... (Ljubi ruku Irini.) Hvala na
svemu, na svemu!
FEDOTIK (nervozno): Ama stani!
TUZENBAH: Daće bog, videćemo se. Pišite nam. Svakako pišite.
RODE (gleda svud okolo po bašti): Zbogom, drveće! (Viče) Hop-hop! (Pauza)
Zbogom, eho!
KULIGIN: Još ćete se možda oženiti tamo u u Poljskoj... Zagrliće vas žena
Poljkinja i reći će vam: „kohanje!” (Smeje se.)
FEDOTIK (gleda na sat): Ostaje nam manje od jednog sata. Iz naše baterije
samo Soljoni ide šlepom, a mi sa strojem. Danas će poći tri baterije diviziona,
sutra opet tri - i u gradu će zavladati tišina i mir.
TUZENBAH: I strahovita dosada.
RODE: A gde je Marija Sergejevna?
KULIGIN: Maša je u bašti.
FEDOTIK: I s njom da se oprostimo.
RODE: Zbogom, treba da idemo, inače ću zaplakati... (Naglo zagrli Tuzenbaha i
Kuligina, ljubi ruku Irini.) Sjajno smo ovde živeli...
FEDOTIK (Kuliginu): Ovo vama za uspomenu... notes s olovkom... Mi ćemo
ovuda ka reci...
Polaze, obojica se okreću.
RODE (viče): Hop-hop!
KULIGIN (viče): Zbogom!
U dubini pozornice Fedotik i Rode susreću se s Mašom i pozdravljaju se s njom;
ona polazi s nima.
IRINA: Odoše. (Seda na donji stepenik od terase.)
ČEBUTIKIN: A sa mnom su zaboravili da se pozdrave.
IRINA: A šta ste vi gledali?
ČEBUTIKIN: I ja sam nekako zaboravio. Uostalom, skoro ću se videti s njima,
sutra polazim. Da... Još mi jedan dan ostaje. Za godinu dana dobiću penziju,
vratiću se ovamo da dotrajem svoje dane pored vas. Meni do penzije ostaje još
godinu dana... (Stavlja novine u džep, vadi druge) Vratiću se ovamo k vama i
izmeniću svoj život iz osnova. Postaću miran, dobro... dobronameran,
pristojan...
IRINA: A i treba da promenite svoj život, dragi moj. Trebalo bi nekako...
ČEBUTIKIN: Da. Osećam. (Tiho pevuši.) Tara-ra... bumbija... na klupi sedim
ja...
KULIGIN: Nepopravljiv je Ivan Romanovič! Nepopravljiv!
ČEBUTIKIN: Trebalo bi me dati vama da me vaspitate. Onda bih se popravio.
IRINA: Fjodor je obrijao brkove. Ne mogu da ga gledam!
KULIGIN: A što?
ČEBUTIKIN: Rekao bih vam na šta liči vaše lice, ali ne smem.
KULIGIN: Šta ima! Takav je običaj, modus vivendi. Naš direktor brije brkove i
ja sam se, kad sam postao inspektor, obrijao. Nikome se ne dopada, a meni je
svejedno. Ja sam zadovoljan. S brkovima ili bez brkova - ja sam podjednako
zadovoljan... (Seda)
U dubini pozornice Andrej vozi u kolicima zaspalo dete.
IRINA: Ivane Romanoviču, dragi moj, rođeni, strašno sam uznemirena. Vi ste
sinoć bili na bulevaru, recite šta se to tamo desilo?
ČEBUTIKIN: Šta se desilo? Ništa. Gluposti. (Čita novine.) Svejedno!

KULIGIN: Priča se da su se Soljoni i baron sreli sinoć pa bulevaru pred
pozorištem...
TUZENBAH: Prestanite! Šta ste to, boga mi... (Odmahne rukom i uđe u kuću.)
KULIGIN: Pred pozorištem... Soljoni je počeo zadirkivati barona, a ovaj je
planuo i rekao mu nešto uvredljivo...
ČEBUTIKIN: Ne znam. Sve su to gluposti.
KULIGIN: Kažu da je Soljoni zaljubljen u Irinu i da je zato omrznuo barona...
To je razumljivo. Irina je vrlo dobra devojka. Ona čak liči na Mašu, isto tako je
zamišljena. Samo što ti, Irina, imaš blažu narav. Ma da i Maša, uostalom ima
vrlo dobru narav. Ja je volim, moju Mašu.
Iz dubine bašte, iza pozornice: „Oj-hoj! Hop, hop!”
IRINA (trgne se): Mene danas sve nekako plaši. (Pauza) Kod mene je već sve
spakovano, posle ručka šaljem svoje stvari. Sutra ćemo se baron i ja venčati i još
sutra odlazimo na ciglanu, a preksutra sam već u školi, počinje nov život. Kako
li će mi bog pomoći? Kad sam polagala ispit za učiteljicu, čak sam plakala od
radosti, od miline... (Pauza) Sad će doći kola po stvari...
KULIGIN: Sve je to lepo, samo je sve to nekako neozbiljno. Same ideje, a
ozbiljnosti malo. Uostalom, želim ti od sveg srca...
ČEBUTIKIN (ganut): Mila moja, dobra... zlatna moja... Daleko ste izmakli, ne
može vas čovek stići. Zaostao sam iza vas kao ptica selica koja je ostarela i ne
može da leti. Letite, mile moje, letite u ime boga! (Pauza) Nije trebalo, Fjodore
Iljiču, da obrijete brkove.
KULIGIN: Dosta s tim! (Uzdiše) Eto, danas će otići vojska i sve će opet poći po
starom. Ma šta se govorilo, Maša je dobra, poštena žena, ja je jako volim i
zahvalan sam sudbini. Ljudi imaju različnu sudbinu... Tu u poreskoj upravi radi
neki Kozirev... Išao je sa mnom u školu, posle petog razreda gimnazije izgubio
je pravo na školovanje zato što nikako nije mogao da shvati ut consecutivum.
Sad se strahovito pati, bolestan je, i ja, kad ga sretnem, velim mu: “Zdravo ut
consecutivum!” Da, veli, baš consecutivum... a sam kašlje... A ja kroz ceo život
uvek imam sreće, srećan sam, imam čak Stanislava drugog reda i sam sada
predajem drugima ut consecutivum.. Dabome, ja sam pametan čovek, pametniji
od mnogih drugih, ali sreća nije u tome...
U kući neko svira „Molitvu device”.
IRINA: A sutra uveče neću više slušati tu „Molitvu device”, neću se sretati s
Protopopovom. (Pauza) A Protopopov sedi tamo u salonu; i danas je došao...
KULIGIN: Direktorka još nije došla?
IRINA: Nije. Poslali smo po nju. Da znate samo kako mi je teško da živim ovde
sama, bez Olje... Ona stanuje u gimnaziji; ona je direktorka, zauzeta je ceo dan,
a ja sam sama, meni je dosadno, nemam šta da radim, mrska mi je soba u kojoj
stanujem... Ja sam ovako zaključila: kad mi već nije suđeno da budem u Moskvi,
neka tako bude. Znači da je to sudbina. Tu čovek ne može ništa. Sve je u božjoj
ruci, to je istina. Nikolaj Lavovič me je zaprosio... Šta ću? Razmislila sam i
rešila sam se. On je dobar čovek, čak je i neverovatno dobar... I kao da su mi
odjednom na duši izrasla krila, postala sam vesela, laknulo mi je i opet sam
poželela da radim, da radim... Samo se, eto, sinoć nešto dogodilo, neka se tajna
nadnela nada mnom...
ČEBUTIKIN: Gluposti.
NATAŠA (kroz prozor): Direktorka!
KULIGIN: Došla je direktorka. Hajdemo te.
Odlazi s Irinom u kuću.
ČEBUTIKIN (čita novine i tiho pevuši): Tara-ra... bumbija... na klupi sedim ja...
Maša se vraća; u dubini pozornice Andrej voza kolica.
MAŠA: Zaseo čovek i samo sedi...
ČEBUTIKIN: Pa šta?
MAŠA (seda): Ništa... (Pauza) Vi ste voleli moju majku?
ČEBUTIKIN: Veoma.
MAŠA: A ona vas?
ČEBUTIKIN (posle pauze): Toga se više ne sećam.
MAŠA: Je li moj ovde? Tako je nekad naša kuvarica Marfa govorila o svom
panduru: moj. Je li moj ovde?
ČEBUTIKIN: Još nije.
MAŠA: Kad čovek krade sreću tek za koji trenutak, na parče, a zatim je gubi -
kao ja, onda malo pomalo postaje grub, postaje zloća. (Pokazuje sebi na grudi)
Eto tu u meni sve kipi... (Gledajući brata Andreja koji voza kolica.) Eno ga
Andrej, naš bratac... Sve su se nade srušile. Hiljade ljudi su dizale zvono,
utrošeno je mnogo napora i mnogo novaca, a ono odjednom padne i razbije se.
Odjednom, iz čista mira. Eto tako i Andrej...
ANDREJ: Kad će se najzad oni u kući smiriti. Tolika larma...

ČEBUTIKIN: Skoro. (Gleda na sat.) Ovo je starinski sat, izbija... (Navija sat, on
izbija.) Prva, Druga i peta baterija polaze tačno u jedan sat. (Pauza) A ja sutra.
ANDREJ: Zauvek?
ČEBUTIKIN: Ne znam. Možda ću se vratiti za godinu dana. Doduše, đavo bi ga
znao... svejedno mi je...
Čuje se kako negde u daljini sviraju na harfi i violini.
ANDREJ: Opusteće grad. Kao kad bi ga pokrili zvonom, kao što pokrivaju jelo.
(Pauza) Nešto se desilo sinoć pred pozorištem; svi govore o tome, a ja ništa ne
znam.
ČEBUTIKIN: Ništa. Gluposti. Soljoni je počeo da zadirkuje barona, ovaj je
planuo i uvredio Soljonija, svršilo se na tome da ga je Soljoni morao pozvati na
dvoboj. (Gleda na sat.) Čini mi se da je već vreme... U pola jedan, u državnoj
šumici, eno u onoj što se vidi odavde, tamo preko reke... Bum-bum. (Smeje se)
Soljoni je uobrazio da je Ljermontov, i pesme čak piše. Nego šalu na stranu, ovo
mu je već treći dvoboj.
MAŠA: Kome?
ČEBUTIKIN: Soljoniju.
MAŠA: A baronu?
ČEBUTIKIN: Šta baronu?
Pauza.
MAŠA: Sve mi se pomešalo u glavi... ipak, velim, ne bi im trebalo dozvoliti. On
može raniti barona, pa čak i ubiti.
ČEBUTIKIN: Baron je dobar čovek, ali jedan baron više ili manje - zar nije
svejedno? Neka! Svejedno. (Iza bašte se čuju uzvici: „Oj-hoj! Hop-hop!”)
Pričekaćeš malo. To viče Skvorcov, sekundant. Sedi u čamcu.
Pauza.
ANDREJ: A po mom mišljenju - i učestvovati u dvoboju i prisustvovati mu,
makar i kao lekar, prosto je nemoralno.
ČEBUTIKIN: To se samo tako čini... Nas nema, ničega nema na svetu, mi ne
postojimo, nego nam se samo čini da postojimo... I zar nije sve svejedno!
MAŠA: Eto, ovako čitav dan govore i govore... (Polazi) Živim u ovom
podneblju, svaki čas može da padne sneg, a još uz to ovakvi razgovori...
(Zastaje) Ne idem u kuću, ne mogu ja tamo... Kad dođe Veršinin, javite mi. (Ide
alejom.) A već odleću ptice. (Gleda uvis) Labudovi ili guske... Mile moje,
srećne... (Odlazi.)
ANDREJ: Opusteće naša kuća. Otići će oficiri, otići ćete vi, sestra će se udati, a
ja ću ostati sam u kući.
ČEBUTIKIN: A žena?
Dolazi Ferapont s aktima.
ANDREJ: Žena je žena. Ona je čestita, poštena, pa i dobra, ali i pored svega
toga ima u njoj nešto što je snižava do sitne, slepe, tako neke dlakave životinje.
U svakom slučaju ona nije čovek. Govorim vam kao prijatelju, kao jedinom
čoveku kome mogu otkriti svoju dušu. Ja volim Natašu, to stoji, ali ponekad mi
se ona čini strahovito vulgarnom i onda ne znam šta da mislim, ne razumem
zašto, zbog čega je toliko volim ili bar zašto sam je voleo...
ČEBUTIKIN (ustaje): Ja, brate, sutra putujem, možda se nikada više nećemo
videti, zato da ti dam jedan savet. Znaš šta - kapu na glavu, štap u ruke i pođi...
pođi i idi, idi i ne osvrći se. I što dalje odeš, utoliko bolje.
U dubini pozornice prolazi Soljoni sa dva oficira; spazivši Čebutikina, polazi
prsma njemu; oficiri idu dalje.
SOLJONI: Doktore, vreme je! Već je pola jedan. (Pozdravlja se s Andrejem.)
ČEBUTIKIN: Odmah. Dodijali ste mi svi. (Andreju) Ako ko pita za mene,
Andrjuša, reci da ću se odmah vratiti... (Uzdiše) Oho-ho-ho!
SOLJONI: „Jadnik ne stiže da pisne, a medved ga već pritisne.” (Polazi za njim)
Što stenjete, stari?
ČEBUTIKIN: Dede!
SOLJONI: Kako zdravlje?
ČEBUTIKIN (ljutito): Kao maslo kravlje.
SOLJONI: Stari se zabadava uzbuđuje. Ja ću sebi dozvoliti samo jednu sitnicu,
ja ću ga samo ubiti kao šljuku. (Vadi parfem i prska se po rukama.) Danas sam
potrošio čitavu flašicu, a one još uvek zaudaraju. One mi zaudaraju na leš.
(Pauza) Tako je to... Sećate li se stihova? “A on, buntovan, traži buru, kao da
bura nosi mir...”
ČEBUTKIN: Tako je. “Jadnik ne stiže da pisne, a medved ga već pritisne.”
(Odlazi za Soljonijem.)
Čuju se uzvici: „Hop! Oj-hoj!” Ulaze Andrej i Ferapont.
FERAPONT: Da potpišete akta...
ANDREJ (nervozno): Ostavi me na miru! Ostavi! Preklinjem te! (Odlazi s
kolicima.)

FERAPONT: Valjda su akta zato da ih ljudi potpisuju. (Odlazi u dubinu
pozornice.)
Ulaze Irina i Tuzenbah u slamnom šeširu. Kuligin prelazi preko pozornice
vičući: „Uu, Maša, uu!”
TUZENBAH: Ovo je, čini mi se, jedini čovek u gradu koji se raduje što odlazi
vojska.
IRINA: To je razumljivo. (Pauza) Naš grad će sada opusteti.
TUZENBAH: Mila moja, ja ću se odmah vratiti.
IRINA: Kuda ćeš?
TUZENBAH: Imam posla u varoši, zatim... da ispratim drugove.
IRINA: To nije istina... Nikolaju, zašto si danas tako rasejan? (Pauza) Šta se to
sinoć dogodilo pred pozorištem?
TUZENBAH (s nestrpljivim gestom): Za jedan sat ja ću se vratiti i opet ću biti s
tobom. (Ljubi joj ruke.) Ne mogu da te se nagledam... (Zagleda je u lice.) Već je
pet godina kako te volim, a još uvek ne mogu da se naviknem i ti mi izgledaš
sve lepša i lepša. Kako lepa, divna kosa! Kakve oči! Sutra ću te odvesti odavde,
mi ćemo raditi, bićemo bogati, oživeće moji snovi. Ti ćeš biti srećna. Samo
jedno smeta, samo jedno: ti me ne voliš!
IRINA: To nije u mojoj vlasti! Ja ću ti biti žena, i verna i pokorna, ali ljubavi
nema, šta da se radi! (Plače) Ja nisam nijedanput u životu volela. O, ja sam tako
sanjala o ljubavi, sanjam već odavno, danju i noću, ali moja je duša kao
skupoceni klavir koji je zaključan, a ključ izgubljen. (Pauza) Oči su ti tako
uznemirene.
TUZENBAH: Cele noći nisam spavao. U mom životu nema ničeg tako strašnog
što bi me moglo uplašiti i samo ovaj izgubljeni ključ kida mi dušu, ne da mi da
spavam. Reci mi štogod. (Pauza) Reci mi štogod...
IRINA: Šta? Šta da ti kažem? Šta?
TUZENBAH: Šta bilo.
IRINA: Nemoj! Nemoj!
Pauza.
TUZENBAH: Kakve sitnice, kakve glupe sitnice ponekad u životu počinju
mnogo da znače, odjednom, bez ikakvog razloga. Ti im se i dalje smeješ,
smatraš ih za bagatelu, pa ipak ideš i osećaš da nemaš snage da se zaustaviš. O,
ne govorimo o tome! Ja sam veseo. Čini mi se kao da prvi put u životu vidim
ove smrče, javorove, breze i sve me radoznalo gleda i čeka. Kako je lepo ovo
drveće i kako bi, u stvari, pored njega život morao biti lep! (Uzvici: „Oj-hoj!
Hop-hop!”) Moram poći, vreme je... Evo, ovo se drvo osušilo, pa ipak se
zajedno s drugnma ljulja na vetru. Tako se i meni čini: ako umrem, ipak ću
učestvovati u životu na neki način. Zbogom, mila moja... (Ljubi joj ruke) Tvoje
isprave koje si mi dala leže na mom stolu, pod kalendarom.
IRINA: I ja ću s tobom.
TUZENBAH (uplašeno): Ne, ne! (Brzo polazi, zastaje u aleji.) Irina!
IRINA: Šta je?
TUZENBAH (ne zna šta da kaže): Danas nisam pio kafu. Reci da mi skuvaju...
(Brzo odlazi.)
Irina stoji zamišljena, zatim odlazi u dubinu pozornice i seda na ljuljašku. Ulazi
Andrej s kolicima; pojavljuje se Ferapont.
FERAPONT: Andreju Sergejeviču, akta nisu moja, nego zvanična. Nisam ih ja
izmislio.
ANDREJ: O, gde je ona, kuda je otišla moja prošlost, kad sam bio mlad, veseo,
pametan, kad sam sanjao i razmišljao tako prefinjeno, kada mi je nada
obasjavala sadašnjost i budućnost? Zašto mi, tek što počnemo da živimo,
postajemo dosadni, bezbojni, neinteresantni, lenji, ravnodušni, beskorisni,
nesrećni... Naš grad postoji već dvesta godina, ima sto hiljada stanovnika, a
nema nijednog čoveka koji ne bi ličio na ostale, nijednog junaka ni u prošlosti ni
u sadašnjosti, nijednog naučnika, nijednog umetnika, nijednog iole istaknutog
čoveka koji bi izazivao zavist ili strasnu želju da čovek pođe za njegovim
primerom. Samo jedu piju, spavaju, zatim umiru... rađaju se drugi i oni opet
jedu, piju, spavaju, i da ne bi otupeli od dosade, čine ovaj život raznolikim
pomoću gadnih spletaka, rakije, karata, parnica, žene varaju muževe, a muževi
lažu, prave se da ništa ne vide, ništa ne čuju, neodoljivo banalni uticaj pritiskuje
decu, iskra božja se gasi u njima i ona postaju isto onakvi jadni mrtvaci, potpuno
slični jedni drugima, kao i njihovi ocevi i majke... (Ferapontu, ljutito.) Šta
hoćeš?
FERAPONT: Šta? Da potpišete akta.
ANDREJ: Dosadio si mi.

FERAPONT (pružajući mu akta): Maločas mi je pričao vratar iz poreske
uprave... Kažu, veli, da je zimus u Petrogradu bio mraz od dvesta stepeni.
ANDREJ: Sadašnjost mi je odvratna, ali zato, kad pomislim na budućnost - tako
mi je dobro! Tako mi je lako, osećam se da nisam vezan; u daljini počinje da
sviće i ja vidim slobodu, vidim kako se ja i moja deca oslobađamo nerada,
kvasa, guščjeg pečenja na podvarku, spavanja posle ručka, podlog parazitskog
života...
FERAPONT: Kaže da se dve hiljade ljudi smrzlo. Svet se, veli, bio prestravio.
Bilo je to u Petrogradu, a možda u Moskvi - ne sećam se.
ANDREJ (obuzet nežnošću): Mile moje sestre, divne moje sestre! (Kroz suze.)
Maša, sestro moja...
NATAŠA (na prozoru): Ko to tu tako glasno razgovara? Ko si ti, Andrjuša?
Probudićeš Sonjicu. Il ne faut pas faire du bruit, la Sophie est dormire dèjà.
Vous êtes un ours. (Ljutito) Ako hoćeš da razgovaraš, daj kolica sa detetom
nekom drugom. Feraponte, uzmi kolica od gospodina!
FERAPONT: Razumem. (Uzima kolica.)
ANDREJ (zbunjeno): Ja govorim tiho.
NATAŠA (iza prozora, mazeći svog sinčića): Boba! Nestašni Boba! Nevaljali
Boba!
ANDREJ (razgleda akta): U redu, pregledaću i potpisaću šta treba, a ti ćeš
odneti u upravu... Ulazi u kuću čitajući akta. Ferapont gura kolica u dubinu
bašte.
NATAŠA (iza prozora): Bobo, kako ti se zove mama? Mili moj, mili! A ko je
to? To je teta Olja. Reci teti: zdravo, Olja!
Muzikanti-skitnice, muškarac i devojka, sviraju na violini i harfi; iz kuće izlaze
Veršinin, Olga i Anfisa i za neki časak ćutke slušaju; prilazi im Irina.
OLGA: Naša bašta je kao prolazno dvorište, kroz nju svako prolazi - i peške i
kolima. Dado, daj štogod tim muzikantima.
ANFISA (daje novac muzikantima): Idite s bogom, prijatelji. (Muzikanti se
klanjaju i odlaze.) Jadni ljudi! Sit čovek neće ovako svirati. (Irini) Zdravo, Irina!
(Ljubi je) Da znaš, dete moje, kako ja živim! To je život! U gimnaziji, u
državnom stanu, zajedno s Oljom - dade mi bog u stare dane. Nikad ja, grešnica,
nisam tako živela... Stan je veliki, državni, a ja imam zasebnu sobicu i svoj
krevet. Sve je državno. Kad se probudim noću - o, gospode, majko božja, niko
srećniji od mene!
VERŠININ (gleda na sat): Sad treba da krenemo, Olga Sergejevna. Vreme mi
je. (Pauza) Želim vam sve najlepše... Gde je Marija Sergejevna?
IRINA: Ona je negde u bašti. Idem da je potražim.
VERŠININ: Budite tako dobri. Žurim se.
ANFISA: Idem i ja da je potražim. (Viče) Mašenjka, uu! (Odlazi zajedno s
Irinom u dubinu bašte.) Uu, uu!
VERŠININ: Sve ima svoj svršetak. Eto, i mi se rastajemo. (Gleda na sat.) Grad
nam je priredio zakusku, pili smo šampanjca, gradonačelnik nam je održao
govor, ja sam jeo i slušao, ali duša mi je bila ovde, kod vas... (Gleda naokolo po
bašti.) Navikao sam se na vas.
OLGA: Hoćemo li se još ikad videti?
VERŠININ: Po svoj prilici - nećemo. (Pauza) Moja žena i obe devojčice ostaće
ovde još jedno dva meseca; molim vas, ako se što desi, ako im štogod zatreba...
OLGA: Pa da, naravno. Budite bez brige. (Pauza) Sutra u gradu neće biti više
nijednog oficira, sve će postati uspomenom i za nas će, naravno, početi nov
život... (Pauza) Sve se događa protiv naše volje. Ja nisam htela da postanem
direktorka, pa ipak sam postala. Znači da nikad neću biti u Moskvi...
VERŠININ: E... Hvala vam na svemu... Oprostite mi ako sam vam se nešto
zamerio... Mnogo sam, i suviše mnogo govorio - i to mi oprostite, ne pominjite
me po zlu.
OLGA (briše suze) Što Maša ne dolazi...
VERŠININ: Šta da vam još kažem na rastanku? O čemu da filozofiram malo?...
(Smeje se) Život je težak. On mnogima izgleda mračan i bezizlazan, pa ipak,
treba priznati, on postaje sve svetliji i lakši i, izgleda, nije daleko vreme kada će
postati sasvim svetao. (Gleda na sat) Vreme mi je! Čovečanstvo je ranije bilo
zaokupljeno ratovima, ispunjavalo svoj život pohodima, najezdama, pobedama,
sad svega toga nema, ostala je samo ogromna praznina koju za sad nemamo
čime da popunimo; čovečanstvo strasno traži i, naravno, naći će. Ah, samo da
nađe što pre! (Pauza) Znate, kad bi se marljivosti mogla dodati obrazovanost, a
obrazovanosti - marljivost... (Gleda na sat.) Meni je već vreme....
OLGA: Evo je, dolazi.