Anton Pavlovič Čehov- Tri sestre

First topic message reminder :

Drama u četiri čina
Prevod: Kiril Taranovski
Naslov originala: ТРИ СЕСТРЫ
LICA:
PROZOROV, ANDREJ SERGEJEVIČ
NATALIJA IVANOVNA, njegova verenica, docnije žena
OLGA, njegova sestra
MAŠA, njegova sestra
IRINA, njegova sestra
KULIGIN, FJODOR ILIČ, profesor, Mašin muž
VERŠININ, ALEKSANDAR IGNJATIJEVIČ, potpukovnik, komandir baterije
TUZENBAH, NIKOLAJ LAVOVIČ, baron, poručnik
SOLJONI, VASILIJE VASILJEVIČ, kapetan
ČEBUTIKIN, IVAN ROMANOVIČ, vojni lekar
FEDOTIK, ALEKSEJ PETROVIČ, potporučnik
RODE, VLADIMIR KARLOVIČ, potporučnik
FERAPONT, služitelj zemske uprave, starac
ANFISA, dadilja, starica od osamdeset godina
Radnja se događa u jednom guberniskom gradu.

FERAPONT (pružajući mu akta): Maločas mi je pričao vratar iz poreske
uprave... Kažu, veli, da je zimus u Petrogradu bio mraz od dvesta stepeni.
ANDREJ: Sadašnjost mi je odvratna, ali zato, kad pomislim na budućnost - tako
mi je dobro! Tako mi je lako, osećam se da nisam vezan; u daljini počinje da
sviće i ja vidim slobodu, vidim kako se ja i moja deca oslobađamo nerada,
kvasa, guščjeg pečenja na podvarku, spavanja posle ručka, podlog parazitskog
života...
FERAPONT: Kaže da se dve hiljade ljudi smrzlo. Svet se, veli, bio prestravio.
Bilo je to u Petrogradu, a možda u Moskvi - ne sećam se.
ANDREJ (obuzet nežnošću): Mile moje sestre, divne moje sestre! (Kroz suze.)
Maša, sestro moja...
NATAŠA (na prozoru): Ko to tu tako glasno razgovara? Ko si ti, Andrjuša?
Probudićeš Sonjicu. Il ne faut pas faire du bruit, la Sophie est dormire dèjà.
Vous êtes un ours. (Ljutito) Ako hoćeš da razgovaraš, daj kolica sa detetom
nekom drugom. Feraponte, uzmi kolica od gospodina!
FERAPONT: Razumem. (Uzima kolica.)
ANDREJ (zbunjeno): Ja govorim tiho.
NATAŠA (iza prozora, mazeći svog sinčića): Boba! Nestašni Boba! Nevaljali
Boba!
ANDREJ (razgleda akta): U redu, pregledaću i potpisaću šta treba, a ti ćeš
odneti u upravu... Ulazi u kuću čitajući akta. Ferapont gura kolica u dubinu
bašte.
NATAŠA (iza prozora): Bobo, kako ti se zove mama? Mili moj, mili! A ko je
to? To je teta Olja. Reci teti: zdravo, Olja!
Muzikanti-skitnice, muškarac i devojka, sviraju na violini i harfi; iz kuće izlaze
Veršinin, Olga i Anfisa i za neki časak ćutke slušaju; prilazi im Irina.
OLGA: Naša bašta je kao prolazno dvorište, kroz nju svako prolazi - i peške i
kolima. Dado, daj štogod tim muzikantima.
ANFISA (daje novac muzikantima): Idite s bogom, prijatelji. (Muzikanti se
klanjaju i odlaze.) Jadni ljudi! Sit čovek neće ovako svirati. (Irini) Zdravo, Irina!
(Ljubi je) Da znaš, dete moje, kako ja živim! To je život! U gimnaziji, u
državnom stanu, zajedno s Oljom - dade mi bog u stare dane. Nikad ja, grešnica,
nisam tako živela... Stan je veliki, državni, a ja imam zasebnu sobicu i svoj
krevet. Sve je državno. Kad se probudim noću - o, gospode, majko božja, niko
srećniji od mene!
VERŠININ (gleda na sat): Sad treba da krenemo, Olga Sergejevna. Vreme mi
je. (Pauza) Želim vam sve najlepše... Gde je Marija Sergejevna?
IRINA: Ona je negde u bašti. Idem da je potražim.
VERŠININ: Budite tako dobri. Žurim se.
ANFISA: Idem i ja da je potražim. (Viče) Mašenjka, uu! (Odlazi zajedno s
Irinom u dubinu bašte.) Uu, uu!
VERŠININ: Sve ima svoj svršetak. Eto, i mi se rastajemo. (Gleda na sat.) Grad
nam je priredio zakusku, pili smo šampanjca, gradonačelnik nam je održao
govor, ja sam jeo i slušao, ali duša mi je bila ovde, kod vas... (Gleda naokolo po
bašti.) Navikao sam se na vas.
OLGA: Hoćemo li se još ikad videti?
VERŠININ: Po svoj prilici - nećemo. (Pauza) Moja žena i obe devojčice ostaće
ovde još jedno dva meseca; molim vas, ako se što desi, ako im štogod zatreba...
OLGA: Pa da, naravno. Budite bez brige. (Pauza) Sutra u gradu neće biti više
nijednog oficira, sve će postati uspomenom i za nas će, naravno, početi nov
život... (Pauza) Sve se događa protiv naše volje. Ja nisam htela da postanem
direktorka, pa ipak sam postala. Znači da nikad neću biti u Moskvi...
VERŠININ: E... Hvala vam na svemu... Oprostite mi ako sam vam se nešto
zamerio... Mnogo sam, i suviše mnogo govorio - i to mi oprostite, ne pominjite
me po zlu.
OLGA (briše suze) Što Maša ne dolazi...
VERŠININ: Šta da vam još kažem na rastanku? O čemu da filozofiram malo?...
(Smeje se) Život je težak. On mnogima izgleda mračan i bezizlazan, pa ipak,
treba priznati, on postaje sve svetliji i lakši i, izgleda, nije daleko vreme kada će
postati sasvim svetao. (Gleda na sat) Vreme mi je! Čovečanstvo je ranije bilo
zaokupljeno ratovima, ispunjavalo svoj život pohodima, najezdama, pobedama,
sad svega toga nema, ostala je samo ogromna praznina koju za sad nemamo
čime da popunimo; čovečanstvo strasno traži i, naravno, naći će. Ah, samo da
nađe što pre! (Pauza) Znate, kad bi se marljivosti mogla dodati obrazovanost, a
obrazovanosti - marljivost... (Gleda na sat.) Meni je već vreme....
OLGA: Evo je, dolazi.

Ulazi Maša.
VERŠININ: Došao sam da se oprostim.
Olga se izmiče malo u stranu da im ne smeta na rastanku.
MAŠA (gleda ga u lice): Zbogom... (Dug poljubac.)
OLGA: Dosta, dosta...
MAŠA (glasno jeca)
VERŠININ: Piši mi... Sećaj me se! Pusti me... vreme je... Olga Sergejevna,
uzmite je, meni je već... vreme. Zakasnio sam... (Dirnut, ljubi ruke Olgi, zatim
još jedanput grli Mašu i brzo izlazi.)
OLGA: Dosta, Maša! Prestani, draga moja...
Ulazi Kuligin.
KULIGIN (zbunjen): Ništa, neka se isplače... Mila moja Maša, dobra moja
Maša... Ti si moja žena i ja sam srećan ma šta se desilo... Ja se ne žalim, ništa ti
ne prebacujem... eto i Olja je svedok... Hajde da počnemo živeti opet po starom,
od mene nećeš čuti ni jedne jedine reči, nijedne aluzije...
MAŠA (zadržavajući jecanje): Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac... a
na hrastu zlatan lanac... Ja ludim... Na igalu... zelen hrast...
OLGA: Umiri se, Maša... Umiri se... Daj joj vode.
MAŠA: Ja više ne plačem...
KULIGIN: Ona više ne plače... ona je dobra...
Iz daljine čuje se potmuli pucanj.
MAŠA: Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac... Zelen mačak... zelen
hrast... Sve sam pobrkala... (Pije vode) Promašen život... Ništa mi sad ne treba...
Sad ću se umiriti... Svejedno... Šta znači na igalu? Zašto mi se ta reč vrti po
glavi? Brkaju mi se misli.
Ulazi Irina.
OLGA: Umiri se, Maša. Eto, vidiš kako si pametna... Hajdemo u kuću.
MAŠA (ljutito): Neću ja tamo. (Jeca, ali se odmah savlada) Ja u kuću više ne
ulazim i neću ni sada...
IRINA: Hajde da posedimo zajedno, makar i ćutali. Ja sutra putujem...
Pauza.
KULIGIN: Juče sam u trećem razredu oduzeo jednom dečku ove brkove i
bradu... (Stavlja sebi brkove i bradu.) Ličim na nastavnika nemačkog jezika...
(Smeje se) Zar ne? Smešna su ta deca.
MAŠA: Zbilja ličiš na vašeg Nemca.
OLGA: (smeje se): Da.
MAŠA (plače)
IRINA: Dosta, Maša!
KULIGIN: Jako ličim...
Dolazi Nataša.
NATAŠA (sobarici): Šta? Sa Sonjicom će ostati Protopopov, Mihailo Ivanovič,
a Bobu neka provoza Andrej Sergejevič. Koliko je posla s tom decom... (Irini)
Irina, ti sutra odlaziš - baš mi je žao. Ostani još bar nedelju dana. (Ugleda
Kuligina i vrisne; ovaj se smeje i skida brkove i bradu.) Idite s milim bogom, ala
ste me uplašili! (Irini) Ja sam se na tebe navikla; misliš da mi je lako da se
rastanem s tobom? Narediću da u tvoju sobu presele Andreja s njegovom
violinom - neka tamo škripi! - a u njegovu sobu smestićemo Sonjicu. Divno,
milo dete! Slatka devojčica! Danas me je pogledala svojim očicama i rekla
„mama”.
KULIGIN: Divno dete, to je istina.
NATAŠA: Dakle, od sutra sam ovde sama. (Uzdiše) Narediću pre svega da se
poseku smrče u ovoj aleji, zatim evo ovaj javor... Uveče tako ružno izgleda...
(Irini.) Mila moja, tebi strašno stoji taj pojas... Tako je neukusan. Treba nešto
svetlo. A tu svuda narediću da se zasadi cveće, cveće, ono će mirisati... (Strogo)
Otkud tu na klupi viljuška? (Idući u kuću, sobarici.) Otkud tu na klupi viljuška,
pitam ja? (Viče) Kuš!
KULIGIN: Navila se!
Iza pozornice muzika svira marš; svi slušaju.
OLGA: Odlaze.
Ulazi Čebutikin.
MAŠA: Odlaze naši. Šta ćemo... srećan im put! (Mužu) Treba ići kući... gde su
mi šešir i ogrtač?
KULIGIN: Uneo sam ih u kuću... Doneću odmah.
OLGA: Da, sad možemo svako svojoj kući. Vreme je.
ČEBUTIKIN: Olga Sergejevna!
OLGA: Šta je? (Pauza) Šta je?
ČEBUTIKIN: Ništa... Ne znam kako da vam kažem... (Šapće joj na uvo)
OLGA (uplašeno) Nije moguće!
ČEBUTIKIN: Da... tako vam je to... Umorio sam se, izmučio, neću više da
govorim... (Mrzovoljno) Uostalom, svejedno!
MAŠA: Šta se dogodilo?
OLGA (grli Irinu): Danas je strašan dan... Ne znam kako da ti kažem, draga
moja...
IRINA: Šta je? Govorite brže: šta je? Za ime božje! (Plače.)
ČEBUTIKIN: Maločas je u dvoboju poginuo baron.
IRINA (tiho plače): Znala sam, znala sam...
ČEBUTIKIN (u dubini pozornice seda na klupu): Umorio sam se... (Vadi iz
džepa novine) Neka se isplaču... (Tiho pevuši) Tara-ra bumbija... na klupi sedim
ja... Nije li sve svejedno!
Tri sestre stoje priljubljene jedna uz drugu.
MAŠA: O, kako svira muzika! Oni odlaze od nas, jedan je otišao sasvim,
sasvim, zauvek, mi ćemo ostati same da započnemo život iznova... Treba
živeti... Treba živeti...
IRINA (spušta glavu Olgi na grudi): Doći će vreme kad će svi saznati čemu sve
to, čemu te patnje, neće biti nikakvih tajni, a donde treba živeti... treba raditi,
samo raditi! Sutra ću otputovati sama, učiću decu u školi i sav svoj život daću
onima kojima je on, možda, potreban. Sada je jesen, skoro će doći zima,
zavejaće nas sneg, a ja ću raditi, raditi...
OLGA (grli obe sestre): Muzika svira tako veselo, čilo, i čovek je tako željan
života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas
zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se
naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir
zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive
sada. O, mile sestre, naš život još nije svršen... Hajde da živimo! Muzika svira
tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo - i mi ćemo saznati zašto
živimo, zašto patimo... Da nam je znati to, da nam je znati!
Muzika svira sve tiše i tiše; Kuligin, veseo, nasmešen, donosi šešir i ogrtač.
Andrej gura kolica u kojima sedi Boba.
ČEBUTIKIN (tiho pevuši): Tara... ra... bumbija... na klupi sudim ja... (Čita
novine) Svejedno! Svejedno!
OLGA: Da nam je znati, da nam je znati!
Zavesa