Jednako dobri, ali (meni) manje poznati

...Lutalica

Napolju su ponori i vetrovi od kojih se vrti u glavi,
Zveri bez drugog imena osim onog koje im ja dam
Sa zubima koji se zabadaju u putnikov obraz
Do umornog srca dospeva strah.
I uvek je vetrovito, izlazak sunca više
Upravlja ka zvezdanom brodu. Ovde dole
Idem ulicom u svetu koji liči na
Grad u vrevi pod vodom. Pričam
Ponosno mojoj stranoj deci
O šumi tišine i proplancima na Veneri,
Dvostrukom svitanju u senci Titana
I vrtlogu dve nautičke milje zapadno od Marsa
Gde sirene pevaju o čežnji za rodnim krajem i nostalgiji
Dok um ne poželi da više ne zna
A sposobnost da se čezne ne ishlapi.
Moja deca me ljubazno posmatraju. Rado
Bi obradovala starca i slušaju
Sa trpeljivom skepsom izmišljotine
Koje im pričam o lutalici
Koji je video Hristovo lice u magli pored Saturna
I dotakao đavolovu kosu pored Oriona
Gde je Buda izvesno morao da provede bar jednu noć.
(Napolju nema noći. Napolju je
uvek noć.) Ne veruju u to. Ne veruju mi,
i ja se ne usuđujem da im kažem ko je to.
No, dobro. Dokle se sa radošću
Prilazi smrti. Gledam
Svoju ženu i smešimo se jedno drugom.
Pišem sunčevo ime plavim
I delimo ovo stanje
Dok sređujemo stare fotografije.
Gasimo ovaj oganj života
I zovemo to sećanjem.

...More tišine

Moj je život sada više od kiše prašine
Ili mirisa trave kada je vrt tih.
Vozimo se kolima do supermarketa.
Sreda je posle podne, malo pre 12
I moja ćerka diktira svoje najluđe želje
Sa mesta u kolicima koja guram unaokolo.
Ima neke oštrine u biću stvari,
Jedna plava kesica kafe, žuti kolut sira,
I držim oboje čvrstom belom šakom,
Koja je mirna kao božanske slike izrezane u kamenu.
Plaćamo to što smo kupili
I napolju na parkiralištu
Nebo se spustilo i smračilo,
Preti ili grad ili sneg.
Mrak provlači svetlo kroz bele automobile,
I svet čvrsto stoji na usporenom filmu.
To je ovaj odzvanjajući otkucaj srca.
To je ovaj divovski zagrljaj svakodnevice,
I uviđam da je ovo to mesto. To
Sam se ovde rodio da bih sada stajao.
Ne shvatam tu sporu dramu
Što su buka i boje zaista bili.
Koliko mogu da vidim nema
Više ni ostatka haosa ni gladi.
Shvatam da nikada
Neću hodati po Mesecu.
Nije mi bilo skrojeno
Da budem ta vrsta astronauta,
Ali u kiši i slaboj svetlosti van bazara svakodnevice
Stojim na dnu Mora Tišine.

...Ćerka

U mom detinjstvu stvarnost je bila od trave
Okeana s ružom vetrova
I velike kade s peskom na dnu;
Jedna staza do šume udružila se sa suncem
Ljuljaška je rušila horizont
I stavljala svet na kocku u leto

U mojoj muževnosti uživanje moje ćerke je
U dodiru toplog aluminijuma
Previše sjajnog da bi se gledalo u sunce
Sreća ide sama s njom
Dok vetar peva u gelendere
I šapuće da je trava stvarnost

Znam da je bilo više vremena
Više života i svetskih priča
Ali ovo je sada što biram da se setim:
Ove dece sa dolaskom na svet
Ovih halapljivih dečaka i devojčica u vrtu
Ovog nežnog brodoloma u zelenom univerzumu.

...U leto

U leto table treba da se čiste od boja
I stvaranje da ponovo gori na filmu
Iznova ćemo zaposesti plaže milovanjem
I zauzeti okna kuća kao deca

(deca smo bili u podrumima početka:
jutro nas je poznavalo po našim biciklima i
svrgnutim pticama svakog dana
u nadi da će biti vetra preko viših planina)

Stranice će čekati u sveže odštampanim knjigama
Uvelo cveće se baca
I voda u vazama se menja
Kutlača će zameniti šake
Pesme koje sada pevamo odzvanjaće drugim tonom

...Duboka senka

Ovde je predgrađe još jedno stanje
Polusan, poluzaspalost, poluslika na
Toj stvarnosti koja beše u početku
Toj istoriji sveta koju sam jednom znao
I kojoj nikad druge nisam ozbiljno učio

Ovde ću ići ovog mračnog leta
Nevidljiv osim za one s očima
Duboka senka će se setiti svoga brata
A sunce će me od tada prepoznavati

I to će biti kraj stvaranja zaliha
Pritisnuću obraz o čelo
Na magloviti porozni zid sumraka
I neće moja lobanja pući
Ovo mesto ne poznajem tek tako
Ovde sam počeo da pišem

...Isti čovek

Moji očevi su sahranjeni ovde
Njihova imena stoje na istom spomeniku
Kada mislim na reč jednoga
Čujem često glas drugog
Njihove oči i lica slivaju se u jedno
Mršavi muškarci sa cigarama i lulama
Naborani za više života
I slepoočnice su im visoke kao nebo u maju
Stiskam mirne šake
Sunčam se na njihovom zlatnom osmehu
Moji su očevi došli u različite dane
Živeli su svako svoj život i otišli
Ne upoznavši jedan drugog do kraja
Ali kao čežnja i žudnja i smrt
I sećanje je takođe demokratsko
Imena se više ne razlikuju
Postala su za mene isti čovek

...Vrabac

Čovek je ovde bliži nebu
I bliži zvezdama
Ne volim zvuk mesta
Ali znam kako stvari funkcionišu
Posle kiše za mračnih dana
Hladnoća seda natrag
Kao inje u Božju bradu

Neki putuju u druge zemlje
Drugi se brinu samo za bolje vreme
Vratiću se tome
Kada mi se dan približi

Najmanji vrabac
Leti najdalje
I najjače pogađa kišu
Hvata se s njom u koštac svojim kljunom
I probija štit tamo
Gde su veće životinje pokušale
I pale. Možeš
Ih videti kako leže u podnožju lestvi.
To je zato što je vrabac
Najbliži Bogu.

...Moj prijatelj koji treba da umre

Sudeći po svim stvarima
Koje sam video i naučio na putu
Vreme upravo stiže
I kraj nije tako daleko

Neće biti sutra
Jedva da će biti i sledećeg dana
Ili pak prekosutra
Ali iskoristili smo više od života
Nego što nam je ostalo

I ja ću nestati
U kući s mnogim sobama
Gde igle i sonde stavljaju u meso
A sama svetlost je radioaktivna

Moj prijatelj koji treba da umre
Ispričao mi je na kraju
Da će mu više nedostajati bioskop
Od vremena i dana
Ali ipak najviše vrednuje poslednji film:

"Ima tako mnogo soba
Koje ne poznaješ
Toliko izuzetnih stvari koje činiš s nekim
Tih ponižavajućih nemogućnosti da se imenuje
Poslednjih pokušaja da obrnu tok raka
Pomaže kada se to gleda iz sale
Kao što smo ti i ja uvek gledali film"

Nisam mu verovao
Mislio sam da me teši
Ali sada znam da
Ću reći isto
I moja žena i moja ćerka
Će razumeti

Zato sahranite moje srce u Kastrupu
Pokrijte grob stripovima u boji
I starim knjigama koje sam imao po dve
Zaboravi da sam te ikada napustio
Uzmi me ovde, ja sam tvoj sin
Uzmi me sada i napiši moje cifre
Na spomeniku sa imenima očeva

Po tome će me se sećati
Trebalo mi je dugo da nađem put
Ali krenuo sam kući pre večeri
Trebalo mi je dugo da odrastem
Ali sam na kraju postao otac

...Posle škole

Mrak mora da je bio
Naročito potpun i kompaktan
Gmizali su u podrumima, na potkrovljima i u suterenima
Pored ognjišta začepljenih gorivom lošeg kvaliteta:
Sama ljubav bila je racionisana
I masne nalepnice smo koristili umesto butera.
Kažem ti, sine, bili
Smo pravi dečaci.

U arktičkoj zimi bez milosti
Srce nije poznavalo drugo do čežnju
I kasnije su svi legendarni ujaci
Koji su odradili svoje u tajnoj vojsci
Čak i ujak Leif koji je prešao neprijateljima
Bili smatrani mučenicima u bici na Istoku.
Pričajmo još malo, tata,
Kaži mi koliko dugo.

Pili su tečnu čađ i sirovi špiritus
Pušili su piljevinu koja je varničila, duvan sa Fina
U predratnim lulama od svetog drveta
Bilo je to vreme bicikala i svet sirena
Zemlja je morala dole ako bi zatrudnela
A on je učio da se saginje pre nego što glas postane dubok.
Kako ti je bilo, dečko?
Šta si naučio?

Pesma je bila sentimentalna higijena:
Bori se za sve što voliš

...Moja mati, devet godina, posle bombe

Postoji slika moje majke kako stoji
Na ulici u Reneu kada je bomba pala
Ima devet godina i plazi jezik
Koncentrišemo se izbezumljeno
Da bismo naučili pejzaž ruševina
Iza njenog bezobraznog smeška nalik isplaženom trolu
Ali detalji se stapaju
U toj svetlosti osmeh je najjači
I ratno sunce bledi u odnosu na njega

Sećamo se jedino
Tog čuđenja nad rastojanjem
Nad time što je vidimo živu
Kada je svet bio mlad

...Bestežinski

Zima je
Tetovaža mi krvari
I koža je kruta
Ali sanjam o pticama
I moru i suncu
Sanjam o tebi
Da se praćakam i udaram
Savršenu dugu preko neba
Kao glatku ribu u vatri
U jednom nepopustljivom trenu
U kojem me more ne drži
Skočiću sa dna
I zaboraviti svet u svetlosti
Tamo gde nalećem
Svojim životom na tebe
To me može držati do vatre
Ja sam kao Smokey Robinson
Ja sam sunčev sjaj u kišnom danu
Piću vino
Ješću meso
I smejaću se svom prevrtljivom umu
Smejaću se kao bestežinski
Svom životu upravo ovde

...Legende o oslobođenju

Iza garaže u Kastrupu
Kristijan je imao pravi nemački šlem
Tvrdoglavi suvenir njegovog poljskog oca
Koji je bio radnik u pivari
Žudeli smo za čelikom i obožavali ga
Masturbirali zajedno u špilji
I zaklinjali da ćemo se boriti kao Battler Britton

I sanjao sam da sam dobio taj šlem
Ležao mi je u rukama, topao i gladak
I stajao sam u školskoj auli gde je sunce
Zabadalo strelice svetlosti kroz treperavu prašinu
U vibrirajućoj ošamućenoj tišini
Čelo mi je napuklo i mozak
Mi je iscurio u šlem kao krvavo jaje

Čitali smo u državnoj
Brošuri svakoga dana
Ako rat dođe
Neprijatelj ne treba
Da nas nađe u krevetima
Iskričavi govori
Kubanski signali
Blokada u jednom radiju
Predgrađe 1962
Konjica od tikovine
Šarene zavese
Godina posle zida

...Pravi dečaci

Skoro da sam sada kod okna
Ponovo nosim kratke pantalone
Zakopavam se dole silazeći čeličnim lestvicama
I nedostaju mi reči za sreću koju osećam
Što se ponovo prizemljujem u devedesetšestu

Pričaj mi još malo, tata,
Kaži mi koliko dugo.
Kažem ti, sine, bili
Smo pravi dečaci.

PRIJATELJICA

Moja prijateljica zove iz Grčke.
Mogao sam da čujem sunce u vrtu; sedeo
Sam u kancelariji postrance prema prozoru,
S kišom, saobraćajem i pet rupica za svež vazduh
Koje su devetorica muškaraca u plavom sa zadovoljstvom izbušila u kamenu.
Čeznuo sam da budem tamo. Nisam
Imao izbora. Skoro da sam mogao omirisati vetar,
I mogao sam je videti kako stoji tamo s telefonom.
Sunce je bilo tako oštro, da je probijalo haljinu,
Koja se razapela u njenom raskoraku.
Iza nje sedeli su muškarci bronzane boje i pili mastiku u senci.
Nikada mi nijedan poziv nije tako kidao srce.
Sinulo mi je da starimo
I da pogrešno koristimo jedni druge, dok još ima vremena.
Mogao sam da biram jedno od dvoga: da zgrabim telefon,
Uzmem auto do aerodroma i odletim dole
Ili da sve promene definitivno otpišem,
Da se pomirim s mišlju da nikad više
Neću biti ljubavnik na suncu. Prvo sam se osećao
Tako teškim i komplikovanim da sam izabrao da izaberem
Ovo poslednje. Sada sam ovde, Star
Odan, oko ponoći, s kalendarom punim
Pokajanja i samoobmana. Jer
Šta vredi što sam te jednom voleo,
Kada znam da te više voleti neću.

BESKRAJNO

Kazao je to tako, kao da kaže: Nikako
kraj ne postoji, nikad, i mi drhtimo beskrajno,
kao težina vrtloga u papuči plesačice
kad strgne telo sa sebe kao razjaren vepar
koji padne sa neba i počne da se leči,
ne vremenom, već odmah:
razumom, smislom, ćutanjem.
Tako je rekao, kazao, kao da govori nikom.
Mi nismo bili u sobi, ali imamo zapis,
upisan u množinu, koja ne kaže ništa.
O čemu? O početku.
O čemu i on govori jer ne postoji kraj.

DETE

Dete leži u sobi, ne zna za ovaj vek. Ipak,
kada se probudi, ispije vodu i limun.
Limun pluta po bočici kao mrtva planeta:
mrtav je, isečen, isceđen ali osveži dete
ko spisak mogućih očeva. To niko ne vidi
ne čita, iz knjige ili sa usana, jer limun
skupi usne a knjiga zatvori vek.
Tako, dok voda teče, dete uporno raste.
Ono hoda i čita i sasvim napusti sobu,
kao što sadržaj knjige, pročitan,
zauvek ode u svet. Utom
i vek je isceđen, sasušen kao planeta,
i nešto sveže se nazire kako pluta uz svest.
Tu je i skoro je jasno, kao odraz u staklu,
ali to nije stvarno: stvarnost spava u sobi.

IME

Vreme piše po telu sve one bivše stvari
kojih se telo, dok leži, skoro nikako ne seća.
Ta knjiga raste i raste, kao sve što se piše,
kao što trava raste, kao što ruka se pomeri
i tako pozdravi dan a tamo ničega nema:
kao da je isteklo, kao niz ruku, po dlanu
kojeg se telo još seća, jer se drži uz njega.
Ono stoji i leži i mirno prihvata vazduh
čak i kad pluta, lebdi, jer ne može drugačije
sve dok se zove živo, dok prepoznaje vreme,
one sate i časove kojih se možda i ne seća,
ali to nikada, nikome, neće i ne zna da kaže.
Zapravo, neko to kaže, ali taj nema imena,
tu tanku, nejasnu granicu što deli vreme od tela.

KLISURINE

Video sam dve ribe kako nekuda plivaju. Pored
je raslo drvo i njegova je senka
padala ravno po vodi. Ribe to nisu znale,
ali su baš tu prišle, nestale,
tako da više ih ne vidim.
Lep, ne zaludan trud da se prikrije pokret,
da se zakloni živo, zaštiti od rastakanja
koje, sa licem nevolje, uvek dolazi spolja,
čak i kad mu je senka već duboko u vodi,
mada u nju ne zadire: samo se s vodom spaja
da uroni u ništa, da tako zakloni živo.
Položeno i uspravno, jedno je drugom prišlo
u svome sitnom svetu u kojem nema razdvajanja,
gde i bez stvarnog dodira sve što je blisko postoji.
Tako postojim i ja, uronjen u taj predeo
iz koga u visine srljaju kamene litice
čim se živo i neživo odmaknu malo od vode.
Dva zida stena se gledaju, nikada da se spoje,
a da pri tome i ne znaju šta znači postojanost,
šta znači teška reč procep i ime - klisurine.

................***
Dvorove posadi u Odaju Umrlih.
Mirno opšij senke, Mukom, Lagano,
Da ne govori Ime tvoje Ptice.
Čisto urastanje glasa u Visoke Kuće

Bola. Cvet mira (tvoje Disanje).
Ruke su same, Drhte, Bez Smisla.
Ćutim kao groblje neke tihe Pesme.
Umrli pokreti cvetaju bolno. Mru.

Istine (lako, sjajno). Sneno klizimo u Posle.
Kristala više nema. Tako kažu nemoćna
Usta, umorne ruke, Pesnici (prazne šake
bez Reči).

Stroga, ozbiljna tajna Uma. Vešto
Pleše. Crno, potajno Vreme umiruje.
Reč boli, ceri se – Poslednja.

................***
Pelud, sjaj, pena sušta.
Topla reka umornog radija.
Mir lakih nabora. Tanan trag.
Tvoje senke na usnama.

Sobe su bela, usnula bilja
prostora (utrnuli udovi misli).
Reč kamerne tišine. Vilinska
Odaja bola gde te zatvaram.

San i misao (crna utroba), Klavira
što se gasi, sjaj Konačne reči.
Govor usnulog bola. Snene, hitre

Reči - vokali blagosti. Violine
Poslednjeg trnu ko misli.
Gase se dodiri naše istine.

................***
Čitati jednostavno Sunce.
Odmoriti se u Muzici Stanja.
Biti trajan kao Smisao Tela.
(Trošne i mutne Odaje snova

Pogasiti.) Svetlost pijem, kao
Puno Biće Mora. Plav i san
proređen u Snu inom. Polako Umirem
Ko Vreme tvog Odlaska. U Sunce

Odeven punoćom pokreta. Divalj,
Snen tvoj Poljubac tražim. Pogubljeno
Vreme opet sanjam. Lagana,

Tanana utroba svake Sobe. Tiho
me Otvara kao Saće Zrelog Popodneva.
Neko je Pokucao,
Neko je Pokucao…..

................***
Odjekne li zvono naše tajne
Srebro ljubavi mirne. Flauta je
Mlada posuda bića (koju snevam.)
Sve treba pustiti u crnu vodu

Smisla. Sveže, mrkle rituale (-Reči).
Žezlo smrti treba ljubiti,
Lunu umoriti pesmom. Reči su
korali moje nežnosti. Tkalje

Svile umorne, bele. Treba ljubiti
Konačnu pesmu. Glas bez obala.
Usmrtiti pticu stanja.

Crnu misao Vatre, Ljubiti
Tkanje mirisa, Laku put
U poljupcu vokala. Nabore blage Smrti.

SRUŠENI MOST...

1

Ovako smrvljen, delom na tlu
delom u plićaku, most posta ružan,
čudno sveden na sirove betonske kriške,
premrežen čelikom, presamićen i svijen,
raspršene lepote, grubo
ogoljenih komponenti. Predivna kula
s crnilom žica potporne lire
strovaljena naglavce štrči u reci;
nakon toliko meseci opet je dobro, berićetno čak. Pa ipak,
prijateljica veli, kako je pogođen vešto!
Aha, odgovaram. Naši momci su pravi veštaci.

Bez upozorenja, čak i bez sirene,
samo uz savet da se širom otvore
prozori, da ne bi prsli.
I stvarno nije bilo nikakvog zvuka:
samo su se naglo otvorila vrata
stana u Šekspirovoj ulici.

2

Ovde, iznova, moram da kažem:
nakaradni sirovi koncert - most a la Salijeri,
da neukusa, s verom u plan gradnje.

A nije bio star taj most u trenutku smrti:
jutro nakon bombardovanja, oko devet i petnaest
arhitekta ga je pohodio u pratnji
drugova i kolega, žaleći svoje Delo.

Kako se ne upitati na takvu vest:
zar je mogao biti mnogo elegantniji
pre no što su ga oni, mi, srušili.

Pa ipak znaš da je sušta istina što kažu:
oni što grade mostove uvek su u pravu
u očima Tvorca, dok niko ne može
da se izvuče neokaljan preko redaka
onih od nas, što samo ispisuju reči.

SUŠA...

Nije bilo ni kapi kiše od ranog maja.
Sećanje na vlagu još je živo,
trava i lišće još sočno zeleni -
samo korenje polako prelazi u jantar.
Zemlja se skorela u zgužvanu krastu,
i ako je dotakneš prstom
ili zgnječiš petom, rastelovljuje se
u najfiniji prah - u same molekule.
Čestice su dovoljno fine da se udahnu,
ispunjavaju pluća, ulaze u krv.

Tela pokrivenog drevnim prahom
pretvaram se u kip, hladan i bled
i neporecivo suv. U ime susreta
u nekom drugom milenijumu (rasprslo komađe
onog što bejah, zakopano u zemlju -
iznenadni kameni nalaz pod oštricom pluga,
ispod običnih tvrdih suglasnika
koji se podaju tvom vičnom dodiru) - smatraj
ove relikte drevnom slomljenom boginjom,
lica iznošenog do svilastog sjaja, predmetom
nekog neodgonetljivog poklonjenja.

TISA...

Gracilno i sporo valja se Tisa,
obučena u staklo prozora
kuće s početka nekog veka...
Neizrecivo glatko ogledanje,
kao na sekreteru tvoje bake:
i tamo neki amalgam čili
u zelenilo svojih faceta.

Tisa je velika postupna reka
u moćnom ramu čeličnih šipki
iz ere carice Marije Tereze.
Dok nudi strme stepenike žurbe
u prošupljenim kućištima skitnji,
kako popisati sve te obale,
izmeriti moguće poplave,
i pojmiti sve zaboravljene stvari?
Reka koja nežno mrmlja: Nem.
Reka koja zbacuje uzde vremena.
Njome možeš dospeti do neba,
tek uvaživši rojeve svih mena.

Jer voda je infuzija lekovitih trava,
i već sa prilazne ulice
osećaš blag miris uznjihanih cvasti -
poput medonosnog lipara,
što još je na putu punog cvata.

Ponešto od ovoga vidi se sa tornja,
to isto plavetnilo neba, lišeno
dubine i finog romora
simbola što stremi značenju,
mašte koja bi da oživi.
Istina nam iskoračuje u susret,
tek kad smo spremni da se približimo padu...

Kako ono beše o stupanju u reku?
Ko jednom ovde ribari, nikada više nije isti.
Svet nikada ne znači isto
kada se virne i s druge strane.

Stani dakle na obalu Tise
(preko puta mene, dabome) i ona će ti poslati
veran odraz, bez iskrivljenja, izuzev
baš samog temena,
gde se, gle, tanano mreška
ponešto mutan, suptilan plamen.

Китановић С. Александар, (Алексеј Стефанович Нишкин)

ВАПАЈ

Вапијем: да смогнем снаге и моћи,
Да моја душа одлучно у непознато закорачи;
Да у стих слијем сву тескобу будне ноћи;
Да неправду бестидно погледам у очи.
Вапијем још и за речи чисте,
Да на њиховим снажним крилима,
Сигурно узлетим са трновите писте;
Да витешки одупрем свим силама.
Вапијем, ал’ вапијем, музе!
Само да ме не напусте песме...
Постојите да поетици пред вама пузе!
Ал’ ја ћу певати и оном што се не сме...

НЕ ПЛАЧИТЕ!

Децо, што бицикл и лопте немате,
Не плачите – Ваше сузе највише боле.
Јако стегните по који зубић што имате,
Нека Вам маштарије лепше детињство створе,
Кад се већ не може другачије; кад се не може боље.
Ах, како сте само истрајни, храбри, горди! Лепоту
Вашу не могу нарушити ни неправде.ни невоље...
Не плачите – Величајте туђу срамоту.
Како су Вам изгуљене рукице и табани боси...
Јурцасте пуни вреле животне радости,
Јурцасте по кршевима, уместо по свежој роси.
Не плачите – Жртве сте туђе пакости... –
Не, Не жалим Вас! Поштовање Вама треба малени ратници,
Несрећна децо треће класе, будући верни вредни радници.

РАВНО У ПОНОЋ

Несигурно шуме јасенови и брезе...
И Месец Нишави своје лице намеће.
Чује се само тропот тешке резе
Што се нервозно на капију меће.
Све утихну. Недељни мрак паде.
Али ноћ убрзо доби своје ново лице,
Нешто блесну и облик јој даде.
То блеснуше кућне сијалице.
Из свих тих кућа јецање се чује,
Теже и болније од плача...
Поветарци наставише да хује,
Месечина по води да корача.
Равно у поноћ сви гласови умукоше.
Прија тишина та, иако јако боли.
Онда се сетих шта старине рекоше:
„Једино се још сиротиња Богу моли!“.

Хајка

Држ’те студента!
Још треба да се удри
По џепу и глави.
Јур’те брже!
Умоћи може.
Хватајте га!
Куд је то пошо?
Објасните му да Србин је!
Шта ће му образовање?
Никуд није добро дошо.
Тако је! Удри сад!
Јаче, јаче!
Не опири се бунтовниче,
Режим зна шта је
Најбоље за тебе!

ПРОСЈАК

На улици ту, на картану, згрчено,
лицем положеним на коленима,
са испруженом, од зиме промрзлом
и испуцалом, руком, просјак седи.
На лицу му подеран шал,
на глави, од снега, мокра капа.
Тело му обмотано капутом без дугмади,
ноге у старим ципелама мрзну.
Старица добра му, у пролазу,
јужно воће пружа.
Рука не мрда,
Просјак воће не узима.
Старица добра, инсистира!
Руку му помера,
а беживотна рука на путу леже.
Тај просјак jош дечак беше!...

О ВЛАДАРУ

Он је наш владар прави!
Има свети светли знак на глави.
Води нас путем Европе и света,
Да наша земљица више ником не засмета.
С њим, и у мировне мисије идемо!
Идемо, правду да делимо...
И кад нас слаже, то је: јер нас воли!
Не да другом памет да нам соли.
Он на црту увек излази!
Без своје витешке пратње никуд не полази.
Чува нас од познате тамне изолације!
Учиниће да нам завиде све нације.
Немамо ни фирме ни усеве,
Ал’ зато реновирамо главни град и све путеве.
С њим, на челу, за глад више нећемо знати!
Нити о будној историји што нас верно прати.
Он је наш владар прави!
Има свети светли знак на глави.

АВАЗ

Аваз неки лепи даде ми снаге,
Изнад рима издиже ме смело,
Збројах све пољупце драге,
И реко – Ћесарско је ово дело!
Ал’ цагрије његове два краја имаху,
Те и мене што сам му смисао дао,
И тако оштрог у слуху исковао,
Посече још при замаху.
Аваз тај из срца се зачуо,
Ко недостижни тријумф славни...
И ова, као и та песма коју сам зачео,
Ништа је друго, но ћеиф љубавни!...

РЕЗУЛТАТ

Нек букти тај пораз што се дуже од победa памти
- Да је страсно љубљах, али не, и имадох.
Нека се памти, али да се не врати!
Ја љубљах жену бајну, али њену тајну не знадох.
А, тајна та, од давнина јоште је позната:
Исконско за добро једнога није!
Те, и љута похлепа сад ми дозната:
Чак и дотаћи (исконско), мало је.
У мени осташе трагови усана врелих;
Осташе ране покушаја смелих:
Да л’ и друге љубљаше, и љуби, ко мене?
У круг вртело се то питање исто,
Тврдоглаво, без мира, без смене...
Остах сам! – То је једино чисто.

Horoskop

Pojavljujem se u milionima kopija
nikad nisam nastajao brže
dokle god da se radjam
niko više ne može da me istrže.

Ćelije infiltriram kroz fontanu sreće
proždirem armaturu gradeći beskraj
električni napon ne pada na nulu
razdvojen rastem pravo u raj

Odavno sam prešao u crveno
zelene se nečije oči na bledo-žutom licu
leži mučenik u cvetnoj žardinjeri
i drži se dušom za plastičnu žicu

Moje se telo povećava još više
niz kičmu njegovu jedem drvorede
oduzimam snove iako ih ne diram
jezera iza kože počinju da sede

Opstaću,bez obzira na verovatnoću
ne plaše me njihove fabrikovane prognoze
sve unutra sada je moj grad
i kad me nalaze kosti im se zgroze.

Đorđe Aćimović

Buđenje

Sedam sati sna
klizne kao kap
otkaz onim očima
klecaju k’o kolena
uopšteno uši ujedaju
lopovski lavež letargije
ako aminujem apatije
želim život želeti
nisam naročito nem
iako ipak izgledam
žalim život žalosni
izgoreše isti izvori
vraćam vodu vodenici
opada otpad opet
talog teskobe na tavanici.
Đorđe Aćimović

REČ

U senci svog straha stojim i dozivam tvoj smeh
zvuk odlazi u beskraj jer nema se na čemu zaustaviti!
nema srca na kome se može odmoriti
i koga može trgnuti!
Nema ničega
Moja reč kruži svetom i luta
luta kao gusar u potrazi za blagom
i u čijem oku blista sloboda

Reč je luda i nema smisla
poput pijanog mornara gubi se u mrak
a onda ujutru,
kreće za galebovima
ko zna gde?!

To je samo moja reč
to sam ja!
A život, život je svo to nebo
i more ispod njega!
I ti galebovi i tuga.

Život je sloboda
i moja reč ga ima u oku.
a ja imam tebe
i u oku i u srcu!

A ja sam opet, samo ona reč
a ti, ti si moja sloboda i moj život!

I ako nekad vidiš u ovom moru
poruku u boci
znaćeš da je za tebe
i molim te nemoj je otvarati
pusti je da i dalje luta,
jer u svakom trenutku
znaćeš da je moja reč ljubav
i da dok stojim
u svojoj senci straha
osmeh ti dozivam sa "volim te"!
Đorđe Mitić

Владимир С. ПУТНИК,
је рођен у Београду, 20. августа,1960. године, али од своје осамнаесте
године живи у Сокобањи, коју сматра другим завичајем. Пише родољубиву,
духовну, љубавну и поезију за децу, са којима се радо дружи и помаже
им да се у најлепшем светлу представе јавности и љубитељима поезије у
Србији. Један је од оснивача Књижевног клуба "Соколово перо", у
Сокобањи, у септембру, 2002. године, али више није члан тог клуба, јер
успех његов и још троје, сад бивших чланова, смета неким сујетним,
љубоморним и таштим особама у клубу.
Члан је СКОР-а, и књижевних клубова: "Карађорђевић", из Београда,
"Душан Матић", из Ћуприје и "Удружења књижевника Бранко Миљковић", из
Ниша.
Добитник је многих награда, признања и похвала за поезију, али и
за иконописање, од којих је најзначајнија и најдража награда музеја
Српске православне Цркве, трећа награда, за икону Српских новомученика
Јасеновачких, 1991. године.
Осим поезије и иконописања, бави се новинарством.
Живи и ствара у Сокобањи и жеља му је да се обнове порушени стубови
српске културе, пали под најездом труло-западњачког и оријенталног
простаклука!

ЦРНА ХРОНИКА

Јутарњу кафу с уживањем испијам, полако,
упоредо с димом омиљене марке цигарете;
и питам се, (листајући новине, тек онако),
шта се јуче, у теби, догодило Свете?
Политичари на првим странама, насмејани,
презирући једни друге улагују се народу;
обећања празна казују, вешто нашминкани,
а само на себе мисле, зло наносе роду.
Обимна Црна хроника на страницама новина
гане ме, ружну ми успомену пробуди.
Увек се двоумим: да ли је мана ил' врлина,
писати хладно о трагедијама обичних људи?
Са Запада су, редовно, узнемирујуће вести;
(криминал је темељ западне цивилизације),
малолетни ученик побио другове, из обести,
дрогиране силеџије постају идоли генерације.
Безумно ратовање у тридесетак земаља
свакодневно однесе многе људске животе.
Непогоде и болести нова начинише гробља,
пустош је на планети, некад рајске лепоте.
У рушевинама града на хиљаде страдалника,
осакаћених и рањених препуна је болница.
На улицама градова међ' грађанима паника,
где ли их вреба следећи бомбаш-самоубица?
И као да је мало несрећа и пошасти,
лични окршаји нам закуцаше на врата.
Читам, у породицама без морала и части,
син заклао оца - брат убио брата.
Заборавим на кафу, охладила се у шољи
и цигарету гасим, нагорелу до пола.
Све је мање наде да људи буду бољи,
а све више страдања, крви и бола.

ИСПРАЋАЈ ЈУНАКА

Непрегледна поворка, уплаканих очију,
у одећи црној, безвољног, тешког корака,
још једног погинулог, бранећи Мајку Србију,
на пут без повратка, испраћа јунака.

Ожалошћени најближи за ковчегом на лафету,
корачају полако, у неверици, погнутих глава.
И само на трен погледе скрену ка детету,
којем су рекли: "Ћеро, тата ће вечно да спава".

Још један је страдао на бранику ораџбине
и многи ће мученички у Вишњи живот прећи.
"Сине, јуначе, сретне ти биле ране",
све би дала мајка, да је могла рећи.

"Не плаче се за јунаком", пословица вели,
јер дело је његово праведном Богу угодило,
ал' тешко је срцу, које се надвоје дели,
срцу мајке кад изгуби своје чедо, мило.

Како зауставити сузе, да не наквасе лица,
брата, сестре, родбине, другова у болу?
И ко ће одговорити, када пита девојчица,
зашто је њен тата не испрати у школу?

Још једна хумка, међ' гробовима, српским,
опело поје свештеник, гроб прелива вином.
На небу му слава с мученицима косовским,
на земљи туга родитеља за вољeним сином.

У заборав ћеш пасти, борче за слободу,
сведочиће о теби пожутела умрлица.
Заборавиће многи, у овом несретном роду,
да си пао од руку - бездушних убица.

НАЈДРАЖИ САН

Нешто ме је ноћас, отргло од сна,
узбуркало крв ми и ознојило дланове;
збуњена се, с муком, пита глава снена,
шта јој немир изазва и кошмарне снове?
Стоти пут, већ, будан дочекујем дан,
ко ми зоро, селе, крепки оте сан?

"Нисам те разбудила", каже зора плава,
док новоме дану лице разоткрива,
"питај тело, своје, што мирно не спава,
одавно се, нешто, са њим чудно збива."
Кажи тело моје, шта те је коснуло,
кад синоћ си преморено на лежају уснуло?

"Уморно јесам и одмора још тражим,
но самоће болне превише ми било.
Зарад чежње дуге и бол да ублажим,
уз њено сам тело, у сну се привило.
Анђеоско теоце руке су загрлиле,
оне ће испричати шта су учиниле."

Питам руке дрхтаве и дланове ознојене:
шта сте руке, грешне, радиле у сну?
"Груди смо јој миловале и образе румене,
додирима целивале свилен-кожу њену,
од златокосих власи плетенице смо плеле."
Дивну бајку беседише руке, моје свеле.

"Немој нас кривити и грешнима звати,
мисли су нас твоје пружиле до ње.
Ако грех је у сну, лепоту миловати,
шта су за то криве руке, послушне?"
Како мисли одлутасте, ко распири плам,
зар је нисте заборавиле, реците да знам.


"Да л' се може заборавити голубице глас,
усне медне можеш ли, да не осетиш стид?
Очи плаве, косу златну, витки јој стас...
О, да л' ти лепшу угледа, очију вид?
Срце нас је одвело у њену одају,
срце твоје памти још и воли Марију."

А ви, усне моје, зар је нисте пољубиле?
Где сте очи биле, зар је нисте погледале?
"За рукама и мислима, али нисмо журиле,
а онда смо пробуђене зору угледале."
Ах, зашто се очи нисте са њенима среле,
зашто усне не љубисте њене, медне, вреле?

Причај срце, поносно, шта те је навело
да потиштеној души рану отвараш?
Кад знаш да је никад нисам преболео,
како можеш у грудима гласно да одзвањаш?
У младости срце, подло си ме издало,
кад не куцаш крај ње, зашто ниси стало?

Ћутиш, срце болно, а знам да се кајеш.
И за грех у младости и за грехе ове.
Кајањем, твојим, мени снагу дајеш,
да сачувам успомену кроз најлепше снове.
Не кривим те, срце, младо си тад било,
њено име дозивај и души је мило.

Потражите је очи, међ' звездама сјајним,
засењујућим жаром на небу светлуца;
пронађите је мисли међ' вилама, бајним,
коса њена сјајнија је од јаркога Сунца.
Омилела је мени сада, касно - ја се прену'!
Њено име понећу у гробну таму, земну.

Молитве ће непрестано усне говорити,
Анђелима, небеским: подајте јој крила;
Рајском врту: мирисним цвећем је окити;
Изаткајте звезде стазу, по којој ће вила,
Једрити к несретнику, у снове ми доћи.
А ти зоро, селе, не крати ми ноћи.

Застаните јутра, не журите лудо,
не крадите ми срцу најдражи лик!
Како без ње да поверујем у чудо
и коме ћу о љубави написати стих?
Пробудите је хорови славуја у свитање,
надахнуте жудњом, певајући песме.
Појте јој да моје оживело надање,
за њеном близином пресахнути не сме,
док живота имам и памети свесне.

Пред иконом Христа смирење тражим,
ганутог срца - сада понизан роб.
Спознах, кад молитва дух ми оснажи,
венути за њом је мени, суђена коб.
Уточиште пружи ми Саздатељу, свега,
послушај, Милосрдни, слугу својега:

Опрости грехе, Господе, срцу покајаном,
опрости, Благи, мени к'о блудноме сину.
Немој ме осудити, што у сну нестварном,
на тренутке осетим страст и милину.
А ноћ када дође, мисли ће похрлити,
до постеље њене тад ћу сретан бити.
Веселиће се душа, кад осване будна,
кад ме сваке ноћи нешто, отргне од сна.

ОПОМЕНА

Све сам могао, ја.
Тако ми је Бог наум дао.
Али сам Његову вољу погазио,
људима сам више веровао.
И када сам спознао да греше,
да им је дволичност водећа особина,
мишљах: све ће то
хришћанске врлине да реше,
зар смем нешто рећи
против Божијег сина?
А сви смо деца, Божија,
Промислом створени да живот продужимо.
Исти смо, пред Богом, брате
и ти и ја,
а опет се супротним вредностима дивимо.

Све што смо од предака наследили,
са гнушањем смо
и презиром погледали,
хришћанско милосрђе сломили,
к'о чашу од стакла.
И анђели су, Господњи,
на оба ока зажмурили;
сине, човечији, душом си
на педаљ од пакла!

Да, све сам могао, ја.
Само да сам више себичан био.
Не бих бринуо за сутра,
имам ли шта?
И овако и онако,
Бога сам разгневио

РАЗГОВОР

Шта то велиш, Моравице, на измаку дана?
Што валима својим страшне речи збориш?
Од камена и воде, Божијом руком саздана,
са смртником причаш, место да жубориш.

Кажеш: жао ти је људи, што у мраку ходе,
да настају дани помора и плача;
лешине ће твоје загадити воде.
А, гинуће многи, од болести, глади, мача...
И ниједном грлу жеђ нећеш угасити,
јер коритом твојим неће вода тећи,
гној и крв ће земља из утробе лити.

Памтиш реко, време када си потекла;
да си многе јунаке у битке испратила.
И проломи се јаук, брзаком, кад си рекла:
„Јунацима се слава грехом помрачила!“

Обале ће твоје осванути пусте,
једне сиве зоре, из ада што се буди.
И неће бити устију да кајања изусте,
нит очију сузних, јер нестаће људи.

ЗНАМ МАЛА

Знам, неће много дана проћи,
ти ћеш другом пољупце дати, мала.
Биће ми криво, јер сам те љубио,
а пољупцима, мојим, ниси веровала.

Ако те жеља повуче к другом
и у загрљај, његов, будеш пала,
сети се, на трен, само драга,
загрљају, мом, ниси веровала.

Чекаће те, он, на уговореном месту,
журићеш кроз ноћ
и низашта на свету не би застала.
И ја сам, некада, стрпљиво чекао,
ал' чекањима, мојим, ниси веровала.

Када у тишини собе, на јастуку,
неком другом будеш нежно шапутала,
или његове речи слушала.
Као гром нека те погоди мисао:
речима, мојим, ниси веровала!

И нека кажу да сам љубоморан,
ил' непоправљива, себична будала!
Али, желим да те прогања истина:
никада ми, љубави, ниси веровала.