Nadežda Petrović

Vodenica

Turski most

Stari sedrvan u Prizrenu

Prizrenka ciganka

Portret starice

Polje kosovskih bozura

More

Gracanica

Bavarac

Autoportret

Надежда Петровић је дете једне србске грађанске породице у којој је било далеко више разумевања за културу него што је то био редовно случај у Србији онога времена, управо из породице која је у том погледу представљала један од ретких изузетака.
Родила се у Чачку 12. октобра (29. септембра ) 1873. године као друго по реду дете Димитрија Петровића, тада наставника цртања чачанске реалке, и младе учитељице Милеве, рођене Зорић, из тителске породице Зорића, сестричне и васпитанице Светозара Милетића, у чијој је кући одрасла. Породица се касније настанила у Београду, у тадашњој Ратарској улици, у кући Надеждиног деде, познатог трговца хаџије Максима Петровића.
Временом изродила су се многобројна дијеца, од њих тринаесторо било их је остало седам девојчица и два дечака, међу којима Надежда није била једини уметник. Њеном оцу није се испунила жеља из младости да оде на сликарске студије у Италију. Касније је био у пореској служби, али је целог века остао озбиљан сакупљач историјске грађе и колекционар старина. Писац је и једне ваљане књиге, Финансије I века.
Породица је била у присној вези са Светозаром Зорићем, Надеждиним ујаком. Зорић, касније професор Техничког факултета, био је човек ретког образовања и културе, добар познавалац сликарства, сликарски син, а и сам сликар - када му је то време допуштало. Он је био најближи Надеждин сарадник у времену њених студија, па и касније, када је изабрала свој пут у сликарском позиву. И иако, изгледа, није делио у свему њена сликарска схватања, помагао јој је, у дугим и оштроумним дискусијама које су се жестоко водиле, да бар јасније и чвршће формира своја гледишта. Сазревајући у таквој породичној средини, осим тога поштеђена сиромаштва, коме ретко да је који од наших уметника избегао. Надежда је имала за наше тадашње прилике нарочито повољне услове да од ране младости заволи уметност и да развије своју вишеструку природну обдареност. И кад се код младе ученице београдске Више женске школе видело одређеније да има смисла за сликање и жеље да се ода сликарству, њен отац као да је једва дочекао да је преда у руке свом пријатељу сликару Ђорђу Крстићу.
Импресионизам у Европи и код нас

Године 1874, само неколико месеци по Надеждином рођењу, у Паризу, у једној фотографском атељеу на Капуцинском булевару, приређена је она чувена изложба поводом које је једно ново револуционарно струјање у уметности Запада добило своје име. Импресионизам је, наишавши и дуго наилазећи на нечувен отпор баш оне класе чијим се свакодневним животом инспирисао у својој тематици лишеној романтизма и идеализовања, својом борбеном упућеношћу непрестано ширио границе свог утицаја. Углавном из њега, а унеколико и као реакција на његове принципе, настала су и друга нова схватања, која су, такође у завади са традицијом, кренула другим путевима тражећи све нове слободе за сликарство.
Пред крај прошлог века, нова уметност, с Паризом на челу, нашла се у матици целокупног тока европског сликарства, далеко премашујући по својој животној снази друга схватања која су паралелно са њом постојала, неослобођена присећања на стару поетику и формуле великих мајстора прошлости.
Први учитељ - Ђорђе Крстић

Њено школовање у Крстићевом атељеу трајало је неколико година. (Осим Крстића, Надежда је у београду посећивала и Кутликову школу.) Колико је Крстић допринео саветима њеном развоју, више се не може видети. Из тог ђачког времена остала је од значајних студија само једна мала мртва природа, не без чара, топло, мало звучније колорисана у свом тамном тоналитету - можда једина мртва природа остала од њене руке и утолико занимљивија што је Надежда доцније, по природи свога темперамента, морала стајати далеко од те врсте мотива.
На тој слици се ни уколико не назире ниједна од Надеждиних црта, што ни мало не изненађује, али се не осећа ни онај афинитет са начином и техником учитеља који се обично у ђачким редовима гласно испољава. Остаје ипак чињеница да је Крстић био њен први учитељ, и тешко је предпоставити да темпераментни и дубоко осећејни мајстор Студенице,Чачка, Косова Поља и др. серије наших првих пејсажа сликаних у планеру, није морао оставити у души сасвим младе девојке која ће постати страсни сликар србских предела неки нарочити, ма и неодређени утисак, који крај свог привидног, а и стварног јаза у сликарским срединама и изразу, можда ипак упућује на неки чудни духовни континуитет.
Минхенски период

Свакако је Крстић био тај који је на њу утицао да за своје даље студије изабере Минхен. Забележена је 1899. година као година њеног одласка на минхенске студије. Но судећи по томе да је неоспорно у Минхену провела око четири године, а своју прву изложбу на Великој школи, по повратку са студија, приредила 1900. године, мора се закључити да је тамо отишла знатно раније.
У Минхену је још 1891. године Словенац Ажбе, по наговору неколицине млађицх сликара ђака, међу којима Весел и Јакопич, незадовољних поукама на академији и којима су школске мере биле претесне за њихова сликарска стремљења,отворио био своју школу. Школа се била прочула због либерализма своје наставе и нагло нарасла.
У време Надеждиног доласка у њу, славни трио Ажбеовог атељеа у Георгенштрасе били су словеначки сликари Јакопич, Грохар и Јама, око чијих су се радова с респектом гурали остали многобројни ђаци оба пола и свих могућих језика. Весел, нешто старији, био је изишао из Ажбеове школе. Са овим Словенцима Надежда се спријатељила.
Србијански период

Својом првом изложбом у Београду, Надежда је с буром и галамом отпочела своју сликарску каријеру у Србији. Зар после рада на академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости но импресионистичке радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова? - гласио је дочек у Новој Искри. Даље би било сувишно цитирати. Критичар назива њене радове једноставно оно. Разуме се, није изостао закључак да ће ако само буде мало дуже гледала велике радове класичних сликарских школа... итд. Очигледно сарадник Нове Искре није ни слутио да је Надежда Петровић у Немачкој не само дуже гледала, него и пажљиво копирала старе мајсторе нарочито Рубенса и Зурбарана. Копије су до данас очуване. Оне свједоче о чудноватој лакоћи с којом је Надежда улазила у технику ових великих уметника и запањују нас тиме што нам откривају с каквом је дисциплинованошћу умела да савлада своју плаху и својеглаву природу и да остане потчињена и верна узору. Но она није остала на путу класичних сликарских школа.
Париски период

Године 1910. и 1911. Надежда борави у Паризу, где јој је Мештровић оставио свој атеље. Париз за њу није био новост. Она га је посетила више пута пре него што је осетила потребу да се у њему за дуже времена настани и да у њему ради. У њему се могло заувек остати, из њега се могло побећи, али је његова власт била толика да се није могло бити сликар, а да се он мимоиђе .
Тадашњи сликарски Париз, у ком је посмртна слава Сезанова била на врхунцу, био је у грозници неснисходљивих; езотеричних тражења и открића, називаних познатим именима. Њима се није остваривао Сезанов сан да веже импресионизам за пусеновску традицију и њих се није тицала публика у шкрипцу која ту умјетност не разумије, а од које се ипак очекивало да схвати и заволи све језике настајуће нове уметности и сва супротна тврђења на њима речена.
Надежда, која је имала смисла за ново и смело и која је нагонски била окренута према будућности, није могла остати равнодушна према том Паризу. Наводи се да је она суделовала с Пикасом, Матисом и Маријом Лорансен, на једној уској, једној од првих изложаба фовиста, - што би одговарало њеном конспиративном карактеру. Она је покушала некако суморно и да престави нашој публици тај покрет у данашњој сликовној умјетности - на све стране у свим правцима - те правце које назваше: примитивисте, фовисте, кубисте, футуристе итд. Писала је да сви ови новији правци носе у себи младост и здравље. Уметнику који се сваког тренутка пита гдје лежи истина наука је притекла у помоћ и помогла, да на основу физичких и математичких закона решава и уметничке проблеме - кубизам и кубистички принципи нове уметности производ је овог двоструког трагања.
Ратнички Период

Кад су 1912. почели ратови, многобројне жене Србије прихватиле су се неговања рањеника по болницама. Само две су биле одређене од стране Санитета за ратну зону при Врховној команди за војничку службу. Једна је била Надежда Петровић. Њен предани рад у пољским болницама на ратиштима, њена храброст и њена највећа жртва коју је дала на тој дужности добровољца остали су као нарочита, светла успомена .
Време Балканских ратова било је уједно и њена последња значајна сликарска жетва. Догађаји су наметали теме. Мотиви су били Призрен, Везиров мост, Скопље, Косово Поље.
Објава рата 1914. њу је затекла у Италији. Била се опоравила од тифуса прележаног у Скопљу за време епидемије 1913. и вратила одмах у земљу, опет на дужност војне болничарке, на којој је остала до краја. Умрла је у Ваљеву од тифуса.
Закључак

Надежда Петровић није доживела своју локалну сликарску славу. Она је била и вољена као друг и цењена као човек и поштована као борац на свим пољима своје активности, осим сликарске. Њена смрт је била дубоко ожаљена у времену кад се гинуло нештедице. О њеном сликарству, међутим, док је живела, није била написана која топла реч. Критике су се кретале између грубости којима се брутално негодовало против те сецесионштине за коју би лекарски ваљало анализирати укус којему се она допада ( 1906. ) и оних учтивих неодређености којима се избегава суд као: Надежда Петровић налази се несумљиво на путу напредовања ( 1907. ) или Надежда Петровић ... која се са снагом младости за коју нема могућности пашти да победи сунце ( 1912. ).
Њена Фасада Богородичне цркве, кад је 1912. била изложена у Београду, оцењена је као немогућа, као једна од оних мистификација рапена, који их увече износе уз париске кејове, пошто се преко дана њима занимао париски бадауд. Надежда се није доказивала. Године 1909. она је мирно и једноставно написала: За све се тражи времена, а за васпитање публике мало дуже времена - а 1912. године написала је следеће: Савременицима су свагда новатори смешни и луди, логично је и појмљиво, јер се они својим интелектом, индивидуалношћу са којом посматрају људе, природу и све њене појаве, издвајају из своје средине; они и јесу ту да уносе исправке са новим акордима, да искорењују све оно што није производ духа, каквог ствараоца и васпитача великих маса.
Izvor-
право слово