Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:49 am
Rođen 24. jula, 1983-e godine u Beogradu.
Objavio:
Vanila i Rum
Mala zbirka zabluda
Tri godišnja doba i smrt
Izgubljene intime
Paperja
Stvari kao što je ljubav nemaju objašnjenje, ali imaju odgovor, a on je prost... Odgovor na ljubav je ljubav! Onaj ko to pokuša objasniti naukom, duboko je zaglibio...
Objavio:
Vanila i Rum Mala zbirka zabluda Tri godišnja doba i smrt Izgubljene intime PaperjaStvari kao što je ljubav nemaju objašnjenje, ali imaju odgovor, a on je prost... Odgovor na ljubav je ljubav! Onaj ko to pokuša objasniti naukom, duboko je zaglibio...
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:50 am
Moja ljubav ima sedam pasa.
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il’ matoro,
njoj je to sasvim svejedno.
Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.
I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.
A i nije.
Obuje ponekad dve različite
čarape.
Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.
Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga...
Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže – „Neeeeemooooj!“
a sve se smejulji.
Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.
Probudi me u tri ujutru,
da mi „nešto pokaže“.
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.
Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.
Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu...?“
Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)
Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.
Ako sam napisao pesmu,
pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.
Zna odakle dolaze.
Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.
Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“
I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“
Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.
Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60000 evra i kaže:
„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...
toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom...“
ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...
Volan se ukrutio.“
Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).
Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekad
neka ružnija.“
(Izmišlja(va)!)
Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.
Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.
Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.
Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže – „Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu...
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri...
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora...
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me zajebavaš, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
- sve istina!
Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)
Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...
Znam ko si. Opusti se malo...“
Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ...
Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.
Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.
I kaže mi –
„Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje...
To sranje bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji...“
Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona... ne uzima.
Kaže „Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna.“
Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile – instant.
Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.
A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.
Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.
Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.
A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko...
Za nju su stvari samo stvari.
Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.
Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za – s psima
tamo napolju!
Al’ i drveće bi joj,
čini mi se polomio.
I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al’ čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno!
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il’ matoro,
njoj je to sasvim svejedno.
Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.
I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.
A i nije.
Obuje ponekad dve različite
čarape.
Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.
Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga...
Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže – „Neeeeemooooj!“
a sve se smejulji.
Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.
Probudi me u tri ujutru,
da mi „nešto pokaže“.
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.
Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.
Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu...?“
Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)
Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.
Ako sam napisao pesmu,
pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.
Zna odakle dolaze.
Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.
Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“
I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“
Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.
Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60000 evra i kaže:
„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...
toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom...“
ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...
Volan se ukrutio.“
Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).
Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekad
neka ružnija.“
(Izmišlja(va)!)
Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.
Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.
Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.
Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže – „Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu...
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri...
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora...
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me zajebavaš, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
- sve istina!
Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)
Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...
Znam ko si. Opusti se malo...“
Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ...
Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.
Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.
I kaže mi –
„Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje...
To sranje bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji...“
Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona... ne uzima.
Kaže „Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna.“
Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile – instant.
Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.
A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.
Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.
Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.
A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko...
Za nju su stvari samo stvari.
Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.
Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za – s psima
tamo napolju!
Al’ i drveće bi joj,
čini mi se polomio.
I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al’ čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno!
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:50 am
O SVEMU ŠTO ŽELIM
Najviše te želim
sa svim tvojim manama.
Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!
Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…
Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…
Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje
polomiti da vidi
“kako radi”
polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo
Najviše te želim
sa svim tvojim manama.
Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!
Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…
Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…
Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje
polomiti da vidi
“kako radi”
polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:51 am
FRAGMENTI
****
Živim u mraku,
jer sam u njemu našao jedan kamen,
za koji verujem da je sunce...
(MINIJATURA O ZALJUBLJENOSTI)
****
Ljubi: Tek onog, koji pred tobom drhti.
Jer to je zemljotres srca. Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu planine nežnosti...
Izvajaj te vrhove svojim dahom.
Ne dozvoli da ih okuje krti led neodlučnosti.
Nemoguće stvari uvek imaju veoma moguće završetke.
Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada... Veruj da je ipak možda voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje?
Čuda samo tako opstaju. Kada i druga čuda
veruju u njih.
(APRIL)
****
Ljudi imaju granice u očima, sa olako podmitljivim stražarima...
Nauči da stvari gledaš po tome kako dišu,
i ne slušaj šta govore, već traži šta su nam prećutale.
Nauči da stvari ljubiš tamo gde im je srce,
a ne gde su im spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći skroz.
Nauči da grliš ramenima, a ne šakama.
Ramenima se više obuhvata.
(POUKE)
****
Izgovoreno, hiljadu milja od granica koje dotiču tvoje
i najperifernje snove, ovog februarskog popodneva,
tvoje ime je samo bela izmaglica mog
vlažnog izdisaja i šapat jednoj grudvi
otopljenog snega među mojim šakama...
Neće te dozvati. Izgovarajući tvoje ime
moja slabost u tebi izaziva odbojnost.
Neće te trgnuti. Ti si ta koja je već istrgnuta.
(ŠIFRA)
****
Neću te izlečiti od muškaraca,
od kojih tako neizlečivo boluješ ove zime,
u kojoj se snegovi svakodnevno serviraju za doručak
bušnim cipelama u predgrađu.
(SOUL PAINKILLERS)
****
Na „Volim te“ se odgovara očima,
na zagrljaj mirisanjem njene kose,
na poljubac klecanjem kolena...
(ODGOVORI)
****
Živim u mraku,
jer sam u njemu našao jedan kamen,
za koji verujem da je sunce...
(MINIJATURA O ZALJUBLJENOSTI)
****
Ljubi: Tek onog, koji pred tobom drhti.
Jer to je zemljotres srca. Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu planine nežnosti...
Izvajaj te vrhove svojim dahom.
Ne dozvoli da ih okuje krti led neodlučnosti.
Nemoguće stvari uvek imaju veoma moguće završetke.
Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada... Veruj da je ipak možda voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje?
Čuda samo tako opstaju. Kada i druga čuda
veruju u njih.
(APRIL)
****
Ljudi imaju granice u očima, sa olako podmitljivim stražarima...
Nauči da stvari gledaš po tome kako dišu,
i ne slušaj šta govore, već traži šta su nam prećutale.
Nauči da stvari ljubiš tamo gde im je srce,
a ne gde su im spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći skroz.
Nauči da grliš ramenima, a ne šakama.
Ramenima se više obuhvata.
(POUKE)
****
Izgovoreno, hiljadu milja od granica koje dotiču tvoje
i najperifernje snove, ovog februarskog popodneva,
tvoje ime je samo bela izmaglica mog
vlažnog izdisaja i šapat jednoj grudvi
otopljenog snega među mojim šakama...
Neće te dozvati. Izgovarajući tvoje ime
moja slabost u tebi izaziva odbojnost.
Neće te trgnuti. Ti si ta koja je već istrgnuta.
(ŠIFRA)
****
Neću te izlečiti od muškaraca,
od kojih tako neizlečivo boluješ ove zime,
u kojoj se snegovi svakodnevno serviraju za doručak
bušnim cipelama u predgrađu.
(SOUL PAINKILLERS)
****
Na „Volim te“ se odgovara očima,
na zagrljaj mirisanjem njene kose,
na poljubac klecanjem kolena...
(ODGOVORI)
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:51 am
VINO
Ne razumem ljude koji piju loša,
i previše kisela vina...
Vino mora biti kao poljubac!
Snažno, strasno, iskreno...
a ujedno i svilenkasto,
prirodno,
da ostavlja ukus ljubavi,
da trnu usne od njega,
da se zarumeni od njega...
Da bude pravljeno s ljubavlju!
Baš kao poljubac!
I kada muškarac drži čašu vina,
trebalo bi da je drži,
kao da drži ženu na svom dlanu.
I da je nežno pripije uz usne,
i uzme tek mali gutalj...
Nikako na silu,
i nikako sve odjednom!
Žene imaju i previše vatre u krvi
da bi pile vino!
Ali i one moraju znati kako se pije vino...
Prvo treba da ga omirišu,
i duboko udahnu njegov miris...
Krišom!
Kao svog muškarca...
Zatim treba da se ogledaju u njemu.
Ako ne vide jasno svoje oči u njemu...
Sjajne i lepe...
Ne treba da piju to vino!
I da znaju!
Muškarci su kao i vino,
s godinama sve boljeg ukusa,
i sa sve više kvaliteta...
Ako je strasna,
žena mora da pazi s vinom!
Najbolje bi bilo u tom slučaju,
da pije po gutalj vina
na svakih deset muškarčevih,
a njenih dvadeset reči...
Muškarac i vino,
prave tajne...
Žena i vino,
odaju tajne...
Žena treba da uzima vino,
kao da uzima sam grozd
od koga je pravljeno...
Kao da skida usnama,
zrno po zrno...
I da ga ne guta kao vodu,
već da uživa u njegovom ukusu,
i da čeka...
Da čeka, da joj vino, oboji sledeću reč.
Mada sam ja za to,
da i muškarac i žena
piju vino iz iste čaše!
Ako hoće da piju iz iste čaše,
onda su sigurni da žele,
da se njihove usne spoje...
Iz jedne čaše,
odmah na početku!
Jer vino hoće da prevari,
pa Vas povede svojim ukusom,
a Vi mislite da je to slast tuđih usana...
A, to u Vama,
i njoj, gori strast vina,
a ne strast srca!
Polako! Polako...
E, sada kada sam Vam odao ovu tajnu,
naspite čašu dobrog vina,
za Vas i Vašu voljenu osobu...
Crnog i jakog,
da govori istinom iz Vas...
Jer se samo od lošeg vina laže!
Od dobrog se pevaju dobre pesme!
Od dobrog se nalaze prave reči za ljubav!
Pijte vina, ali ih i birajte!
Kao poljubce!
Ako ne prijaju odmah usnama,
neće valjati ni kasnije...
Ne razumem ljude koji piju loša,
i previše kisela vina...
Vino mora biti kao poljubac!
Snažno, strasno, iskreno...
a ujedno i svilenkasto,
prirodno,
da ostavlja ukus ljubavi,
da trnu usne od njega,
da se zarumeni od njega...
Da bude pravljeno s ljubavlju!
Baš kao poljubac!
I kada muškarac drži čašu vina,
trebalo bi da je drži,
kao da drži ženu na svom dlanu.
I da je nežno pripije uz usne,
i uzme tek mali gutalj...
Nikako na silu,
i nikako sve odjednom!
Žene imaju i previše vatre u krvi
da bi pile vino!
Ali i one moraju znati kako se pije vino...
Prvo treba da ga omirišu,
i duboko udahnu njegov miris...
Krišom!
Kao svog muškarca...
Zatim treba da se ogledaju u njemu.
Ako ne vide jasno svoje oči u njemu...
Sjajne i lepe...
Ne treba da piju to vino!
I da znaju!
Muškarci su kao i vino,
s godinama sve boljeg ukusa,
i sa sve više kvaliteta...
Ako je strasna,
žena mora da pazi s vinom!
Najbolje bi bilo u tom slučaju,
da pije po gutalj vina
na svakih deset muškarčevih,
a njenih dvadeset reči...
Muškarac i vino,
prave tajne...
Žena i vino,
odaju tajne...
Žena treba da uzima vino,
kao da uzima sam grozd
od koga je pravljeno...
Kao da skida usnama,
zrno po zrno...
I da ga ne guta kao vodu,
već da uživa u njegovom ukusu,
i da čeka...
Da čeka, da joj vino, oboji sledeću reč.
Mada sam ja za to,
da i muškarac i žena
piju vino iz iste čaše!
Ako hoće da piju iz iste čaše,
onda su sigurni da žele,
da se njihove usne spoje...
Iz jedne čaše,
odmah na početku!
Jer vino hoće da prevari,
pa Vas povede svojim ukusom,
a Vi mislite da je to slast tuđih usana...
A, to u Vama,
i njoj, gori strast vina,
a ne strast srca!
Polako! Polako...
E, sada kada sam Vam odao ovu tajnu,
naspite čašu dobrog vina,
za Vas i Vašu voljenu osobu...
Crnog i jakog,
da govori istinom iz Vas...
Jer se samo od lošeg vina laže!
Od dobrog se pevaju dobre pesme!
Od dobrog se nalaze prave reči za ljubav!
Pijte vina, ali ih i birajte!
Kao poljubce!
Ako ne prijaju odmah usnama,
neće valjati ni kasnije...
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:52 am
Šansa
Noćas su putevi do mene,
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to
tako prosto, premalo
uopšte ispuniti...
Noćas me
jedino možeš imati.
Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki
Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše...
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi
i grmim
svoje tajne strahove
Strahove samoće
Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide,
oblike
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca
Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke...
Seme nekada,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci
nekih drukčijih
daljina
Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše
tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni
prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu
naiđi...
Noćas su putevi do mene,
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to
tako prosto, premalo
uopšte ispuniti...
Noćas me
jedino možeš imati.
Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki
Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše...
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi
i grmim
svoje tajne strahove
Strahove samoće
Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide,
oblike
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca
Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke...
Seme nekada,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci
nekih drukčijih
daljina
Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše
tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni
prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu
naiđi...
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 1:52 am
Pomilovanje
Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.
Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.
Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...
Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...
Ali ne!
Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!
I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!
Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!
Od pijanstva - mamurluk!
Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!
I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!
Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari
Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu
ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa
tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza
i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.
Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!
Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.
Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.
Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...
Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...
Ali ne!
Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!
I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!
Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!
Od pijanstva - mamurluk!
Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!
I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!
Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari
Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu
ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa
tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza
i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.
Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 11:45 pm
Jedina prava hrabrost muškarca
....
Vratiću se, kada bude kasno.
Prekasno...
Kad se proleća ne budu više primećivala
od običnosti koja ti se uselila u obraze.
Kad te samo još neverica može nasmejati.
I kad me shvatiš skroz,
sve lakoće moje, i moje težine,
sva ćutanja i reči...
Kada budeš znala zašto
uvek idem bez kišobrana,
a život počneš posmatrati
kroz obaveze, doručak,
neplaćene račune,
kafu, porez i bore...
Kada rutina pojede magiju.
I ako te tada još uvek budem voleo,
nek sam proklet...
Onda sam te zaista voleo.
....
Vratiću se, kada bude kasno.
Prekasno...
Kad se proleća ne budu više primećivala
od običnosti koja ti se uselila u obraze.
Kad te samo još neverica može nasmejati.
I kad me shvatiš skroz,
sve lakoće moje, i moje težine,
sva ćutanja i reči...
Kada budeš znala zašto
uvek idem bez kišobrana,
a život počneš posmatrati
kroz obaveze, doručak,
neplaćene račune,
kafu, porez i bore...
Kada rutina pojede magiju.
I ako te tada još uvek budem voleo,
nek sam proklet...
Onda sam te zaista voleo.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 11:46 pm
"Ratko je još uvek ovde."
Ne znam zašto, ali shvatio sam to negativno - kao poruku tipa - "Jbga, Ratko je još uvek ovde."
Mada je komotno mogla biti i poruka tipa - "Dođi! Ratko je još uvek ovde."
Hteo sam da dođeš.
Nema veze savest sa krivicom. Kajem se za stvari koje nisam skrivio.
Kajem se manje zbog svog najtežeg i najprljavijeg greha,
nego zbog stvari koje nisam učinio.
Stvari, čija srca usplahireno kucaju u meni.
A grudi... Kao da su prozor. Preko njih teške tamno zelene draperije,
i kičerajska srca od pliša koja biju... I ti proviriš kroz taj prozor ponekad.
I mrzim, mrzim, mrzim, to što volim i živim za taj osećaj kad se pojaviš.
Ironija je da u ovakvim noćima i kurve imaju više ljubavi od nas.
U ljubavi, ne postoje pogrešna, nego jedina rešenja.
I kada to, što sam pronašao, sam i shvatim u potpunosti,
kada mu dorastem, biću slobodan.
Ali slobodan - znači, moći da nešto ne uradiš!
Što je daleko veća sloboda nego biti slobodan da nešto uradiš.
Slobodan da ne uradim nešto što želim. Slobodan da (te) ne želim.
Nemati sreće u ljubavi, daleko je bolje, nego imati sreće u mržnji.
Iako si nekakva nesreća, svoja si nesreća, neću da dozvolim da budeš i moja.
Ne znam zašto, ali shvatio sam to negativno - kao poruku tipa - "Jbga, Ratko je još uvek ovde."
Mada je komotno mogla biti i poruka tipa - "Dođi! Ratko je još uvek ovde."
Hteo sam da dođeš.
Nema veze savest sa krivicom. Kajem se za stvari koje nisam skrivio.
Kajem se manje zbog svog najtežeg i najprljavijeg greha,
nego zbog stvari koje nisam učinio.
Stvari, čija srca usplahireno kucaju u meni.
A grudi... Kao da su prozor. Preko njih teške tamno zelene draperije,
i kičerajska srca od pliša koja biju... I ti proviriš kroz taj prozor ponekad.
I mrzim, mrzim, mrzim, to što volim i živim za taj osećaj kad se pojaviš.
Ironija je da u ovakvim noćima i kurve imaju više ljubavi od nas.
U ljubavi, ne postoje pogrešna, nego jedina rešenja.
I kada to, što sam pronašao, sam i shvatim u potpunosti,
kada mu dorastem, biću slobodan.
Ali slobodan - znači, moći da nešto ne uradiš!
Što je daleko veća sloboda nego biti slobodan da nešto uradiš.
Slobodan da ne uradim nešto što želim. Slobodan da (te) ne želim.
Nemati sreće u ljubavi, daleko je bolje, nego imati sreće u mržnji.
Iako si nekakva nesreća, svoja si nesreća, neću da dozvolim da budeš i moja.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Ratko Petrović
Sub Maj 29, 2010 11:46 pm
Ulica Gorkih jagoda
....
Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
....
Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
