Šest vekova Slova ljubve

Оштро је љубави дело

Слово љубве можемо видети и као једну врсту меланхоличне дијалошке утопије где се писац обраћа
неком с друге стране, химнички се посвећујући, не само божанском
твораштву, него природи . У тим сликама Стефан Лазаревић антиципира
сензибилност ренесансног уметника који открива природу, чији значај
европска култура дуго није запажала све до Петрарке


Фреска Деспота Стефана Лазаревића, манастир Манасија, 15. век

Деспот Стефан Лазаревић (1377–1426) владао је у временима кроз чије је тамне
велове тешко доспети до реалне историје и њених друштвених и културних
ликова. После косовског пораза, мајка, кнегиња Милица, предала му је
власт (1393), млади кнез је имао шеснаест година, а после Ангоре 1402,
где је учествовао у бици против Тамерлана као савезник Бајазита, у
Цариграду добија титулу деспота.
Тада се уговара брак и 1405. године жени се Јеленом, кћерком
господара Лезбоса Франческа Гатилузија. Деспотова владавина је историја
ратовања и присилних споразума, од битака против хришћана, као
Бајазитов вазал, на Ровинама (1395), код Никопоља (1396), до сукоба у
Босни (1399), грађанског рата са сестрићима Ђурђем и Лазаром
Бранковићем који су са његовим млађим братом Вуком, уз помоћ Турака,
учинили Србију поприштем патњи и страхова.
У таласима битака које је водио као савезник и противник
претендената на султанство Мусе, Сулејмана и Мехмеда, гину му брат Вук
и сестрић Лазар, 1410. године.
Када су му Балшићи уступили Зету, улази у рат са Венецијом око
приморских градова Будве, Улциња, Котора. Приближава се Мађарима,
ратује као њихов савезник у Босни, сузбија аспирације Венеције, постаје
витез реда Змаја, учествује у државним церемонијама угарског краља
Жигмунда и добија бројне привилегије и поседе у Срему, Банату, Бачкој,
Босни, као и у Угарској.
Стефан је 1403. прогласио Београд престоницом који је изградио као
снажан економски и стратешки центар, који је тада имао око 50.000
становника.
Допринео је културном препороду Србије, подизањем манастира, посебно
Манасије (1407–1418), учвршћивањем Београда као центра у коме су се
преводили и проучавали списи хришћанске, али и дела инспирисана грчком
културом. Живот деспота Стефана Лазаревића, Константина
Филозофа, основа је за познавање Стефановог живота, разликује се од
дотадашње традиције биографија владара, прожет је мање религиозно
црквеним идејама, а више је приказ живота владара као актера световне
власти.
Дело је писано седам година након деспотове смрти са мноштвом цитата
Хомера, Платона, Аристотела, Тукидида, Птоломеја, Јосифа Флавија,
Плутарха. Био је љубитељ књиге и образован владар, познавао је грчки и
латински, упознао је, као војсковођа, различите светове и културе.
Најпознатији текст Стефана Лазаревића, од неколико познатих, јесте Слово љубве. Текст, по свему судећи, има као позадину драматичну историјску реалност свога времена.
Записан је 1409. године у Београду, пре шестсто година, у време
сукоба са братом Вуком. У новије доба, објављен је у транскрипцији Ђуре
Даничића и са фотографијом прве странице (1859) и Стојана Новаковића
(1877), а оригинал је изгорео у Народној библиотеци 1941. године.
Већина истраживача се спори око неколико проблема: на кога је песма
адресирана (најснажнија је претпоставка да се писац обраћа брату Вуку,
али се наводе и сестра Оливера, вереница Јелена, Константин Филозоф, до
тврдње Д. Богдановића о њеном универзалном карактеру) и да ли у песми
преовлађује световни или религиозни смисао (амплитуда иде од Драгутина
Костића до Димитрија Богдановића).
Шездесетих година песма је уведена у хоризонт савремене српске
књижевности антологијама Ђорђа Сп. Радојчића, Васка Попе и Миодрага
Павловића, као и каснијим инспиративним тумачењем Димитрија Богдановића
и Ђорђа Трифуновића. Доживљена је као песничко дело прве врсте, снажне
експресивности транскрибованог српскословенског језика и мистичке снаге
са својим тада необичним старозаветним и хришћанским евокацијама.
Један текст може у свом времену имати неспорно функције у систему
религијске културе, без конотација које би га премештале у друго поље,
нпр. у поље уметности.
Мноштво текстова и предмета, који су у традиционалној култури имали
јасну друштвену улогу, у различитим ритуалима или чак крајње
функционалну у свакодневном животу, променом перцепције премештени су у
поље уметности и модерно време их је почело посматрати као уметничка
дела. Такав је случај и са Словом љубве.
Ми не можемо знати реалну функцију овог текста у његовом времену,
јер излази из поретка стабилних религијских жанрова али он, свакако,
није био доживљаван као уметничко дело и поред тога што је написан у
препознатљивим силабичким обрасцима, у строфичкој организацији, у
реализацији акростиха.
Слово љубве поседује једну врсту недогматске прозрачности
представљајући свет у доличним старозаветним и новозаветним сликама и
асоцијацијама, али без оне конзервативне таме која људски свет види у
доминацији патње и одрицања.
Па ипак Слово љубве можемо видети и као једну врсту
меланхоличне дијалошке утопије где се писац обраћа неком с друге
стране, химнички се посвећујући, не само божанском твораштву, него
природи у њеној чулности коју не можемо у њеној пунини достојно да
искажемо. У тим сликама Стефан Лазаревић антиципира сензибилност
ренесансног уметника који открива природу, чији значај европска култура
дуго није запажала све до Петрарке.
Јестаство које се појављује у песми Стефана Лазаревића прожето је
љубављу која као стваралачки принцип превазилази све и чини свет
постојаним у самом Богу.
Текст има своја темељна упоришта у делима Светог Павла, Јована
Богослова или Исака Сирина, како наводе истраживачи. С друге стране,
начела љубави су каинизам, он се служи језиком лажи, тако и
несмотреност која повређује Бога у кршењу завета брака у односима
младићства и девства. Бог је изабрао Давида, каже песник, јер је прожет
љубављу и самилошћу у оплакивању Саула и Јонатана.
И сваку врлину, како се то реторички учвршћује у тексту, љубав као
дело божје може превазићи и сваку лепоту и природу саму, и свако
дивљење и узнесење и гордост, и пролазни живот, јер она сједињује у
Христу самом и враћа у бесконачни живот.
То је Стефанов одговор, као и одговор осетљивих његовог времена, на
зла овостраног живота и песма је отуда и молитва и химна и тугованка
која над вртлозима патње уздиже светлосне слике спасења и славу љубави.
И Шекспиров CXVI сонет са наличја спасења и утопије посвећује се
љубави као надилажењу ништавила у почецима модерног живота Европе,
показујући како велики песници, ма одакле долазили и ма којој култури
припадали, говоре јединственим језиком спасавања смисла од злобе и
очајања.