Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

First topic message reminder :

KNJIGA ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA
PRVI DEO

ZARATUSTRIN PREDGOVOR
1.
Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao
je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset
godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred
sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš
onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje
svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali
svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa
svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni
ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade
opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram
se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu
poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu.
ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da
gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i
na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a
Zaratustra hoće da opet postane čovek.«
– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

O tisuću i jednom cilju
Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: te je tako mogao otkriti mnogih naroda
dobro i zlo. Nikakve veće sile nije Zaratustra video na zemlji do dobra i zla. Ne bi mogao
živeti nijedan narod koji ne bi prvo umeo da određuje vrednosti; a, ako hoće da se održi, ne
sme određivati kao što sused mu određuje. Mnogošta što je jednom narodu dobro služi
drugome na podsmeh i porugu: tako sam iskusio. Video sam mnogošta čega se na jednom
mestu klone i nazivaju ga zlim a što na drugom obasipaju purpurnim počastima. Nikada nije
razumevao jedan sused drugoga. oduvek se iščuđavao u svojoj duši kako mu je sused zloban i
u zabludi. Tablica dobara visi nad svakim narodom Vidiš, to je tablica njegovih savlađivanja;
vidiš, to je glas njegove volje za moći. Pohvalnim naziva on ono što drži da je teško; ono što
je neophodno i teško, za to kaže da je dobro; a što još i iz najveće nevolje oslobađa, ono što je
izuzetno, što je najteže, – to veliča kao sveto. Što učini da vlada on, i da pobeđuje, i da stoji u
svom sjaju, na strah i zavist susedu svom. to mu je uzvišeno, prvenstveno određujuće,- ono
što daje smisao svim stvarima. Odista, dragi brate, ako si poznao, pre svega nevolju, i zemlju i
nebo, i suseda jednoga naroda: onda ćeš pogoditi zacelo i zakon njegovih prevlađivanja, i
zašto se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi. »Uvek treba da si prvi i da si pred drugima:
Nikoga ne treba da voli tvoja surevnjiva duša, osim prijatelja« – takve su misli dovodile u
uzbuđenje dušu svakog Grka: tako je išao svojim putem veličine. »Istinu govoriti a znati
vladati lukom i strelom« – tako je bilo drago i činilo se teško u isti mah onome narodu od
kojeg potiče moje ime – ime koje mi je drago i teško u isti mah. »Poštovati oca i mater, iz dna
duše raditi sve po njihovoj volji«: tu tablicu prevlađivanja obesio je bio nad sobom drugi
jedan narod, i postao je silan i večan zbog nje. »Biti veran, i vernosti za ljubav izlagati čast i
krv i za rđave i opasne stvari«: u tome učeći se savladao se drugi jedan narod, i tako
savladujući se zatrudneo je, i poneo u sebi velike nade. Zaista vam kažem, ljudi dadoše jedni
drugima sve svoje dobro i zlo. Zaista vam kažem, oni ga ne uzedoše, niti ga nadoše, niti im
pade kao glas sa nebesa. Vrednosti je uneo u stvari tek čovek, da bi se održao, – on je tek
stvorio smisao stvari, čovečiji smisao! Stoga se nazvao »čovek«, što znači: onaj koji
procenjuje. Procenjivati znači stvarati: počujte vi koji stvarate! Samo procenivanje jeste blago
i dragocenost sviju procenjenih stvari. Tek procenjivanje daje vrednost: i, bez procenjivanja
bio bi šupalj orah života. Počujte, vi koji stvarate! Menjajte vrednosti, – to je menjanje onog
koji stvara. Uvek uništava, onaj kome je suđeno da bude tvorac. Stvaraoci su bili prvo narodi
pa tek posle, mnogo kasnije, pojedinci; zaista vam kažem, sam je pojedinac najmlađa još
tvorevina. Narodi su nekad vešali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav koja bi da vlada, i ljubav
koja bi da se pokorava, stvorile su zajednički takve tablice. Starije je zadovoljstvo biti u stadu
nego zadovoljstvo od svoga Ja: i dogod se dobra savest naziva stadom samo će rđava savest
govoriti: Ja. Zaista vam kažem, lukavo, tvrdokorno Ja, koje traži svoju korist u koristi drugih:
ono nije postanak stada, ono znači njegovu prolaznost. Uvek su oni koji su imali ljubavi, i koji
su stvarali, stvorili Dobro i Zlo. Plamen ljubavi bukti u imenu svih vrlina, i plamen gneva.
Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: nikakve veće sile nije Zaratustra video
na zemlji od dala onih u kojih ima ljubavi: »dobro« i »zlo« je ime njihovo. Zaista vam kažem,
pravo je čudovište sila toga hvaljenja i toga kućenja. Neka se javi ko će okovati tu zver i
njenih tisuću vratova? Tisuću ciljeva bilo je dosad, jer je bilo tisuću naroda. Nedostaju samo
još okovi za tisuću vratova, nedostaje taj jedan cilj. Još čovečanstvo nema svoga cilja. Nego,
recite mi, draga braćo: kad čovečanstvu još nedostaje taj cilj, zar me nedostaje onda još i –
ono samo? –
Tako je govorio Zaratustra.

O ljubavi prema bližnjem
Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša
ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spasa
kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu
»nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz
bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da
ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema
budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta
sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje
kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem. Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama
samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da
pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa
svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga
prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o
sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o
sebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne
zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo
kako govori lud čovek: »Općenje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema.«
Jedan ide k bližnjem da bi našao sebe, drugi ide što bi se rado sam izgubio. Vaša rđava ljubav
prema vama samima čini vam samoću tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vašu ljubav
prema bližnjem; i čim vas je pet na okupu uvek neko šesti mora da umre. Ne volim ja ni vaše
slave: ima vam tu odviše glumaca, a i gledaoci drže se često kao da su glumci. Ne učim vas
bližnjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predosećaj za natčoveka. Učim
vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste sunđer ako hoćete da vas voli
prepuno srce. Učim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, –
prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao što u njemu može svet
da se razvije, tako može i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i
kao postajanje svrhe iz slučaja. Budućnost, i ono što je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga
danas: u svome prijatelju treba da voliš natčoveka kao uzrok sebe. Draga braćo, ne velim vam
da volite bližnje; nego vam savetujem da volite najudaljenije.
Tako je govorio Zaratustra.

O putu stvaraoca
Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i
počuj me. »Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin«. tako kaže stado. A
ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: »ja nemam
više istu savest koju i vi«,biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista
savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš
putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži
mi snagu koja ti stoji na raspoloženju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti
jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se
oko tebe okreću? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usiljavanja
sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, niti sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto
što i mehovi: nadahnjuju, i stvaraju veću prazninu. Kažeš da si slobodan? Hoću da znam šta je
tvoja misao vodilja a ne da si se izvukao ispod jarma. Da li si ti jedan od onih koji je smeo da
se izvuče ispod jarma? Ima ih mnogih koji su odbacujući od sebe uslužnost odbacili i svoju
zadnju vrednost. Slobodan, od čega slobodan? Šta je do toga stalo Zaratustri! Nego, treba da
mogu da čitam iz tvoga vedrog oka: slobodan, za što? Možeš li ti sam sebi dati svoje zlo i
svoje dobro, i obesiti svoju volju iznad sebe kao zakon? Možeš li biti sebi sam i sudijom i
osvetnikom svoga zakona? Strašno je ostati nasamo sa sudijom i sa osvetnikom svoga
rođenog zakona. To je kao kad padne zvezda u prazan prostor, i u ledeni dah usamljenosti.
Danas još patiš od mnogih, ti jedan: danas još imaš celu svoju hrabrost i sve svoje nade. Ali
doći će doba da će te samoća zamoriti, da će se gordost tvoja saviti, da će hrabrost tvoja
zaškrinuti zubima. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: »Ja sam sâm!« Doći će doba, da nećeš
više videti ono što je na tebi visoko a videćeš sasvim izbliza ono što je nisko; a kao avet
strašiće te ono što je uzvišeno u tebi. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: »Sve je lažno! « Ima
osećanja koja hoće da zadave usamljenika; ako ne mogu, tada, dabogme, moraju sama da
umru! Ali, da li ćeš ti to biti u stanju, da budeš ubica? Da li ti je već poznata, brate, reč
»preziranje«? I znaš li, kolike su muke pravedljivosti: da budeš pravedan prema onima koji te
preziru? Ti primoravaš mnoge da zbog tebe počnu drukče učiti nego dotle; to će ti oni skupo
naračunati. Ti si im se približio a ipak si prošao mimo: to ti neće nikad oprostiti. Ti se dižeš
iznad njih: ali što se više penješ tim manji izgledaš oku zavisti. A najvećma mrze onoga koji
leti. »Vi ne možete biti pravedni prema meni! – treba da kažeš – ja uzimam vašu nepravednost
kao ono što meni pripada.« Nepravdom i prljavštinom bacaju se oni na usamljenika: ali, brate
moj, ako hoćeš da si zvezda moraš im svetliti uprkos svemu! Nego, čuvaj se dabrih i
pravednih! Ti vole da razapnu na krst one koji sami svoju vrlinu pronalaze, – ti mrze
usamljenika. A čuvaj se i prepodobne prostote! Njoj ništa nije sveto što nije prosto i glupo:
ona se rado igra i s vatrom – spališta! Pa čuvaj se i od napadaja svoje ljubavi! Odviše brzo
pruža usamljenik ruku da se rukuje s onim koga susretne. Mnogim ljudima ne smeš pružiti
ruku, nego samo šapu: a ištem da na tvojoj šapi imaju i kandže. Nego, najveći neprijatelj koji
ti može izaći nasusret, to ćeš uvek biti ti sam; ti sam uhodiš sebe i po pećinama i po šumama.
Usamljeniče, ti ideš putem k sebi samome! A put te vodi pokraj tebe samoga, i pokraj tvojih
sedam đavola! Jeretik bićeš sebi samome, i veštac i predskazivač, i budala i sumnjalo,
nadrisvetac i hulja. Treba da želiš da izgoriš u svom rođenom plamenu: kako bi da ponovo
postaneš, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo! Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: ti hoćeš da
stvoriš sebi jednoga boga iz tvojih sedam đavola! Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli:
ti voliš sebe samoga, i stoga prezireš sebe kao što preziru samo oni koji umeju da vole. Onaj
koji voli hoće da stvara, jer prezire! Šta zna onaj o ljubavi, koji nije morao da prezre baš ono
što voli? Sa svojom ljubavlju pođi u svoju samoću, i sa svojom željom za stvaranjem, brate
moj, i tek docnije odhramaće pravdoljublje za tobom. S mojim suzama podi u svoju samoću,
brate moj. Ja volim onog koji hoće da stvori više od sebe pa u tom nade svoju propast.
Tako je govorio Zaratustra.

O starim i mladim ženicama
»Što se provlačiš tako strašljivo kroz suton, Zaratustra? I šta skrivaš tako oprezno ispod svog
ogrtača? « »Je li možda kakvo blago, šta su ti ga poklonili? Ili je dete, što se rodilo? Ili ideš
sada i sam možda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih?« – Jeste, dragi brate! reče Zaratustra,
blago je ovo, što su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je
nemirna kao kakvo derište; i ako joj ne zapušim usta viče iz sveg grla. »Kad sam danas išao
svojim putem, u čas kada sunce seda, srete me jedna stara žena, i ovako govoraše mojoj duši:
»Često je besedio Zaratustra i pred nama ženama, ali nam još nikad nije prozborio o samoj
ženi.« A ja joj odvratih: »o ženi treba govoriti samo pred muškima«. »Govori i preda mnom o
ženi, reže ona: ja sam stara pa ću odmah sve zaboraviti.« I ja se odazvah želji stare žene, i
ovako joj govorah: Na ženi je sve zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove
trudnoća. Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, šta je žena za muškarca?
Pravi muškarac traži dvoje: opasnosti i igre. Zato traži ženu, kao najopasniju igračku.
Muškarac treba da bude odgajan za rat, a žena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za
preslatko voće – ne mari ratnik. Zato mari za ženu; opora je još i najslađa žena. Žena bolje
razume decu nego muškarca, ali je muškarac više dete nego što je žena. U pravom muškarcu
skriveno je dete: a dete hoće da se igra. Na noge, dakle, žene, pa mi pronađite to dete u
muškarcu! Žena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji još
nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada treba da bude: »daj mi da
mogu roditi natčoveka! « Neka bude hrabrosti u vašoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da
navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vašoj ljubavi treba da je vaša čast! Slabo zna inače
žena šta je to čast. A evo šta treba da bude vaša čast: da uvek više ljubite nego što vas ljube, i
da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu. Muškarac treba da se boji žene koja ljubi: ona
će tada podneti svaku žrtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Muškarac treba da se
boji žene koja mrzi: jer muškarac je u dnu svoje duše samo zao, a žena je onda rđava. Koga
mrzi žena ponajvećma? – Evo kako govoraše željezo magnetu: »mrzim te ponajvećma što
privlačiš a nisi dosta jak da privučeš«. Sreća muškarčeva zove se: hoću. Sreća ženina zove se:
on hoće. »Eto, u ovaj isti čas postao je svet savršen!« – misli žena kad je poslušna što ljubi od
sveg srca.Jer žena mora da sluša, i mora da traži dubinu za svoju površinu. Površna je duša
ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica
šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. – Na to mi odgovori
starica: »Mnogo lepih stvari reče Zaratustra, naročito za one koji su dosta mladi za to.
čudnovato, Zaratustra malo poznaje žene a ipak pravo govori o njima! Da li je to možda stoga
što je kod žene sve mogućno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam
stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapuši joj usta: inače će da viče iz sveg grla ova
mala istina.« »Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!« rekoh. A starica reče tad ovo: »Ti ideš k
ženama? Ne zaboravi bič!« –
Tako je govorio Zaratustra.

O ujedu guje
Jednoga dana zaspao beše Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio beše ruke
preko lica. Ali dođe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola.
Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oči Zaratustrine, poče se nespretno
svijati, i htede da umakne. »Ne beži, reče Zaratustra; još ti se nisam zahvalio! Ti si me za
vremena probudila, jer dug je još put moj.« »Kratak još put je tvoj«, reče tužno guja; »moj
otrov ubija«. Zaratustra se osmehnu. »Zar može poginuti zmaj od zmijskog otrova? reče. –
Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti.« Na to mu
guja pade ponovo oko vrata, i lizaše mu ranu. Kada je jednom Zaratustra pričao ovo svojim
učenicima, pitahu ga oni: »A šta je, o Zaratustra, naravoučenije iz te tvoje priče?« Zaratustra
na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kažu za mene da sam uništitelj morala: moja je
priča nemoralna. Ali ako imate dušmanina nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava.
Nego, dokažite još, da vam je učinio nešto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da
ponižavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi
malo! Učini li vam se velika nepravda, učinite brzo i sami još pet malih! Strašno je pogledati
onog koga nepravda sama tišti. Da li ste to već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj
neka uzme nepravdu na se koji je može poneti! Mala osveta čovečnija je nego nikakva osveta.
A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i počast, onda ne marim ni za vaše
kažnjavanje. Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom zadržiš pravo,
osobito ako imaš pravo. Samo, mora čovek biti dovoljno bogat za to.Ja ne marim za vašu
hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših uvek viri dželat, i njegov hladni nož. Recite, zar nema
nigde pravičnosti koja bi bib ljubav sa vidovitim očima? Pronađite mi već jednom ljubav koja
neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu krivicu! Pronađite mi već jednom pravičnost
koja će svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo čujte još i ovo! Onome koji bi da je
pravičan do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravičan do
kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim. da dam svakome moje.
Naposletku, braćo, čuvajte se da ne činite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik
to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je,
baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? Čuvajte se da ne
povredite usamljenika! A ako ste to učinili, onda ga bar još i ubijte!
Tako je govorio Zaratustra.

O detetu i braku
Imam da uputim jedno pitanje upravo tebi, dragi brate: kao olovo spuštam to pitanje u tvoju
dušu, da bih saznao kako je duboka. Mlad si, pa si željan deteta i braka. Ali te ja pitam: jesi li
ti čovek koji sme da je željan deteta? Jesi li ti pobednik, savlađivač sebe sama, zapovednik
nad svojim čulima, gospodar svojih vrlina? To pitam ja tebe. Ili iz želje tvoje govori tek
životinja i niska potreba? Ili, usamljenost? Ili, nezadovoljstvo s tobom samim? Ja bih hteo da
pobeda tvoja i tvoja sloboda čeznu za detetom. Žive spomenike treba da nazidaš svojoj pobedi
i svome oslobođenju. Treba da zidaš više od sebe. Ali pre svega treba da si sam dobro sazdan,
prav i telom i dušom. Ne treba da se plodiš samo sve više po broju, nego i sve više u visinu! U
tom neka ti je na pomoći zeleni vrt braka! Treba da stvoriš jedno više telo, jedan prvi kret,
jedan točak koji se iz sebe kotrlja, – treba da stvoriš jednoga koji stvara. Brak: to je za mene
volja dvoje da stvore jedno, koje će biti više od onih koii su ga stvorili. Poštovanje uzajamno
za mene je brak, poštovanje onih koji oboje hoće da imaju onakvu volju. To treba da je
smisao i da je istina tvoga braka. A to što mnogi premnogi nazivaju brakom, svi oni izlišnici,
– ah, šta je to za mene! O, kolika je sirotinja tih duša udvoje! O, kolika je prljavština tih duša
udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje! Sve to nazivaju brakom, i kažu, da su im brakovi na
nebu sklopljeni. Ne, ja ne marim za to nebo izlišnika. I ne marim za te životinje spletene u
nebeske zamke. Neka je daleko od mene i taj Bog, koji hramajući prilazi da blagoslovi ono
što nije vezao! Ne smejte se takvim brakovima! Ta koje dete ne bi imalo razloga da plače sa
svojih roditelja! Čovek mi izgledaše ugledan, i zreo za smisao zemljin: ali kad mu sagledah
ženu, učini mi se zemlja domom za slaboumne. Jest, da je po meni, zemlja bi se tresla u
grčevima u času kad se svetac sparuje s guskom. Jedan je kao junak pošao u lov na istine a
ulovio je naposletku jednu malu nakinđurenu laž. To zove on svojim brakom. Drugi je vazdan
pazio s kim će i kako će, i birao je kao što bira izbirač. A odjedared pokvari sebi društvo za
svagda: To zove on svojim brakom. Opet drugi tražio je služavku s anđeoskim vrlinama. A
odjedared postade sam služavkom jedne žene, i sad neka gleda kako će da bi postao još i
anđelom. Svi su kupci obazrivi, u svakoga su lukave oči. Ali još i ponajlukaviji kupiće ženu
svoju u džaku. Mnoge kratke ludosti – to vi zovete ljubavlju. A vaš brak učini kraj tim
mnogim kratkim ludostima – jednom drugom glupošću. Vaša ljubav prema ženi, i ženama
ljubav prema muškarcu: o, bar da su saučešće prema napaćenim i skrivenim božanstvima! Ali,
redovno se samo bolje upoznaju dve životinje. Pa još i vaša najbolja ljubav nije drugo do
jedna slika u zanosu, i jedan bolan žar. A trebalo bi da je buktinja koja bi vam svetlela ka
vašim putevima. Trebaće nekad da ljubite više od sebe. Dakle učite tek ljubiti! Toga ste radi i
morali ispiti gorku čašu vaše ljubavi. Ima gorčine i u čaši najbolje ljubavi: ona izaziva čežnju
za natčovekom, ona budi žed u tebi koji stvaraš! Žed tvoračka, strela i čežnja za natčovekom;
reci, brate moj, je li u tome tvoja volja za brakom? Neka je blagoslovena takva volja, i takav
brak –
Tako je govorio Zaratustra.

O slobodnoj smrti
Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano.Još se svet nije navikao na nauk: »umri u dobar
čas! « Umri u dobar čas, tome uči Zaratustra.Dabogme, ko nikako ne živi u dobar čas, kako bi
taj mogao ikad i da umre u dobar čas? Bolje da se nije nikad ni rodio! - To ja velim izlišnima.
Nego, još i ti izlišni prave se važni sa svojim umiranjem, – i ponajšuplji orah hoće još da ga
krhaju. Svi shvataju umiranje kao nešto važno: ali smrt još nije slavlje. Još nisu ljudi naučili
kako se slave najlepše slave. Ja ću vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve žive postaje
podstrekom i zavetom. Naročitom smrću umire plodonosni, pobednički, opkoljen
punonadežnima i zavetnicima. Tako se treba naučiti umreti; i ne bi trebalo da prođe nijedno
slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u životu! Tako je najbolje
umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe duša velika. A odvratna je, i
onom koji se bori i onom koji pobeđuje, vaša žmirava smrt što se privlači potajno kao
kradljivac – a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu,
koja mi prilazi jer ja tako hoću. A kad ću hteti? – Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj
želi smrt u dobar čas radi cilja i zbog naslednika. I, iz poštovanja prema meni i prema
nasledniku, taj neće više vešati svele vence u svetilištu života. Zaista vam kažem neću da sam
kao oni koji pletu užad: vukući konac u dužinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za
svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju više pravo da kažu svaku istinu. Svaki koji želi
slave treba da se za vremena rastavi od časti, i da se nauči velikoj veštini da u pravi čas – ide.
Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji žele da budu dugo
voljeni.Ima dabogme kiselih jabuka čiji je udes da moraju čekati do poslednjeg dana jeseni: a
onda u isti mah sazru, požute, i smežuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A
neki su stari još u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima život ne
ispada za rukom: otrovan crv naleže mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za
rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule još u leto. Kukavičluk ih drži da ne padnu
sa svojih grana. Premnogi žive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da dođe oluj pa
đa strese sa drveta sve što je trulo i od crva nagriženo! Treba da dođu propovednici brze
smrti! To bi hili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drveće života. Ali ja čujem samo gde se
propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim »zemaljskim«. Ah, zar vi propovedate strpljivost
sa »zemaljskim?« Ta zemaljsko ima i odviše strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam
kažem, prerano je umro onaj Jevrejin što ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je
otada bilo kobno što je prerano umro. On još nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i
s njima mržnju dobrih i pravednih – Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada čežnja za smrću.
Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi bio naučio živeti, i naučio
voleti život – i smeh uz to! Verujte mi, braćo,moja! On je prerano umro; on bi svoju nauku
sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao! Ali još
nije bio sazreo. Nezreo je mladić kad voli, i nezreo mrzi čoveka i zemlju. Vezani još su njemu
i teški, duh i krila dušina. A u zrelom čoveku ima više od deteta nego u mladiću, i manje
tugobe: on bolje zna šta su smrt i život. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, svečano
izgovarajući: Ne ako nije više vreme da se govori Da: tako on dobro zna šta su smrt i život.
Neka vaše umiranje ne bude hula na čoveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda
vaše duše.Neka vaše umiranje još ozarivaju vaš duh i vaša vrlina, kao što ozarava zemlju
večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za rukom. I ja sam umreću, da biste vi,
prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u
njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem, Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu:
sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je
od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu! I stoga oprostite što ću još
malo postojati na zemlji!
Tako je govorio Zaratustra.

O vrlini koja deli darove
1.
Kad se Zaratustra rastao od grada koji je voleo u srcu svom, i čije je ime: »Šarena krava«, –
pošli su za njim mnogi koji se nazivahu učenicima njegovim, i pratili su ga. Tako dođoše do
jednog raskršća: tu im Zaratustra reče da je rad da dalje ide sam; jer je bio ljubitelj šetnje u
samoći. A učenici, predadoše mu na rastanku palicu na čijoj se zlatnoj dršci obavijala zmija
oko sunca. Zaratustra se obradova palici, i naslonivši se na nju ovako prozbori svojim
učenicima, i reče: Recite mi, molim vas: otkud zlatu tolika vrednost? Otud, što nije obično i
što nije korisno, a blista se i ima blag sjaj, poklanja se sâmo svakom. Samo kao podobije
najviše vrline došlo je zlato do toga da ima najveću vrednost. Kao zlato, blista se pogled u
onoga koji deli darove. Sjaj zlata sklapa mir između meseca i sunca. Neobična je najviša
vrlina, i nije korisna, blista se i ima blag sjaj: najviša vrlina je, vrlina što deli darove. Zaista
vam kažem, učenici moji, ja pogađam šta vi hoćete: i vi žudite, kao i ja, za vrlinom koja deli
darove. Šta imate vi zajedničko sa mačkama i s kurjacima? U tome je vaša žeđ, da postanete i
sami žrtve, i darovi: i stoga i osećate žeđ za tim da nagomilate u svojoj duši sva bogatstva.
Nezasitno žudi vaša duša za blagom i dragocenostima, jer je nezasitna vrlina vaša u želji da
deli darove. Vi nagonite sve stvari što su oko vas, i što su u vama, da iz vašeg kladenca natrag
poteku kao darovi vaše ljubavi. Zaista vam kažem, razbojnikom mora postati za sve vrednosti
takva vrlina što deli darove: ali zdravom i svetom zovem ja takvu sebičnost. – Ima druga
jedna sebičnost, presiromašna, izgladnela, ona što bi uvek da krade, sebičnost bolesnika,
bolesna sebičnost. Kradljivačkim okom posmatra ona sve što blista, žudnjom gladi odmerena
onoga koji ima dosta da jede; i uvek se oblizuje oko stola onih što dele darove. Bolest govori
iz takve požude, i nevidljivo izrođavanje; da je telo izmoždeno, kaže razbojnička požuda te
sebičnosti. Recite mi, draga braćo: šta izgleda nama rđavo, i što je za nas najgore? Zar ne to
izrođavanje? – Mi odmah pomišljamo na izrođavanje, gde nema duše koja deli darove. Naš
put vodi u vis, od vrste preko ka nadvrsti. A grozimo se izrađene duše koja kaže: »Sve za
mene«. Uvis leti naša duša: tako je ona slika i prilika našeg života, slika i prilika uzvišavanja.
Imena vrlina slike su takvih uzvišavanja. Tako prolazi telo kroz istoriju, kao nešto što postaje,
i nešto što se bori. A duh – šta je on telu? Njegovih borbi, i njegovih pobeda glasnik, drug, i
odjek. Slike su sva imena dobra i zla: ona ne izgovore sve, već samo nagoveste. Ludak je, ko
iz njih hoće da crpe mudrost. Pazite dobro, draga braćo, na časove u koje bi duh vaš hteo da
govori u slikama: tu je poreklo vaše vrline. Uzvišava se tada vaše telo, i uskrsava; svojim
miljem dovodi u ushit duh, i ovaj postaje tvorcem i ocenjivačem, i ljubavnikom, i
dobrotvorem sviju stvari. Kad vam se srce širi, i poteče puno kao bujna reka, noseći i
blagoslov i opasnost obitavaocima uz obalu: tu je onda poreklo vaše vrline. Kad ste uzvišeni
nad pohvalom i pokudom i vaša volja hoće da zapoveda svima stvarima kao volja onoga koji
voli: tu je poreklo vaše vrline. Kad prezirete ono što godi, i meku postelju i prostirete ležaj
sebi što dalje od onih koji su razneženi: tu je poreklo vaše vrline. Kad imate samo jednu volju,
i tu istrebu svake nevolje osetite kao potrebu: i tu je poreklo vaše vrline. Zaista vam kažem, to
je novo Dobro i novo Zlo! I kažem vam, to je nov duboki žubor, i glas novoga izvora! Moć je,
ta nova vrlina; ona je misao vodilja., i oko nje razborita duša: Zlatno sunce, oko kojega se
svija zmija saznanja.

2.
Tu zaćuta za časak Zaratustra, i gledaše s ljubavlju svoje učenike. Onda nastavi govor, i reče –
a glas mu se beše izmenio. Ostajte verni zemlji, draga braćo, u svoj sili svoje vrline! Vaša
ljubav što deli darove, i vaše saznanje, neka služe smislu zemljinu! To vas molim, i time vas
zaklinjem. Nemojte je puštati da odleti sa onog što je zemaljsko, i da udara krilima o večne
zidove! Ah, oduvek je bivalo toliko odletele vrline! Povedite, kao što ja činim, odletelu vrlinu
natrag ka zemlji – da, natrag ka telu, i života: da bi dala zemlji smisao njen, čovečanski
smisao! Stostruko su odleteli dosad, i odlazili kud ne treba, i duh i vrlina. Ah, sva ta maštanja
i sve te stranputice i sad su još u našem telu, tu su postali telom i voljom. Stostruko su pravili
pokušaje i bludeli dosad, i duh i vrlina. Jest, pokušaj tek bio je čovek. Ah, mnogo nam je
neznanja i zabluda preslo u telo! Ne izbija na nama samo razum od tisućih leta – već i ludilo
njihovo. Opasno je, biti naslednikom. Još se mi borimo korak po korak sa džinom slučajem, i
još je dosad celim čovečanstvom vladao besmisao, nesmisao. Vaš duh i vaša vrlina neka služe
smislu zemljinu, draga braćo: i svima stvarima odredite vi novu vrednost! Toga radi treba da
budete oni koji se bore! Toga radi treba da budete stvaraoci! Znanjem se čisti telo; praveći
pokušaje u znanju uzvisuje se; u onoga koji ide za saznanjem posvećuju se svi nagoni; onome
koji se uzvisio razvedri se duša. Vraču, isceli se sam tako ćeš pomoći u isto doba i svome
bolesniku. To neka mu bude najveća pomoć što će svojim očima gledati onog koji se sam
isceljuje. Ima tisuću staza kojima još niko nije hodio, tisuću zdravlja i skrivenih obećanih
zemalja života. Neiscrpni su i neotkriveni još uvek čovek i zemlja čovekova. Ostajte budni i
osluškujte, usamljeni! Od strana budućnosti dolaze vetrovi udarajući tajanstveno krilima; i
dobrim ušima donose dobre glasove. Vi koji ste danas usamljeni, vi koji se odvajate od
ostalih, vi ćete nekad postati narodom: od vas koji se sami izabraste, rodiće se izabrani narod:
– a od tog naroda natčovek. Zaista vam kažem, zemlja će još postati mesto ozdravljanja! Već
je okružuje nov duh koji nosi isceljenje, – i nova nada!

3.
Kada je Zaratustra izgovorio ove reči, zaćuta kao neko koji još nije rekao svoju poslednju reč;
dugo je okretao palicom u ruci, premišljajući. Naposletku progovori, i reče: – a glasinu se
beše izmenio. Sam ću poći sad, učenici moji! A i vi, pođite sad, i pođite sami! Tako želim.
Odista, lepo vam kažem. idite od mene, i branite se od Zaratustre! Ili još bolje: stidite ga se!
Možda vas je prevario. Čovek saznanja ne sme umeti samo da voli svoje neprijatelje, nego i
da mrzi svoje prijatelje. Loša je nagrada za učitelja ako svaki ostaje uvek tek učenikom
njegovim. A i zašto ne biste kidali lišće sa moga venca? Vi me štujete; ali šta će biti ako se
štovanje vaše jednog dana izvrne i padne? Treba da se čuvate, da vas ne udari i ne ubije
podignuti kip.Vi kažete da verujete u Zaratustru? Ali šta je stalo do Zaratustre! Vi ste verni
moji, ali šta je stalo do svih vernih! Vi još ne potražiste sebe: a nađoste mene. Tako čine svi
verni; stoga tako malo i vredi sve verovanje. Sada vas pozivam da mene izgubite a da sebe
nađete; i tek kad me se budete svi odrekli vratiću vam se opet. Zaista vam kažem draga braćo,
s drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti. A
nekad, docnije, postaćete mi još i prijateljima, i decom jedne jedine nade: tada ću biti po treći
put među vama, i slaviću s vama veliko Podne. A veliko će Podne biti, kad čovek bude stajao
na sredini svoga puta između životinje i natčoveka, i bude proslavljao kao svoju najveću nadu
svoj polazak ka večeri: jer to je put ka novoj zori. Tad će taj što zalazi i odlazi i sâm
blagosiljati što je on onaj koji prelazi; i sunce njegova saznanja biće u Podne. »Umrli su svi
bogovi: neka odsad živi natčovek« – to neka bude jednom, o velikom Podnevu, naša poslednja
pouka! –
Tako je govorio Zaratustra.

DRUGI DEO

»- i tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet. Zaista vam kažem, draga braćo, s
drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti.«
Zaratustra

O vrlini koja deli darove (I deo)
Dete sa ogledalom
Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao se od ljudi:
iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljivošću, i
čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je ono što je najteže: iz
ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su usamljeniku prolazili
meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove svojim obiljem. Tada
jednog jutra, probudivši se rano još pre zore, premišljaše dugo ležeći u postelji, i najzad
progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da sam se probudio? Ne beše li mi
pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra – reče mi dete – pogledaj se u ogledalu!
A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu
sebe nego iskeženo lice đavolovo u grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo
znamenje i opomenu sna: moja nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom!
Moji su se dušmani osilili, i unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju
stideti darova koje sam im dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti
svoje izgubljene!« To govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži
vazduha, već pre kao prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga
gledahu njegov orao i negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća
sreća. Šta bi od mene, zveri moje? - reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi
blaženstvo kao bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još
je odviše mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi
previjaju ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima!
Zaratustra sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili!
Moja se nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i
iz bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu.
Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i
šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila bujica
moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja nosim doduše u
sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali će ga bujica moje ljubavi
povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov mi govor dolazi na usta;
zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj neće više da ide na izgaženim
potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i
tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič poleteću preko širokih mora, dok ne
nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji: A medu njima moji neprijatelji! Kako
sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo.
Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata, moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem
na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje
dušmane! Koliko sam zahvalan svojim dušmanima da ga mogu najzad ustremiti! Odviše se
nakupilo kiše u mome oblaku: uz grohot munja bacaću sada strava grada u dubinu,Silno će se
tad nadimati moje grudi, silno će dunuti svojim olujem preko brda: tako će im odlanuti. Zaista
vam kažem, kao što dolazi oluj, dolazi i moja sreća, i moja sloboda! A moji dušmani neka
misle da Zloduh besni nad njihovim glavama. Nego, i vi ćete biti prestrašeni, prijatelji moji
divljom mudrošću mojom; i možda ćete pobeći zajedno s mojim dušmanima. Ah, kad bih
umeo da vas natrag domamim zvucima pastirskih svirala! Ah, kad bi moja lavica mudrost
mogla da se nauči da tiho riče! A mnogom smo se čemu već naučili otkako smo zajedno!
Moja divlja mudrost zatrudnela je u samotnoj gori; na golom kamenu rodila je svoje mlado,
svoje najmlađe. Sad trči kao sumanuta kroz golu pustinju, i traži svuda zelenu travicu – moja
stara divlja mudrost!
Na mekoj travici vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi, htela bi da prostre svome
čedu!
Tako je govorio Zaratustra.

Na blaženom ostrvlju
Smokve padaju s drveća, sočne su i slatke; i, dok padaju, puca im rumena koža. Ja sam severvetar
za zrele smokve. Tako, kao smokve, padaju vam pred noge ovi nauci, dragi prijatelji,
pijte im dakle sok, i sisajte im slatko meso! Svuda je unaokolo jesen i čisto nebo, i podne.
Pogledajte, koliko je obilje oko nas! A iz tog izobilja lepo je gledati napolje na daleka mora.
Nekad izgovarahu reč Bog dok gledahu na daleka mora; a ja sam vas eto naučio da kažete:
Natčovek. Bog je jedno domišljanje; a ja hoću da vaše domišljanje ne dopire dalje od vaše
stvaralačke volje. Možete li stvoriti boga? – Ne govorite mi više ni o kakvim bogovima! A
natčoveka biste pouzdano mogli stvoriti. Možda ne baš vi, draga braćo! Ali se možete
pretvoriti u oce i praoce natčovekove: i to bi trebalo da vam je vaša najbolja tvorevina! – Bog
je jedno domišljanje: a ja hoću da vaše domišljanje bude ograničeno mogućnošću mišljenja.
Možete li zamisliti boga? U tome treba da je vaša volja prema istini: da se sve pretvori u ono
što čovek može zamisliti, može videti, može opipati! Do krajnjih granica treba da mislite
svojim rođenim čulima! Što ste nazivali svetom, to tek vi treba da stvorite: to treba da postane
vašim razumom, vašom slikom i prilikom, vašom voljom, vašom ljubavlju! I, zaista vam
kažem, sve to treba samo vašega blaženstva radi, vi koji idete za saznanjem! Kako biste i
mogli podnositi život bez ovakve nade, vi koji idete za saznanjem? Ne smete ostati ukorenjeni
za svagda ni u neshvatljivome, ni u nerazumnome. Nego evo, otkriću vam sasvim svoje srce,
prijatelji: kad bi bilo bogova, zar bih ja izdržao da ne budem bog! Dakle, nema bogova.
Izvukao sam doduše zaključak; ali sad vuče on mene. – Bog je jedno domišljanje: ali, ko bi
okušao sve muke ovakvog domišljanja a da ne umre? Zar da se oduzme onome koji stvara
vera njegova, i orlu let njegov po orlovskim visinama? Bog je misao koja čini sve što je pravo
krivim i zavrti sve što stoji nepomično. Kako? Zar da zaista ne postoji više vreme, i zar da je
sve što je prolazno laž? Ovakve misli bacaju u kovitlac i u nesvest ljudske kosti, i gone još i
stomak na povraćanje: zaista vam kažem vrtoglavicom zovem ja, i bolešću, kad se tako
domišlja. Zlim zovem ja to, i neprijateljskim za čoveka: sve te nauke o jednome i savršenome
i nepokolebljivome i sitome i neprolaznome! Sve neprolazno – samo je slika! A pesnici
odviše lažu. – Nego, najbolje slike treba da govore o vremenu, i o onom što će biti: treba da
su slavopoji, i opravdanje svega što je prolazno! Stvaranje – to je veliko isceljenjem od patnji,
i olakšica za življenje. A da bi bilo onoga koji stvara zato su potrebne patnje, i mnoge
promene. Da, mnogo gorkog umiranja treba da ima u vašem življenju, vi koji stvarate! Budite
dakle pokrovitelji i opravdači svega što je prolazno. Da bi onaj koji stvara i sam bio detetom
koje treba iznova da se rodi, mora on ujedno hteti da bude i porodilja, i porođajne muke
porodiljine. Zaista vam kažem, moj me je put vodio kroz sto duša, i preko sto kolevaka i
porođajnih muka. Na mnogome sam već bio rastanku, i poznajem pune očaja poslednje
časove. Ali, tako hoće moja stvaralačka volja, moj udes. Ili, da vam kažem još poštenije: baš
taj i takav udes – hoće moja volja. Sve što oseća na meni, pati, i leži u kvrgama: ali mi volja
moja uvek pritiče u pomoć kao oslobodilac i dobroglasnik. Htenje oslobađa: to je prava nauka
o volji i o slobodi – njoj vas dakle uči Zaratustra. Ne-hteti-više, i Ne-ceniti-više, i Ne-stvarativiše!
ah, taj umor i takva presićenost neka su večno daleko od mene! I u saznavanju osećam
jedino želju moje volje za oplođavanjem i za razvijanjem, i ako ima nevinosti u mome
saznanju, ima je samo zbog toga što je u njemu volje za oplođavanjem. Ta volja namamila me
je da napustim Boga i bogove; jer, šta bi imalo da se stvara kad bi bogova – već bilo! Nego,
prema čoveku, jednako i sve iznova, goni me ona moja plodonosna volja za stvaranjem; kao
što nešto goni čekić prema kamenu. Ah, ljudi, u kamenu počiva mi slika jedna, moja slika nad
slikama! Ah, što baš mora da počiva u najtvrđem u najružnijem kamenu! Moj čekić besno sad
udara da bi razbio kvrge. Od kamena se lome komadi: šta je meni do tog stalo? Hoću da je
izradim do kraja: jer sen jedna dolazila je k meni – ono što je najtiše i najlakše od sviju stvari,
došlo je jednom k meni! Lepota natčoveka došla je kao sen k meni. Ah, draga braćo! Šta je
meni stalo još – do bogova! –
Tako je govorio Zaratustra.

O samilosnima
Prijatelji, ovaj je podsmeh dopro do ušiju vašeg prijatelja: »vidi Zaratustru! Zar ne ide među
nama kao medu zverinjem?« Jer i sam je čovek za onoga koji teži za saznanjem: zverka sa
rumenim obrazima. Otkuda mi to? Da li otud što se vrlo često morao stideti sebe? O prijatelji!
Evo šta kaže onaj koji teži za saznanjem: Stid, stid, stid – to je povest čovekova! I stoga
blagorodni naređuje sebi da ne posramljuje druge: naređuje sebi sram pred svim što pati.
Zaista vam kažem, ja ne volim milostive koji su blaženi sa svoje samilosti: oni ne znaju šta je
sram. Ako baš moram biti samilostan neću da mi kažu da sam; a kad sam samilostan onda
gledam da sam izdaleka. Najradije pokrijem i glavu i bežim bezobzirce dok me ne poznaju:
kažem vam da i vi tako širite prijatelji moji! Neka mi udes moj dovodi u sretanje uvek one
koji se ne pate takve kao što ste vi, i one s kojima smem da delim istu nadu i isti obed i isti
med! Zaista vam kažem češće sam pomogao onima koji pate: ali mi se uvek činilo da bolje
radim kad sebe učim kako se sam treba bolje radovati. Otkako je ljudi čovek se suviše malo
radovao: eto to, i samo to, draga braćo, naš je prvi greh! Učimo bolje radovati se, pa ćemo se
najbolje odlučiti da drugome zadajemo bola, ili da smišljamo šta zadaje bol. Stoga perem ruku
koja je pomogla paćeniku, stoga brišem još i dušu svoju od toga. Jer, gledajući paćenika gde
pati, stideo sam se njegova stida radi; a kad sam mu pomogao, ogrešio sam se teško o njegov
ponos. Velike obaveze ne čine zahvalnim nego osvetljivim, a ako se malo dabročinstvo ne
zaboravi, lako postane od njega crv što ne prestaje da podgriza, »Budite uzdržani u primanju!
Odlikujte, time što ćete primiti! – to kažem onima koji sami nemaju ništa da podele. A ja, ja
sam onaj što deli: rado delim, kao prijatelj prijateljima. Stranci, i siromašni, neka sami kidaju
plod s moga drveta: tako je manja sramota. Prosjake pak trebalo bi sasvim ukloniti! Zaista
vam kažem, jed je dati im što a jed je ne dati im ništa. I isto tako grešnike, i rđave savesti!
Verujte mi, prijatelji: griža savesti nauči čoveka da grize. Ponajgore su, međutim, sitne misli.
Zaista vam kažem, bolje je još i zlo učiniti nego sitno misliti! Doduše, vi kažete: »želja za
sitne pakosti uštedi nam mnogo veliko zlo delo« Ali u tome ne treba hteti štedeti. Zlo je delo
kao čir: zasvrbi i zagolica, i probije, – govori pošteno. »Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo
delo: to je njegovo poštenje. Ali sitna misao je kao gljiva: gmiže i zavlači se, i nije tobože
nigde – dok odjednom nije celo telo natrulo, i svelo, od samih gljivica. Onome u koga je ušao
đavo, reći ću ovo na uho: »najbolje će biti da pustiš svog đavola nek poraste! I za tebe ima još
put ka veličini!« – Ah, draga braćo! O svakome znamo ponešto odviše! Mnogi nam postane
providan, pa ipak još ni izdaleka ne možemo kroza nj. Teško je živeti s ljudima, zato što je
tako teško ćutati. Mi nismo najnepravičniji prema onome koji nam je na dosadi, već prema
onome koji nas se ništa ne tiče. Ako imaš prijatelja koji pati, budi odmorište patnji njegovoj.
ali u isto doba i tvrđa postelja, vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje biti od pomoći. Nanese
li ti prijatelj nepravdu, reci: »praštam ti što si meni učinio; ali što si to sebi učinio, – to ti ne
mogu oprostiti!« Tako govori svaka velika ljubav: ona savlađuje i opraštaj, i milosrđe. Treba
svoje srce obuzdati; jer ako mu se pusti na volju, otići će nabrzo i glava s njim! Ah, gde su na
svetu činjene veće ludosti nego među samilosnima? I šta je na svetu zadavalo više patnje nego
ludosti samilosnih? Teško svima koji imaju ljubavi, ako nemaju još i visine koja nadvisuje
njihovu samilost!« Ovako mi jednom govoraše đavo: »i bog ima svoj pakao: to je njegova
ljubav prema ljudima«. A nedavno, čuh ga gde reče ovo: »Bog je mrtav; Bog je umro od svoje
samilosti prema ljudima«. Čuvajte se dakle milosrđa: otuda će još ljudima doći crni oblak!
Zaista vam kazem, ja umem da proreknem vreme. A zapamtite još i ovo: svaka je još velika
ljubav iznad sve svoje samilosti: jer što joj je najdraže, ona bi tek da – stvori! »Prinosim sebe
sama na žrtvu svojoj ljubavi, a svoga bližnjeg kao i sebe« – tako govore svi koji stvaraju. A
tvrda su srca stvaraoci.
Tako je govorio Zaratustra.

O sveštenicima
Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu sveštenika: iako su
to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I među njima ima junaka;
mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dušmani: ništa nije
tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, može lako da se ukalja. Ali
moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja
krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući
mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne
dajem otkako sam među ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i
obeleženi. Onaj što ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i
praznih reči! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na
obećanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište
koje je spavalo! Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, –
u njima dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve
što je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti
sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i
toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome
naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam kažem,
volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove pobožne
molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što htedoše da se
sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene
krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet srcem svojim
skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je bolelo: i zaista vam
kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne znadoše drukčije da vole
svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao leševi, i leš svoj tukoše da bi
pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini,
zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi
pevati lepše pesme ako hoće da verujem u njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi
izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme
propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni
sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni
nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u
svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh
utopio se bio u njihovoj samilosti, al' i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je
plivala po površini neka velika ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga
praga: baš kao da ima samo jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti
pastiri spadali su još među ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo
moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su
znake krvlju, i ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji
svedok za istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz
za nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka izađe
iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja
buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego što su ti koje
narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su bili svi spasitelji,
moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka slobodi! Nikad još nije bilo
na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još
slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći još mi je – odviše čovek! –
Tako je govorio Zaratustra.

O vrlima
Gromovito, i s pomoću munja nebeskih, mora se govoriti labavim i uspavanim čulima. Ali
glas lepote zbori tiho: uvlači se samo u najbudnije duše. Lako je zadrhtao danas i nasmejao se
moj štit; to je sveti smeh, i sveto drhtanje lepote. Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota.
I glas njen govoraše mi ovako: »oni bi još – da im se plati!« Vi biste još da vam se plati, vi
vrli! Hteli biste nagradu za vrlinu, i nebo mesto zemlje, i večnost posle vaše prolaznosti? I sad
ste kivni na me, što učim da nema onoga koji nagrađuje i koji plaća? A odista, ja čak ne učim
ni da je vrlina sama sebi plata. Ah, to i jeste moja žalost: u sam smisao stvari lažno su upleli
nagradu i kazan – pa sad još i u dubinu vaših duša, vi vrli! Ali će moja reč, kao surla divljeg
vepra, zaparati dubinu vaših duša; ispovrnuće vas kao ralom. Sve što leži skriveno u tim
dubinama izići će na svetlost; i kad razriveni i iskrhani budete ležali na suncu, izlučiće se vaša
laž od vaše istine. Jer evo šta je vaša istina: vi ste odviše čistunci za prljavštinu reči: osveta,
kazan, nagrada, odmazda.Vi volite svoju vrlinu kao što majka voli svoje čedo; ali zar je iko
još čuo da bi majka da joj plate za njenu ljubav? Vaša vrlina je ono što vam je najdraže. Vi
nosite u sebi žeđ prstenovu, koji se svija i vrti da bi dostigao sam sebe. A svako delo vrline
liči na zvezdu koja je zgasnula: još svetlost njena putuje put – i ko zna dokle će još put
putovati? Tako i svetlost vaše vrline još putuje put, – i kad je delo učinjeno. Ma bilo već
zi.boravljeno i mrtvo: zrak njegove svetlosti živi i dalje, i putuje put. Da vaša vrlina budete vi
sami, a ne tek nešto tuđe, tek koža, ili ogrtač: to traži, vi vrli, istina iz dubine vaše duše! Ali ih
ima i takvih za koje je vrlina borba pod udarcima biča: a i vi ste i suviše slušali dreku njihovu!
I ima ih opet koji vrlinom zovu sustajanje svojih poroka; kad jednom njihova mržnja i njihova
surevnjivost ne mogu dalje, i izdišu, tada se budi u njima »pravdoljublje«, i trlja uspavane oči.
I ima ih koji idu nizbrdice; njihovi ih đavoli vuku dole. Ali, što niže padaju tim se više žari
njihovo oko, i tim većma plamti požuda za njihovim Bogom. Ah, i njihove ste se dreke
naslušali, vi koji ste vrli: »što nisam ja, to je moj bog, i moja vrlina!« I ima ih koji se primiču
teško i sa štropotom kao kola što voze kamenje niz brdo: Ti zbore mnogo o dostojanstvu i o
violini; – oni svoj zapirač zovu vrlinom! I ima ih koji su kao večni satovi kad se naviju; oni
čine svoje tik-tak; i hoće da to tik-tak znači – vrlina. Zaista vam kažem, u ovima uživam gdegod
nađem takve satove, naviću ih svojom porugom, a oni će još i da zvrje! Neki su opet
gordi sa ono malo svoje spravedljivosti, i nje se radi ogrešuju o sve na svetu: tako da upravo
natapaju svet svojom nepravednošću. Ah, kako im ružno otiče iz usta reč »vrlina«! I kad bi da
kažu: »ja sam svet«, izgleda kao da bi hteli reći: »ja sam osvećen!« Svojom bi vrlinom hteli
oni da iskopaju oči svojim neprijateljima; i oni se uzdižu samo toga radi da bi druge unizili. I
ima ih još i takvih koji sede u svojoj hari, i ovako pregovaraju iz svoga rogoza i iz trske:
»Vrlina – to je kad se sedi mirno u bari. Mi ne ujedamo nikog, i sklanjamo se ispred svakog
koji ujeda; a u svemu smo onoga mišljenja koje nam se dâ.« I ima ih još i takvih koji vole da
se prenemažu, i misle u sebi: vrlina, to je neka vrsta prenemaganja. Njihova su kolena uvek
spremna da se saviju na molitvu, i njihove ruke hvale i veličaju vrlinu, ali im srce ne zna ništa
o tom. I ima ih još i takvih koji misle da je vrlina u tome što će reći: »Vrlina je potrebna!« a u
istini jedino u što veruju to je, da je policija potrebna. Mnogi koji nije u stanju da vidi ono što
je uzvišeno na ljudima, zove vrlinom kad vidi ono što je nisko na njima: svoj zli pogled dakle
zove vrlinom. Neki bi hteli da se uzdignu i dođu u ushićenje, pa to zovu vrlinom; drugi bi
opet da ih pregaze – pa i to zovu vrlinom. I tako, skoro svi veruju da učestvuju u vrlini; i
svako drži da se raspoznaje bar u tome šta je »Dobro« a šta »Zlo«. Nego, Zaratustra nije
došao da svim tim lažama i budalama kaže: »Šta vi znate šta je vrlina! Kako bi vi i mogli znati
šta je vrlina!« – Nego zato, da biste se vi, prijatelji moji, zasitili već jednom starih reči što ste
ih naučili od laža i budala; Da biste se zasitili reči »nagrada«, »odmazda«, »kazan«,
»pravedna osveta«. – Zasitili se, da govorite: »delo je dobro stoga što nije sebično«. Ah,
prijatelji! Da sami u onome što činite budete kao što majka unosi sebe u svoje čedo: to treba
da bude vaša reč o vrlini! – Gle, ja vam oduzeh do sto reči, do sto najmilijih igračaka vaše
vrline; i vi se sad srdite na mene, kao što se srde deca. Igrali su se na morskoj obali, – a dođe
talas i otrže im, i proguta igračku: i eto ih gde plaču. Ali ako im isti taj talas donese nove
igračke, i prospe nove šarene školjke pred njih! Oni će tada biti utešeni; a ako oni, tako ćete i
vi, prijatelji moji, dobiti svoju utehu – i novih šarenih školjaka! –
Tako je govorio Zaratustra.

O ološu
Život je vrelo radosti; ali, gde pije i ološ tu su svi kladenci otrovani. Uživam u svemu što je
čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih. Oni su svoj pogled bacili u vodu
kladenca; i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca. Oni su svetu vodu
otrovali svojom pohotljivošću; a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i reči.
Nevoljno zadrhće plamen kad oni svoja vlažna srca prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i
zadimi, kad ološ pride k vatri. Sladunjav, i gnjil, postaje plod u njihovoj ruci: a pogledom
svojim obaraju voćku, i stresaju lišće s nje. Mnogi koji su okrenuli od života, okrenuli su se
samo zbog ološa: nisu hteli da dele kladenac, i plamen, i plod, s ološem. I mnogi koji su otišli
u pustinju, i trpeli žeđ skupa sa divljim zverima, nisu nipošto hteli da sede oko česme zajedno
sa prljavim mazgarima. I mnogi koji su dolazili kao uništitelji, i kao grad plodnim poljima,
hteli su jedino da ološu stanu nogom za vrat, i da mu zapuše ždrelo. Nije to bio zalogaj koji
sam najupornije žvakao: da bih saznao da su životu potrebni i samo neprijateljstvo, i
umiranje, i krstovi: – Nego sam vazdan raspitivao, i skoro se zadavio jedanput svojim
pitanjem. šta, zar je životu i ološ nužan? Zar su potrebni otrovni kladenci, i smrdljiva vatra, i
pogani snovi, i crvi u hlebu nasušnom? Nije mi moja mržnja grizla život, već mi ga je moje
gadenje hlapljivo podgrizalo! Ah, često sam se ratosiljao duha kad sam video da i ološ može
biti duhovit! A onima koji vladaju, okrenuo sam leđa kad sam video šta im sad znači vladati:
ucenjivati se, i cenkati se oko sile, – s ološem! Stanovao sam među narodima ne znajući
njihova jezika, ne slušajući što govore: da ne bih razumeo jezika njihova ucenjivanja i
cenjkanja oko moći. Držeći zapušen nos, prolazio sam zlovoljno kroz juče i kroz danas, jer,
zaista vam kažem, smrdi sve juče i sve danas na ološ koji piskara! Živeo sam dugo kao bogalj
koji je oglunuo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao živeti skupa sa ološem, koji drži silu u
rukama, koji piše, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po stepenicama, i hranio se
oprezno mrvama radosti; poštapao se, slep, kroz život. Pa šta se zbi sa mnom? Kako sam se
izlečio od gađenja? Šta zažari opet pogled moj? Kako uzleteh na visine gde ne sedi više ološ
oko česme? Je li mi samo moje gađenje načinilo krila, i dalo snage da naslutim vrela? Zaista
vam kažem morao sam uzleteti u najviše visine da bih opet našao vrelo radosti! O, i našao
sam ga, braćo moja! Tu u najvišim visinama izvire za me vrelo radosti! I ima života od kojega
ne pije i ološ! Čisto bih rekao da mi prehitro izvireš, vrelo radosti! I često prazniš pehar samo
da bi ga opet moglo napuniti! Moram se još navići da ti smernije prilazim: prehitro me još
vuče k tebi moje srce: – Moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalačko,
preblaženo leto: kako čezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom svežinom. Prošla je strašljiva
tugoba moga proleća! Prošla je pakost mojih snežnih pahuljica u junu mesecu! Postao sam
sav leto, i sav podne letnje! Leto u najvišim visinama, sa hladnim vrelima, i blaženom tišinom
o dođite, prijatelji, da tišina bude još blaženija! Jer to je naša visina, i naš zavičaj: previsoko i
prestrmeno je ovde za sve koji su nečisti, i za njihovu žeđ. Bacite samo svoj čisti pogled u
vrelo moje radosti, prijatelji! On ga neće zamutiti! Ono će ležati nasmejano pred vama u svoj
svojoj čistoti. Na drvetu što se zove budućnost, gradimo mi svoje gnezdo; neka nama
osamljenima orlovi donose hranu u svojim kljunovima! Zaista vam kažem od te hrane neće i
nečisti jesti! Jer bi im se činilo da jedu vatru, i ždrela bi im izgorela! Zaista vam kažem, tu
nema konaka za nečiste! Ledenica bila bi za njihove telesine naša sreća, a i za njihove
duhove! Kao silni vetrovi živećemo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu:
jer tako žive silni vetrovi. I kao vetar dunuću jednom po njima, i svojim duhom ugasiću dah
njihova duha: to traži moja budućnost. Zaista vam kažem, silan je vetar Zaratustra za sve
nizine; i evo šta kaže on svojim dušmanima, i svemu što pljuje i bljuje: »čuvajte se, i ne
pljujte uz vetar!« -
Tako je govorio Zaratustra.

O otrovnim paucima
Pogle, tu je leglo otrovnih pauka! Želiš li da ih vidiš očima? Eto im mreže: dodirni je, i ona će
zadrhtati. I odmah, brže-bolje, on će se pojaviti. Dobro došao, otrovni pauče! Na leđima
tvojim crni se trougao, tvoje crno znamenje; ali ja znam od čega se crni i tvoja duša. Od
pakosti crni se tvoja dusa: gde ti ugrizeš načini se crna krasta; tvoj otrov zapoji dušu osvetom!
Ja vam govorim u pričama, vama koji zapajate dušu otrovom, vi propovednici jednakosti! Svi
ste mi vi otrovni pauci, i osvetnici iz potaje! Ali ja ću otkriti vaše potaje, i ja vam se smejem u
lice svojim smehom sa visine. Ja kidam mreže vaše, da bi vas vaša srditost izmamila sa vaših
lažljivih legala, te da bi pakost vaša provirila iz vaše reči »pravdoljublje«. Čovek ima da se
isceli od osvete: to je za me most što vodi ka najvišoj nadi, i duga koja se javlja posle mnogih
nepogoda. To naravno ne ide u račun otrovnim paucima. »Baš to mi i hoćemo da se zove
pravdoljubljem, da u svetu bude što više nepogoda naše osvete« – tako govore oni među
sobom. »Hoćemo da se svetimo, i da naružimo sve koji nisu kao mi« – tako se zavetuju svi
koji su srca otrovnih pauka. »Odsada neka bude,želja za 'jednakošću' ime za vrlinu; a protiv
svega što je moćno nadaćemo divlju dreku!« Propovednici jednakosti, tiranska izbezumljenost
nemoći vapije iz vas za »pravdoljubljem«: potajna vaša pohlepnost za tiranijom htela bi da se
umota tako u reči vrline! Ustojana sujeta, uzdržavana zavist, možda sujeta i zavist vaših otaca,
bije iz vas kao oganj i kao bezumlje osvete. Što je u ocu ćutalo, progovara u sinu; i našao sam
često da je sin otkrivena tajna oca svog. Izgledaju oduševljeni: ali u njima nije usplamtelo
srce, – nego osveta. A kad postanu uljudni i hladni, oni nisu to po duhu svom nego iz zavisti.
Njihova surevnjivost povešće ih i na staze mislilačke; ali ih izdaje ta njihova surevnjivost
uvek će otići predaleko, i, premoreni, moraće da legnu i da otpočinu, naposletku, ma i posred
snega. Iz svake njihove tužbe odjekuje pakost, u svakoj njihovoj pohvali ima usiljenog
vajkanja, a biti sudijom to je za njih blaženstvo. Poslušajte me, prijatelji moji: ne imajte
mnogo vere u one u kojih je snažan nagon za kažnjavanjem! To su ljudi lošeg soja i kolena; iz
očiju im viri dželat i uhoda. Ne imajte vere u one koji mnogo zbore o svome pravdoljublju!
Zaista vam kažem, nije jedino med što nedostaje njihovim dušama. A kad čujete kako se sami
nazivaju »dobri i pravedni«, ne smećite s uma da im nedostaje samo vlast pa da budu fariseji!
Dragi prijatelji, neću da me krivo razumete, i zamenjujete drugim. Ima ih koji propovedaju
moj nauk o životu, ali su ujedno i propovednici pravdoljublja, i otrovnih pauka. To što oni
govore za volju života, i ako na svome leglu sede okrenuti od života, to je zato što hoće time
da nanesu kvara, i zadadu bola. Hoće da zadadu bola onima u čijim je rukama danas vlast, jer
ti još ponajradije slušaju propoved o smrti. Da nije tako, ne bi takav nauk propovedali otrovni
pauci: jer baš oni bili su nekad najveći opadači sveta, i spaljivači jeretika. Neću da me krivo
razumete, i zamenjujete ovim propovednicima jednakosti. Jer meni pravdoljublje kaže: »ljudi
nisu jednaki«. I oni neće to ni biti! Zar bi vredela što ljubav moja prema natčoveku kad bih
drukčije govorio: Preko tisuću mostova i prelaza neka se guraju oni prema budućnosti, i neka
sve više borbe i nejednakost dođe među njih: to da kažem uči me moja velika ljubav! Neka bi
postali pronalazači likova i sablasti u svom neprijateljstvu, i neka bi sa tim svojim likovima i
sablastima među sobom bili još i najviši boj! Dobro i zlo, i bogatstvo i sirotinja, i veliko i
malo, i sva ostala imena kojima se označavaju vrednosti: sve to treba da postane oružjem, i
zvonkim znanjem da se život uvek iznova ima sam da savlada! Život sam iz sebe hoće da se
nazida u visinu, na stubove, i na stepene: hoće da ima izgled preko širokih vidika, sve do u
blaženstva lepote, – zato mu treba visine! I, sa visinom treba mu i stepena, i onih koji su
protiv stepena, i onih koji se penju! Život hoće da ide u vis, i penjući se da se savlađuje. Evo
pogledajte, prijatelji moji! Ovde gde je leglo otrovnih pauka, tu se dižu u vis ruševine jednog
starog hrama – pogledajte ga samo ozarenim pogledom! Zaista vam kažem, onaj što je nekad
ovde svoje misli zidao kamenjem u vis, taj je poznavao tajnu života kao što je znaju
najmudriji! On nas evo uči, i priča da svako razume, da su i borba i nejednakost još lepi, i rat i
vlast i prevlast. Kako se božanstveno, u junačkom obgrljaju, rvu i krhaju svodovi i lukovi:
kako bacaju svetlost i sen jedan preko drugog stromeći u visinu. – Tako pouzdano, i u lepoti,
treba i mi da smo jedan drugom neprijatelji, prijatelji moji! Božanstveno treba da stremimo
jedan preko drugog, i jedan protiv drugog! – Vaj! Eto mene ujede otrovni pauk, moj stari
dušmanin! Božanstveno pouzdano, i u lepoti, ugrize me u prst! »Mora biti kazne i pravde na
svetu – misli on: ne treba da zabadava peva pesmu u slavu neprijateljstva!« Eto, on se osveti!
I teško meni, sad će još i dušu da mi zanese osvetom! Da se ne bih zanosio, privežite me uz
ovaj stub, prijatelji moji! Volim biti svetitelj privezan uza stub, nego vrtlog osvete! Zaista
vam kažem, Zaratustra nije vrtlog, niti je oluj, pa ako i jeste igrač, nipošto nije igrač po ćudi
otrovnih paukova! –
Tako je govorio Zaratustra.

O slavnim mudracima
Služili ste puku, i sujeverju pučine, svi vi slavni mudraci! – a ne istini! Toga su vas radi i
poštovali. Toga su radi i trpeli vaše neverovanje, jer je to bila dosetka, i stranputica koja vodi
ka puku. Tako i gospodar dopušta ponešto svojim robovima i uživa u njihovoj obesti. Ali onaj
kojeg pučina mrzi, kao što mrze psi kurjaka: to je slobodni duh, dušmanin okova, nepoklonik
ikonama, usamljenik u šumama. Izgoniti njega iz njegova zaklona – to je oduvek nazivao puk
»smislom za pravednost«: na njega nateruje on još i sad svoje najzubatije pse. »Jer, narod je
tu: dakle i istina je tu! Držite one koji je još traže!« tako se čuje od vajkada sa svih strana.
Svome puku hteli ste da ugodite u njegovu obožavanju: i to ste nazivali »voljom za istinom«,
vi slavni mudraci! Vi ste govorili u svome srcu: »iz naroda sam došao: glas naroda, glas
voljom »božiji«. Tvrdoglavo i mudro, kao mazga, uvek ste bili tumači pučine. I mnogi silnik
koji je hteo da bude dobar s narodom, upregao bi pred svoje hate još – po jedno magare, po
jednog slavnog mudraca. A ja, vi slavni mudraci, zatražih eto da najzad zbacite sa sebe
sasvim lavovsku kožu! Da zbacite šarenu kožu grabljive zveri, i kandže onoga koji ispituje,
traži, osvaja! O, tek kad biste skrhali svoju volju da poštujete, i da budete poštovani, tek tada
bih poverovao vašem »istinoljublju«. Istinu ljubi za mene onaj koji ide u bezbožne pustinje, i
koji je skrhao u sebi srce koje poštuje, i hoće da bude poštovano. Na žutome pesku, i
preplanuo od sunca, pogleda on, doduše žedno, na plodna polja sa bistrim vrelima, gde se u
gustom granju živi stvorovi odmaraju. Ali, njegova žeđ nije u stanju da ga nagovori da i on
bude kao i oni koji uživaju: jer gde su oaze tu ima i službe lažnim bogovima. Gladna, silovita,
usamljena, bezbožna: takva želi da je, volja lavovska. Nepodložna sreći slugu, isceljena od
bogova i od obožavanja, neustrašiva a strašna, velika, i usamljena: takva je volja u ljubitelja
istine. Oduvek su u pustinji živeli oni što ljube istinu slobodni duhovi, kao gospodari pustinje;
a u gradovima žive dobro uhranjeni, slavni mudraci, marva za zapregu. Jer oni večno vuku,
kao mazge – kola pučine! Ja se zbog toga na njih ne ljutim: ali su oni za me uvek samo
služinčad i zaprega, ma kake da su im kajasi zlatom optočeni. Često su bili dobre sluge, i
isplaćivalo se držati ih. Jer evo šta kaže vrlina: »ako moraš biti slugom a ti gledaj da poslužiš
onom koji će najviše koristi imati od tebe! »Duh i vrlina u tvoga gospodara, treba da raste
zato što mu služiš: pa ćeš rasti i ti naporedo sa njegovim duhom, i njegovom vrlinom.« I
zaista vam kažem, vi slavni mudraci! vi služitelji pučine! I vi sami rasli ste naporedo sa
duhom i vrlinom pučine – i ona je rasla u vama! To kažem vama na slavu! Pa ipak vi za mene
ostajete puk i u vašim vrlinama, pučina sa glupim očima, – pučina koja ne zna šta je to duh!
Duh je život koji sam zadaje rane životu: u rođenom bolu stiče sebi sve više znanja, – da li ste
vi to već znali? I evo u čemu je sreća za duh: da bude miropomazan, i suzama posvećen za
žrtvu, – da li ste vi to već znali? Još i slepilo slepca, i njegovo traženje i pipanje, treba da
govori o silini sunca u koje je gledao, – da li ste vi to već znali? Stenjem neka nauči zidati
onaj koji ide za saznanjem! Nije dosta da duh ume samo pomerati stene, – da li ste vi to već
znali? Vi ste videli samo iskre duha: ali vi ne vidite njega kao nakovanj, i ne vidite svirepost
njegova čekića! Zaista vam kažem, vi ne poznajete oholost duha! Ali biste manje još mogli
podneti skromnost njegovu, kad bi jedared progovorila! I još se nikada niste usudili da bacite
svoj duh u jamu punu leda: niste sami dovoljno topli za to! zato ne poznajete ni uživanja što
ih pruža hladnoća njegova. Uvek, i u svemu, odviše se drugarski držite prema duhu; od
mudrosti gradili ste često sklonište, i bolnicu za loše pesnike. Vi niste orlovi: stog i ne osetiste
sreće od straha u duhu. Ako nije ptica neka ne seda blizu provalija. Vi ste mlaki: a hladno je
svako duboko saznanje. Hladna kao led su najunutrašnjija vrela duha: prava slast za tople
ruke, i za one koji rade. Dostojanstveno stojite vi, i kruto, i s pravim leđima, vi slavni
mudraci! – vas ne povija jak vetar, niti jaka volja. Zar još nikad ne videste kako morem brodi
jedro zaobljeno i nadahnuto, i drhćući pred silinom vetrovom? Kao to jedro, drhćući pred
silinom duha, brodi morem moja mudrost – moja divlja mudrost! Nego, vi služitelji pučine, vi
slavni mudraci, – otkud biste i mogli vi sa mnom ići.
Tako je govorio Zaratustra.

Pesma u noći
Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci, i vodoskoci. A i duša je moja vodoskok koji
žubori. Noć je: sad se tek bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i duša je moja ljubavna pesma
zaljubljenoga. Nešto nezasićeno, nezasitljivo, na dnu je moje duše; i hoće da progovori. Silna
žudnja za ljubavlju nakupila se u meni, i progovara jezikom ljubavi. Ja sam svetlost: o, kad
bih bio noć! Ali u tome i jeste moja osamljenost, što sam okružen svetlošću. O, kad bih bio
taman, i mračan kao noć! Kako bih sisajući ležao na grudima svetlosti! I još bih i vas
blagosiljao, vi sitne zvezdice, i svetlaci na nebu! – i bio bih blažen s vašeg treperenja. Ali ja
živim u svom sopstvenom sjaju, ja upijam ponovo u sebe plamenove koji iz mene biju. Ja ne
znam za sreću onoga koji uzima; a često sam sanjao da je još veće blaženstvo ukrasti nego
uzeti. U tome je moja sirotinja, što se moja ruka nikad ne odmara od davanja; u tome je moja
zavist, što vidim oči koje čekaju, i gledam u noći čežnjom obasjane. O da zla udesa sviju koji
udeljuju! O da pomračenja moga sunca! O da čežnje za čeznućem! O da grdne gladi posred
sitosti! Oni primaju od mene; ali zar ja dodirujem time dušu njihovu? Provalija zija između
davanja i primanja; a najmanju provaliju treba preći najposle. Glad niče iz moje lepote: hteo
bih da zadam bola onima kojima svetlim, hteo bih da poharam one kojima delim. – tako me
mori glad za pakošću. Hoću da povučem ruku kad joj se druga ruka već pruža nasusret;
oklevam, kao što okleva vodopad, još u padanju: – tako me mori glad za pakošću. Na takvu
osvetu smišlja moje obilje: takva podlost izvire iz moje osame. Moja sreća u davanju zamrla
je dajući, moja se vrlina zasitila sebe same u svome obilju! Onaj koji uvek daje, u opasnosti je
da izgubi stid; u onoga koji uvek udeljuje, ruka i srce otvrdnu od samog deljenja. Moje se oko
ne preliva više stidom onih što mole: moja je ruka otežala odviše za drhtave ruke što se pune.
Kuda je nestalo suze iz moga oka, i milosti iz moga srca? O, da osame sviju koji udeljuju! O,
da nemog ćutanja sviju koji sijaju! Mnoga sunca kruže u pustome prostoru: za sve što je
mračno govore ona svojom svetlošću, – za mene ćute. To je neprijateljstvo svetlosti prema
onom što sjaji: nemilosrdno ide ona svojim putevima. Nemilosrdno u dnu srca prema onom
što sjaji, hladno prema suncima, – tako ide svojim putem svako sunce. Kao oluje preleću
sunca svoje puteve, takav je njihov hod. Ona idu za svojom neumoljivom voljom, to je
njihova hladnoća. O, tek vi, vi tamni i mračni kao noć, tek vi stvarate toplotu iz onog što sjaji!
O, tek vi napajate se, i krepite, mlekom iz vimena svetlosti! Ah, led je oko mene, i moja će
ruka izgoreti od leda! Ah, žeđ je u meni, koja čezne i vene za vašom žeđu! Noć je: o, što
moram da svetlim! I što moram da sam žeđ za noći! I osama! Noć je: iz mene, kao iz vrela,
izbija želja, – hteo bih da progovorim. Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci i vodoskoci.
A i moja je duša vodoskok koji žubori. Noć je: sad se bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i
moja je dusa ljubavna pesma zaljubljenoga. –
Tako je govorio Zaratustra.

Pesma uz igru
Jedne večeri išao je Zaratustra sa svojim učenicima kroz šumu; pa kako je pošao da potraži
vrelo, izađe odjedared na jednu zelenu livadu, koju je tiho okruživalo drveće i žbunje: po
livadi su igrale devojke. Čim devojke ugledaše Zaratustru, prestadoše igrati; ali im Zaratustra
priđe pozdravljajući ih ljubazno rukom, i progovori im ovako: »Ne prekidajte igru, ljupke
devojcice. Nisam ja došao da kvarim igru krivo vas pogledajući, – ja sam prijatelj
devojčicama. Ja branim boga pred đavolom: jer đavo je duh težine. Kako bih ja, lakokrile,
mogao biti nesklon božanskom plesu? Ili nožicama devojačkim sa nežnim člančićima? Ja
jesam doduše šuma, i noć mračnih drveta: ali, ko se ne plaši moga mraka taj će naći senice od
ruža pod mojim čempresima. A naći će i maloga boga što ga devojke najviše vole: naći će ga
gde leži uz izvor, mirno, sa sklopljenim očima. Zaista, zaspao mi je posred bela dana,
danguba jedna! Predugo je vijao leptirove! Ne srdite se na me, lepe igračice, što ću maloga
boga udariti malo prutom! Vikaće iz sveg grla, i plakaće, – ali smešan je još i kad plače! I
onda neka vas sa suzama u očima pozove na igru; a ja ću sam zapevati jednu pesmu uz
njegovu igru. Jednu pesmu uz igru, i ujedno podsmevku duhu težine, mome najvišemu
velikomoćnomu đavolu, za kojeg kažu da je »gospodar sveta«. Evo pesme što ju je Zaratustra
pevao, dok je Kupidon skupa s devojčicama plesao: U tvoje sam oko nedavna zagledao,
živote! I učini mi se da padam u bezdan. Ali me ti izvuče na zlatnoj udici, i smejao si mi se sa
podsmehom kad sam te nazvao bezdnom. »Tako to govore ribe, rekao si; čemu one ne mogu
doći na dno, to je bezdno. A uistini ja sam samo promenljiv, i divalj i u svemu žena; i to ne
žena puna vrlina. Iako me vi ljudi nazivate 'dubinom' ili 'vernošću' 'večnom' i 'tajanstvenom'.
Vi ljudi pridajete nam uvek svoje sopstvene vrline, – o, vi puni vrlina!« I on se smejaše
nevernim smehom, ali, ja mu ne verujem nikad, ni njegovom smehu, kad sam sebe ruži. A
kada sam u četiri oka govorio sa svojom divljom mudrošću, reče mi ona srdito: »Ti hoćeš, ti
želiš, ti voliš, i samo zato ti uznosiš život!« Malo ti ne odgovorih pakosno, i. ne rekoh njoj
srditoj istinu u oči; a mudrosti se ne može odgovoriti pakosnije nego kad joj se »kaže istina u
oči«. Jer tako stoje stvari među nama trima. Iz dna duše volim život samo – i, odista,
ponajvećma, onda kada ga mrzim Što sam naklonjen mudrosti, često i odviše: to je stoga što
me podseća premnogo na život! Ona ima iste oči, isti smeh, pa čak i isti pozlaćeni prut za
pecanje: šta ću, kad su oboje tako slični? A kad me jednom život zapita: Šta je to, mudrost? –
odgovorih mu živo: »Ah da, mudrost! Žedni se za njom, i ne nasiti se, gleda se kroz veo,
hvata se mrežama. Je li lepa? Šta ja znam! Ali pokušavaju da pecaju njome i najmatorije
šarane. Promenljiva je, i prkosna; često sam je viđao kako se ugrize u usnu, i kako naopako
provlači češalj kroz kosu. Možda je pakosna i lažna, i žena u svemu; ali kad govori loše o sebi
samoj tada je baš najzanosnija.« Kad sam to rekao životu, nasmeja se on prkosno, i zatvori
oči. »O kome ti to govoriš? reče, zacelo o meni? Sve da i imaš pravo, – zar se to meni tako u
lice kazuje! Nego de, govori sad već i o toj tvojoj mudrosti!« Ah, i ti tada otvori opet oči
svoje, ljubljeni živote! I učini mi se opet da padam u bezdan. – Tako je pevao Zaratustra. A
kad se svrši igra, i devojčice se raziđoše, posta sumoran. »Sunce je davno već selo, reče
najzad; livada je orošena večernjom rosom, iz šume bije hladovina. Nešto nepoznato je oko
mene, i gleda me zamišljeno. Šta! Zar si ti još u životu, Zaratustra? Zašto? Čemu? Čime?
Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, biti još u životu? – Ah, prijatelji moji, to iz mene veče
tako pita. Oprostite mi moju sumornost! Dode veče: oprostite mi što veče dode!«
Tako je govorio Zaratustra.

Pesma nad grobovima
»Onamo je ostrvo grobova, daleko od sveta; onamo su i grobovi moje mladosti. Onamo ću
odneti i večno zeleni venac života.« Tako razmislivši u srcu svom, prevezao sam se preko
mora. – O vi, priviđenja i snovi moje mladosti! O, svi vi ljubavni pogledi, božanstveni
trenuci! Kako mi brzo pomreste! Ja vas se spominjem danas kao da se spominjem svojih
pokojnika. Sa vaše strane, najdraži moji pokojnici, dolazi mi sladak zadah, koji krâvi srce, i
mami suze na oči. Odista, on uzbuđuje i raskravljuje srce usamljenome morskom putniku. Još
uvek ja sam najbogatiji, i najdostojniji zavisti – za koji sam najusamljeniji! Jer ja sam vas
imao, i ja sam još vaš: da li su ikome, recite padale u krilo sa drvetâ tako rumene jabuke kao
meni?Još sam uvek ja carstvo i naslednik vaše ljubavi, i vaš spomen čini da cvate u meni
mnogobrojne vrline divljake, o vi koji ste mi najdraži! Ah, mi besmo stvoreni da ostanemo
jedno kraj drugog, vi bajna neznana čudesa; vi niste prilazili k meni, i k mojoj strasnoj želji,
kao bojažljive ptičice – ne, već kao što prilaze rastuženi rastuženome! Da, stvorene za
vrednost, kao i ja, i za nežnost u Večnostima, ja vas moram pomenuti sada po neveri vašoj, vi
božanstveni pogledi i trenuci: drugoga imena još ne naučih. Odista, prebrzo mi pomreste,
begunci moji! Ali, ne pobegoste vi od mene, niti pobegoh ja od vas: nevini smo mi jedno
drugom u svome neverstvu. Da bi mene ubili, zaklaše vas, ptice pevačice mojih nada! Da, na
vas je, mili moji, pakost odapinjala svoje strele – da bi pogodila moje srce! I pogodila je! Ta
vi mi beste najrođeniji, najlepše što imam, i što me obuzima: i zato moradoste umreti tako
mladi, i tako pre vremena! Pustili su strelu onamo gde će me najjače pogoditi: na vas, čija je
put kao paper meka, ili, još pre, kao osmeh koji se gubi u oku! Ja ću ovako progovoriti mojim
dušmanima: šta je sav pokolj medu ljudima naspram ovog što ste meni učinili! Veće ste mi
zlo učinili nego što je sav pokolj među ljudima; uzeste mi ono što se ne može naknaditi: – to
ja vama kažem, dušmani moji! Ta ubiste mi priviđenja, i najdraža čudesa moje mladosti!
Oduzeste mi moje drugove blažene sablasti. Njihovoj uspomeni posvećujem ovaj venac, i ovu
kletvu. Ovu kletvu vama, dušmani moji! Pokratiste mi moju večitost, kao što se tvrda gruda
zemlje rasprsne u hladnoj noći! Jedva je sagledah, kao iskru u božijim očima, – svega jedan
tren! Evo šta reče jednom u čas dobar moja čistota: »božanska neka su sva bića«. A vi me
tada napadoste nečistim avetinjama; o, u nepovrat pobeže tako onaj dobri čas! »Svi dani neka
su za me sveti« – tako je zborila nekad mudrost moje mladosti: odista, zbor jedne nasmejane
mudrosti! A vi mi, dušmani, ukradoste tada moje noći, i prodadoste ih za besanu patnju: o, u
nepovrat pobeže tako ona nasmejana mudrost! Bejah jednom željan povoljnog proročanstva iz
leta ptičjeg: a vi mi tada prevedoste preko staze gadnu sovuljagu, neman jednu. O, u nepovrat
pobeže tako moja nežna želja! Zavetovah se jednom da ću se odreći svakog gađenja: a vi mi
tada pretvoriste sve moje bliske i najbliže, u gnojave čireve. O, u nepovrat pobeže tako moj
blagorodni zavet! Iđah nekad kao slepac, blaženim stazama: a vi tada baciste nečisti na put
slepomu: i sada su mu odvratne nekadašnje staze za slepce. I kad činjah ono što mi najteže
padaše, i slavljah pobedu svojih savlađivanja: tada učiniste vi da oni koji su me voleli viču
kao da im nanosim najveću bol. Zaista, to vam beše oduvek vaš posao: da mi zagorčate moj
najslađi med, i trud mojih najboljih pčela. Mojoj ste samilosti slali uvek najdrskije prosjake; k
mome ste sažaljenju gurali uvek neizlečive bestidnike. Tako ste vređali moje vrline u veri
njihovoj. A kad sam još i najsvetije što sam imao prineo na žrtvu: brže bolje stavila je uza me
vaša »pobožnost« svoje sočnije darove: tad, u obilju vašega soka, udavilo se i ono što mi je
bilo najsvetije. Jednom sam hteo igrati kao što još nikad igrao nisam: hteo sam igrati preko
svih nebesa. A vi mi tada zavedoste moga najmilijeg pevača. I on zasvira jednu strašnu,
sumornu pesmu, o, duvao mi je u uši kao kakav mutan rog! Pevaču ubico, oruđe pakosti,
najneviniji u svemu! Bejah već spreman za najlepšu igru: i ti mi tad zvucima tvojim ubi moje
ushićenje! U igri tek umem da kažem priču o najvećim stvarima: – a ovako ostade mi eto
najveća moja priča nekazana u udovima! Nekazana, i neiskupljena, ostade mi moja najveća
nada! I pomeriše mi sva priviđenja, i sve utehe moje mladosti! Kako sam mogao to podneti?
Kako sam mogao odbolovati i preboleti takve rane? Kako je mogla moja duša da se uzdigne
opet iz tih grobova? Da, ima na meni nešto neodoljivo, nepogrebivo, nešto što krši stene: to
nešto je moja volja. Ćuteći, i nepromenljiva kroči ona kroz godine. Svojim hodom a mojim
nogama hoće da ide, moja stara volja; tvrdoga je srca njena ćud, i neranjiva. Samo na peti
svojoj ja sam neranjiv. Tu si još uvek ti, i uvek ista, strpljivosti prepuna! Uvek još probijaš
sebi puta kroz sve grobove! U tebi još živi i ono što nije iskupljeno od moje mladosti; kao
život, i kao mladost, sediš ti tu puna nade na surim ruševinama grobova. Da, još si mi ti
rušilac sviju grobova: Slava tebi, voljo moja! A samo gde je grabova ima i uskrsnuća. –
Tako je govorio Zaratustra.

O samoprevladavanju
»Voljom za istinom« zovete, vi najmudriji, ono što vas goni i što vas raspaljuje? Voljom koja
bi htela da može da zamisli sve što postoji: tako zovem ja volju vašu! Vi biste sve što postoji
tek da načinite da se može zamisliti, jer vi sumnjate, u opravdanu nepoverenju, da li se već
zamišlja. Ili će vam se pokoriti, ili ćete ga pokoriti! Tako hoće vaša volja. Treba da postane
uglađeno, i duhu podložno, kao ogledalo njegovo, i odsjaj njegov. U tome je sva vaša volja, vi
najmudriji, vaša volja za moći; pa i onda kad govorite o dobru i zlu, i o precenjivanju
vrednosti. Hteli biste tek da stvorite svet pred kojim biste mogli klečati: to vam je vaša zadnja
nada, i zanos koji vas opija. Nemudri, medutim puk, – on je kao reka niz koju dalje plovi čun:
a u čunu smestile se svečano, i kukuljicima zakrivene, odredbe vrednosti. Vi ste svoju volju i
svoje vrednosti položili na tok postanja; a staru jednu, volja za moći otkrio sam ja u onome
što smatra puk dobrim i zlim. To ste vi, najmudriji, posadili te goste u taj čun, i iskitili ih
bljeskom, i gordim imenima, – vi, i vaša gospodarska volja! A reka nosi dalje vaš čun: mora
da ga nosi. Ništa ne mari što se talas odbijajući penuša, i gnevno juriša protiv krmi! Nije reka
vaša opasnost, i kraj vašeg dobra i zla, vi najmudriji! – već ona sama volja, volja za moći, –
neiscrpna životna volja koja stvara. Ali da biste razumeli što govorim o dobru i zlu, hoću još
pre toga da vam govorim o životu, i u čemu se sastoji sve što živi. Išao sam za onim što živi,
išao sam velikim i malim stazama, da bih doznao u čemu se sastoji. Stostrukim ogledalima
hvatao sam njegove poglede, kad su mu usta ćutala: da bih mu iz očiju čitao šta kaže. I čitao
sam mu iz očiju. I, gdegod sam naišao na nešto što živi tu sam čuo i govor o pokornosti. Sve
što živi, pokorava se. A drugo je ovo: Onome se zapoveda koji ne ume da se sebi sam
pokorava. Tako je to kod svega što živi. I ovo je treće što sam čuo: da je zapovedati teže nego
pokoravati se. Onaj što zapoveda, ne nosi samo teret svih onih koji se pokoravaju, a taj ga
može lako i prigniečiti: – Već mi se čini da je u zapovedanju uvek i smelosti i junaštva; jer
svuda gde se zapoveda ono što živi meće na kocku sebe samo. Čak i kad zapoveda sebi
samom, i tada još mora da ispasta za svoje zapovedanje. Svome rođenom zakonu mora da
bude sudija, i osvetnikom, i žrtvom. Kako to! pitao sam se u sebi. Šta nagoni ono što živi da
se pokorava, i da zapoveda, i da još i zapovedajući bude pokorno? Čujte dakle što ću vam
reći, vi najmudriji! Ispitajte dobro da li sam se uvukao u srce samome životu, i čak do u žilice
njegova srca! Gde sam naišao na nešto što živi tu sam nalazio i volju za moći: i čak i u volji
služitelja, našao sam volju da bi hteo biti gospodarem. Da ono što je slabije služi onome što je
jače, na to ga goni volja njegova koja hoće da gospodari nad onim što je još slabije: jedino toj
želji ne može odoleti. I kao što se ono što je manje podaje onom što je veće, da bi moglo imati
želje i moći nad još manjim: tako se podaje još i ono što je najveće, i moći radi stavlja – i
život na kocku. U tome se sastoji podavanje onog što je najveće: da je junaštvo, i opasnost, i
jedno kockanje na život i smrt. Gde se žrtvuje, i služi, i bacaju ljubavni pogledi: i tu je volje
da bi se postalo gospodarem. Stranputicama se tu, i da niko ne vidi, uvlači ono što je slabije u
tvrđenju, i sve do u srce, onome što je moćni je – i krade moći. A ovu tajnu rekao je meni sam
život: »Čuj, reče, ja sam ono što jednako treba sebe samo da prevlađu je«. »Naravno, vi to
zovete voljom za rađanjem, ili nagonom za svrhom, za višim, za daljim, za mnogostrukim: ali
sve to jedno je, i jedna tajna. »Radije bih propao nego što bih se odrekao toga Jednog; zaista
ti kažem, gde se propada, i gde opada lišće, znaj, tu se žrtvuje život – za ljubav moći! »Mora
da sam, vaj, i borba i postajanje, i cilj i ono što se protivi cilju: ah, ko pogodi moju volju,
pogodiće zacelo i kakvim krivim stazama mora ona da ide!« »Ma šta da stvorim, i ma kako
voleo ono što stvorim – ubrzo moram da postanem protivnikom tome, i svemu što volim. tako
traži moja valja.« »A i ti koji ideš za saznanjem, samo si staza, i utisak stupanja moje volje:
zaista ti kažem, moja volja za moći kroči i nogama tvoje volje za istinom!« »Nije, međutim,
pogodio istinu onaj koji se bacio na nju onom rečju o »volji za opstankom«: takva valja – i ne
postoji! »Jer: ono što ne postoji, ne može hteti a ono što postoji, kako može imati još volje da
tek postoji?« »Samo gde ima života, ima i volje: ali, ne volje za životom nego – tako te ja
učim – volje za moći! « »Onaj koji živi, ceni mnogošta više nego sam život; ali iz same ocene
govori – volja za moći!« – Tako me je nekad učio život: i iz toga izdvojiću vam još, vi
najmudriji, tajnu srca vašega. Zaista vam evo kažem: dobro i zlo, koji bi bili večni – toga
nema! To se mora jednako samo iz sebe savlađivati. Nasilje je, što vi činite sa vrednostima, i
sa rečima o dobru i zlu, vi koji ocenjujete vrednosti; i u tome je vaša skrivena ljubav, i sjaj,
trepet i prelivanje vaše duše. Ali, veća sila raste iz vaših vrednosti: i novo prevlađivanje: o nju
će se razbiti i jaje, i ljuska od jajeta. I onaj koji ima da bude stvaralac u dobru i zlu: i taj, zaista
vam kažem, mora prvo biti rušiteljem, i razbijačem vrednosti. Tako ide najveće zlo uz najveće
dobro: a ovo je ono što stvara. Govorimo samo o tom, vi najmudriji, iako to ne valja. Još je
gore ćutati; sve istine koje se prećute postanu otrovnima. I treba da se sve razbije što se na
našim istinama razbiti – daje! Ostaje još mnogo domova koje treba nazidati! –
Tako je govorio Zaratustra.

O uzvišenima
Mirno je dno moga mora: ko bi mislio da se u njemu kriju šaljiva čudovišta! Nepokolebljiva
je moja dubina: ali se ona blista od zagonetki, i smehova, što po njoj plivaju. Video sam danas
jednog od uzvišenih, jednog od svečanih, jednog pokajnika duhom o kako se moja duša
smejala njegovoj ružnoći. S uzdignutim prsima, i kao oni koji zadržavaju dah: tako je stajao
uzvišeniji preda mnom, i bez reči: Sa njega su visile gadne istine, njegov plen, a odelo mu je
bilo sve poderano; video sam i mnogo trnja na njemu – ali ruže nijedne ne videh. Još se nije
naučio smehu, niti lepoti. Namršten vratio se ovaj lovac iz šume saznanja. Vratio se iz boja sa
divljim zverovima: ali iz njegove zbilje još viri divlja zver – još neukroćena! Još uvek izgleda
on kao tigar koji se sprema da skoči; ali ja ne volim te napete duše, moj se ukus buni protiv
svih tih koji se uzdržavaju. Vi mi velite, prijatelji, da ne treba raspravljati o ukusu, i o kusu?
Ali, ceo je život raspravljanje o ukusu i kusu! Ukus: to je, ujedno, i mera, i ono što se meri, i
onaj koji meri; a teško svemu što živi a hoće da živi bez raspravljanja o meri, i onom što se
meri, i onom koji meri! Tek kad bi se zasitio svoje uzvišenosti, taj uzvišeni: tek tada bi počeo
bivati lep, – i tek tada bio bi meni po ukusu, i ukusan. I tek ako okrene leđa sebi samome, tek
tada će preskočiti svoju rođenu sen – i, zaista vam kažem, skočiti u svoje sunce. Odviše je
dugo proveo u hladu, pobledeli su obrazi u pokajnika duhom; malte nije umro od gladi u
svome čekanju. Još ima preziranja u njegovu oku; još mu se na usnama krije gadenje. On
doduše sad miruje, ali mir njegov još se nije ispružio na sunce. Trebalo bi da radi isto što i
bik; sreća njegova trebalo bi da odiše zemljom a ne preziranjem zemlje. Voleo bih da ga
vidim kako kao beli bik, zadihan, i ričući, vuče plug: i još i rikom svojom trebalo bi da slavi
sve što je zemaljsko! Mrki su njegovi obrazi; sen od ruke igra na njima. Osenčeno još je
videlo njegovih očiju. Samo delo njegovo baca još na nj tu sen: ruka baca u zasenak njega
koji njome radi. Još on nije svoje delo savladao. Uživam doduše u njegovu vratu, koji je kao u
bika: ali bih voleo još da vidim i da su oči kao u anđela. I treba još i od svoje junačke volje da
se oduči: hoću da mi bude i uzdignut, ne samo uzvišen: – trebalo bi da ga uzdigne sam etar,
njega bezvoljnoga! On je pobeđivao nemani, rešavao zagonetke; ali treba još da i iskupi svoje
nemani, i svoje zagonetke, treba još da ih i preobrazi u decu nebesku. Njegovo saznanje još
nije naučilo da se smeje, i da ne bude surevnjivo; njegova bujna strast još se nije stišala u
lepoti. Zaista vam kažem, njegova živa želja ne treba da zaćuti, i da utone u sitosti već u
lepoti! Ljupkost je deo velikodušnosti, u blagorodnoga. Sa rukom preko čela: tako bi trebalo
da otpočne junak, i tako bi trebalo da još i svoj otpočik savlada. Ali baš junaku lepo je najteže
od svih stvari. Nedostižno je lepo za svaku plahnitu volju. Malo tek više, malo samo manje: to
ovde znači mnogo, to ovde znači najviše. Stajati sa odapetim mišićima, i sa razvezanom
voljom to je za vas najteže od svega, vi uzvišeni! Kad se moć smiluje, i siđe, da je vide: takav
je silazak za mene lepota. I ni od koga ne tražim toliko lepote koliko baš od tebe, silniče: tvoja
dobrota neka bude tvoje zadnje savlađivanje sebe sama. Uveren sam da si u stanju učiniti
svako zlo: zato tražim od tebe dobro. Zaista vam kažem, često sam se smejao slabićima, koji
su držali da su dobri stoga što su im šape bile nemoćne! Treba da težiš za vrlinom stuba: što
se više diže u vis tim je lepši i nežniji, ali utoliko tvrđi i otporniji iznutra. Jeste, uzvišeni, bićeš
ti jednom još lep, i ogledaćeš svoju lepotu u ogledalu. Tada će drhtati tvaja duša od božanskih
želja; a obožavanja biće još i u tvojoj sujeti!Jer, to je tajna dušina: tek kad ju je junak
napustio, pristupa joj polako, u snu, – nadjunak –
Tako je govorio Zaratustra.

U zemlji obrazovanja
Predaleko sam odleteo unapred u budućnost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe,
imao sam šta videti: vreme mi beše jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kući – sve brže i
brže: tako stigoh k vama, vi današnji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh
oko za vas, i živu želju: zaista vam kažem, došao sam sa čežnjom u srcu.Ali šta se zbi? Ma
kako da me beše strah, – morao sam se smejati! Nikad još moje oko ne vide tako nešto šareno
i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: »ta ovo je ovde
zavičaj sviju lonaca boja! « – rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste
preda mnom na moje divno čudo, vi sadašnji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju
vašem šarenilu, i da ga umnogostruče! Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi,
od svog rođenoga lika! Ko bi vas – prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova
premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača, i ispitivača! I
sve da je čovek vrač, i da ume zagledati u creva, – ko bi još mogao pomisliti da vi imate
creva! Izgleda kao da ste pečeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaših koprena vire sva
vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaših pokreta zbore svi običaji, i sve vere, svaka
za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premâz, i boju i pokrete, na
tome bi taman toliko ostalo da posluži za strašilo pticama. Odista, ja sam bio i sâm takva
zastrašena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo,
kad mi je kostur počeo da daje ljubavne znake. Milije još bilo bi mi da služim za nadnicu u
donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i
jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da izdržim ni nage ni obučene, vi
ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i sve što je ježilo kožu pticama koje
su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi
smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a
i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika
svega onog što se nekad verovalo! Vi sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli.
Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva
vremena jedno mimo drugog; ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša
java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih
živih snova, i zvezdanih znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza
kojih vrebaju grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste
jadni i žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od
vas. I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista,
taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već
mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se
čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad bih
marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja nosim
teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista vam kažem,
moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj veliki umor. – Ah,
kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam da li ću ugledati dom, i
domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po gradovima, i uvek tražim da
mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek
što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadžbine. Ja jedino još volim
unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem moru: nju tražim, i k njoj brodim
na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj
budućnosti – ovu sadašnjost! –
Tako je govorio Zaratustra.

O neokaljanom saznanju
Kada se juče pojavio mesec, mislio sam da će se iz njega roditi sunce: tako je težak i bremen
ležao na vidiku. Ali me je slagao sa svojom trudnoćom; i radije ću još verovati da je u mesecu
muško nego žensko. Dabome, nije toliko baš ni muško, taj bojažljivi noćnik. Zaista vam
kažem, s nemirnom savešću grede on preko krovova. Jer je pohotljiv i surevnjiv, taj monah u
mesecu, pohotljiv za zemljom, i za svim uživanjima zaljubljenih. Ne, ja ne volim toga mačka
po krovovima! Odvratni su mi oni koji se šunjaju oko poluotvorenih prozora! Smerno, i
ćutljivo, grede on, sve dalje i dalje po zvezdanome ćilimu: – ali ja ne volim muške noge što
idu na prstima, i na kojima ne zvekće mamuza. Korak onoga koji je pošten, govori; a samo
mačka krade se po zemlji da je niko ne čuje. Eto, tako se i mesec primiče kao mačka,
nepošteno. – Ovo ja pričam vama, osetljive pritvorice, vama čije je »saznanje – čisto« ! Vas ja
nazivam – pohotljivcima! I vi volite zemlju, i sve što je zemaljsko: ja sam vas prozreo! – ali u
vašoj ljubavi ima stida, i griže savesti, – vi ste slični mesecu! Vaš se duh dao nagovoriti da
prezire sve što je zemaljsko, ali ne i vaša utroba: a ona je najjače što je na vama! Pa se vaš
duh stidi što se pokorava vašoj utrobi, i od rođenoga stida ide krivim i lažnim stazama. »Nešto
najviše bilo bi za mene – kaže sam u sebi vaš lažljivi duh – da gledam na život bez žudnje, a
ne kao pas, s isplaženim jezikom;« »Da se gledajući osećam srećnim, s izumrlom voljom, bez
žeđi i pomame sebičnosti – hladan, i siv po celome telu, ali opijenim mesečarskim očima! «
»To bi mi bilo najdraže – tako vara sam sebe prevareni – da volim zemlju kao što je voli
mesec, i da sam očima dodirujem njenu lepotu«. »I u tome neka je za mene neokaljano
saznanje: što ja od stvari ništa ne tražim, osim da smem ležati pred njima kao ogledalo sa sto
očiju.« – O, vi osetljive pritvorice, vi pohotljivci! U vašoj žudi nema čednosti, i vi stoga
oporočavate žuđenje uopšte! Zaista vam kažem vi ne volite zemlju kao oni koji stvaraju, koji
oplođavaju, koji se razvijaju! Gde ima čednosti? Gde i volje za oplođavanjem. A onaj koji
hoće da stvara više od sebe, u toga je i volja najčistija. Gde ima lepote? Gde moram da hoću
celom svojom voljom; gde hoću da propadnem, samo da od slike ne bi uvek ostala slika.
Voleti pa propasti, to ide jedno s drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti
spreman na smrt. To ja kažem vama kukavcima! To vaše nemuško razroko gledanje treba da
znači: »udubili se u razmišljanje«! A što napipate tromim očima, treba da se zove » lepo«! O,
da poganitelja blagorodnih imena! Ali, prokletstvo je vaše u tom, vi neokaljani, vi posednici
čistoga saznanja, da se nikada nećete poroditi, ma koliko da teški i brerneni ležite na vidiku!
Zaista vam kažem, vaša su usta puna blagorodnih reči: pa biste da mi mislimo da vam se i
srce presipa, vi lažljivci? A moje su reči neznatne, prezrene, krive reči: ja pokupim rado što na
vašim gozbama padne s trpeze na zemlju. Pa ipak mogu s njima – da kažem istinu
pritvoricama! Da, koskama svojim, i školjčicama, i bodljikama – zagolicaću pod nos
pritvorice! Nečist je uvek vazduh oko nas, i pri vašim gozbama, jer vaše pohotne misli, vaše
laži, i vaša zabašurivanja, lete po vazduhu! Usudite se pre svega da poverujete sami sebi –
sebi, i svojoj utrobi! Uvek laže, ko sam sebi ne veruje. Boga jednog kukuljicu namaknuli ste
sebi na glavu, vi »prečisti«: u kukuljicu jednoga Boga svio se i skrio se vaš gadni crv. Zaista
vam kažem, vi varate, vi »udubeni u razmišljanje«! I Zaratustra se dao nekada zavoditi vašim
bogovskim kožama; nije mogao da prozre klupko zmija kojima behu ispunjene. Mislio sam
nekad, da gledam bogovsku dušu gde se igra u vašim igrama, vi ljudi čistoga saznanja! Mislio
sam da nema bolje veštine od vaših veština. Daljina mi nije dala da vidim kaljužu zmija, i da
osetim gadni zadah, i skrila je od mene lukavstvo guštera koji se tada pohotljivo verao. Ali
dođoh vam blizu: i svanu mi dan – sad treba da svane i vama, – svršeno je sa ljubavnim
zanosom mesečevim! Pogledajte samo! Eno ga gde leži uhvaćen, i bled – pred rujnom zorom!
Jer ona se, ognjena, već pojavljuje, – javlja se njena ljubav prema zemlji! Čednost, i žudnja za
stvaranjem, u svakoj je ljubavi sunčevoj! Pogledajte samo, kako se nestrpljivo izdiže nad
morem! Zar ne osećate žeđ, i topao dah njene ljubavi? Htela bi da sisa more, i da njegovu
dubinu ispija k sebi u visinu: i žud uzdiže more, i stvaraju se tisuću grudi. Htelo bi da ga ljubi
i sisa žeđ sunčevu: htelo bi da postane vazduhom i visinom, i stazom kojom kroči svetlost, da
postane i samo svetlost! Zaista vam kažem, kao sunce, tako i ja volim život, i sva duboka
mora. I to je moje saznanje: sve što je duboko, treba u visinu – u moju visinu! –
Tako je govorio Zaratustra.

O naučnicima
Dok sam ležao i spavao, ugrize jedna ovca u brsnato lišće sa lovora na mojoj glavi, – ugrize, i
reče u isti mah: »Zaratustra nije više naučnik.« Reče, i ode poskakujući, i ponosito, svojim
putem. To mi je pričalo jedno dete. Ja rado leškarim tako, gde se deca igraju, uz porušeni zid,
među čkaljem i crvenim turčinkom: Još sam ja naučnik deci, a i čkalju i crvenome turčinku.
Oni su čedni, čedni još i kad su pakosni. Ali ovcama već nisam više: tako hoće moj udes –
neka je blagosloven! Jer evo u čemu je stvar: iselio sam se iz kuće naučnika, pa sam još i
vrata za sobom zalupio. Predugo je moja duša gladna sedela za njihovim stolom, nisam, kao
oni, naučen da stičem saznanja onako kao što se razbijaju orasi. Ja volim slobodu, i vazduh po
svežoj zemlji; i radije bih ležao na volovskim kožama nego na njihovim častima i počastima.
Odveć sam topao, i ispečen od svojih misli: često mogu jedva da dišem od njih. Tada moram
u slobodnu prirodu, daleko od svih prašnih soba. A oni, sede hladni u gustoj hladovini: oni bi
uvek da su samo gledaoci, i paze da ne sednu onde gde sunce sija na stepene. Kao oni što
stoje po sokaku pa blenu u ljude koji prolaze mimo: tako i oni, čekaju, i blenu u misli koje su
drugi smislili. Ako ih rukom dirneš, digne se prah oko njih kao od vreće brašna, i to
nehotično; i ko bi tu još pogodio da taj prah dolazi od pšenice, i od žutog milja letnjih polja?
Kad hoće da izgledaju mudri, mene podilazi jeza od njihovih malih izreka i istina: njihova
mudrost ima često zadah kao da dolazi iz bare: i zaista vam kažem, ja sam već čuo i žabu da
iz nje krekeće! Ali vešti su, i imaju mudre prste: kud bi moja jednostavnost sa njihovom
mnogostrukošću! Njihovi prsti umeju na sve načine da udevaju, i vezuju, i ispletu: tako pletu
oni čarape duha! Oni su dobri satovi: samo ih treba dobro naviti! Onda će tačno pokazati
koliko je sati, i dići će uz to još i malu graju. Kao mlinovi rade oni, i melju: treba im samo
bacati pšenično zrnevlje! – a oni će već umeti zrno samleti, i naćiniti od njega beo prah. Oni
dobro motre na prste jedni drugima, i nisu baš odviše poverljivi među sobom. Domišljati u
sitnim mudrolijama, oni čekaju na one čije znanje hramlje, – čekaju kao što čeka pauk. Uvek
sam video kako pažljivo gotove otrov; i uvek bi pri tom navukli staklene rukavice na svoje
prste. Umeju oni i da igraju lažnom kockom; i video sam kako se toliko udube u igru da ih
znoj oblije. Mi nismo jedno za drugo, i njihove vrline još manje su po mome ukusu nego
njihovi poroci, i njihova lažna kocka. I đak sam kod njih stanovao, stanovao sam nad njima.
Zbog toga me omrzoše. Oni neće da dopuste da neko ide iznad njihovih glava; i zato
pometaše drva, i zemlje, i đubreta, između mene i svojih glava. Time su zaglušivali odjek
mojih koraka: a ponajgore su me dasad čuli oni koji su najnaučeniji. Sve greške i slabosti
ljudske pometeše između sebe i mene: – »s pomoćnim tavanom« zovu oni to po svojim
kućama. Pa ipak idem ja sa svojim mislima iznad njihovih glava; i čak kad bih hteo da idem
na svojim rođenim slabostima, bio bih ipak nad njima, i nad njihovim glavama. Jer ljudi nisu
jednaki: tako kaže pravdoljublje. I, što ja hoću, oni ne bi smeli da hoće!
Tako je govorio Zaratustra.