Jovan Skerlić

Основну школу, гимназију и филозофију свршио је у Београду. На Великој школи дипломирао је из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом одлази у Лозану, где је положио и докторат из француске књижевности. Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910.
И поред своје велике књижевне делатности, којом је прослављен као најпопуларнији и најобилнији наш критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак ушао је у социјалистички покрет, писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Доцније је пришао самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота био је посланик Народне супштине, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака, које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.
Много је важнији, можда најважнији, његов рад ка националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустро-Угарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт; од чланака и огледа из националне идеологије најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику велико-хрватске идеје; од осталих национално-културних акција најзначајнија је она за увођење латинице у Срба(анкета у „Српском књижевном гласнику“).
Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге(у девет свезака). Синтеза целокупног његова књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су му студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18 веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности; књижевно-политички оглед Светозар Марковић, поред осталих. Од 1905 до смрти уређивао је „Српски књижевни гласник“, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а доцније сам.
Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици, — метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његова талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећања. У основним схватањима, његова критика проистиче из школе Богдана Поповића. Али док је Богдан Поповић више полагао на артистичку, управо формалну вредност дела и укрштеним методама и средствима ипак тражио освештана естетичка начела (догме), док је он, даље, поглавито тражио „уметност ради уметности“ и био мање-више аристократски равнодушан према социјалним, етичким и национално-политичким смеровима, - Скерпић је, напротив, мање полагао на облик и изражајне вредности, а више на садржај, и, као борбен дух, социјалан човек и национално-политички идеолог и духовни вођ једног поколења, био више присталица утилитаристичке књижевности. Он је у књижевности поглавито тражио идеје, социјално-етичке, па чак и политичке смерове, — „напредне“ идеје и „напредне“ смерове. То „напредно“ он је схватио сасвим на европски начин: у духу рационалистички настројене мисли. „Слободни мислилац“ и присталица историјског материјализма, поборник жилаве и срчане борбе за убеђења, он није марио за песимизам, мистику, романтичка и сентиментална расположења, декадансу и естетичку игру фантазије и речи.
Зато су у његовој историји књижевности рђаво прошли неки писци који су му били далеко својим темпераментом и својим социјалним и моралним схватањима, а сувише добро неки писци који су њему били драги због својих просветитељских и социјалних настројења. Тако схватајући књижевност, он се сав посветио домаћој литератури и у њој испитивао утицаје места, времена и расе, узајамност са идејама и друштвеним и културним приликама европским. Он је имао нарочито развијено историјско осећање, да запази основне црте које карактеришу једну епоху или генерацију и да те црте разради, среди и претстави. Па и за оцену књига и писаца он је имао највише смисла за основне карактеристике у општим потезима, и у томе се ретко преварио. Благодарећи тим особинама, он је могао не само да као књижевни критичар непрекидно и систематски прати развитак савремене предратне књижевности већ и да изврши један огроман посао: да напише историју целокупне нове српске књижевности од почетка XVIII века до светског рата. Тако је он васкрсао читава раздобља наше прошлости, као XVIII век, омладински романтичарски покрет, доба Светозара Марковића; затим многе већ заборављене писце, као Доситеја, Јована Поповића Стеријина, Јакова Игњатовића и друге. Доследан своме методу и радећи брзо и много, Скерлић је каткада пренебрегао да истакне многе уметничке танчине и да неке његове опште карактеристике о старијим писцима остану недовољно документоване.
Скерлић је нарочито освајао својим стилом, који се одликовао јасношћу, логичношћу и пластиком, али и ватреним заносом и крепкошћу. Његове студије о књигама више су се свиђале и биле популарније од самих књига. Он је и о рђавим књигама писао сјајно. Његове оцене каткада личе на обрасце великих француских критичара, преливене у наш језик и примењене на наше писце и прилике. У своје доба, то је било чаробно као новина; један део великог Скерлићева успеха лежи и у томе.