Nenad Krga-Kratke priče

Deo
Građevina i predeo nisu priličili jedno drugom, pa ipak, činili su nestvarnu i čudesno lepu celinu koja kao da je oduvek bila tu, izrugujući se neumitnom.
Ljudi bi, naišavši na nju, zastali opčinjeni, utihlih misli; i vraćali joj se, uvek iznova spoznajući da vreme ne teče ravnomerno nego u skokovima koji ne oponašaju ništa drugo do haos u njima.
Razlučivši, najzad, da to što ih privlači nije prevashodno lepota, a ne mogavši to i da odgonetnu, zazirali su od tog čudnog sklada i odlazili, namerni da ga zaborave.
To je već bilo deo njih.

Pripovedač
"Kao što se od dva zla bira manje, tako se između dva straha izabira onaj veći".
Tako je, kažu, započinjao svoje priče praveći uvek isti predah, koliko da zapali cigaretu, pogledom obuhvati polumračnu prostoriju i, jednim pokretom ispije rakiju.
Znao je taj, tvrde, i neveselog da oraspoloži. Prometnuo bi, pored uzgrednih primedbi, i pokoje pitanje u neobavezni razgovor; nikad ni jedno više nego što je dopuštala pristojnost, ali ni mnogo manje nego što je to zahtevala njegova znatiželja. Pa, iako bi, u prvi mah, taj razgovor najčešće obuhvatao svega nekoliko nevoljnih i neodređenih izjava? osvrnuo bi se na neki sličan slučaj, te, uz neznatne izmene već poznatog, upleo naoko beznačajne okolnosti i priveo ga kraju koji bi svima izgledao prirodniji i prihvatljiviji od onog postojećeg, ako ne i jedino moguć.
Nije se, po nekima, libio ni da iskoristi ponešto od tuđih ispovesti. Objedinio bi ih po nekom, samo njemu znanom nadahnuću: razotkrivajući jednu nesvakidašnju pozadinu, inače različitih događaja.
Kad se, kojim slučajem, povede reč o njemu, mnogima se, uz uzdah, otme misao: "Eh, da čudna čoveka! Taj, iz dana u dan, kao da je uobličavao jedno".

Figure
Dok je ona njega već duže vreme posmatrala, on nju jedva da je primećivao. Kada je ona izgovorila njegovu, netom zaboravljenu, misao: "Nikad se ne zna šta odnosi dan, a šta donosi noć. Kad naslutiš - biće rano, a kad saznaš - već kasno je!", zagledao se u njene zamišljene oči, a zatim i ugledao figure vuka i orla ispred nje.
"Nudim ti budućnost", rekla je: "Vuk predstavlja slobodu izbora, a orao slobodu delanja. Pre negoli se odlučiš, reci mi nešto? Ako u mojoj duši obitava noć, a u mome snu vlada mrak, šta je u mojim očima?"
"Nevidelo", reče on posegnuvši za figurom orla. Ispruživši ruku, ispostavlja se da je ono što je, koliko tren ranije, smatrao javom bio san.
U njegovoj ruci je podrhtavala figura orla.

Građevina
Predanje kaže da je njen tvorac imao tri razloga da je sagradi. Prvi je, u opštim crtama, poznat i danas. Drugi je nesigurnost pamćenja i nestalnost snova izmenila. Treći, koji je predstavljao i izvesnu vezu prva dva, kao da je sama njegova očiglednost učinila izlišnim.
Narednih godina ona je bila simbol vlasti i moći jednog carstva, da bi je, godinama kasnije, jedan vojskovođa razorio.
Zapisi iz tog vremena spominju reči koje je on izgovorio tokom svetkovine priređene u čast pobede: "Razlozi koji su me naveli da napadnem vaše carstvo nemaju ništa zajedničko sa mržnjom, pohlepom ili nečim sličnim". Većina tih zapisa svedoči dalje o ne manje burnim događajima koji su usledili, ali se nigde ne govori o tim razlozima.
Nije nemoguće da su to bili oni, možda ne baš sasvim isti, razlozi.

Stvar
Iako je ta stvar svačija mogla biti, ničija stvarno nije i bivala. Bilo u rukama bogalja, trgovca ili koga drugog, uvek je izgledala kao da samo njima pristaje; da bi u tuđim rukama izgubila onu draž i lepotu koje je i čine izuzetnom.
Gde god da se nalazila odisala je nečim samosvojnim i, utapajući se u okolinu, menjala sve oko sebe na svoj magičan način. Nalazili su je, najčešće kraj puta, kao zaboravljenu, zaturenu dragocenost; saživljavali se sa njom, sve dok, najednom, ne bi netragom nestala.
Svi, koji su je imali u rukama, smatrali su da njihova je.
Naime, oni su pripadali njoj.

Gospodin
Niko se sa sigurnošću ne seća dana kada je prvi put kročio na prašnjav pod naše kafane. Ne bi se moglo zasigurno reći ni da li je tog dana bilo lepo vreme ili je, kao drugih dana kada se pojavljivao, padala kiša.
Neobična i upečatljiva je bila sigurnost sa kojom je, kao da već godinama ovde zalazi, taj stari gospodin krenuo ka stolu, nešto izdvojenom od ostalih.
Kad god je dolazio, sećam se, pred vratima je skidao svoj mantil, pažljivo otresao sa njega nekolike kapi zalutale ispod velikog crnog kišobrana koji je, već sklopljen, visio u njegovoj levoj ruci i nepogrešivo se upućivao ka nekom od praznih stolova. Nije tražio društvo, mada ga nije ni odbijao; umeo je da sasluša druge ili i sam da se istakne nekom zanimljivom pričom, izostavljajući pritom sve ono što se doticalo njega.
Uvek je, koliko me pamćenje služi, sedeo licem prema vratima, tonući povremeno u nekakvu zamišljenost; pogledom upirući, a ne videći ih, u one koji su ulazili ili izlazili.
Koliko je, sa jedne strane, bilo nenametljivo njegovo prisustvo, tako se i odsutnosti njegove postajalo svesno tek kada bi pojedini, sevši na neko od mesta koje inače preprečuje put njegovog pogleda, nakon dužeg vrpoljenja ustanovili da ga te večeri nema.
Kako odmiču dani od kada ga nema među nama, a sva je prilika - među živima uopšte, primećujem da nekolicina nas, njemu privrženih, češće odabira da sedi na onim mestima gde je i on običavao da sedi.
Pokatkad, za kišnih večeri, mi se pričini kako neko od nas dubi ili širi onu rupu, ni u čemu, nasred kafane.

Poznanik
"On je od onih čije ime, odmah nakon upoznavanja, zaboravljamo, a lik dugo u sebi nosimo prepoznavajući ga u licima drugih ljudi; pripisujući im zamišljene osobine tog poznanika", razmišljao sam posle slučajnog susreta sa njim, da bi se, tek kasnije, suočio sa tim da se ni on nije, tokom razgovora, sasvim prirodno ponašao.
Kao da je pokušavao mene da se seti.


On
Vraćajući se kući kroz zamršeni splet uličica do njega je dolutao, utirući glad u njemu, miris nekog jela. Pogledom kružeći po okolnim kućama zapazio je neznatan pokret, kao ponešen nečijim uzdahom, kako natkriljuje krovove i tamni mesečinom obasjane oblake. Taj se osećaj nije zadržao duže od treptaja, ni koliko da ga razabere, ali dovoljno da ga u potonjem bude svestan.
Prisećao se tog doživljaja kao zanimljivog primera poigravanja umornih čula.
Tek bi, skoljen brigama, tonući u zamišljenost primetio: "Samo... On se nikada bezrazložno ne ukazuje nekome."

Neko
Mahom se prenebregava i sama pomisao o nečem takvom. Tokom vremena, obrazlaže se slučajnošću ili neobičnim sticajem okolnosti. Potom se prihvata kao nešto neobjašnjivo, nedostupno razumu. Odatle, već, nije potrebno mnogo da bi o tome počelo da se razmišlja kao o nekome.
Tada se, od progonjenog, postaje lovina.

Beleg
"Kako se uzme, prijatelju moj," govorio mu je neznanac. "Takav ožiljak može da bude samo đavolji beleg. Đavo njime označava svoju lovinu. Obeležje je i toga da si, ili možeš biti, u nečemu izuzetan. Kako mu se izjalovljavaš - ožiljak će te ružiti, a primičeš li mu se - krasiće ti lice."
Gužva novopridošlih putnika u voz na sledećoj stanici kao i neznančev brz odlazak omeli su ga u razmišljanju o tim rečima.
Kad god bi ulučio priliku pokušavao je da razjasni pojavu te bezazlene ogrebotine, ali bi ga uvek nešto odvratilo, te je, vremenom, lik visokog čoveka u crnom poistovećivao sa izjavom da svako nosi svoj krst: većina kako ume, zna i može, a retki, kao on, i kako hoće, kakvi su đavolu i najmiliji.
Jednom je, susrevši se sa nekim poznanikom, pri pomenu njegove često izricane tvrdnje, rezignirano rekao:"Jedva da nešto od mojih htenja nije bilo samo poriv lišen smisla."
Poginuo je, ubrzo posle tog susreta, na jednom od svojih retkih putovanja, ishitreno izlazeći iz voza još u pokretu i upirući prstom negde u gomilu. Stigao je da izusti:" Da, to je on! Jedino đavo zna da bude tako lep."
Spremajući ga za ukop nikako nisu mogli da mu obriju dugu i zapuštenu bradu.

Kiša
"Biće nevremena", reče starac gledajući kako se kapi lepe za prašinu: "Osećam to u vazduhu".
"Ma, samo običan letnji pljusak", odvrati gazda krenuvši da zatvori vrata.
"Nevreme, kažem vam! Kao i kada zadobih ožiljak?", produžio je, neuobičajeno za njega, starac koji je povremeno navraćao u ovu kafanu i ćutke, nedodirljiv za okolna dešavanja, ispijao svoje piće.
"Počelo je kao plaha letnja kiša; kratkog daha, mislio sam. Trebalo je sutradan da odem do jednog prijatelja, sat hoda, pa rekoh izbeći ću zaparu, a i osvežiće me kiša, te kretoh. Kako sam odmicao i kiša sve bešnje udaraše, a vetar ju je, činilo mi se, kovitlajući, sve nekako odozdo skupljao i bacao mi je u lice. Zanoseći se kroz glibavo zemljište dokopah se šume. Tu se, posle nekoliko koračaja, prestravih zaplevši se u neku krpu?"
Zastao je, pokazujući na praznu čašu dok je gazdu nekakav posao odvodio u olujnu noć.
"Kakva krpa, otcepljeni komad odeće ili nečiji šal, tek nekakva šara mi osta u pamćenju. Beše se ta tkanina uplela u trnje dvaju drveta, a ja glavinjajući, onako obnevideo od kiše, naleteh na nju. Jednoličan šum kiše precepi prasak slomljene grane i bol u obrazu. Neopisiv je strah kojim, rukama se batrgajući, zderah trnje i tkaninu sa sebe, tek tada se dobrano isekavši".
"I vreme je kiša", dodade posle kraće stanke, pogledavši, za njim i svi mi, u gazdu koji je, okrenut nama, gurao vrata, a onda, poluokrenuvši se, sasvim ih raskrilio.
Samo je hladan, sipljiv dah vetra plazio po našim licima.


Dvoumljenje
Opori, slankasti ukus znoja i kiše, začinjen lepljivom smešom nezadovoljstava, otupljuje mu i ukus cigarete koja mu dogoreva na usnama. Stajao je, izgubljen u sećanju i slutnjama, netremice zagledajući lica nestalnih oblika. Premišljao se da li da uradi ono što je naumio, ili ne.
Trenutna misao, nalik viziji, i nehotičan korak došli su kao nešto neumitno.
Nisu mu više bili potrebni razlozi i opravdanja: neminovnost je, kao dokaz i odluka, prethodila i potirala sve ostalo.

Senke
Uobičajio je da svake večeri svrati u tu kafanu: posedi malo, popije piće i zatim ode kući na spavanje. Voleo je da sedi za stolom u pročelju gledajući kroz veliki prozor, pored ulaznih vrata, prolaznike. Posmatrao je njihov hod; zamišljao, na osnovu njega, čime se bave, kuda idu; a videći im lica, koja su često odudarala od hoda, smišljao šta bi im, pa priličilo.
Ovog puta je njegov sto bio zauzet, te je seo naspram jednog od bočnih prozora koji gleda na šumu u blizini. Prijao mu je romor mnoštva glasova, čineći kafanu prisnom i omogućujući mu da se prepusti mislima. Gledao je drveće: poistovećivao ga sa ljudima; svakom pojedinačno dajući osobine prolaznika ili poznanika. Mogao je svakom licu da prida odgovarajući hod, pokrete, pa i navike.
Pogledom je prelazio preko uskomešanih grana, tu i tamo uočavajući, pronićući u one karakteristične pokrete koje svako ima, a koji inače promaknu, obuhvatajući njime i senke što su milele po zemlji. Video ih je kako se, kao tamna obličja, sudaraju, mimoilaze i sjedinjuju. Stvarale su loptastu, maglenu masu koja se svakog trena rastače u bezbroj oblika, koji se, menjajući, opet u nju stapaju. Taman, kada se privikao na tu nestalnost, pogled je nailazio na postojanu i neprozirnu unutrašnjost.
Zamirali su glasovi pored njega. Prenuo ga je konobar dodirom ruke po ramenu: "Gospodine, zatvaramo!" Trgnuo se, platio račun i, žurno obukavši kaput, krenuo. Na vratima, mahinalno se osvrnuvši, stresao se od neke neobjašnjive nelagodnosti. Putem ju je zaboravljao, zaokupljen slikom neispijenog pića i pitajući se: "Šta li sam uopšte video u toj mrlji na prozoru?"
Bio je zagledan u nju onom neumoljivom usredsređenošću, kakvu iznuđuju samo sumnja i strah.

Dodiri
Noć ga je sustigla u šumi, ranjavih pogleda i plašljivog osmeha. Za počinak je, poduprvši u sebi ono malo pribranosti, odabrao ulegnuće zasvođeno krošnjom hrasta. Grozničavo se upiljujući unaokolo, tražeći skrovitije pribežište, svladan umorom, i dalje se trzajući, zaspao je.
Sanjao je vatru. Gledao je plamene jezike kako brzo srastaju u amorfno obličje koje svaku stvar izdvoji, treperavo je obasja i, potom, hirovito proždre, pretvarajući u pustoš sve čega se dočepalo. Video je da se ono načas protegne na jednu stranu ili lizne nešto na drugoj, tek da bi, izvivši se, munjevito rascepilo njegov vidik. Osećao je kako mu se čelom legu kapljice znoja i nesnosna masa u gnjecavo tlo ga prikiva.
Buđenje mu zaceljuje pogled i rasputava od straha. Paperjasti listovi paprati se, skrivši ga, ovlaš oslanjaju na njegovo lice i ruke. Sluti u njima toplinu saučesništva i podrške. Dugo, pošto je izbio na prašnjav put, oseća i vrelinu dodira drugih biljaka koje ga je doticalo.
Nije ih otro; ne bi li i u budućem njihovog udela bilo.

Misao
Ta je misao lutala tamo-amo polumračnim odajama njegovog uma da bi, zadobivši konačan i nepromenljiv oblik, izronila.
Bila je takve siline da nije mogao, i da je hteo, da je obuzda; od onih što uzimaju od jednih mnogo, od drugih malo, dok treće pod svoje okrilje stavljaju. Bila je to misao ogromne razorne snage i stvaralačke moći, dostojna Boga; jednostavna i svakom prijemčiva, a pokatkad nelogična i nestvarna.
Još uvek nesvestan njenog postojanja, izgovarajući reči molitve, izrekao ju je.
Jednom izgovorena, preobražavala je sve; ostavši nepredvidiva i sveprisutna, retkima dostupna.