Koliko je fantastika naučna, a koliko je nauka fantastična?

Autor: Srđan Đukić Datum: 2. jun. 2009.

Nema boljeg trenutka za postavljanje ovog pitanja nego upravo sadašnjeg. Početak 21. veka zaokružuje jedan dugačak period neverovatne ekspanzije naučne misli započet pre (ovde se kritičari nauke razilaze) više stotina godina. Jedan od razloga koji me je naterao da napisem par reci na ovu, verujem interesantnu temu je nedavna smrt jednog od najvećih pisaca naučne fantastike Stanislava Lema, rodjenog 1921. godine. Pred pojavom novih obzorja nauke - opšte teorije relativiteta i kvantne mehanike pomerale su se granice saznanja. To su bile neke od “onih” godina koje gase staru sliku sveta - Prvi svetski rat je u političkom smislu ugasio mnoge iluzije, dogodili su se mnogi socio - ekonomski lomovi, umetnost se razišla u hiljade raznih pravaca. Kakva je bila pozicija nauke i naučno fantastične književnosti u vreme kad se svet pred čovečanstvom presvlačio u novo ruho?

Svakako da su se nauka i mit (uzećemo taj pojam kao prethodnicu naučne fantastike u nekim njenim domenima i značenjima družili zajedno od početaka pisane istorije, što potvrđuje njihovo zajedničko učešće u svetskim dešavanjima. Međutim, preletećemo tih nekolik milenijuma i stići u 16. i 17. vek. Na zapadu su se dešavale krupne promene - od velikih geografiskih otkrića do otkrića heliocentričnog sistema i Jupiterovih satelita. To su prva znanja koji su se implementirala u neka dela za koja bi mogli reći da su proto SF. Sirano de Beržerak piše Druge svetove, Frensis Godvin, engleski biskup i pisac stvara Čoveka na Mesecu, jedno od prvih dela sa specifičnim utopističkim obeležjima. Uopšte rečeno utopija ili njen antipod, antiutopija su među najvažnijim naučno fantastičnim vizijama neke moguće budućnosti.

U periodu prosvetiteljstva, a zatim i industrijske revolucije, parna mašina, električna struja, telefon, telegraf, prva otkrića u genetici i uopšte u biološkim naukama dale su nov zamajac i književnosti. Od Frankenštajna ili modernog Prometeja iz 1818. godine engleske spisateljice Meri Šeli pa do kraja Prvog svetskog rata 1918. godine je vremenski raspon od tačno 100 godina. Naučno fantastična književnost do početka Prvog svetskog rata data je u likovima i delima dvojice stvaralaca, koji dobijaju svoje mesto u tekućoj književnoj matici. Reč je o ˝rodonačelnicima˝ žanra Žilu Vernu i Herbertu Džordžu Velsu. Sa ovim prvim smo putovali u središte Zemlje, zatim u balonu oko nje, pa kroz vodu hiljadama milja i na kraju nas je pisac odveo i na Mesec. Žil Vern je pratio tekuću naučnu periodiku. Nova znanja su mu pomogla da odvede čoveka u centar planete ili da ga podmornicom vodi kroz okeane. U novoj realnosti čovek 19. veka se više nije mogao zadovoljiti bilo kakvim pričama. Postavka SF-a je počela da dobija neke elemente realnosti u svojim svetovima. U romanima Žila Verna glavni junak njegovih romana je sama nauka, dok su ljudi samo začuđeni posmatrači nove realnosti koja se otvarala pred njima. Herbert Džordž Vels je bio suprotnost Vernu. On je vratio čoveka u centar zbivanja i dao mu novo značenje. On nije više začuđeni posmatrač niti lik od kartona, on ima svoje ime i prezime, svoj karakter, vrline i mane. Međutim, termin naučna fantastika još uvek nije bio formulisan. Pa ni kad je roman RUR napisao Karel Čapek ranih 20 - ih godina 20. veka.

Tek kad je nauka sa sve naučnicima, koji su tražili bolji život, preplovila Atlantik etabiliran je novi žanr. On je u početku (mnogi tvrde da mu je tu mesto i danas) ubrajan u paraliteraturu, među ljubiće i krimiće. Jedan od prvih silazaka u svet atoma u naučnoj fantastici dogodio se u romanu Reja Kamingsa Devojka u atomu zlata 1922. godine ili kako je autor ovog teksta imao prilike da ga pročita u našoj kiosk varijanti Atomska princeza. Iako je reč o flagrantnim kršenjima nove kvantne nauke ipak je u pitanju hrabar iskorak. U to vreme pisac sa početka naše priče bio je beba, baš kao i nova nauka, kojoj je trebalo vremena da se snađe, da spozna vlastite granice.

30-ih godina 20. veka sa novim političkim monstrumom koji se javljao na obzorju (nacistička Nemačka) pojavio se i nov fenomen, fenomen brzog uništenja svakoga na ovoj planeti. To je dovelo do pojave nečeg novog i u realnosti i u naučnoj fantastici - reč je o fenomenu globalizma. Globalni strah, globalna teskoba. Sa razarajućim posledicama Drugog svetskog rata, gde je nauka opet imala presudan uticaj (čitaj Hirošima i Nagasaki, čitaj radio i računar, čitaj kriptologija i ratne mašine) i novom blokovskom podelom sveta nauka beži u mikro i makro svet. Gamov i drugi se sele u Kosmos iznoseći uokvirenu Big Beng teoriju, dok Fred Hojl veruje da bi možda neke druge civilizacije dale odgovor na rešenje našeg problema opstanka (teorija o panspermiji, kasnije anitcipirana u mnogim sf romanima). S druge strane Nils Bor, Ervin Šredinger, Verner Hajzenberg, Maks Born i drugi fizičari shvataju da se realnost ne može potpuno opisati, da nam priroda uskraćuje neke informacije. Ovde se postavlja pitanje svemoći nauke da reši pitanje naše egzistencije.

Pogled da nauka pažljivo i postojano uništava neznanje dok trijumfalno dobija bitku duž granica znanja je doveden u pitanje, posebno sa objavljivanjem knjige Struktura naučnih revolucija Tomasa Kuna (1922 - 1996 ), američkog istoričara i filozofa nauke, doktora teorijske fizike sa Harvarda. Prema njemu, nauka ne napreduje striktno po naučnim metodama. Postoje dve fundamentalno različite faze naučnog razvoja. U prvoj fazi naučnici rade prema paradigmi (setu prihvaćenih verovanja). Kada temelji paradigme oslabe i nova teorija i naučni metodi počinju da je zamenjuju, sledeća faza naučnih otkrića preuzima vođstvo. Kun veruje da naučni progres - odnosno progres od jedne paradigme do druge - nema unutrašnju naučno logičnu doslednost.
Najeminentiji pisci naučne fantastike tog doba, koji su između ostalog bili i veliki propagatori nauke (npr. Isak Asimov i Artur Klark) stvarali su svoja najznačajnija dela tokom 50 - ih i 60 - ih godina 20. veka.

Kuda je išla istorija? Vijetnamski rat, eksplozija halucinogenih droga (posebno LSD, koji je uzgred budi rečeno potekao iz naučnih laboratorija ranih 50-ih godina), nove vrste dotad nedosegnutih sloboda, malo koga da su zaobišli. Ni pisci naučne fantastike nisu bili imuni na tu novu stvarnost. Filip Dik, jedan od najuticajnijih pisaca sf-a toga doba od 60-ih godina do svoje smrti 1982. godine često je sebe stimulisao drogama radi traženja odgovora na neka pitanja koja je postavljao čovek novog doba.

Dolazimo do sredine ‘70 - ih, odnosno ranih ‘80 - ih. Neki naučni temelji su poprilično uzdrmani, a naučna fantastika je počela da luta sa kraja na kraj čovečijih stremljenja i nada. Jedna grupa pisaca je pribegla krajnjoj kompjuterizaciji realnosti (pravac u SF-u poznat pod imenom sajberpank). Drugi pribegavaju mešavini horora i SF-a. Treći nas, zahvaljujući naučnim istraživanjima našeg Sunčevog sistema, vode po Mesecu i Marsu, Jupiterovim i Saturnovim satelitima. Neki pisci teraformiraju Mars prema idejama astrofizičara Karla Sagana (u zadnjoj dekadi 20. veka napisano je obilje sf romana na temu Marsa), drugi nas npr. uvode u Jupiterovu atmosferu radi upoznavanja njihove civilizacije koja izgledom asocira na hobotnice (Artur Klark) itd.

Danas se nauka bori da održi svoje lidersko mesto na prestolu čovečanstva, dok je neki kritičari i istoričari nauke sahranjuju skidajući je sa njenog vladarskog pijedestala.

Naučna fantastika pak, prema mnogim kritičarima više ne liči ni na šta. To je samo gomila heterogenih ideja, u kvantitativnom smislu enormna, od kojih još samo neke opstaju, dok je 99% njih istorijski sahranjeno. One su ili već preživljene i prevaziđene ili neostvarljive. Zato ih današnji svet prožet globalizmom i ne konstatuje, jer ne daje odgovor na ključna pitanja.

Gde je u celoj ovoj priči čovek sa početka teksta? Njega bih izdvojio kao najboljeg pisca u svom domenu, jer je on po mom mišljenju bar pokušao da nasluti odgovor u nekim njegovim najboljim sf romanima. Solaris, Nepobedivi i Glas gospodara su tri ultimativna SF romana, koje svima preporučujem. Oni govore o nemogućnosti prihvatanja kosmičke grandioznosti van nas samih. U Glasu gospodara se postavlja pitanje značaja mrtvog filozofa za mravinjak koji se nalazi pored njega. Ono što ne možemo van nas razumeti, bolje i da ne pokušavamo. Odgovore treba potražiti u nama samima. Tu negde treba tražiti i odgovor na naslovno pitanje, preformulišući ga u: Na koji način mi sami prihvatamo nauku i SF?