Izgubljena nauka

Zlatko Papić o razlazu nauke i filozofije i o smislu njihovog (ponovnog) povezivanja

Filozofija i nauka danas su veoma zbunjujuće stvari. Obe se bave krajnje tehničkim i ezoteričnim stvarima koje mogu da razumeju samo malobrojni posvećeni. Problemi kojima se bave čine se sve udaljenijim od nekog opšteg interesa, recimo poboljšanja života čovečanstva. I više od toga, ponekad se ova distanca izričito i ponosno ističe. Ovo je daleko od ideala koji i dalje živi u glavama nekih od nas, o vremenu kada jaz između nauke i filozofije nije postojao ili barem kada je svaka od strana provalije bila bliska životnosti ljudskog mišljenja. Notorna sintagma "ne volim da filozofiram" i to koliko se zapanjujuće često ona čuje na današnjim univerzitetima, tužna je slika ovog reza. Sa jedne strane, ona želi da iskaže verovanje da je filozofija subjektivna stvar iznad realnih zahteva naučnosti. Sa druge, ona zapravo više govori o samoj nauci nego o filozofiji, o gubljenju jedne ideje o celini ljudske misli. Međutim, filozofija se sa pravom može opisati kao naučna (mada to ne opravdava njeno postojanje) – ona stoji, kako kaže Gadamer, u obavezujućoj bliskosti sa pozitivnim naukama koje je dele od pogleda na svet zasnovanog na subjektivnim uvidima.
Nauka i filozofija su tvorevine starih Grka i predstavljaju samo dva lica teorijskog znanja. Put kojim su se one uzdigle je put neobuzdanosti želje za znanjem. Ovim putem je prvo prošla filozofija, odnosno metafizika (tzv. prva nauka), dok ono što danas zovemo naukom većim delom ne bi bilo ni uzeto u obzir u grčkoj upotrebi te reči. Izraz iskustvene nauke "grčkom uhu zvuči kao drveno grožđe". Ono što odgovara našem uobičajenom pojmu nauke oni bi najpre razumeli kao znanje na osnovu kog postaje moguće proizvođenje: to su zvali poietike episteme ili tehne. Slika kojom smo ušli u XXI vek je drugačija: na horizontu u izmaglici se nazire filozofija kao preostatak onoga deklarisanog kao prirodne ili društvene nauke, kao izmaglica koja tek poslednjih decenija pokušava da se razlije preko polja nauka kroz oblasti poput kognitivnih nauka.
Fajerabend ukazuje na scene u Brehtovom životu Galileja u kojima se Galilej pojavljuje kao pravi antiheroj za modernu nauku: on je virilan, senzualan, brzoplet, agresivan, ekstremno znatiželjan, skoro voajer, i pravi showman. Kako se zavesa podiže, vidimo ga polugolog kako uživa u jutarnjem kupanju, doručku, astronomskoj diskusiji - i sve u isto vreme. Razmišljanje je za njega radosna i libidozna aktivnost. U prvoj sceni, on objašnjava dečaku Andrei relativnost kretanja. U određenom trenutku, Galileo napušta dečaka, ostavljajući ga sa svojim mislima - uprkos dečakovoj mladosti i neznanju, on ga tretira sebi jednakim. Poznanstvo prerasta u saradnju, kao rezultat prijateljstva okorelog naučnika i pametnog, ljubopitljivog dečaka. Naučna misao, prema Brehtu, napušta univerzitete i manastire i postaje deo svakodnevnog života.
Ipak, cela priča nije ovako romantična. Na primer, Galileo je veoma sklon upotrebi određenih fraza i gestova koje samouvereno i nametljivo koristi. Andrea ih ponavlja, iako sa manje mašte i mnogo više rigidnosti, što ga čini na kraju unekoliko neinteligentnim puritancem koji poseduje znanje ali je ono neupotrebljivo. Svrha tog znanja je da se prenese i sačuva, a ne kritički preispita. Ova impotentnost je, nažalost, nešto što najviše učimo na našim fakultetima.
Dalje, Galileo stupa u intelektualnu konfrontaciju sa učenikom Muciusom, okružen preostalim učenicima koji ne znaju kojoj strani da se priklone. Poput pasa, oni ne čuvaju samo gospodara, već žele da budu nahranjeni i zabavljeni i Galileo pribegava trikovima kako bi suzbio njihovo nezadovoljstvo (trikovi su u stvari važni eksperimenti, puni ideja i izvedeni sa elegancijom i lakoćom). Ipak, uloga ovih trikova gotovo da postaje želja da se dominira, ne pomoću fizičke snage, ne strahom, već mnogo suptilnijom moći istine. Tako se ovaj komad završava time što istraživanje prestaje da biva čisto kontemplativan proces, ono postaje deo fizičkog sveta. Međutim, uprkos spektakularnim rezultatima, istraživanje i dalje ostaje posvećena tajna profesionalaca.
Slično zatvaranje može se uočiti i u filozofiji. Rani Platon, na primer, govori o veštini pisanja (Fedar), upotrebi dijaloga, često menja stil, uporno odbija da razvije standardizovani i precizan jezik (Teetet), i naravno pribegava jeziku mita – sve ovo čini da izbegne "zamku" intelektualizma. Drugi nakon njega su vrlo brzo digli ruke od nepreciznog jezika mita i dijaloške forme, uvodeći suvoparnu tehničku terminologiju.
Naučna revolucija 16. i 17. veka ne pati od ovakve specijalizacije. Ovo je herojsko doba filozofije nauke, koja se nije zadovoljila da samo reflektuje nauku, već je aktivno učestvovala u njenoj izgradnji, braneći je od otpora i objašnjavajući njene rezultate. Skoro svako delo Galileja – pravog Galileja, a ne Brehtove imaginacije – mešavina je filozofskih, matematičkih, fizičkih i psiholoških ideja koje koegzistiraju u harmoniji. Njutn i Lajbnic su takođe dvojica velikih polihistora koji su aktivno učestovali na frontu svakolikih istraživanja svog doba. Nasuprot njima, već oko 1800. godine, ideja o jednoj univerzalnoj nauci pod okriljem filozofije bila je moguća isključivo kao sinteza filozofske misli što kulminira u Hegelovoj filozofiji prirode i njegovom apriornom stavu da je broj planeta u Sunčevom sistemu zaključen, iznetom samo par meseci pre otkrića Neptuna. Tako 19. vek postaje vek nauke, stalnog "samoprevazilazećeg napretka i bezgraničnih očekivanja". Sledeći vek doneo je, između ostalog, institucionalizaciju nauke kroz titulu naučnog eksperta, što je na nauku bacilo odgovornost i jasno artikulisalo stav da su saznanja uvek samo delimična, privremena i da brzo bivaju prevaziđena, te da nauka ne može snositi odgovornost koju političko društvo želi da na nju prebaci.
Ipak, Šelingova i Hegelova filozofija prirode i dalje blistaju određenim svetlom. One svedoče o lepoti i nenarušenoj jedinstvenosti želje za znanjem. Metodska zamisao današnje nauke ne može da zadovolji onu krajnju potrebu uma da očuva jedinstvo u celini bivstvujućeg. Sjedinjavanje znanja u ovom slučaju biva prepušteno filozofiji, sa sve većim podozrenjem. Uprkos nesavladivoj partikularnosti znanja, čini se da je čovečanstvo ipak spremno da se zadovolji napretkom i ovladavanjem prirodom. Tehnika manipuliše ljudskim životima, formira javno mnjenje, utiče na život pojedinca i na raspodelu našeg vremena. Ne znam odgovor na ove izazove, ali u slučaju odnosa nauke i filozofije odgovor je jasan: ne sme da postoji granica između njih, kao što ne sme da postoji granica između filozofije i ljudskog života. Filozofija ne sme da stoji po strani i komentariše, već mora da učestvuje u naučnom procesu. Samo tako možemo dosegnuti onu veličanstvenu ideju o mudrosti kao razgovoru duše sa samom sobom, po kojoj mišljenje može da se ostvari jedino u beskonačnom samorazumevanju.