Religija, nauka i filozofija kao razliciti aspekti svesnosti ljudi

I religija i nauka i filozofija su tvorevine ljudi kroz koje oni izrazavaju razlicite aspekte njih samih ili njihove svesnosti. To znaci da pravu sustinu ljudi ili sveobuhvatnost njihovog znanja nikada ne mozemo naci samo kroz jednu od tih disciplina, vec kroz njihovo jedinstvo. Pokusaj odredjivanja ljudi samo kroz jednu od tih disciplina uvek ce biti jednostran posto nece obuhvatati sve njihove aspekte. Zanemarivanjem bilo kojeg od tih aspekata uvek ce se dobiti nepotpuna, samim tim i neispravna koncepcija.
Osnovna ideja svih razlicith religija je potpuno ista. Ona shvata ljude kao duhovna, a ne telesna bica. Telo se posmatra samo kao pojavni i prolazni oblik vecne i neunistive sustine ljudi, tj. njihove svesti ili duha. Na taj niacin religija vidi sve ljude kao iste. Zbog toga ona ima karakter zblizavanja, postovanja i jubavi medju njima. Religija takodje istice znacaj iskrenosti i moralnog ponasanja ljudi u procesu spoznavanja njihove sustine. Tako da veliki broj razlicitih religija ima skoro identicno pravilo za ponasanje ljudi, kao na primer:
Hriscanstvo:
“ Sve sto hocete da cine vama ljudi, cinite i vi njima; jer su u tome i zakon i proroci.”(Matej 7:12)
Taoizam:
“Posmatraj dobit svoga bliznjega kao svoju dobit; i gubitak svoga bliznjega kao svoj gubitak.” (Tai Sang Kan Ying Pin)
Judaizam:
“ Sto tebe boli nemoj da radis drugima.”(Talmud)
Hinduizam:
“ Nemoj da radis drugima ono sto tebi uradjeno uzrokuje bol.” (Mahabharata 5.15. 17)
Budizam:
“ Ne povredjuj druge s onim sto je tebi uzrokovalo bol.” (Udanavarga 5.18)
Na zalost, danas su mnoge religije zapostavile svoj osnovni princip, te su izuzetno veliku paznju posvetile ceremonijalu kao i manipulativnim politickim interesima. U nekim religijama lepota i snaga sustinskih principa jedva da se moze i nazreti kroz nagomilane forme i prazne tvorevine koje sluze same sebi, a ne istinskim, duhovnim potrebama ljudi. Sve je to uzrokovalo nepotrebno udaljavanje, pa i anatagonizam izmedju razlicitih religija. Zbog toga i J. Sfift kaze:
“ Imamo dovoljno religije da se mrzimo, ali je nemamo dovoljno da volimo jedni druge.”
Religiju bismo mogli okarakterisati kao jedan od najkontroverznijih aspekata ljudske svesnosti. Kontradiktornost religije, pored ostalog, ogleda se i u njenom znacaju i ulozi na prosperitet ili dobrobit ljudi. U pojedinim epohama i situacijama religija je imala pozitivan i kreativan efekat, ali je isto tako u pojedinim slucajevima njen efekat bio izrazito negativan i destruktivan.
U slucajevima kada su ljudi bili vodjeni sustinskim idejama religije uvek se postizao njihov progresivan razvoj i obrnuto. U slucajevima gde su se ljudi koncentisali na religioznu ogranicenost, odnosno pojavne medjusobne razlike, uvek je dolazilo do neprijateljstva, mrznje i destrukcije.
Poznato je da najstarije iskopine ljudskih ostataka ukazuju na religioznost ljudi u to doba. To se narocito vidi po njihovom sahranjivanju mrtvih ili odnosu prema smrti. Tako da bi s pravom mogli reci da je religioznost ili verovanje ljudi u duhovnu ili nefizicku dimenziju postojanja prisutno u njima od samog njihovog nastanka.
Uzrok religioznog ponasanja ljudi u to doba objasnjava se gotovo nepostojecim poznavanjem fizickih zakonitosti gde su ljudi opazajuci promene u svom okruzenju, ne shavtajuci njihove prave uzroke, te promene pripisivali natprirodnim silama. Drugim recima nastanak religije se objasnjava primitivizmom ljudi ili njihovim ogranicenim znanjem.
Medjutim, da li je stvarno tako?
Da li ogranicenost obrazovanja ili znanja ima presudnu ulogu u tome da li ce neko imati svesnost, ideju ili osecaj postojanja neceg van ovog fizickog postojanja, odnosno neceg natprirodnog koje je u neposrednoj vezi ili povezanosti s ovim prirodnim?
Mi nasu civilizaciju smatramo najnaprednijom do sada posto smo ne samo otkrili, vec i prilagodili svojim potrebama mnoge fizicke zakonitosti. Iako danas postoje siromasne i zaostale drustvene zajednice gde je znanje ili obrazovanje ograniceno, ipak je ono dostupno vecini ljudi, tako da bi s pravom mogli okarakterisati nasu epohu kao civilizovanu, a ne primitivnu.
Ipak, pjavljuje se jedan veoma interesanatan paradoks gde u svim tim zajednicama (bilo siromasnim i manje obrazovanim ili bogatim i obrazovanijim ) imamo ljude koji veruju, kao i ljude koji ne veruju u postojanje nefizicke dimenzije postojanja. Medju visoko obrazovanim ljudima postoji podjednak broj onih koji veruju i onih koji ne veruju, kao i onih koji nisu sigurni. Slicno se odnosi i na ljude s ogranicenim obrazovanjem.
Iz toga proizilazi da religioznost nije u neposrednoj vezi s obrazovanjem ili poznavanjem fizickih zakonitosti, vec s necim individualnim i intuitivnim u svakom coveku.
Jer, da religioznost zavisi samo od nedovoljnog poznavanja fizickih zakonitosti, ona bi danas u potpunosti trebala biti iskorenjena. Medjutim, to ipak nije slucaj. Ne samo sto religioznost nije iskorenjena vec je razvoj ljudskog znanja uzrokovao da ona postane jos bogatija i suptilnija. Zbog toga ne bi bilo mudro u potpunosti zanamariti i ignorisati tako znacajan aspekt ljudske svesnosti kao sto je religioznost. Pokusajem odredjivanja svesti ili postojanja samo kroz naucna dostignuca, bez osvrta na religioznost i filozofiju, uvek ce se dobijati parcijalnost, a ne celovitost.

U okviru filozofije postoje dva osnovna protivrecna pravca i to matrijalizam i idealizam. Materijalizam se u potpunosti ogranicio fizickom egzistencijom, tako da je materiju proglasio kao jedinu mogucu dimenziju postojanja. Na taj nacin je i samu svest materijalizovao i vezao uz materiju.
Idealizam, polazeci od svesti kao osnove i sustine postojanja, ima transcedentalni karakter, te ga je s toga veoma tesko ili nemoguce empirijski potvrditi. To je takodje jedan od razloga zasto idealizam sve vise biva naucno zapostavljen i potcenjivan.
Medjutim, koliko je takav stav zaista opravdan?
Unutar materijalizma postoje mnoge kontradiktornosti koje je nemoguce prenebregnuti, kao sto i unutar idealizma postoje veoma snazne ideje i argumenti koji jos uvek nisu pobijeni. Ostro odvajanje materijalizma i idealizma neminovno vodi u jednostranost, a ne sveobuhvatnost znanja. Jedino se uzajamnom saradnjom oba ova pravca moze ostvariti potrebna fleksibilnost koja predstavlja neophodan uslov progresivne spoznaje.
Saradnja materijalizma i idealizma takodje predstavlja kljucnu ulogu u daljnjem razvoju filozofije. Uprkos misljenju da filozofija iscezava i da je njen kraj neminovan, pitanje je da li ce ona ikada i nestati?
Ljudsko znanje predstavlja stalnu promenu i razvoj zbog toga ono nikada nije kompletno ili dovrseno. Taka nepotpunost uvek uzrokuje odredjenu nerazjasnjenost, pa i kontradiktornost. Dokle god postoji bilo koja nerazjasnjena misterija, a pogotovo misterija zivota, postojace i filozofija. Ona moze samo da dozivljava svoje razlicite faze razvoja, ali ce i te kako biti prisutna i aktivna u svesnosti ljudi.
Nauka je poslednjih par decenija dozivela izuzetan uspon otkrivajuci pojave i zakonitosti u fizickom svetu, te je na taj niacin omogucila uslove za vrtoglav tehnoloski razvoj. Razne tehnoloske inovacije su veoma mongo olaksale i poboljsale kvalitet zivota ljudi, a u pojedinim slucajevima su ga bukvalno i omogucile. Svakako da bi taka svojstva nauke mogli smatrati u izrazito pozitivna i pozeljna, ali se ipak ne bi smele zanemariti i odredjene negativnosti uslovljene takvim naglim razvojem.
U prvom redu izraziti monopol naucnog shvatanja sveta nad svim ostalim. S pravom bismo mogli reci da je nauka dobila obelezje nekog svemoguceg, gotovo bozanskog entiteta koje je jedino ispravno, nepogresivo i neophodno za opstanak i srecu ljudi. Dobio se privid izdvojenosti i superiornosti nauke u cemu se zapostavio osnovni i najvazniji faktor koji je stvara, a to su sami ljudi.
Medjutim, za ljude je pored kreativnosti i sposobnosti razvoja takodje karakteristicna i sklonost ka zabludama i greskama, te se upravo iz tog razloga nauka nikada ne bi smela postavitiu na pijedestal gde ne bi bila dostupna kritici. Svakla iluzija savrsenstva uslovljava arogantnost koja sama po sebi nosi klicu regresa i destrukcije. Danas je ocigledno da nauka ima takav efekat na svesnost ljudi da se misljenja koja nisu u saglasnosti s trenutnim naucnim dostignucima u mnogome omalovazavaju ili nepravedno zapostavljaju.
Ukoliko se uzme u obzir cinjenica da se sama nauka nalazi na odredjenom stepenu razvoja gde se njene hipoteze i stavovi daljnjim razvojem ljudskog znanja mogu pokazati nepotpune ili cak i pogresne, takav stav ne samo sto je organicen, vec moze biti i stetan. Sve mnogobrojnija i brza naucna i tehnoloska dostignuca doprinose i sve arogantnijim zakljuccima o coveku i njegovoj okolini. Odredjivanje ljudi dobija jednostran, gotovo tehnoloski karakter koji se svodi samo na analizu njihovih tela. Tako ta analiza podseca na mehanicko razdvajanje precizno sastavljenih materijalnih delova u kompleksnom mehanizmu s hemijskim i energetskim reakcijama koje daje zivot i razum ljudima. Shodno tome nestankom tog mehanizma ili tela nestaje i sustina svakog ljdskog bica.
Medjutim, u svemu tome se zapostavlja svest kao pokretacka snaga, ne samo ljudskog, vec i svih zivih tela, koja jos uvek nije objasnjena. Zbog toga bi se mogla postaviti i sledeca pitanja:
Koliko je ovakvo naucno objasnjenje pojavno, a koliko sustinsko?
Koliko je danasnja nauka, odnosmo njena trenutna dostignuca, uopste kompetentna da ima sustinsko objasnjenje ljudi i njihove okoline?
Koliko je mudro svaki naucni stav ili hipotezu proglasavati kao konacan i apsolutan?
Na zalost, takvo naucno objasnjenje se veoma negativno odrazilo na svesnost vecine ljudi. Videci sebe samo kao kompleksan materijalni oblik cijom ce razgradnjom i oni doziveti svoj potpuni i vecni nestanak, vecina ljudi nastoji da zadovolji svaku svoju nagonsku potrebu bez ikakvih moralnih ogranicenja ili dublje unutrasnje analize svojih sustinskih potreba.

Drugo jedno veoma popularno shvatanje je da su ljudi vrsta visih zivotinja. Ne samo sto takvo shvatanje nije u potpunosti ispravno, vec je ono takodje i veoma stetno. Njime se ljudi oslobadjaju svake odgovornosti. Ko ocekuje od zivotinje da se vlada odgovorno?
Iako postoji slicnost, kako izmedju ljudi i zivotinja, tako i izmedju svega sto postoji u fizickoj egzistenciji, postoje takodje i odredjene, specificne razlike izmedju svih vrsta i individualnosti unutar njih. Dr Rolo Mej (“ Covekova potraga za samim sobom”) takodje pise:
“ Sigurno kontinuum izmedju ljudi i zivotinja treba da se sagleda jasno i realno; ali se ne treba suvise brzo donositi neopravdani zakljucak da izmedju ljudi i zivotinja nema razlike.”
U Bibliji se istice razlika izmedju ljudske vrste i svih ostalih zivih vrsta na planeti Zemlji. Za ljude se navodi da su stvoreni u Bozijem oblicju. Medjutim, to oblicje se ne odnosi na fizicki ili pojavni oblik ljudi, odnosno njihova tela, vec na njihovu sustinu, tj. svest.
Jedino se svest ljudi ili bolje receno njihova svesnost karakterise sposobnoscu planske izmene ili kreacije, ne samo svega oko sebe, vec i same sebe.
Mi smo ono sto sami od sebe napravimo ili kreiramo, tj. sto sami sebi dozvolimo da budemo nasim vlastitim izborom. Upravo po toj karakteristici izbora i kreativnosti napravljeno je poredjenje izmedju Boga i ljudi.
Ponasanje na primer, jelena, konja, ovce itd. je uvek odredjeno i predvidljivo posto njihove akcije i reakcije uvek ostaju u predvidljivim zakonitostima njihve vrste. U svakom slucaju da unutar svake od tih vrsta postoje individualne razlike i reakcije, medjutim, one nisu toliko drasticne i izrazajne kao kod ljudi.
Jedino se kod ljudi mogu pronaci primeri uzvisene kreativnosti i nesebicne ljubavi, kao i ponori zla i okrutnosti, tj. uzasa destruktivnosti. Takve razlike u ponasanje ljudi uslovljenje su specificnim zakonitostima razvoja njihove svesnosti u odnosu na sve ostale vrste. Jedino ljudska inteligencija ima mogucnost svesnog izbora svojih akcija i rakcija, dok su kod ostalih vrsta njihove akcije nagonske i instinktivne.
I ne samo sto ljudi imaju mogucnost izbora, nego je stalan i odgovoran izbor osnovna zakonitost njihove svesnosti. Niko nece osudjivati divlju zver ukoliko se destruktivno odnosi prema drugim zivotinjama ili okolini posto njena svesnost nema sposobnost odgovornog izbora vlastite akcije ili reakcije kao ljudska. Na akcije i reakcije ljudi primenjuje se drugaciji kriterijum jer su oni u stanju da predvide posledice svojih akcija.
Pored toga sto zivotinje nisu u stanju da se ponasaju odgovorno, one takodje ubijaju jedna drugu da bi opstale.
Da li se taj isti zakon stvarno moze primeniti na ljude?
Da li nas opstanak zavisi od unistenja jedni drugih?
Ili bas naprotiv u koegzistenciji jednih s drugima?
Osnovni uslov opstanka ne samo nase vrste vec i same planete Zemlje nalazi se u skladnoj koegzistenciji svega sto postoji na njoj. Jedina vrsta koja je u stanju da shvati tu zakonitost su ljudi. Zbog toga oni imaju i odgovornost ili duznost da ostvare uslove za takvu koegzistenciju.
To je bitna razlika izmedju nas i zivotinja. Zakon zivotinja je resenje za tu vrstu, ali nikako ne za ljude. Primena takvog zakona na ljude vodi u totalnu degradaciju njihove svesnosti, pa shodno tome i u samounistenje.
Danasnjim naucnim dostignucima i tehnoloskim inovacijama se postigao takav stepen razvoja da je moralno vodjstvo daljeg naucnog progresa ne samo pozeljno vec i neophodno. Tim, pre, sto je takav razvoj prerastao svesnost samih ljudi.
Slikovito bismo mogli porediti svesnost ljudi i njihve tehnologije s malim detetom koje se igra atomskom bombom i koje svakog trenutka moze da pristine pogresno dugme. Zato je neophodno da se usmeri paznja na moralne vrednosti i odgovornost, odnosno da se omoguci tom detetu da odraste i da bude svesno samog sebe i onog sto drzi u rukama.
Danas je vise nego ikad potrebno jedinstvo nauke koja se bavi proucavanjem fizickih pojava, tj. fizickog aspekta zivota ljudi s duhovnim ili sustinskim religioznim stavovima kao i filozofije koja pokusava da obuhvati oba ova aspekta u jednu celinu. Albert Ajnastajn je takodje bio svestan te cinjenice kada je izjavio:
“ Nauka bez religije je hroma, religija bez nauke je slepa.”
Naucna dostignuca omogucavaju filozofiji njen bolji uvid u sveobuhvatnost koju ona nastoji da dosegne dok onda filozofija sa svoje sytrane moze bolje da osvetli put nauci i ukaze joj u kom pravcu treba da se krece. To se pogotovo odnosi na eticka pitanja razvoja pojedinih naucnih disciplina.