Momo Kapor

Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.

- Sledeci!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno, nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .

"Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen."

Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reći i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!

Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi "Triumfi", izanđale italijanske "Ardile" i prepravljeni "Bianki", tupi i izdržljivi nemački "Vandereri", pouzdani "Durkopi", solidni engleski "Torpedo"; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: "Partizan" - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u "Belu lađu"... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima "odličan prenos". Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.

Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!

Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:

"Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno..."

Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:

- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!

Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:

- Hej, je l to ženski bicikl?

Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude "kontraš". Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.

O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim "kontrašem", a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...

Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: "Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!"

A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!

Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!

Svašta.

Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom
gradu Pragu (A koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!);
najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku,
ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima;
slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade
nocu, a danju studiraju. Zive na crno.
Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju
kucama i kazu da im je super.
Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama
redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele
rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu
na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
... Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je
davala ukus svemu: "Izvade kosu iz supe!"
Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno
pitanje:
"Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije
dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde,
ne bi mogli ni cipele da joj ciste...
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim
bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad
uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno
stedljive (A bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune
nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.

Tajna zvana meze

Meziti je ritual koji pripada jednoj sasvim drugoj civilizaciji, kao što je i sama reč meze – persijskog porekla – do nas došla preko Turaka, zajedno sa još nekoliko najvažnijih stvari kao što su javašluk, ketman, baksuz i budala.
Radoznali stranac, koga beogradski domaćin pozove na piće, imaće priliku da izbliza vidi razliku između nas i drugih naroda po tome šta jedemo uz piće. Postoji, naime, stara izreka da majka nije karala sina što pije, već što usput ne mezeti.
Ukratko, šta je to meze?
U ovom istorijskom razdoblju u kojem globalizam preti da nam izbriše istorijsko pamćenje, tradiciju i identitet, nije na odmet baciti malo svetla na ono što nas razlikuje od drugih naroda.
Poslednji sam čovek na svetu koji bi imao nešto protiv viskija, ali nikada nisam video neko društvo da pije viski i mezeti. Viski se, naime, uglavnom pije stojeći za šankom ili u onom blagoslovenom trenutku kada se izmoreni Zapadnjak, iz koga je Zapad izvukao sve što je mogao, sruči uveče, posle posla, u fotelju, zbaci s nogu mokasine i strusi dugi gutljaj da dođe k sebi od blagostanja. Uz viski se ne može mezetiti, uz njega se grickaju čips, indijski orasi, pistaći, ili se u jednom zalogaju proguta mali kanape zalogaj.
U skladu s tim su i svi postupci civilizacije koja pije viski, džin ili koktele, od kojih najviše volim “menhetn”, i to uglavnom zbog trešnje – jedine poznate stvari u tom piću.

Meziti je ritual koji pripada jednoj sasvim drugoj civilizaciji, kao što je i sama reč meze – persijskog porekla – do nas došla preko Turaka, zajedno sa još nekoliko najvažnijih stvari kao što su javašluk, ketman, baksuz i budala. Razlika između civilizacije koja pije viski, a ne mezi, i ove naše, koja dok pije rakiju mora makar na čačkalicu da nabode mrvicu sira, ista je kao između espreso kafe (doppio ristreto) koja se stojeći sruči u grlo i turske kafe koja se srkuće dugo i sedeći, uz razgovor, a koju Turci uglavnom i ne piju, jer je njihov omiljeni napitak čaj.

Naravno, i kod samih Srba postoje velike razlike u mezećenju i mezetlucima. Srbijanci, tako, više jedu no što mezete; njima je najsitnije meze kavurma, glava u škembetu ili pola kile čvaraka, dok su Srbi preko Drine, zahvaljujući dugoj orijentalnoj tradiciji, dosegli u mezećenju najistančanije nijanse. Tako je čuveni sarajevski beg Saburija, uz litar meke rakije, mezetio samo pola orahovog jezgra i pri tom mirisao ružu, slušajući u akšam sa terase svoje kuće cvrčanje cvrčka u malom zlatnom kavezu, uhvaćenog u Anadoliji, dok je dole, u avliji, jedan njegov seiz pevušio “Ima l’ jada ko kad akšam pada, kad mahale fenjere zapale...” i udarao u dugovratu tamburu zvanu saz, da izazove cvrčka na pevanje.

Neki veliki uživaoci i poznavaoci tajnih rituala umeli su da celo veče piju mezeteći samo po jedno zrno grožđa. Srbi Mediteranci, s druge strane, piju lozovaču umesto šljivovice, a meze tek ubrane, orošene smokve – petrovače ili tanku lisku njeguškog pršuta. Oni iz Dalmacije, pojedu dve-tri masline i jednu slanu srdjelu, koja je dovoljna podloga za litar crnjaka.

Reci mi šta meziš, pa ću ti reći odakle si! Rusi, kad piju votku, najpre pojedu resku limuna, a onda nosu i ustima prinesu tanku krišku crnog ražanog hleba i dišu kroz nju, mezeteći prastare mirise plodova svete pravoslavne zemlje. Severnjaci koriste nikolaški meze koje se sastoji od okrugle kriške limuna na čijoj je jednoj strani šećer, a na drugoj samlevena kafa. Kiseli krastavci zajednički su za sve severne pijance. Naša pravoslavna braća Grci jedu uz piće uzo-meze, gde svaki komadić crnog hleba nije veći od jednog zalogaja, ali ono što se nalazi na njemu, prevazilazi i najsmeliju maštu. Jedanput sam, na peščanoj plaži preko puta luke Volos, odakle su u svoje vreme isplovili Argonauti u potrazi za zlatnim runom, u jednoj straćari, sklepanoj od lima, buradi i otpadaka brodskih dasaka, popio četrnaest malih uza, želeći da naučno ispitam da li će hromi krčmar ijedanput ponoviti uzo-meze. Ne, nije. Bio je ravan neponovljivom Bajronu. Prvi uzo-meze imao je na hlebu komadić fete u maslinovom ulju, drugi parčence slane sardele s paradajzom, treći, sićušni garides-škamp, četvrti raspolućenu maslinu sa bademom... Kada sam savladao sve nijanse tog grčkog uživačkog genija, utvrdio sam da ne samo što ne mogu da ih opišem, već da ne mogu ni da stanem na noge od tog silnog naučnog istraživanja.

Uopšte uzevši, čini se da kod nas provincija više i bolje mezeti dok pije od metropole. Po malim gradovima i unutrašnjosti vreme odmiče sporo i ima ga na pretek da se čovek opusti i u miru oslušne otkucaje svoga srca. U Beogradu, takođe, predveče mezeti predgrađe, gde se još uvek živi po ljudskoj meri, a manje centar, koji je odavno izgubio navike svojih očeva i dedova.

U periferijskim dvorištima ljudi sede, pijuckaju i mezete. Noć se ušunjava poput lopova kroz krošnje lipa i oraha, mezeti se na mesečini i sve je kao nekada.

Kada se Oskar Vajld vratio sa putovanja po Americi u Englesku, pričao je prijateljima kako je nekom svom domaćinu pohvalio mesec u Virdžiniji, a ovaj mu je sa setnim uzdahom rekao: “Ah, trebalo je da ga vidite pre rata, mister Vajld!”

Ima tu još nešto: za razliku od mezećenja u kući, mezeti se mnogo lepše u kafani, jer se plaća. O tome najbolje svedoči priča o jednom Beograđaninu koji se godinama sastajao za istim stolom u staroj kafani “Zora” sa svojim prijateljima hvaleći svaki put gulaš od telećih srca i bubrega koji kuva njegova žena kao najbolji gulaš na svetu. Najzad, dogovore se da donese to neprevaziđeno jelo jedne subote u kafanu; probaju ga, ali je nešto, po opštem utisku, nedostajalo ukusu gulaša. Šta, to niko nije znao da kaže sve dok se jedan ne doseti i viknu “Provucite ga kroz šuber!” i tek kada šerpu sa gulašem provukoše kroz otvor iz kuhinje na kome kelneri podižu porudžbine, on zaista dobi onaj pravi ukus – kafanski.

No, pričajući o mezetlucima umalo ne zaboravismo piće. U stara vremena, ljudi su svake večeri, punih pola veka, sedeli za istim stolom družeći se, i svako je naručivao onu količinu pića koju bi popio te večeri. Neko litar vina, drugi pola litra meke rakije, treći tri deci ljute, tako da nije bilo današnjeg nasilja čašćavanja novim turama; jednostavno, svako je naručivao onoliko pića koliko su mu dozvoljavale zdravstvene i platežne mogućnosti, i ta količina bila je neprikosnovena i sveta. Zvala se gida. Veliki poznavalac kafanskog života, pesnik Branko V. Radičević, zvani Mačista, piše u svojoj knjizi “Sujeverice i druge reči” o sedenju u krčmi “Dva vola” u Sarajevu sa starcima koji su imali svoje gide. “Pred Hamzom Humom boca blatine. Pred Zvonimirom Šubićem pola litre rakije. Razgovoru nikad kraja. Ali nema pića za nas mladiće koji smo silno ožedneli. Jer krčmar više ne toči. Jer više nemamo para. Jer dva poznata pisca Hamza Humo i Zvonimir Šubić, imaju svoje gide. Gida je gida. Gida, bože, kako nam je izgledala nedostižno! Kad ćemo osvojiti svoje neprikosnovene ne i svete gide! Jer pravo na gidu je kao pravo na najuzvišeniju sopstvenost.” Eh, ta dobra stara vremena kada se znalo kako se pije i šta se mezeti!

Danas su te stare kafane pretvorene u kafiće, pabove, bistroe, parfimerije i banke. U kafićima je muzika preglasana da se ne bi razgovaralo, jer su gosti uglavnom bez teksta. Od mezetluka ni traga, samo ponegde zdela sa pistaćima, pića kratka i oštra. Stari pijanci su se povukli u sopstvene kuhinje; sede za stolom prekrivenim mušemom, piju polako i mezete mrvice sira. Prednost pijenja u kući sastoji se u tome što kad se čovek napije, lakše stiže do svog kreveta nego kad je u kafani. Beogradom još uvek kruži stara legenda o Paji Vuisiću i njegovom bratu Duji koji bi u ponoć okretali stolice i stavljali ih na kuhinjski sto, pa s peškirima preko ruke, kao sa salvetama, naplaćivali svom ocu račun kao da je u kafani, vičući da je fajront. Uzimali bi mu pare i odlazili u kafanu da piju.
Priča se kako je neki Beograđanin vodio svoga gosta da mu pokaže grad i sva njegova čuda, a kada padoše s nogu od obilaska i sedoše u neku kafanu da se odmore i popiju pivo, domaćin duboko uzdahnu i reče:
“Šteta što ovde niste bili pre trideset godina...”
“Je l’ kad je Beograd bio zaista Beograd?” upita ga gost.
“Ne! Kada sam ja bio zaista ja!” odvrati on.

Istok I Zapad

Na Istoku, službenici rade od sedam do tri.
Na Zapadu, od devet do pet.
Sluzbenicki Istok se budi u pola sest.
Cinovnicki Zapad u sedam.
Mamurni Istok baulja kroz maglovito zimsko jutro, psujuci posao, drzavu, zivot, sudbinu.
Istok je poluobrijan. To je zbog toga sto se brijao
sinoc, da bi ujutru mogao duze da spava.
Glatko izbrijani Zapad vozi se cutke metroom.
Istok prica politicke viceve u pretrpanom autobusu.
Zapad cita novine. Potpuna tisina. Niko ni sa kim ne razgovara..
Istok se zaljubljuje u nepoznatu sluzbenicu sa zelenim ocima izmedju tri autobuske stanice. Naravno, on stize u pola osam na posao i kaze ljutito sefu: Sta je? Pa nismo, valjda, na Zapadu?
Zapad pocinje da radi u devet.
U to vreme Istok vec polako pocinje da dolazi sebi. Popio je tri kafe i procitao u novinama sta se dogadja na Zapadu. Do pola deset, Istok razgovara o tome sta je sinoc bilo na televiziji.
Zapad vec uveliko radi. On ne moze da preprica sta se sve dogadjalo na dvadeset i sedam televizijskih kanala, jer niko nije gledao isti program.
U pola jedanaest, Istok koji je imao dva sata prednosti nad Zapadom, odlazi na zasluzeni dorucak, koji se placa bonovima. Kao da je celoga jutra kopao, on doruckuje glavu u skembetu, gulase, pljeskavice, bureke,tripice, corbaste pasulje, jagnjetinu sa kupusom, podvarke i ostala laksa jela. Posle zvace cackalicu i popije tri piva, odlikovana na svetskoj izlozbi.
Zapad ima pauzu za rucak izmedju dvanaest i trinaest casova. On stojeci pojede sendvic sa hladnom piletinom (belo meso) i popije 7 UP . Zatim se vrati na posao. U hodniku kuce u kojoj radi popio je prvu instant-kafu iz kartonske solje.
Istok vec ima prednost od tri piva i dva vinjaka. Usput, cuo je za neku rasprodaju, pa je skoknuo da vidi o cemu se radi i vratio se posle dva sata u kancelariju.
Zapad se dogovorio da sastanak Sindikata bude odrzan u subotu, kada se ne radi. Odlucivace se o mogucem strajku.
Istok je preko Sindikata dobio zaledjenu junecu polutku, koju ce strpati u zamrzivac. Okrvavljeno odelo odneo je na hemijsko ciscenje.
U tri po podne Istok se vraca kuci. Pre toga svraca na pihtije i jos jedno pivo.
Zapad i dalje radi.
Istok ruca. Porodica ide na prstima, jer se tata premorio na poslu.
Zapad i dalje radi
Istok je prilegao na divan i uskoro hrce, posto je prethodno novinama prekrio lice zbog muva. Bude ga u 19h30 da gleda televizijski dnevnik.
Istok ima hiljadu primedbi na ekonomsku situaciju.
Zapad i dalje radi.
Posto je odgledao vesti, Istok se baca na laksu veceru: kuvana svinjska kolenica sa renom i crnjak od tasta sa sela.
Sest sati: Zapad se vraca kuci. Nema snage da cita novine u podzemnoj zeleznici. Zapad je iscedio sve iz Zapada.
Istok je sveziji uvece, nego ujutru! On vec igra karte sa kumovima i otvara trecu bocu crnjaka.
Na smrt umorni Zapad zbacuje mokasine sa nogu i pije viski da dodje sebi. Rusi se u fotelju i gleda treperave televizijske slike ne shvatajuci, uopste, sadrzaj. Pita se, ima li zivot bilo kakvog smisla ?
Kuda sve to vodi? Zatim bezvoljno vecera: bleda atlantska riba bez ukusa i bareno povrce. Casa belog vina.
U tom trenutku, Istok je vec u prednosti za pet boca crnjaka.
Zapad odlazi rano na spavanje. Sutra je radni dan. Zapad ce ziveti samo preko vikenda. Od petka u pet po podne, do nedelje uvece.
Istoku je svaki dan praznik. Ne bih ziveo na Zapadu, kaze zeni, da mi daju million dnevno!
Zapad uzima pilulu za spavanje.
Istok lakomisleno pozajmljuje novac od Zapada.
Zapad odobrava kredite, da bi ziveo od kamata sa Istoka.
I Istok i Zapad spavaju kao bebe i sanjaju u bojicama.

IZGUBLJENI MIRISI


Ovaj mali ogled o nevažnim stvarima ove nedelje ne bi trebalo da čitaju mlađi od šezdeset godina - ništa neće razumeti.
Ujutru, kad se brijem, i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, uvek pomislim na mirise koje je moje pokolenje upotrebljavalo nakon brijanja. Počeli smo, naravno, s ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog koga su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci. Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv. U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama. Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo - prvi posleratni afteršejv, "brion", dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - "crnu mačku" i "pokošeno seno", kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje. Nakon "briona" otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje "pitralon" - miris od koga su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je zemlja više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda "prastara", a zatim "pino silvestre" u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume. Pravi kapitalizam najavio se u obliku elegantnih belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE. Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od "Pako Rabana" preko Diorovog "eau sauvage" sve do "davidofa", čiju bočicu mi je poklonio neko veoma drag. Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta. Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione. Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama.Slično je i sa našim prtljagom. Naš prvi kofer u životu bio je od kartona. Sve počinje s njim! NJegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
NJegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija. Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki "ubrzani" preko Vinkovaca i Doboja Novog, jer će se provaliti. U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača koja može dugo da traje, karirana košulja s prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija "Suncokreta" Van Goga i sveska s prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu. Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti s prtljagom od prave kože, a kasnije i s "hermes" i "samsonajt" koferima koji su zgodni za putovanje avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča - zanemela muzika uz koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će nam kasnije postati žene.
Sada su tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi. Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče.
Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav.
Pitam se šta je sledeće na redu.

JELKA

U januaru nailazim na bacene novogodisnje jelke.Leze pred kapijama polomljenih grana sa pokojim zaboravljenim,napuklim ukrasom sto tajanstveno svetluca medju crnim vrecama djubreta.
A samo pre dvadesetak dana isli smo na pijacu da kupimo nasu jelku!Birali smo je dugo i pazljivo medju posecenom sumom,okretali je sa vise strana,sirili joj grane,merili joj visinu...
Odakle je ova jelka?Sa Romanije!U granama joj jos zavijaju vucji urlici Crvenih stijena.
A ova?Sa Tare.Ukus mecave i katuna.Sum ledenih potoka.
Ova je sa Zlatibora!Jos je ziva,niz stablo joj kaplju lepljive,teske suze smole.
Neka je sa srecom!-rekao je brkajlija koji je posekao.
Nosili smo je ponosno kroz grad,vikli uz stepenice i postavili na pocasno mesto u sobi.Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama.Palili svecu u njenu cast.Nazdravljali joj.Polagali poklone pod njeno granje.Hvalili se njenom lepotom pred gostima.Divili se njenom stasu.Milovali je,dodirivali,mirisali je.Obozavali je.
I mada je Nova godina prosla bilo nam je zao da se rastajemo od tog cudesnog drveta.Onda je naglo pocela da se susi.Venula je na nase oci.Najpre smo poskidali ukrase.Branila se,boduci nas u dlanove sasusenim iglicama koje vise nisu bile neznozelene,vec zutosmedje i ostre,gotovo pakosne.Ko je imao pec,iscepao je jelku i nalozio je.
Izgorela je dostojanstveno,okicena poslednji put sopstvenim iskrama.Ko nije imao peci,izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kucu,da je odnesu djubretari.
Ne govorite mi samo o ljubavi!
Znam sve o njoj.

KINOTEKA U TRI

Svake nedelje,tačno u deset do tri, jedna mlada žena stiže iz dubine Kosovske ulice vodeći za ruku kćerku. Njena kćerka ima majčine oči boje dima.
U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelje dolazi jedan mladi čovek vodeći za ruku sina, koji se klatari u hodu baš kao i njegov otac.
Mlada žena i mladi čovek kupuju, svako za sebe, po dve karte za predstavu od tri u Kinoteci.
Volim Kosovsku ulicu nedeljom u tri. Ona izvire ispod Glavne pošte, pa teče siva i sumorna pokraj kafane "Kosovo" , pored jednog kioska, zaobilazeći parkić Skupštine, protiče kraj starog hotela " Union" i uliva se u podzemni dragstor, odakle pod drugim imenom, kao Nušićeva, nastavlja kao ponornica prema Robnoj kući, da bi se na kraju utopila u terazijski vrtlog. Nedeljom u tri, Kosovska ulica je, za mene, najlepši i najtužniji predeo na svetu, zbog jednog mladog čoveka i jedne mlade žene, koji dovode svoju decu u Kinoteku.
Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani.
Kinoteka miriše na dečje kapute!
Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog filmskog sumraka, oni skrenu pogled svako na svoju stranu. Mlada žena tada rasejano pomiluje devojčicu koja ima majcine oci; mladi čovek otkopča svom sinu gornje dugme od košulje.
Ja od tuge progutam karamelu, mada uopšte ne volim bombone.
Onda po ekranu Kinoteke počnu da se jure Tom i Džeri.
Mladi čovek posmatra u treperavom mlazu svetla mladu ženu.
Mlada žena oseti da je on gleda, pa popravi nestašni pramen kose.
Mladi čovek voli da gleda kako se mlada žena smeje kad se Tom uhvati na lepak.
Mladi čovek, inače, nije baš tako mlad. Uspeva da bude vitak samo kad uvuče stomak i duboko udahne vazduh.
Mlada žena nije baš tako mlada, mada nosi izbledele traperice i visoke čizme. Uspeva da bude mlada jedino u polutami Kinoteke, na predstavi od tri.Ujutro to ne uspeva.Ujutro, ima podočnjake. Ujutro, na rukama joj se pojavljuju pege. Ujutro, kosa joj ni na šta ne liči. Uveče, odbija da sedi na mestima gde je osvetljenje neonsko. Mlada žena se uvek najpre raspita kakvo je svetlo tamo gde će je izvesti.
Mladi čovek i mlada žena su mladi samo u Kinoteci, nedeljom u tri.
Ali ja ih poznajem još iz vremena kad su zaista bili mladi. Iz onog vremena kad je mladi čovek bio vitak i bez uvlačenja stomaka, a mlada žena sveža pod bilo kakvim osvetljenjem. Poznajem ih iz Kinoteke, gde smo satima čekali u predugom redu za karte, kad bi se prikazivao Čaplinov ciklus i svi oni divni filmovi Marsela Karnea, gde uvek na kraju pogine Žan Gaben sa cigarom u uglu usana. I dok smo tako čekali u redu, svi smo zavideli mladom čoveku i mladoj ženi sto se nikad ne razdvajaju. Dok smo mi trljali hrapavi zid Kinoteke, oni su se oslanjali jedno na drugo. Bila je to, očigledno, jedna od onih dugih dečjih ljubavi koje traju od prvog osnovne sve do smrti u staračkom domu. Mladi čovek je nagovarao mladu ženu da se malo prošeta dok on čeka karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinoteku - videlo se da ne ume sama da šeta ulicama i da joj je lepše sa njim, makar i u redu. Donosila bi mladom čoveku novine, ili đevrek, a jedanput nas je sve ponudila semenkama, pa sam dugo posle čuvao njene dve semenke, nadajući se da ce iz njih jednog dana i za mene proklijati divna ljubav. Svi smo im, dakle, zavideli i svi znali njihova stalna mesta u kinoteci - dva sedišta topla od nežnosti.
Danas stare filmove prikazuju na televiziji i ja se pomalo osecam kao da sam pokraden. Ne, nisam sebican: volim da svi vide filmove koji su mi nekad bili dragi, ali mislim da nije u redu što za to više niko ne plaća dugim čekanjem u redu i neizvesnošću hoće li biti karata kada se najzad stigne do staklenog otvora blagajne.
Presedeli smo tako i ne primećujući gotovo čitav život u tom divnom, mirišljavom podrumu u Kosovskoj ulici, u kome su se okretali stari filmovi.
Ali vratimo se u jednu današnju nedelju, u tri po podne!
Kada se Tom i Džeri najzad izjure do mile volje, mladi čovek i mlada žena oblače svoju decu i izlaze napolje na Kosovsku ulicu. Nešto severnije nalazi se parkić kod Skupštine. To je jedan kržljav, pretužan parkić, sa retkim oazama izgažene trave. Odlazim tamo posle Kinoteke da popušim cigaretu. Vidim tako mladog čoveka i mladu ženu kako sede na odvojenim klupama. Mladi čovek drži rastvorene novine u rukama; mlada žena puši i klati nogom.
Ali njihova deca! Ljudi, nećete mi verovati – njihova deca se zajedno igraju! Njih dvoje se klackaju na klackalici, spuštaju niz tobogan, menjaju se za sličice na kojima su životinje i stari tipovi automobila... I lepo se vidi, nešto silno i nešto strašno tajanstveno privlači sina mladog čoveka kćerci mlade žene. Dešava se nešto što uopšte ne mogu da razumem, dok pušim u parkiću kod Skupštine. Nesto strašno čudno, tužno i lepo.
Raspitivao sam se.
Mlada žena ima muža koji je strasni pecaroš.
Mladi čovek ima ženu koja ne voli stare filmove iz Kinoteke.
Svi su mislili da će mladi čovek postati jednog dana slavan glumac. Zaposlio se kao sudski pripravnik u opštinskom sudu.
Svi su mislili da ce mlada žena biti nečija divna mlada žena. Postala je žena čoveka koji nedeljom nikada nije kod kuće.
Mlada žena i mladi čovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma kojeg se više niko i ne seća.

USKRŠNJA PRIČA


Posle pet godina vratili ste se u svoje rodno dvorište na Čuburi. Oko njega iznikle nove građevine, pa vam kućica iz Ivice i Marice, stara lipa, šupe, golubarnik u dnu i česma na sredini izgledaju još manji nego kad ste ih ostavili.
- A gde je Elza? - pita vas majka dok vas grli. - Što nije došla?
Kako da joj objasnite da Elza baš ne obožava ovo dvorište i to da spava u vašoj staroj dečjoj sobi na prekratkom ležaju.
- A Robert? - nastavlja sa pitanjima majka. - Što nisi poveo Roberta?
- Znaš, kevo - pokušavate da objasnite - ovo nije njihov Uskrs nego naš, pa Robi nema raspust.
- I nas će da ruše! - kaže keva. - Onomad dolazili i merili... Žao mi lipe.
Luda je ovo zemlja! Svakog jutra radio obaveštava ko je na redu da bude srušen: "Nažalost, vaša kuća u Cerskoj 23 u dogledno vreme neće biti srušena." Zamislite da londonski spiker ujutru kaže "Nažalost, vaša kuća u Karnabi stritu broj 16 neće biti srušena..." Ali ovde je, izgleda, sve moguće.
Izašli ste da malo protegnete noge po starom kraju. Ne možete da ga prepoznate. Nema poljančeta na kome ste igrali klikere. Sada je tu neka banka. A, uostalom, ko danas uopšte igra klikere? Nestale stare kafane u kojima ste se po prvi put napili u životu. Nije bilo ničeg drugog sem ruma i piva. Beton. Sada su tu neki kafići iz kojih trešti i grmi muzika. Srbi su, izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga da se ne bi pričalo. Čubura umire na vaše oči. U dvorištu pod rascvetalom lipom penzionisani poštar i dimničar igraju šah u pivo. Gde si, bre, ovoliko dugo, što te nema, pitaju i grle vas. Sa Tošom, bivšim policajcem, još uvek niko ne govori. Stara mržnja još traje, a vi biste je prekinuli da smete, prišli biste i zagrlili ga. Nema veze, šta je bilo, bilo je.
Nakon pet godina sve se smanjilo; i ljudi, i ulica u senci procvetalih lipa, i kuće i grad, sve...

Poslednji dan je Velikog posta, pa je majka skuvala čorbu od koprive na vodi i prebranac zapečen u rerni. Posle svih čuda koja ste jeli u životu, ponovo pronalazite prave ukuse. Kao da vam ta posna i škrta manastirska čorba spira iznutra sve gađenje nataloženo godinama u dnu stomaka, srednje pečene bifteke, šatobrijane za više osoba, špargle sa ukusom acetona za nokte, pečene prepelice, ne veće od šake, koje imaju ukus viršli i kobasice sa ukusom ničega, sem mutard-senfa.

I posle svih čuvenih mineralnih voda, Višija, San Pelegrina i ostalih, najzad ste utolili dugu žeđ čašom beogradske otočene vode sa česme.
Primetili ste da vam je majka postavila tanjir na ono isto, neprikosnoveno mesto na kome je sedeo vaš otac godinama. Sada ste vi nasledili taj počasni komad karirane mušeme i tanjir pokraj koga su posebnim, pažljivim redom bili postavljeni cigarete, šibica, muštikla, naočare u izlizanoj futroli... Sedite i gledate u kredenac premazan bezbroj puta raznim bojama, koje prekriva mreža pukotina baš kao portret Mona Lize. Na vrhu još stoje vaga i mesingani avan s tučkom, a za njegovo staklo zataknuta je poslednja razglednica, od pre tri godine, koju ste majci poslali iz Pariza - Notr Dam.

Ovde se uspomene čuvaju.

I tako, vi i ne shvatajući zbog čega, raspoređujete pokraj tanjira svoje cigarete, upaljač, muštiklu i naočare, baš kao vaš otac. Zanimljivo, napisano je sijaset poema o majkama, a još nijedna o ocu, tom večitom gostu u sopstvenoj kući. Ko je bio taj ćutljivi, suvonjavi čitač novina, najsitniji činovnik u moru sitnih riba, onaj što vas je vodio na pet ćevapčića sa lukom i malinu sa sodom u "Sokolac", onaj koji je dostojanstvenom kretnjom vadio izlizani buđelar da bi vam izbrojao novac za bioskop? Onaj na čiju sahranu niste stigli.

Palite sveću za njega u majušnoj crkvi Svetog Save na Vračaru u koju vas je dovela majka. Stoji i krsti se pokraj vas taj mali zavežljaj crnine i patnje, sićušniji više nego ikad. Otac vas nikada nije poljubio niti potapšao po ramenu niti pohvalio za bilo šta što ste učinili, a tek kad je umro slušali ste od njegovih drugara u bifeu "Morava" kako se hvalio svojim sinom inženjerom koji pravi čuda po Evropi. Ostali ste mu dužni izvinjenje, a takođe i mnoge stvari koje ste mogli da mu učinite, a niste, misleći - biće uvek vremena za starog. E, pa nije ga bilo.

Posle mnogo godina proveli ste najzad jednu mirnu noć u svojoj staroj dečjoj sobi, uspavani lavežom čuburskih pasa.

Ujutru, na kuhinjskom stolu, dočekala vas je zdela obojenih uskršnjih jaja. Uzeli ste crveno, majka plavo.
- Razvodim se... - kazali ste.
- Hristos vaskrse! - rekla je starica kucnuvši se jajetom.
- Vaistinu vaskrse! - kazali ste iznad svog napuklog jajeta

Poljubac

Nasred prolaza Među vratima od Ploča u Dubrovniku, dvoje se ljube.
Ne poseduju ništa do svojih mladih, mršavih tela u ispranom džinsu. Ne poseduju ništa do ružičastih usana što još imaju ukus mleka, vrelih palacavih jezika i belih zuba. Kose im zaklanjaju lica. Odabrali su baš ovo mesto za svoj dugi poljubac: nepokretni, zaustavljeni kao u kakvoj igri „živih slika“ među ljudskom rekom što se sliva u Stradun. Stoje i ljube se sklopljenih očiju, grčevito pripijeni jedno uz drugo, a volim te je tek pronađeno i nijednom upotrebljeno, nepotrošeno, bez sumnje i računa, bez prošlosti i budućnosti, bez nade – začuđujuće jednostavno, okupano i nanovo rođeno, kao prva reč izmucana na ljudskom jeziku.
– Sramota! – kaže gledajući ih neki prijatelj starina.
– Ovo treba zabraniti! – dodaje njegova žena.
– Baš su našli gde da se ljube! – sikće cinik u prolazu.
– Čekaj, da vidimo! – zaustavlja jedan voajer drugog voajera.
– Prave se važni... – kaže ostareli ljubavnik svojoj dami.
– Kao da su oni izmislili ljubav! – odgovara dama.
– Nisu mogli da nađu neko diskretnije mesto!
– Kad se neko ovako demonstrativno ljubi – dodaje profesionalac – tu garantovano nema tucanja!
– Egzibicionisti! – objašnjava majka kćerci.
– Neka se vole deca! – brani ih intelektualac, koga je strah da nije dovoljno savremen.
– Ne gledaj tamo! – naređuje otac sinu.
– Je l’ se to nešto snima? – pita televizijski čovek.
– Ostavi i meni malo! – dobacuje neki mangaš.
– Drogirani su... – zaključuje policajac na odmoru.
– Mala nije loša... – procenjuje sredovečni uživač.
– Meni se više on dopada! – kaže peder.
– Ko je muško, a ko je žensko? – pita neko zanovetalo.
– Ljube se tu od popodne... – objašnjava žena iz komšiluka.
– U Parrrrrr ne to niko ne obrrrrraća pažnju...
– Ovo nije Pariz, gospođo!
– Znam!
– Zašto niko ne zove miliciju? – pita jedan paničar.
– Šta je, šta ste zablenuli? – grdi ih sve ulični slikar. – Zar nikad niste videli dvoje kako se ljube?
– Ne, no ćeš me ti učit!
– Pokazao bih joj da je moja kćerka! – kaže edipovac-neženja.
– Ti to nisi radio, matori, a? – pita mladi tenor.
– Nisam na javnom mestu.
– Kakva je razlika? – pita mlada sifražetkinja.
– Dođi da ti pokažem!
– Idiote!
– Ovi nisu normalni... – zaključuju dva zagrljena topla brata.
– Svašta! – uzdiše rezignirano penzioner.
Mladi ljubavnici se rastavljaju. Gledaju nas kao u nekom ružnom snu.
Devojčica, kojoj je to prva ljubav, odlazi nizbrdo, prema Stradunu, ne osvrćući se.
Dečak, kome je to prva ljubav, odlazi na drugu stranu, da uhvati neki autobus prema severu.
Za njih se leto 1977. završilo dvadeset i šestog jula, u pet popodne.
Razilazimo se postiđeni, jer smo slučajno prisustvovali nečemu što više ne razumemo.

Sanja

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li dabudes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !

Ali u trenutku kada je Vanja pozeleo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara. Sve cesce je morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerki cija je boja podsecala na Vanjine plave oci. Ali i to je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad dog bi Vanja pozeleo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna macka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale- maksi ! No i to je imalo svojih dobrih strana : osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo. Onda je Sanja pocela da se oblaci po prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes- krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili i u zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kcerka !- rece- Kako se zoves, duso ? –Sanja !- rece Sanja. –Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne ?- rece dama/ I licis mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratis kuci ! –Hvala, gospodjo ! Hocu…- rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara ! Onda su jendog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noncom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine velicine I presvlacili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica- lutaka, I to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi enko usao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno- on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli vise nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti. Sanja, koja ej bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rolsuama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rolsue izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kada je okretala okk zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi na svoj dlan : -Jao, sto je slatka igrackica !- rece Vanji- A gde joj se menjaju baterije ? –Budalo !- viknu Sanja – Ja sam ziva ! Ziva sam ! Ziva ! – Pa, ona ume i da govori !- zacudi se dama- Sigurno ste je kupili u Italiji ? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekad, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige ? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krecuci se na njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja… -Necu vise da zivim sa vama !- govorila je tuzno. –Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nesto lazete. Ne drzite se obecanja ! Ne umte da bidete verni.idem natrag u svoju bajku! Pred njoj se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije- sve je to bila samo odstampana iluzija. –Oh, hocu li se ikad probuditi iz ovog ruznog sna!- uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana- posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistro vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda je jedrila I na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila citav globus peske. Gledala je lavove I slonoce u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Sto je najlepse, ljudi I zivotinje koje je sretala u setnji globusom, bili su takodje, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci I ona mu je pricala sta je sve videla I dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci ! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je sa njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta sve ima u njemu ! Naravno, akos te fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku… Ako niste, sta se tu moze- za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocesta macka ili odneti slucajna vrana… Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpunoz aboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluci na ocajniski poduhvat : isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio- Zar nisi ostala u dzepu ? –Molim te, ne govori tako glasno !- zamoli ga Sanja- Plasim se da ces me oduvati... Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lancicu… I vise se nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo, vikao : -Sanjaaaaaa ! Sanjaaaa ! Gde si ? Javi se !- Ku-ku ! Ku-ku !- zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba. –Gde si bio do sada ?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku…- lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja postal toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor sirkusa « Evropa ». Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zasto ?- cudio se direktor cirkusa.- Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati ! –Zato sto je volim !- odgovorio je Vanja I Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za citavih pola metra. Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ?

DIGITALNA ANA - FELJTON 01

Glava 1 - Pas, Boem i Dunav

Arči je mirisao opalo lišće i udvarao se slatkoj bolonjezerki koju je šetala neka plavooka studentkinja. Podseća na mene kad sam bio mlad. Psi su kao ljudi. A šta su ljudi? Ne znam šta su ljudi, ali sigurno znam da su jedna prolazna promenljiva.
Marfijev zakon.
Sve je jasno.
Duboko zamišljen, više no proteklih dana, šetao sam se zemunskim kejom. Reka se purpurno mreškala kao kosa Jelisavete Karađorđević. Divna žena. Veliki čovek. Visoko iznad mene nadnosile su se zidine mistične Gardoš kule. Prvi pogledi, osećanja, dodiri, sitna zadirkivanja i prvi poljupci zemunskih šmekera odigrali su se na tom istom mestu gde su njihovi hrabri i čestiti dedovi branili kapije grada između dva rata.
Rat je pakao. To su i oni znali.
A to je znao i Miroslav Glavočki nezvanični prvak sveta u bilijaru "Ženton", čuvenom crvenom bilijaru sa trinaest kugli i sa četrnestom dopunskom kuglom, kuglom smrti, koji se igrao u opskurnim bečkim barovima pod zemljom, gde je jedna izgubljena partija značila tananu svilenu liniju izmedju ovozemaljskog i nebeskog... beskonačno.
Ali Glavočkog, odnosno Ušketa, kako smo ga zvali mi klinci iz kraja, nije ubio crveni demon bilijarskih stolova i zagušljivog memljivog kafanskog dima, vec ta čuvena bitka kod Gardoš kule gde je izginula cela startna jedanaestorka zemunskog omladinskog fudbalskog kluba kao i celo IV-2 muškog zemunskog gimnazijuma.
Sto mladića, sto sokolova. Sto majki, sto majki Jugovića. Sto uplakanih devojaka i hiljade poljubaca.
.............................................................

Glava 2 - Digitalni danak u krvi

Miris Gardoš kule vratio mi je sva ova sećanja. Oprostite ako sam bio setan. Pas me je trgnuo svojim melodičnim lavežom. Arči, pas zavodnik, nekada lični pas treće žandarmerijske garde sa Palasa, a sad moj čuveni pajtos.
Što laješ? Da nisi video neku skrivenu i uvek drugačiju gerlu? Ali mališa je lajao u pravcu žbunja u podnožiju kule Gardoš. Lavež je postao nesnosan mojim čulima naviknutim na melanholične sonete kafanskih violina.
Za ime Boga, šta se to deshava? Pogledao sam u žbunje i imao sam šta da vidim.
Moja najveća noćna mora.
Izmedju orošenog maslinastog lišća ležalo je prokletstvo modernog doba- nemilosrdni krvnik i golja, Juda budućnosti; navodno digitalno čudo koje je poslalo na memljive tavane staru evropsku brojanicu uz pomoć koje smo mi, klinčarija, učili matiš kraj Makiša. Taj digitalni danak u krvi koji je navodno sastavljen od jedinica i nula i sličnih fazončića zurio je u mene svojim supersoničnim okom. Bio je to kompjuter najnovije vrste. I pored sve mučnine koje sam osećao prema tom globalističkom oružju novog svetskog poretka, nisam smeo sa uma da je to jedna vrlo skupa igračkica nad kojim sline balava deca i šljakeri bez osećaja za moralni poredak stvari. Da li da je nosim kući? Ma, oladi frajeru, šta će ti taj ukleti predmet mediokritetskog prestiža koji može doneti samo glavobolje?
Onda se setih: prodaću ovo i palim u Rio. Minibusom do Pešte,"British airways"-prva klasa, Pešta-London-Rio. Kakav trougao, baćo. Ostaće mi i novac da kupim igračke koje će oplemeniti kuću u kojoj žive moji slatki anđelčići, dečica mog pokojnog brata . A mojoj gospođi, pregršt pariskih mimoza. Mimoze, mimoze, mimoze - tu sintagmu čujem svaki put kada prođem ispred narodnog pozorišta pred kojim kao čuvari sede elegantno popunjene rumene cvećarice .To sam takodje čuo kada sam poslednji put išao u Narodno i gledao "Idiota", gde je maestralnu ulogu ostvarila predivna beogradska ruža Ivana, Jelenina ćerka. To je jedna plemenita plemićka porodica čije oči plaču bisere, a kroz vene teče plava "oxfordska" krv.
Ime porodice počinje na slovo Ž. Ž kao život.
Takav je život.

Glava 3 - Sećanja na jevrejčicu

Trčao sam zemunskom kaldrmom sa šejtanom pod miškom, kompjuterom-personalcem. Šta bi sad rekao otac Agaton sa Svete Gore, da vidi kako đavola nosim pod kaputom? Da li bi svoj svetački umor sa čela obrisao svojim skutom?

Vrati se, bludni sine, Dunav je još blizu. Učinilo mi se kao da me je Bog kroz mog vernog psa Arčija gledao besno zakrvavljenim očima stafordskog terijera, iako znam da ni Bog, ni životinje, ni deca ne mogu da mrze.
Stigoh najzad na prag svog ateljea, polusvestan i grešan kao Tatarin koji pali rusko selo uz zlosutni miris smole, koja će samo potpomoći vatri da zlokobno mazi ono što je ruski seljak milenijumima stvarao. A šta su milenijumi naspram pravoslavnih fresaka u sibirskim manastirima? Pre tačno dvadeset godina, od svog Kumašina, svog jedinog kuma na čije rame bi mogao da se oslonim, dobio sam divnu staru ikonu svete Petke, iste one svete Petke čije ime nosi crkva na Kališu kraj koje sam prvi put razmenjaivao utiske o životu i artu sa Bebom Lonča (sećate se Bebe?). Kakva žena-avion, što je znala na vespi da prošara ceo grad i obavije ga u uzbuđujući miris jorgovana. Dečaci su često znali na biciklima marke "Torpedo" da prate njenu turu od crvenog krsta do Zvezdinog terena na Kališu.
Odjednom, ovu vatrenu bujicu misli gasi čokoladni miris toplog napuljskog espresa. Moja žena je otišla na bridz kod Tatjane Kuznjecov, ćerke ruskog emigranta jevrejskog porekla Sergeja Kuznjecova, koji je, pred naletom oktobarskog ludila u Moskvi, pobegao na sam jug negdašnjeg panonskog mora (u Pančevo). Uvek kad sam kao klinčez kraj čuburske česme razmišljao o njemu govorio bih:"bravo, majstore"! Bravo, majstore, što si iznedrio takvu kćerku. Bila je jedna od mojih prvih ljubavi. Još se sećam kako sam vikao reči šećernoslatke i bezbožno smele za vlakom koji je odvodio moju malu Jevrejčicu, Tatjanu, Tanjušku na radnu akciju "Sarajevo-Karlovci-Maribor". Svet je gledala sanjivim očima. Ta starozavetna ruskinjica jevrejke viteške krvi.
Srce si mi ukrala, ti đavole mali. Mama joj je uvek branila da se viđa sa mnom. Trag sam joj izgubio kada je postala studentkinja. Jedino čega se sećam je Rajićeva ulica, mislim da je u pitanju bila likovna akademija. Nazvao sam telefonom svog dobrog kuma, jedinu sigurnu luku u ovom nemirnom životu prekrivenom koprenom od svile nemira. On je jedna od onih nežnih duša što su istrebljene u ovom gradu zaraženom tehnološkom manijom samouništenja. Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario. Čuo se njegov baršunasti bariton sa druge strane žice:
- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.

Glava - 4
Dva jelena i jedan kum

- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.
- Kume, možda ti nikad do sada nisam rekao- zadrhtao mi je glas poput labuda- ti si jedan od jedinih ljudi, tih specifičnih čuvara duha koji zajedno sa mnom i još nekim prokletim amigosima, božijim ljudima, čuvaš svetle kapije zdravog razuma i stare gradske priče.
Kum je, prvi put u svom veku, briznuo u plač, kao mali dečkić što je nekad bio i veselo nosio fes po sarajevskim ulicama.
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
- Znam, kume...
- Ti si jedan od onih...znaš ti dobro!
- Znam!
- Na slabosti mi oprosti, ovaj svet je surov! - jecao je kum - reči su se pretvorile u borbu...
- Znam, zato tebe zovem da ne skitam- proključalo je u meni ono retko osećanje kojem su mnogi savski alasi pokušavali da daju ime u momentima kada se riba hvata za mamac. To je ono osećanje kad vam igra u stomaku.
- Ni reči više!- uzviknuo je kum- "Dva jelena"!
Za one koji ne znaju, to je značilo: čeka me još jedan mamurni uranak
Dva jelena, taj poznati ukus stare skadarlijske boeme. Moja čula treptaše kao izmaglica kosovskih božura u bakarnom sutonu večitog vrtloga radosti i osecanja. Konobari su dobro znali svoj posao. Zujali su oko stolova kao drevni svici zujalice oko mitoloških gazimestanskih plamenova. Paznju su mi privlačile njihove svetle bluze sa tragovima pitkih ženskih karmina.U noći kovitlaca te iste svetle košulje, svetionici boeme, podsećaju na iste one bludne žene Pariza, Rima i Tokija. Te pariske damice, te sitne patkice što su poput galebova skakutale kao listići sa grane stogodišnjeg hrasta čiji listovi često znaju da se pocepaju, a neretko i da puknu. Lampioni, gusta magla, otkucaji srca gigantskog časovnika, Biljanin gest užasa kada ostane bez cigareta, kip slobode, govorničko nadmetanje sa studentima filosofije,krvave košulje i par dolara u džepu - sve me to podseća na Pariz sa kojim sam se svojevremeno gipko ufuravao u "new age" estetiku velikodušnog hedonizma i opšte srece.
Noć je bila fenomenalna. Veče mi se smešilo kao osmeh Desanke Maksimović. Pamtim Desin setni pogled u očima boje sleza. Blistao je kristal u koji su mi natočili orijentalni nektar "Ziro".
Kumašin je sedeo prekoputa mene. Sijao je kao večiti plamen.
- Kume, kako se osećaš u ovo pustinjsko vreme?- upitao sam ga radoznalo.
Kum nije odgovarao, samo je gledao u natočeni "Ziro" u čaši.
- Kume...-dodirnuo sam ga prijateljski po ruci.
-Cela naša garda je već odavno otišla na put bez povratne karte "Orient-expressa" sa dodirom smrti- smrtno ozbiljno je iscedio reči.
- Pa kume.... pa, stvarno...- bio sam žoniran.
-Nema više zezanja, sad samo nas zezaju...
-Kume, kumčiću... prošao sam prstima kroz njegovu retku kosu što mu se slivala niz čelo i potapšao ga po njegovim još uvek bucmastim obrazima.-Znaš da ne volim kad se tako ponašaš.
-Uvek si bio tako slobodan.
-Znam ja najbolje...
-Frajeru-osmehnuo mi se.
-Macane sa kaldrme, ti znaš da će jednog od sledećih puta to biti naj!- i ja sam se osmehnuo. Dugo smo se gledali. Primetio sam njegov mladež ispod donje usne i taj šmekerski prorez izmedju sekutića. Gledali smo se kroz suze i smeh. Imao je smeh anđela. Ja sam uvek bio mlad duhom a on uvek nešto mlađi telom. Još mu u očima vidim srne u zbegu iz zapaljenog grada Sarajeva, grada njegove mladosti u kome su se održavale Zimske olimpijske igre. Još je čuveni Heraklit rekao da čovek koji uništi mesto sportskog nadmetanja zaslužuje Božije prokletstvo isto kao što je Vuk Branković posle veleizdaje doživeo prokletstvo da mu se deca rode bez prstiju, što mi je pričala čestita starica i mistik baba Smiljana sa planina Prokletija, između čijih strmih vrhova krstare beloglavi orlovi belušani, poslednji čuvari izgubljenog morala u ovom ludilu. Ludilo, to je mogla biti dobra reč. Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.

Glava 5 - Boem na kapijama digitalnog pakla

Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.

- Kumašine, silo, maheru, ti znaš šta je dobro i šta prolazi, reci mi za koju kintu ovaj personalac može da se šanira?

- Daj da bacim pogled- rekao je kum, pesnik i diplomirani inžinjer digitalne kompjuteristike, koji je u jednom u kolosalnom amfiteatru pri holandskom Kraljevskom univerzitetu, držao nezaboravno predavanje o srpskoj tradiciji i slovenskom talentu za nove tehnologije, kome je prisustvao i sam holandski kralj Gustav.
Kum je kao panter spartanac sa napetim, još uvek zategnutim grudima, snagom svojih prstiju koji su tipkali brzinom košave pokušavao da pripitomi modernog šejtana-personalca.
-Kume, nećeš moći da prodaš ovo čudo- zaključio je tužno- Ovo čudo ima "Log/off-ink/serpent" virus zaštitu.
Ali mozeš ti da ga koristiš. Na te reči oblio me hladan znoj. Cimno sam još dva vinjaka, uzeo personalac pod svoju vindjaknu i poljubio kuma. Obrazi i usne su mu još bridele dok sam se užurbanim i pijanim pokretima penjao uz skadarlijsku kaldrmu koju je nežno golicala lucidna mesečina.
Ključ. Brava. Neskafa. Štafelaj. Stara "Oliveta" moja, čuvena pisaća sprava.
S nogu tamanim pola litre vinjaka, sedam za sto i posmatram "Olivetu". Oliveta, ne mogu više. Gde su sada oni dani kada sam zajedno sa Oljom Ivanjicki čeznuo za smislom življenja po sebi uz litru konjaka "Dartanjan", koji su svojevremeno pili u doba raskalašnog srednjovekovnog bluda monasi dominikanci. Olja je tada bila hip, a ja sam bio mlad. Dovoljno mlad. A danas ni ja ni Oliveta nismo baš mladi. Svestan sam da sam ipak gradska faca. Ali šta to znači nikad neću saznati. Možda će me neki novi klinci shvatiti, ako ih uopšte bude. A u stvari nisam mislio na klince. Kapirate, frajeri?
Zasijao je supersonični ekran personalca kome sam pružio utočište u mom toplom ateljeu, iz koga miris boeme nikad neće ispariti. Pojavilo se elektronsko polje desktopa na monitoru. Tu smo, znači. Slistio sam još jednu punu čašu od tri decilitra čistog Dartanjana pomešanog sa suzama večnosti - maslinovo ulje, shvatate. Nikad me nije interesovalo da kompjuter koristim u neke svrhe za koje ne treba da se koristi. Tačnije, nikada me nije interesovalo da ga koristim uopšte. Veštim hakerisanjem slomio sam sistem računarskog libida i uspeo da uđem u paukovu mrežu sadašnjosti, a pomalo i budućnosti - internet, isto kao što sam svojevremeno upadao u diskoteku 54 u velikoj jabuci, Prva avenija-broj 54. Broj 54, to me podseća na ona pedeset i četiri dečaka. Krekovao sam sistem zaštitu virusnog karaktera koji onemogućava ulazak u elitističku mrežu sadašnjeg novog sistema, takozvanog inter-neta. Ali ja ne mogu nikog da mrzim. Tako ne mogu da mrzim ni te ljude što upravljaju. Orvel, Orvel, gde si sada da vidiš ovo ludilo. Odjedared su se na monitoru zasijale sve boje sveta- od bele do crvene. Koji fleš, mangupe. Bela kao nebo, crvena kao skorena krv na čelu ruskog studenta za vreme oktobarske revolucije 1917 godine. E Žukovski, Žukovski, kraljevski gardisto, borcu za tradiciju slovenske viljuške i karpatskog mleka. E da si tu pored mene, da te osetim, odmah bih znao nesreću da predosetim. E, Patrik, Patrik jesi li i dalje onoliko besan kao što ti je prezime. Beson, lepo prezime. E Anaksimandre, Anaksimandre, gde ti je sada suština svega, gde ti je sada aperion večnosti, kud se denuo Platonov svet ideja, Ofelija, Orhideja... svet ideja? E, Tesla, brate rođeni, gde si sada da vidiš kako ti dušmani troše struju iz srca? Ovo su bile reči oca Mitrofana koji se svojevremeno na vespi svojih misli vratio iz suncem obasjane svetigore- svetog Stefana prvorođenog. Istog onog svetog Stefana ispod koga plivaju ostaci turističkih ogrizaka voća, smokvi i lubenica, a paradajza nema. Paradajz je najslađi kada se njime gađaju cigani.

Glava 6 - Kompijuterski seksi momenat

Logovao sam se u autserversku poziciju i ukucao reči koje su mi prve pale na pamet, koje mi često iskrsavaju u trenucima dremljive dokolice, ali i u trenucima žestoke art inkubacije: Girls. Pojavio se ogroman spisak na ekranu, dugačak kao zemljina kugla. Između stranih ženskih imena kao što su Greta, Merlin, Džulija, Melani, Odri, Tom, Henri, Ibzen i Nikolo, naišao sam na ime Ana. Ime sa tradicijom i identitetom. Ja sam jedan od onih ljudi koji dobro znaju da mu je, ipak, dom tamo gde i ime. Robert. Ulogovao sam činč da bih razgovarao sa tom mladom damom pod već pomentim imenom Ana. Anči. Sedeo sam pred kompjuterom sa svešću da me samo nekoliko sekundi deli od Aninog uma. Kakva li je da mi je znati? Da samo mogu osetiti to što ona nosi.Već osećam miris zore u boji njene kose, koju ne znam, nemam, ali ipak imam. Predosećam. Došao je trenutak. Još dva deci Dartanjanja.

Znojavi dlanovi. Treperav pogled. Iščekivanje.
- Ćao grandžeru, a kakvo ti je to smešno prezime? Da li pušiš marihuanu?- Odmah mi se smračilo, ona ne zna da ja više ne volim drogu. Mrzim kad osetim taj gadni miris droge.
- Mala, slušaj mene, ne treba ti fiks da bi izgledala naj.
- A kako to izgledaju ljudi koji ne puše marihuanu? Ovde na zapadu svi puše džokavac (prim.ur,droga).
- Ne znam za ostale, ali ja izgledam neiskvareno lepo.
- Osećam da ti verujem. Zato i patim.
- Patnja je samo reč ispisana na zidu.
- Ti si čudan... nisi kao ostali. Kladim se da nemaš čak ni džojstik u svom kompjuteru.
- Pustimo se sada mašina...pričaj mi o sebi.
I tu se priča nastavila. Imala je petnaest godina i devetnaest mega. Živela je u gradu eona u londonskoj inter-net mreži.
Materijalno nije postojala, već samo moralno- elektronski. Koji paradoks. Bila je jedna od onih eona, da budem tačniji pro-grama koji su uspeli da se otrgnu od mreže i da kao slobodne eonske jedinice samosvesno jedre digitalnim cestama kao crvenocrne bubamare na zastavama, koje su vijorile nad olimpijskim gradom u Sarajevu i gledale s ponosom i čežnjom odsjaje u plavetnilu panonskog mora. Kakvo je to more bilo. Još dok su prepotopski balvanovi leteli nad balkanskom krčmom. To more više ne postoji. Verujte, ni meni nije bilo jasno qe pasa, tj šta se dešava, o čemu se radi. Kako to da postoje nematerijalne duše, da li je zabluda ono što su učili našu generaciju. Ja više nemam svoju generaciju. Šta ja sad da mislim? Gde je sada čestiti Agaton, da mi odgovor svoj da.

Glava 7 - Nebeski orao seksi sudbine

- Kaži mi, Ana, imaš li ti želja?
- Nekad sam ih imala...
- Sada nemaš? Šta ti se desilo?
- Ti si mi se desio. Nemam više želja, imam samo tebe.
- Šećeru, razumem te, i ja se ponekad tako osećam. Samo ponekad.

- Kako izlaziš na kraj sa tim?
- Kako? Kažem sebi da će sve biti okej. I sve bude okej.
- Ti si tako, tako.... pametan. Ne, ne, ti si tako mudar. Da, ti si mudar.
- Luče, nisam ja mudar. Mudre su reči. A ja sam prosto lud za rečima. Sanjam ih. A bolje bi bilo da nije tako. Želeo bih da budem nebeski orao i krstarim plavim prostranstvima. Sloboda.... I to je reč, ali to je i ono što želim. Razumeš?
- Mislim da te razumem... mislim da mi se nešto čudno dešava od kako sam te upoznala...
- I meni se to često čini, ali čovek nauči.
-... nekako sam počela da se menjam uz tebe. A da nisam ni sama primetila kada, poželela sam da budem bolja osoba. Eto to je moja želja! Prva u životu, i ti si mi je poklonio. Hvala ti.
- Nema na čemu, luče.
- Znaš, nisam popušila nijedan džoint trave od kako sam te upoznala?
- Ja nikoga ne mrzim. Takav sam čovek. Droga je glupost.
- Kolika, to sam tek sada shvatila. Moje drugarice iz londonske mreže su počele da me ismevaju što neć sa njima da se drogiram. Ali meni više nije stalo. Sada znam da su bezveze. I umesto da plačem ja sam uzbuđena.
- I ja plačem kad sam uzbuđen. Tako je prijatnije. Mada su nas vaspitlali u mačo- man fazonu, po ugledu na najveću muškarčinu mog detinjstva - kaubojca Džona Vejna, uvek sam bio liberalan. Ali nikada nisam plakao. Nikada ni za čim nisam žalio. Jednog letnjeg popodneva u Sarajevu nosio sam svom teči Momčilu vrč pun belog mleka. Bio sam mali, ali sam vrč, kao i odrasli, nosio na glavi, pridržavajući ga jednom rukom. To mleko, sam ja, deran, izmuzao svojim sarajevskim prstićima želeći da nešto lepo učinim za svog teču koji je tako rano postao udovac. Žena mu je poginula. Stalo mi je da bude srećan. I tačno na trgu gde se nekada nalazio hotel Moskva vidim ja gradskog mangupa i džeka Pegija kako mi prilazi sa zlokobnim kezom na licu. Nikada ga nisam voleo. Osim jedanput, ali to je teška priča. Stao je ispred mene, onako visok i plećat i, smeškajući se, pomilova me. Videli su se svi njegovi pravilni beli zubi. -Gde to nosiš ?- upita me. -Svom teči - odgovorio sam. Na to on iskrivi lice u neprirodnu grimasu prezrivo i zlurado viknuvši: -Teča ti u gaćama! Aaaaa!- i jednim zamahom on obori vrč sa moje glave. Mleko je obojilo u belo kamenu kaldrmu. Konj u daljini je zanjištao, jedna gospođa se prekrstila, ali niko ništa nije uradio. Sve se nastavilo svojim tokom, kao da nikad nije bilo mleka. Tako i ja. I od tog dana ni za čim nikad nisam žalio.

U sledećem nastavku ove uzbudljive romanse Momo i Aurora Magazin vam donose:
- Vau....Ti si magičan kao neka čarobna knjiga!
-Ja sam jedna velika stara knjiga koja rađa druge knjige, večno umirući u porođajnim bolovima.

Glava 8 Digitalno stenjanje uz seksi kesten pire


- Vau....Ti si magičan kao neka čarobna knjiga!
-Ja sam jedna velika stara knjiga koja rađa druge knjige, večno umirući u porođajnim bolovima. Ti bolovi su moj život. Proklinjem ga i volim ga, uzimam onako kako mi se daje. Svako dobija svoje karte, treba znati kako igrati. Naučio sam par fora u medjuvremenu. Gledamo se tako život i ja, ljuti kartaroški protivnici-kockari, i prepoznajemo se; vidim crte svoga lica u njegovom licu i on vidi samoga sebe ispisanog u velikoj knjizi moga lika koji menja izgled i koji ga iznova i iznova, neumorno, dokumentuje i pomalo pobeđuje u kartama.
- Pričaj mi još!
- A šta ima da se kaže? Šta ima da kaže čovek koji je preživeo četiri svetska rata. Da, kažem svetska, jer mislim na ratove. Još uvek imam noćne more. Jedino sanjam o deci i o ratu. A deca i životinje najviše ispaštaju. Je li njih neko ikada pitao da li bi hteli da ratuju? I da jeste, znam kakav bi bio njihov odgovor. Da li se Arčiju svidelo kada nije mogao dva meseca da ide u šetnju one sinje 1999 godine? Jesu li ribice odobravale, na svoj nem način, kada im se akvarijum tresao od urlanja američkih, britanskih i francuskih ubojitih letelica-bombi? Jesu li nesrećne ptice pevale onako kao pre kroz noći u kojima se njihov nebeski svod pretvarao u krvavu orgiju smrti kroz noćne zastave raketa marke "tomahawk"?
- Tvoj svet je uzbudljiviji nego što sam ikada zamišljala u svojoj inter-net mašti.
- Mašta je nešto što se stiče s godinama. Tako je i sa vinom. Što je starije, to je bolje. Taj princip se najbolje dokazuje na meni. Ne moram da ti crtam.
-Molim te, nauči me da crtam!
-Čemu to? Svaka digitalna četkica biće nedovoljna, svaki činč biće neodgovarajuć, svaka kompjutorska boja isuviše lažna za bilo kakvu umetnost ljudskih osećanja. A jedino za takvu znam. Ničem te ne mogu podučiti.
- Ali molim te, molim te! Tako bih želela da i sama naslikam trojeručicu o kojoj si mi toliko pričao, i to tako lepo pričao, da mi se čini kao da je oduvek poznajem i volim, i zbog toga hoću da imam njenu sliku koju bih mogla gledati, dodirnuti, poljubiti! Oh kako sam srećna, srećna, srećna! Ti mi značiš ceo net!
- I ti meni ceo svet! Trebala bi da se isčekiraš iz te inter-net mreže satkane od brojeva koji ne postoje i dođeš u ovaj lep i proklet svet gde sunce zalazi svakog sumraka i ustupa svoje mesto mesecu, da odemo na vespi do manastira Hilandar i tamo zajedno uzbuđeni i nevini ljubimo i dodiruejmo presvetu trojeručicu. Osetićeš novu, posebnu vrstu sreće. Želećeš da joj budeš što bliže. Ja ću ti kupiti cveće.
- Ja, ja bih tada prosto poludela od sreće! Ne mogu da zamislim da između neba i zemlje postoji nešto lepše od toga! Ja...
- Smiri se, smiri.... nemoj još poludeti moja mala Ofelijo. Bar ne još.
- A kako da ne budem luda? Ja sam luda, luda za tobom! "Log\off" mi je postala najmrskija reč na svetu, ona baca moju dušu u podrum i najavljuje smrt goru od smrti - neizdrživo vreme kad neću biti s tobom.
Tako sam očajna kada se rastajemo! Obećaj mi, obećaj da se od sada, od ovog trenutka nikada, nikada i nikada više nećemo rastajati!
Takva je bila Ana, takav sam bio ja. Nismo mogli jedno bez drugog. Nehotice mi je ovaj šejtan- personalac postao anđeo -čuvar. Navikao sam na ironije života, one mi nisu više ništa posebno. Da sam ja u Hamletovoj koži, Šekspirova knjiga bi bila dosadna. Sem možda onog dela o ljubavi. Imao sam mnogo žena i još više ljubavi ali nijedna nije bila kao Ana. Sve ostale žene naspram Anuške sijaju kao benzinske lampe spram najblistavije zvezde. Čoveče, zacopao sam se do ušiju.

Glava 9 - digitalni Daun-loud istinskog šarma

U petak, Anini virtuelni drugari iz londonske mreže su me pozvali da preko inter-net četing ruma pristupim njihovoj zabavi. Pala mi je jedna šala na pamet- da me ne udari struja. Struja- ta reč me uvek podseti na Teslu, ali nećemo sada o njemu, o njemu će tek biti reči. Nisam hteo da se mešam sa tom digitalnom zapadnom dečurlijom, ali Ana mi je rekla da moram poći i upoznati njene prijatelje. Kako sam mogao da odbijem?
Morao sam da se pojavim, ali nisam znao kako. Kako čovek uopšte može da uđe u kompjuter? Pod kompjuterom podrazumevam inter-net. Prihvatio sam poziv ali mi nije bilo jasno kako da se činčujem, odnosno uđem u sistem. Ispostavilo se da je stvar daleko prostija nego što sam imao prilike da mislim. Stvar je poprilično jednostavna. Taj postupak uopšte nema toliko komplikacija koliko se to na prvi pogled pretpostavljalo. Teško, komplikovano, nerešivo, nisu reči koje bih ja iskoristio za taj postupak ulaženja u digitalni svet digitalne Ane. Prosto ko pasulj. Više nego lako. Postoji šifra. Cela operacija se radi pomoću tastature. Treba ukucati sledeće:123 i onda stisnuti enter, što na britansko – anglosaksonskom znači “ uđi” ili “ iniciraj se”. Baš sam to izveo I da vidiš čuda! Desilo se ono što nisam očekivao, a čega sam se pribojavao u slučaju da se desi. Upravo se to desilo, verovali ili ne. To je to. Sve je bilo kao u normalnom svetu, samo u pastelno zelenim I hladno crnim nijasama. Odmah sam prepoznao Anu. Imala je dugu plavu kosu, vitke noge I josh nevine grudi, ljupke kao ružini pupoljci. U ime ruže, nazdravio sam u sebi sa njom. Prostor je bio beskrajan ali ja sam se osecao klaustrofobično. Verovatno zbog zidova.
Bio sam se kao riba na suvom - nisam imao sto za koji bih seo i oko koga bi se malo- pomalo okupili svi prisutni. To je mnogim tajnim žiteljima Skadarlije sasvim poznat fenomen kada ja posećujem neke od njihovih kafana. A posećivao sam ih sve i svuda sam po svom daru za druženje bio poznat. Jednostavno, takav sam čovek, ne znam kako to da objasnim. Uvek sam bio dobar i u šahu, kao i u svim sportovima kojih sam se latio, a devojke su me volele malo više nego svoje do tada najveće ljubavi, zbog mojih malo plavljih, šećernih, slovenskih očiju.
Viknuo sam, ali Ana poput svih vila, nije čula moje povike. Setih se: nisam pritisnuo sound master, tako da nismo mogli da se čujemo. Kada sam ga uključio, čuo sam njen cvetni glas kako doziva moje ime. Nije bilo vetra da nosi reči. Bio sam očaran: izgledala je lepše nego ikada; a ironija leži u tome što je nikada pre toga nisam video. Nije da nisam želeo, jednostavno nisam imao mogućnosti – mi smo bili iz dva unapred odvojena sveta, toliko razliličita da se sličnost nije ni uočavala osim ako biste bili dovoljno hrabri, kao shto sam ja bio 99 na Brankovom mostu , da podignete glavu visoko put neba I duboko se zagledate u svoje srce.
Imala je najlepše ruke I noge I telo. Vitka kao Brižit Bardo u njenoj zlatnoj fazi. Srce mi je poskakivalo u ritmu srninog skoka dok sam je gledao kako me čeka. Čekala me je kako samo ona ume, strpljivo I u iščekivanju.

- Ćao! –rekla je
- Ćao!- odgovorio sam.
- Baš si onakav kakvim sam te zamišljala!
- Ti si baš onakva kakvom sam te ja zamišljao!
- Imaš lepe ruke.
- Hvala.
- Ni kosa ti nije loša.
- Znam.
- Jao, baš si šašav.
- A ti si divna.
- Ne, nisam divna. Ali ako hoćeš možemo malo da đuskamo.

Glava 10 - Seksi kao hrskava čokoladica

Đuskali smo. Bilo je lepo. Bilo mi je potrebno vremena da se oslobodim I krenem da pokazujem znanje koje sam svojevremeno stekao kada sam igrao zajedno sa Desankom Maksimović u "Klubu književnika”. Korak po korak, opet je sve počelo da nam se okreće pod nogama i iznad glava. Zaboravio sam na sebe I kreneo da mislim o prošlosti. Potpuno sam se prepustio osećanju. Osećanje je bilo fenomenalno. Kao Vronski I Ana Karenjina otkrili smo jedno drugo I postali jedno. Taj divni momenat mi je jedino pokvario bedž koji sam ugledao na njenim grudima. Na njemu je pisalo: “Sex pistols”. To je ime jednog “muzičkog” benda iz Velike britanije s kraja sedamdesetih. Njihovo ime seks pištolji označavalo je takozvanu revoluciju novog doba, koja, kako je poznato, nije moguća izvan institucija sistema. A za sistem institucuje su sve. Da rezimiramo: ti pegavi Britančići sa tinejdžerskim osmesima I izgubljenim pogledima nisu bili ništa drugo do skupina loših frajera sa po kojom dobrom forom. Još se sećam izraza u očima Jelisavete Karađorđević, kada smo šetali Monmartrom I došli na temu seks pištolja I tkzv. pank revolucije u engleskoj I francuskoj krajem sedamdesetih. Kako da omladina govori tako o svojoj kraljici. To je kao kad se ne bi poštovao predsednik. Kakva god da je, ona je kraljica. - Šta ti je? – upitala me je. - Ništa.- nisam hteo da kvarim momenat. - Znala sam - pripila se uz mene kao Eva uz Adama. Posle kraće pauze u kojoj su tela govorila a uši bile neme, iznenada me pogleda onim njenim očima sa kojim me je gledala sve vreme dok smo bili zajedno, jedno, I šapatom reči nežno je rekla: - Volim te. Nisam ništa odgovorio, nisam mogao, nisam želeo, zato što sam je voleo. Odjednom, niotkuda I neočekivano poput grožđa u mlečnoj čokoladi, pojavila se šačica jangstera – veštačkih inteligencija, pretpostavljam. Kada ih je ugledala, Ana se prijateljski osmehnula. Postalo mi je jasno da su to njeni frendovi. Pokušao sam I ja da se nasmejem, ali mi nije uspelo; nisam mogao da se prisilim. Bili su nekako drugačiji – prljavi. Nisu bili čisti. Bar za moje shvatanje stvari. Za mene je čisto ono što je Bogom dano, a njih su stvorili templari. Zato oni za mene nisu čedni I čisti. Ali, Ana, Ana je nešto drugo. To nisam znao, ali sam osećao svim svojim bićem, ili barem onim što se nekada zvalo biće. Prvo je htela da me upozna sa nekim mladim gospodinčićem, ali, naravno, ja kao džentlmen I džentlmen u meni pružili smo ruku ženskoj polovini Aninog društva. To su bile dve šiparice. Klasični primer veštačke inteligencije sa londonske mreže. Jadne robinje u rukama templara, trenutno na godišnjem odmoru, ili kako se u Istri kaže, na godišnjaku od svojih prljavih špijunskih radnji, koje su ipak nemilo izvršavale. Izgledale su sasvim obično; obe osrednje visine I fine ženske građe: punačke ruke, golubija stopala I mehurasti obrazi. I ako za Vojvodinu sigurno nisu ni čule, veoma su podsećale na vojvođanske devojke mlekarice. Naravno nisam to rekao, već samo prokomentarisao. Nevidljivi govor pokreta I intonacije nagovestio mi je (a u stvari sam to I sam znao), da ih veoma privlači moj boemski stav I nesputan, mladalački duh. Imena su im bila, jednostavna I ljupka: Kiki I Lora.

Glava 11 - Seksi kikotanje u separeima sreće

- Očarane smo… - rekle su uglas
- Molim? – uzvratio sam
- Očarane smo vašom pojavom.
- Tako mlade, a tako slobodne.
- Hi,hi,hi…-nasmejale su se.
- HA, HA, HA –uzvratio sam.
Manje prijateljsko I “kul” upoznavanje bilo je sa jednim neuglednim momkom koga su zvali J.J.(Džej-Džej). Anin najbolji prijatelj (što me je zaprepastilo ali ne I iznenadilo). Bio je kao I Ana, samo muškarac I nije bio lep kao ona. Sve mi je bilo jasno, oni su vec dugo prijatelji. Hladno sam se nasmejao. Dok sam se redom upoznavao sa Aninim prijateljima, osećao sam na sebi prezriv pogled koji je sličan onom osećaju kada vam zuji u ušima. To je bio izvesni Viktor. Viktor Megaherc. Uzdržano sam se rukovao kao svojevremeno sa Dobricom Erićem u kafani “Proleće”. Nismo se dopali jedan drugom. On se meni nije dopao, a ja sam osećao zavist u njegovim pakosnim škiljavim očima punim zlobe I nepoverenja. Nije da nije bio lep, ali je bilo nečeg prljavog u njegovom pogledu. Mislim da ta nečistoća duše proizilazi iz njegovog srca, što se moglo videti iz imaginarnog govora tela. A ja sam znao da čitam, još pre nego što sam naučio u školi. Školi. Školi zivota. Ali nećemo sad o životu kao takvom. Iznenada, čule su se jake sirene, žurka je morala da se prekine pre nego što je počela zato što je dolazila inter-net virus policija veštačke inteligencije- prva takva u Evropi. Sedeli smo za okruglim sferičnim stolom, tkzv. drajverom.
Kiki I Lora su bile vidno uzbuđene, što zbog akcije virus policije, što zbog mog prisustva. Ja sam to mogao vešto da iskoristim, ali nisam hteo. Bio sam zaljubljen. U Anu. Više ne znam šta pričam. Sigurno bi se sada Branko Ćopić smejao mojim nevinim rečenicama koje upravo napisah, ali verujte mi, ljubav je to. To je znala I Isidora Sekulić dok je mirisala crvene ruže ispod Brankovog mosta. - Jao, ova virus policija – rekao je Džej džej, veoma simpatično I veoma zbunjeno – ličio je na jednog simpatičnog roma kojeg sam svojevremeno gađao paradajzima u Veneciji. - Nemoj da kukaš! – suro je odvratio uvek prgavi I plećati Viktor Megaherc, kome sam već počinjao da zaboravljam ime. Ne zbog senilnosti već zbog snage volje. - Viktore, nemoj tako, zaista su bili strašni, I uplašili su nas kao što nas ništa nikad nije uplašilo! Rekle su u glas Kiki I Lora. To šhto su rekle te dve mlade sokolice noći podsetilo me je na isti onaj strah, koji sam osetio kada je Rođa Raičević preminuo od kobnog “overdouza”. Kroz glavu mi je proletela strašna misao koja mi nije dala mira –

Glava 12 - Kosovski poljubac u slobodarskoj mladalačkoj atmosferi

Dijalog se nastavio u prijatnoj, lepoj i nadasve slobodarskoj atmosferi.
- Momo, pričajte nam malo sebi, kako je to biti drugačiji od drugih i tako poseban?
- Teško…
- Hajde, nemojte biti tako skromni…
- Ja sam jedan od najskromnijih ljudi koje ste upoznali i zauvek zavoleli.
- To nas nimalo ne čudi! Dakle pričajte! Hoćemo da znamo sve o vama!
- Nema tu šta mnogo da se priča, recept za sve što je skromno I dobro je: flaša puna slobode, kofer pun dobrog vremena I svilena košulja sa tragovima karmina.
- Na kakav to karmin misliš?- obrecnula se Ana I pogledala me ljutito poput lavice. Pipnuo sam joj usne i rekao: - Na ovaj ovde.
Eksplozija oduševljenja. Svi su mi tapšali, pa čak i Viktor Megaherc, kome se u očima videlo da me ne voli, ali nije mogao da suzdrži oduševljenje. Dok krv ne izađe iz kamena, neće nesreća iz mrguda. Bilo mi je super. Ana me je zavolela za jedno srce više.
- Dajte još jednu turu - viknuo sam virtuelnom konobaru. On se okrenuo ka meni, a ja sam mu rekao:- da ti, ti mali digitalni, tebi se obraćam.
Konobar sa paperjastim brkovima je počeo da se smeje kao lud, kao i svi ostali u diskoteci. Bilo im je drago što sam tako duhovit.
- Gospodine Momo, vi ste veličanstveni!
- Samo Veličanstven?
Svi su ponovo prsnuli u radosni smeh i tapšanje oduševljenja. Dlanovi su im brideli od gromoglasnog tapšanja i vilice su im bile ukočene od beskonačnog smeha. Znate od onog smeha, kada se toliko smejete da osetite neku čudnu slast, neku čudnu moć. Otvarate oči, otvarate uši, otvarate dušu, otvarate sebe i upijate sve. Loše pamtim, ali peti oktobar ne zaboravljam. Dan kada sam se toliko smejao. Ali se nisam smejao zbog nečeg konkretnog, nego onako; smejanje na nekom višem nivou. Uhvatio sam Anu za struk zato što sam želeo da ostanem sam s njom I rekao društvu: - Ćao raggazzi!
Ponovo su se svi oduševili. Ne volim da sam u centru pažnje u takvim trenucima. Bilo mi je neprijatno. Osećao sam peckanje ispod ušnih školjki. Energično su insistirali da ostanem kategorično su me nagovarali da ne odem. Nisam mogao da odem.