Prva srpska pesnikinja

DESPOTICA, GOSPOĐA I MAJKA

Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu
Jefimiju, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...


Prva srpska pesnikinja i spisateljica Jefimija rođena je oko
1350. godine pod imenom Jelena, kao kći uglednog ćesara Vojihne, u
državi cara Dušana. Pošto je zbog službe njen otac boravio na dvoru,
Jelena je zapamtila cara i sjaj njegove vladavine. Udajom za despota
Jovana Uglješu Mrnjavčevića, mlada Jelena postaje despotica. Sreća
mlade despotice trajala je kratko, koliko i život njenog deteta. Po
smrti sina, koji je živeo samo četiri godine, u bici kod Černomena, 26.
septembra 1371. godine, gine joj muž, a ubrzo joj umire i otac. Strašne
tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu,
značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom,
sve posede, prihode, državu...

Monaški život despotice
Običaji vremena u kome je živela, ali i stremljenja njene duše
ophrvane neizmernim bolom, opredelila su je da krene putem monaškog
života. S monaškom rizom, despotica Jelena dobija novo ime - Jefimija.
Okrutna s jedne, sudbina Jefimiji, udovici i prognaniku, s druge
strane velikodušno daruje novo utočište i velikog zaštitnika - kneza
Lazara, na čijem dvoru u Kruševcu otpočinje novi život. Najvažnija
Jefimijina misija otpočeće posle još jedne velike i strašne tragedije
srpskog naroda: Kosovskog boja, kada Srbija ostaje bez vladara, vojske
i vlastele, a Turci u svojoj najezdi počinju da haraju, ubijaju i
skrnave crkve i manastire. Jefimijina mudrost i rečitost koju hvali
Konstantin Filozof „va mnogih glagolanih i vešteh mudrejša sušti", bila
je od neizmerne pomoći kneginji Milici, koja je kao Lazareva udovica
morala da preuzme vladavinu nad Srbijom u situaciji kada su, uz Turke,
i gotovo svi susedi imali svoje pretenzije i planove.

Poduhvati dve mudre žene
Jefimija je Milici (koja se takođe zamonašila dobivši ime Jevgenija)
pomagala u teškim i odlučujućim državnim pitanjima. Svoju mudrost, čak
neustrašivost, Jefimija je pokazala u dva istorijska poduhvata. Sa
kneginjom Milicom, kada dve nejake žene, pravoslavne monahinje, odlaze
na dvor turskog sultana Bajazita u Ser, da stanu u odbranu mladog
Stefana Lazarevića, budućeg srpskog despota, koga su njegovi suparnici
oklevetali za izdaju, ne bi li se domogli prestola. Istovremeno, na
inicijativu Jefimije, uspele su da od Bajazita izmole mošti velike
pravoslavne svetiteljke svete Petke, i prebace ih iz Trnova u Srbiju.
U ovom činu ogleda se velika mudrost Jefimijina, jer se sveta Petka
kod srpskog naroda smatrala zaštitnicom zemlje i svih useva koje zemlja
daje. Sebrima, koji su posle kosovske tragedije i stalnih ratova bežali
sa zemlje, prisustvo moštiju velike svetiteljke dalo je novu nadu i
ohrabrilo ih da se zemlji vrate i ožive opustela polja i vinograde.
Tako je u ovoj, samo naizgled verskoj, akciji Jefimija pokazala lice
mudrog diplomate, brižnog za budućnost svog naroda i zemlje.
Svu snagu materinske ljubavi koju nije mogla da pruži svome sinu,
Jefimija je darovala mladom Stefanu Lazareviću, koji ju je u svojoj
povelji nazvao „despoticom, gospođom i - majkom". Poslednje dane svog
zemaljskog života Jefimija je sa kneginjom Milicom (Jevgenijom) provela
u manastiru Ljubostinji (zadužbini kneginje Milice) u kojoj je posle
Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja čiji se
muževi nisu vratili sa Kosova.

Poetski zapisi
U pamćenju srpskog naroda Jefimija živi kroz tri zapisa koji se danas
čitaju kao poezija i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske
srednjovekovne književnosti. To su, u stvari, prinošenija ili darovi.
Prvi takav dar „Tuga za mladencem Uglješom", ispisan je na dvostrukoj
drvenoj ikoni koja je darovana manastiru Hilandaru. Ovim delom prekida
tradiciju, unoseći lični ton u vizantijsku molitvenu književnost. Ona
govori o smrti roditelja, smrti deteta, ali i o svojoj smrti i brizi o
sopstvenoj duši koja se priprema za odlazak.
Drugo vrhunsko književno ostvarenje, namenjeno Sabornoj crkvi u
Hilandaru, Jefimija je izvezla na zavesi za carske dveri, „zlatnom i
srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje". Pozivajući
se u ovom tekstu na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta,
pesnikinja „razvija lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu
pričešća".

Zahvalnica mrtvom knezu
Najveći pesnički domet Jefimija je ostvarila u delu „Pohvala knezu
Lazaru", u kome pesnikinja veliča Lazara kao novog mučenika koji je
svojim stradanjem na bojnom polju ostvario dva podviga: „ostavio je
propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i „sjedinio se sa vojnicima
nebeskog cara".
„I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac
primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete
ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv
Timur Lenka.
U poslednjem delu svoje „Pohvale", Jefimija se zahvaljuje mrtvom
knezu na njegovoj dobroti. Onoga koji ju je kao strankinju primio i
„izobilno ishranjivao" moli da ponovo ishrani i utiša „buru ljute duše
i tela mojega". U svoje poslednje stihove koje je izvezla na pokrovu,
Jefimija je zapravo utkala sliku velikih nesreća i decenija gladi koje
su snašle njen narod.

Jefimija je umrla 1405. godine pošto je primila „veliku shimu" pod
imenom Jevpraksija. Sahranjena je u Ljubostinji, manastiru u kome i
danas počivaju njene mošti. Ime prve srpske pesnikinje je ostalo
zabeleženo u istoriji srpske i svetske književnosti, mudre savetnice
kneginje Milice, čija je diplomatska veština pomogla da se očuva srpski
presto. Jefimijini pesnički zapisi spadaju u prva ostvarenja žena
pisaca na evropskom tlu. Posle nje istorija svetske književnosti
zabeležiće ime Francuskinje Kristine de Pizan i ruske poetese, kneginje
Jevdokije.