One su promenile svet

Ćerka boga sunca

KLEOPATRA VII jedna je od najvećih svetskih političkih i romantičnih heroina.
Bila je poslednja vladarka dinastije Ptolomeja koja se odupirala
beskrajnom širenju Rimskog carstva.Rođena je u Aleksandriji 69. godine
p. n. e, kao ćerka Ptolomeja HII, poznatog kao Ptolomej Aulet.
Dinastija Ptolomeja je bila makedonskog porekla, ali su vladali Egiptom
kao faraoni. Kleopatra je govorila egipatski i smatrala sebe ćerkom
egipatskog boga Sunca Ra.
Kada je Kleopatrin otac umro, 51. godine p. n. e, ostavio je egipatsko
kraljevstvo Kleopatri i njenom mlađem bratu Ptolomeju DžIII. Kleopatra
je sa sedamnaest godina nasledila egipatski tron.
Nasledstvo se u Egiptu sticalo po majčinoj liniji pa se na isti način
nasleđivao i presto. To je u praksi značilo da je Kleopatra morala da
se uda za jednog od svoje braće koji je bio prvi u naslednoj liniji -
njeni otac i majka su takođe bili brat i sestra. Tako se udala za
Ptolomeja, koji je imao samo dvanaest godina. Mada je muški vladalac
trebalo da bude važniji, Kleopatra je uredila da se samo njeno ime i
portret pojavljuju na egipatskim kovanicama. Tim činom je pokazala da
se ne obazire na tradiciju Ptolomeja.
Kada je Kleopatra postala kraljica, dinastija Ptolomeja bila je
saveznik Rimljana već dva veka. Međutim, Rimska imperija, koja je
neprekidno rasla, preuzimala je sve veću kontrolu nad Egiptom. Ptolomej
HII bio je primoran da plaća danak Rimljanima da bi ih zadržao izvan
svog carstva. Egipatske teritorije, uključujući Kipar, Siriju i
Kirenaiku (današnja Libija), bile su izgubljene, njima su zagospodarili
Rimljani, a anarhija i glad pretili su da ugroze egipatsko carstvo.
U razdoblju od 51. do 49. godine p. n. e, višegodišnje uzastopne suše
su prouzrokovale lošu žetvu u Egiptu, a do izlivanja Nila, koje je od
presudnog značaja za đubrenje i navodnjavanje zemljišta, nije došlo.
Baš u to vreme, sledbenici Ptolomeja HIII primorali su Kleopatru da se
odrekne vlasti i napusti zemlju. Radeći na svoju ruku, Ptolomej je
zabranio izvoz žitarica iz Aleksandrije, čime je razbesneo Rimljane.

Put do trona

Četrdeset osme godine pre nove ere Julije Cezar osvaja Aleksandriju.
Kleopatra to koristi da bi se vratila na presto. Uspeva da se probije
kroz neprijateljske redove kako bi direktno pregovarala sa Cezarom.
Njeni motivi nisu sasvim jasni. Možda je time pokušavala da spase
dinastiju Ptolomeja, a možda je samo imala za cilj da sačuva
Aleksandriju. Cezar je bio zvanični arbitar između Kleopatre i
Ptolomeja, ali je favorizovao Kleopatru.
Posle kratkog rata, Ptolomej HIII bio je ubijen, a Cezar je ustoličio
Kleopatru na tron. Da bi osigurala dinastiju, udala se za još mlađeg
brata Ptolomeja HIV, ali bilo da je u pitanju politička proračunast ili
istinska ljubav - ili možda oboje - postaje Cezarova ljubavnica.
Legenda kaže da je Kleopatra “urolana” u tepih i da su je tako odneli
Cezaru na njihov prvi sastanak. Njena lepota bila je predmet mnogih
diskusija. Novčići sa njenim likom pokazuju ženu kukastog nosa i
muškobanjastog izgleda. Paskal je rekao: “Da je Kleopatrin nos bio
kraći, lice celog sveta bilo bi drugačije”.
Cezar i Klaopatra dobili su sina koga su nazvali Ptolomej Cezar, poznatijeg pod imenom Cezarion, ili mali Cezar. Međutim, Cezar
je odbio da prizna Cezariona za svog naslednika. Umesto njega imenovao je svog nećaka Oktavijana.
Kleopatra i Cezarion su 45. godine p. n. e. krenuli iz Aleksandrije u
Rim, gde ih je zatekla vest da je Cezar ubijen. Kad su se vratili u
Egipat, Ptolomej HIV je iznenada umro i Cezarion je postao suvladar sa
svojom majkom. Pričalo se da je Kleopatra možda čak i ubila svog brata
da bi osigurala tron za sebe.
Posle Cezarove smrti, Rim je bio podeljen između pristalica vodećeg
senatora Marka Antonija i Oktavijana. Marko Antonije je krenuo u
Aleksandriju da bi osigurao Kleopatrinu lojalnost prema Rimu - i
zaljubio se u nju. Rimski istoričar Plutarh ovako je opisao prvi
sastanak: “Pojavila se ploveći uz reku Sidnus, u barci pozlaćene krme,
raširenih purpurnih jedara, dok su srebrna vesla udarala u ritmu
flauta, frula i harfi. Ona je ležala pod baldahinom od zlatnih tkanina,
obučena kao Venera na jednoj slici, a prelepi mladići, kao preslikani
Kupidoni, stajali su sa obe strane i hladili je. Njene služavke su bile
obučene kao morske nimfe i gracije... Mirisi su se širili od barke do
obale.”

Ujed zmije

Antonije i Kleopatra su se venčali 36. godine p. n. e, uprkos činjenici
da je on imao zakonitu ženu u Rimu. Ovaj događaj je rasplamsao bes u
rimskom Senatu koji je rastao sve više kako je Marko Antonije poklanjao
deo po deo imperije (Krit, Kipar, Kirenu, Palestinu i Tarsus) Kleopatri
i njenoj porodici. Kleopatra je sa Markom Antonijem dobila blizance,
koje je on priznao i dao im imena Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra
Selena (Mesec).
Aleksandar Helios je bio krunisan za kralja Imperije Seleukida, a
Kleopatra Selena je postala kraljica Kirenaike i Krita. Kleopatra je
kasnije rodila još jedno dete Marku Antoniju, Ptolemeja Filadelfosa,
koji je imenovan za kralja Sirije i Male Azije kad je imao samo dve
godine. Ako je Kleopatra nekad sanjala o širenju egipatske imperije,
san je sad počeo da se obistinjuje.
Između 32. i 31. godine p. n. e. Marko Antonije se razveo od svoje
rimske supruge Oktavije, primoravajući tako ceo svet i Rim da priznaju
njegovu vezu sa Kleopatrom. Kad je Marko Antonije naložio da se stavi
Kleopatrino ime na rimski novac, time je zapravo stavio tačku na svoju
odanost Rimu. Oktavijan je objavio rat. Egipatska vojska je bila
poražena na obali Grčke u čuvenoj bici kod Aktiuma, 31. godine p. n. e.
Godinu dana kasnije, Oktavijan je došao u Aleksandriju i porazio Marka
Antonija.
Marko Antonije je izvršio samoubistvo tako što se probo svojim mačem i
izdahnuo na Kleopatrinim rukama. Sahranjen je sa svim kraljevskim
počastima. Kleopatra je pala u Oktavijanovo zarobljeništvo i odlučila
da sebi oduzme život. Najveći broj izvora tvrdi da je kao način
samoubistva izabrala ujed zmije, a kako predanje govori jedna otrovnica
- verovatno kobra - prokrijumčarena je u njene odaje u korpi punoj
smokava. Egipćani su verovali da smrt prouzrokovana ujedom zmije
osigurava besmrtnost, što bi jednako dobro objasnilo i Kleopatrin izbor
načina na koji je sebi oduzela život i trajnost ove legende. Imala je
39 godina.
Kleopatra je bila poslednja vladarka Egipta iz makedonske dinastije i
njena smrt je označila kraj jednog važnog perioda egipatske istorije.

Isus Hristos i Marija Magdalena

Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih i najvoljenijih ličnosti u
jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju reč Isusovu. Dok su izvorni
dokumenti o njenom životu malobrojni, lik Marije Magdalene kao
grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je svedok Hristovog
raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom vekova.
Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada
Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana
je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća.
Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i
filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista.
Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna
inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene
su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u
Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u
vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El
Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.

Najdraži učenik

Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa
Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova
nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i
Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a
slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i
katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj.
Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa
pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena
putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana
42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu
kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila
na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela
krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u
južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije
su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu
svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici.
Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju
imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu -
pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve
odnose na jednu jedinu Mariju.
Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki,
pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može
takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki
oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim
uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste
mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i
svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde
kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju
glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni
gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.”
Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje,
učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju.
Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den
Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova
žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na
nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju
Mariju Magdalenu kao osobu koja je
Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog
kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila
žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano
u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži
koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena
prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više
od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog
vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista.
Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu
da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću,
postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra,
pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe
identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije
doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih
nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi
hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što
čini pravu stvar.

Crveno jaje

Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa
na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan,
ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u
grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako
se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena
je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju
vaskrslog Hrista kako joj se obraća.
Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam
vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom
Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila
sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je
rekao.”
Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po
jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u
Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem,
koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao
isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom
drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj
crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom
trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom
francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini
u La San Bomu.
Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj
strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na
drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u
Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu
ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto
je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju
je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci
je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se
nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto
kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio
rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena
nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas,
mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja
obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol
novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.

Kraljica Eleonora

Eleonora je rođena u Akvitaniji, danas delu Francuske, 1122. godine. Postala je
prva kraljica Francuske, a kasnije i kraljica Engleske. Dvojica njenih
sinova, Ričard i Džon, takođe su postali kraljevi Engleske. Bila je
čuvena po svojoj lepoti, harizmi i moći, kao i po svojim burnim
brakovima, naročito sa svojim drugim mužem, kraljem Henrijem II,
rodonačelnikom dinastije Plantageneta u Engleskoj.
Eleonora je bila unuka Gijoma IDž od Akvitanije (1070-1127), koji je
bio jedan od prvih i najpoznatijih trubadura - francuskih poeta
liričara, koji su na svoje stihove komponovali muziku. Godine 1137,
nakon što su njen mlađi brat i oba njena roditelja umrli, Eleonora je
nasledila francusku grofoviju Akvitaniju, ogromnu teritoriju koja se
širila od reke Loare sve do Pirineja na jugu, najveće i najbogatije
provincije koja će postati deo moderne Francuske. Ovo nasleđe ju je
učinilo najbogatijom ženom Evrope.
Za razliku od mnogih muškaraca i većine žena svoga doba, Eleonora je
bila vrlo obrazovana. Čitala je i govorila latinski i dobro poznavala
muziku i literaturu. Uživala je u jahanju, sokolarenju i lovu. Iste
godine kada joj je umro otac, udala se u svojoj 15. godini za luckastog
i nauglednog Luja VII, kralja Francuske. Bio je slab, duboko religiozan
čovek, i nikakva prilika naspram prekrasne Eleonore, koja je činila
napore da civilizuje svoje razuzdane vitezove. Priređivala je predstave
šaljivih suđenja, gde bi se u ulozi sudija našle dame koje su sedele na
tribinama i slušale vitezove duge kose obučene u lepršavu odeću, kako
stihovima izražavaju divljenje prema ženama i izvode dvorske rituale.
Bilo je to vreme velikih krstaških pohoda protiv Saracena i Turaka u
Svetoj zemlji. Kada je imala 19 godina, Eleonora je velikodušno stavila
na raspolaganje hiljadu svojih vitezova da se pridruže drugom krstaškom
pohodu. Jedna priča kaže da se pojavila pred biskupom Bernardom na
Vezileju obučena kao Amazonka. Galopirala je kroz masu na belom konju
pozivajući prisutne da se pridruže krstašima.

Moćna imperija

Tokom krstaškog pohoda, umorna od svog muža, Eleonora se upustila u
vezu sa mladim i zgodnim Rejmondom, upravo imenovanim princom od
Antioha i svojim ujakom. Podržavala je Rejmondovu strategiju ponovnog
zauzimanja Edese, da bi se zaštitilo zapadno prisustvo u Svetoj zemlji,
nasuprot pohoda na Jerusalim koji je naložio Luj. Kralj je zahtevao da
ga Eleonora prati u Jerusalim. Puna besa, Eleonora se javno odrekla
braka, ali je bila primorana da ide sa Lujem. Pohod na Jerusalim je
propao i poraženi par se vratio u Francusku ploveći na različitim
brodovima.
Rejmond je u bici ubijen. Eleonora i Luj su tražili od pape poništenje
braka, ali je on to odbio. Iako je Eleonorin brak sa Lujem trajao još
neko vreme, i pored toga što su dobili i drugu ćerku, njihova veza je
bila okončana. Brak je razveden 1152. zbog “tehničkih razloga” i
Eleonorini ogromni posedi vraćeni su pod njenu kontrolu.
Nije prošlo ni godinu dana, a Eleonora se udala za Anrija od Anžuja,
dvadesetogodišnjaka koji je bio 11 godina mlađi od nje, a koji je dve
godine kasnije postao kralj Henri II od Engleske. Ovoga puta Eleonorin
temperament i bogatstvo naišli su na sebi ravnog. Njene zemlje prešle
su u ruke engleske krune, i zajedno sa njegovim engleskim posedima
učinile su kralja Henrija mnogo moćnijim od kralja Luja, što je uzrokovalo neprijateljstvo između dve zemlje.
U sledećih 13 godina Eleonora i Henri su dobili pet sinova i tri ćerke.
Kroz svoj savez i ratni plen stvorili su impresivnu imperiju. Međutim,
kako su im deca rasla, u njihovoj vezi su započele svađe izazvane
dobrim delom Henrijevim nebrojenim ljubavnicama tokom dugog perioda
kada je Eleonora bila zaokupljena materinstvom. Ali ni Eleonora nije
bila anđeo. Jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika bio je i Henrijev
otac, koji je upozoravao sina da se njome ne ženi.
Henri je 1169. poslao Eleonoru u Akvitaniju da tamo uvede red kao
vojvotkinja. Ona je rešila da tamo podigne svoj vlastiti dvor,
odbijajući da bude pion u rukama feudalnog kralja. Uspostavila je svoje
sudstvo, delila pravdu kako je ona smatrala da treba, bila je mecena i
ustoličila je svog omiljenog sina Ričarda. Njena vojvodska palata u
Poitou postala je središte prefinjenosti i civilizacije, gde su
trubaduri, muzičari i učenjaci bili uvek dobrodošli. Tamo su, 1170,
Eleonora i njena najstarija ćerka Marija od Francuske, napisale
Ljubavni kodeks od 31 člana, opisujući ženske ideale koji su bili
daleko ispred shvatanja dvanaestog veka i viteškog doba. Eleonora je
takođe bila sponzor “ljubavnog suda” gde su muškarci, koji su imali
ljubavne probleme, mogli da postavljaju pitanja damama koje su donosile
sud.
Kako su joj deca odrasla, a dinastičke zadjevice izbijale na videlo,
Eleonora je povela tri svoja sina u pobunu protiv oca. Pobuna je,
međutim, ugušena, a Eleonora je, sada stara 50 godina, bila lišena
slobode. U različitim engleskim utvrđenjima provešće sledećih 15
godina. Godine 1189. Henri je umro. Do tada, već su umrla trojica
njenih sinova i Henrijev naslednik je postao Eleonorin omiljeni sin,
Ričard I, poznat kao Lavlje Srce.

Nadživela decu

Kad je Ričard krenuo u treći krstaški pohod Eleonora je postala regent.
U njegovom odsustvu ugovorila je Ričardov brak sa Berengarijom od
Navare. Rizikovala je život da Berengariju dovede u Grčku na venčanje,
preživevši pri tom brodolom. Imala je više od 70 godina kada je krenula
na taj put. Takođe je osujetila pokušaj svog sina Džona da preuzme tron
svom starijem bratu.
Godine 1192. Ričarda je na povratku u Englesku zarobio rimski imperator
Anri VI i zatražio otkup. Ogromna suma zatražena je da bi ga pustili na
slobodu. Eleonora je neumorno prikupljala novac, koji se postepeno
slivao kroz poreze, konfiskaciju 25 odsto ličnog vlasništva u celom
kraljevstvu i crkvenog blaga. Ričard je oslobođen 4. februara 1194.
Kada je čuo tu vest, Filip od Francuske je napisao upozorenje Džonu:
“Čuvaj se, đavo je na slobodi.”
Zašavši u osamdesete godine, Eleonora je nadživela svog sina Ričarda i
videla kako njen mlađi sin Džon postaje kralj Engleske. Bila je jedan
od velikih političkih lidera srednjovekovne Evrope, umrla je 1204. u
biskupiji Fontevrol. Svoje ćerke udala je za kraljeve i vojvode. S
pravom su je zvali “baka Evrope”. Nadživela je svoje muževe i osmoro od
svoje desetoro dece.

Jovanka Orleanka na čelu francuske vojske

Jovanka Orleanka, svetica i zaštitnica Francuske, bila je ćerka seljaka iz
regije Šampanja, što je neverovatan početak za budućeg vojnog
predvodnika koji je verovao da se nalazi u božjoj misiji u kojoj treba
da oslobodi svoju zemlju od Engleza.
Politička situacija u Francuskoj je bila tada veoma nestabilna. Na čelu
države je bio Šarl VI, nesposobni kralj, koji je povremeno patio od
halucinacija. Više članova kraljevske porodice kontrolisalo je zemlju u
njegovo ime, uključujući kraljicu Izabelu, i vojvode od Orleana,
Burgundije, Berija i Burbona. Vojvoda Luj od Orleana ubijen je 1407. po
naredbi svog rođaka vojvode Žan Sen Pjera. Francuska je tada utonula u
građanski rat i podeljena između armanjaka (orleanista) i Burgundinaca.
Maja 1413. konflikt je doveo do velike pobune u Parizu, koju je
predvodio Simon Kaboše inspirisan Burgundincem Pjerom Košonom, koji će
postati značajna figura u Jovankinom kasnijem životu.

Božji glas

Francusku državu potresali su neredi u vreme kada je Jovanka odrastala
u idiličnoj seoskoj sredini u dolini Mez. Jovanka je imala tri godine
kada je engleski kralj Henri V izvršio invaziju na Normandiju, ističući
istorijsko pravo svoje porodice na francuski tron. Henri je slavno
porazio francusku vojsku u bici u blizini sela Aginkort (oko 50
kilometara južno od Kalea), 25. oktobra 1415. Ovaj događaj je usitnio
francusku aristokratiju i oslabio armanjačku frakciju.
U to vreme Jovankina porodica obrađivala je svojih 50 jutara zemlje.
Jovanka je bila dobro, vredno dete. Zajedno sa tri starija brata i
sestrom pomagala je roditeljima u seoskim poslovima. Rado i često išla
je u crkvu i bila veoma posvećena službi božjoj i svetoj Mariji.
Pomagala je bolesnima i davala milostinju siromašnima.
Negde u to vreme pojavila se nova figura na francuskoj političkoj
sceni, koja će imati presudan uticaj na predstojeće događaje i čija će
karijera biti blisko povezana sa životom Jovanke Orleanke. Bio je to
regent Šarl Pontije, mladić naklonjen armanjačkoj frakciji iako mu je
majka bila u srodstvu sa Burgundincima.
Vojvoda Žan Sen Pjer od Burgundije ubijen je 1419. godine od Armanjaka
i nasledio ga je Filip le Bon koji je bio saveznik Engleza. Henriju V,
kralju Engleske, pridodata je 1420. i titula kralja Francuske,
zahvaljujući njegovom braku sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI
i regentovom sestrom. Ovo je imalo za ishod da je regent Šarl
razbaštinjen, zemlja je podeljena između vojvode od Burgundije i
Henrija V, a pregovore je vodio vatreno proengleski nastrojen Pjer
Košon, koji je imenovan za biskupa Buvea. Godine 1422. smrt je zadesila
i Henrija V i Šarla VI. Tron Engleske i Francuske preuzeo je maloletni
Henri VI.
U leto 1424. Jovanka je objavila da je počela da doživljava vizije i
taj događaj promeniće tok njenog života i odvesti je ka konačnoj slavi.
“Imala sam trinaest godina, kaže ona, kada sam čula božji glas kako
usmerava moje postupke. U prvom trenutku bila sam preplašena. Taj glas
se čuo oko podneva, u letnje doba u bašti moga oca...”. Glas je ponekad
pratio blesak svetla pa je tako mogla da prepozna vizije
kao što su sv. Mihailo, sv. Margareta i sv. Katarina.
Kasnije, na suđenju, izjavila je: “Ovim sam ih očima videla, baš kao
što sad gledam vas.” Jovanka je verovala da su joj sveci govorili da
treba da otera Engleze iz Orleana i iz zemlje, a da zatim dovede
regenta Pontijera u Rems na krunisanje. Ceo svoj život nijednog
trenutka nije posumnjala u prisustvo božje sile. Ovo uverenje davalo
joj je natprirodnu hrabrost i sigurnost u borbi za ostvarivanje cilja
svoje misije, što je kasnije demonstrirala u životu.
Jovanka je postala naglašeno pobožna. Ako bi se zatekla u polju i čula
zvona, odmah bi otrčala u crkvu da prisustvuje misi. Broj Jovankinih
odlazaka na ispoved povećao se u toj meri da su ljudi to počeli da
komentarišu.

Pepeo u Seni

Do maja 1428. godine više nije ni najmanje sumnjala u svoju misiju, a
glasovi koje je čula požurivali su je da traži prijem na dvoru. Ubrzo
je dovedena pred regenta Šarla Pontijea. Uticaj koji je Jovanka imala
na slabog i neodlučnog Šarla bio je trenutan. Kao i vladar, i samo
kraljevstvo je bilo demoralisano i podeljeno između vlastele. Iznenada,
pojavila se energična devojka spremna na akciju, čiji je put
predodređen predskazanjem. Kako Jovanka nije imala nikakve sumnje u
svoju misiju, Šarl, koji nije imao ništa da izgubi, zatražio je
odobrenje crkvenih zvaničnika u Poatjeu da odobre Jovanki da komanduje
jednom armijom. I dobio je. Njena vojska je uklonila opsadu Orleana 8.
maja 1429, porazila englesku vojsku kod Pataja 18. juna, i zauzela više
gradova, uključujući i Troa. Usledio je trijumfalni ulazak regenta u
Rems, gde je krunisan 17. jula kao kralj Šarl VII. Jovanki i njenoj
porodici kralj je darovao plemićki status 29. decembra 1429.
Burgundinci su 23. maja zarobili Jovanku kod Kampinja i predali je
Englezima, posle čega su joj sudili engleski i francuski sveštenici u
Ruanu. Bila je optužena, između ostalog, za veštičarenje i osuđena pod
krajnje sumnjivim okolnostima, naširoko orkestriranim od njenog smrtnog
neprijatelja Pjera Košona, čija je vatrena naklonost prema Englezima
učinila fer suđenje potpuno nemogućim. Šarl nije učinio bilo kakav
pokušaj da je spase. Kad je bila osuđena na smrt, Jovanka je u prvi mah
klonula duhom i pokajala se. Nedelju dana kasnije smogla je snage da
povuče pokajanje i da se hrabro suoči sa smrću.
Jovanka je spaljena na lomači 30. maja 1431. a njene poslednje trenutke
je gledalo više od 10.000 ljudi nateranih da dođu iz grada i obližnjih
sela. Dok je išla ka gubilištu nosila je kapu na kojoj je pisalo:
otpadnik, grešnik, idolopoklonik. Njeno ugljenisano telo stavljeno je
pred prisutne da ga vide, a zatim vraćeno na lomaču gde je izgorelo do
pepela koji je zatim prosut u Senu. Pričalo se, međutim, da vatra nije
progutala njeno srce.
Inkvizicija ju je kasnije 7. jula 1456. proglasila nevinom, nakon što
su Englezi konačno isterani iz Ruana. Jovanka je zvanično proglašena
mučenicom. Po rečima Marka Tvena, bila je “daleko najizuzetnija osoba
koju je ljudski rod iznedrio”. Beatifikovana je 1909. godine, a
kanonizovana za sveticu 1920.

Kraljica Elizabeta I vladala je Engleskom više od pola veka. U tom periodu
zemlja je cvetala u ekonomiji, politici i umetnosti, naročito
književnosti. Elizabeta je bila ćerka kralja Henrija VIII i Ane Bolen,
kojom se Henri oženio posle razvoda sa Katarinom od Aragona, što je
dovelo do raskida sa katoličkom crkvom. Kako je iz prvog braka imao
samo jednu ćerku, Henri je očajnički žudeo za muškim naslednikom.
Međutim, i Ana mu je rodila još jednu ćerku. Ubrzo je pala u nemilost i
pogubljena 1535. kad je Elizabeta imala dve godine.
Henri se zatim oženio sa Džejn Simor koja mu je 1537. godine podarila
sina Edvarda. Henrijev Zakon o naslednom pravu nalagao je da krunu
nasledi Edvard, pre svojih sestara Meri i Elizabete. Na kraju,
Elizabetin dolazak na tron bio je skopčan sa velikom opasnošću i borbom
da preživi sumnjičavost svoje sestre katolkinje koja je budno motrila
na protestantsku pretnju svom tronu.
Elizabeta je bila veoma inteligentna i radna. Lako je kao mlada
savladala strane jezike i klasike. Kad je odrasla postala je vešta u
sviranju, odična jahačica, strelac i plesačica. Rane slike je prikazuju
kao ozbiljnu, bledoliku devojčicu riđe kose.
Posle Edvardove smrti na presto je došla Meri rešena da u Engleskoj
ponovo ustoliči katolicizam, veru svoje majke i španskih rođaka.
Protestantski protivnici kraljice Meri i njenog muža Filipa od Španije
pokušali su da ih u tome osujete, i da na vlast dovedu Elizabetu. Meri
je strahovala da je Elizabeta uključena u razne zavere protiv nje zbog
čega je bacila u tamnicu - prvo u najstrašniji zatvor londonski Tauer,
a zatim i u kućni pritvor u Vudstoku u Oksfordširu. Sestre su se na
kraju pomirile i Meri je na samrti imenovala Elizabetu za svog jedinog
naslednika preklinjući je da održi katoličku veru u Engleskoj.
Elizabeta je smatrala da je njen prioritet rešavanje religijskog
pitanja. Nije volela verske krajnosti karakteristične za vladavinu
Edvarda i Meri, pa je zagovarala umerenost. U godinama koje su usledile
posle krunisanja predložila je zakone koji vraćaju primat
Protestantskoj crkvi u Engleskoj. Zahtevala je da verske knjige i
molitve budu napisane na engleskom pre nego na latinskom jeziku, a
predstavila je novu knjigu opštih molitvi. Uprkos želji Parlamenta da
primeni strožie mere, sa sebi svojstvenim pragmatizmom Elizabeta se
suprostavljala rečima “da ne želi nikakav prozor u muške duše”. Podrška
kruni je za nju bila važnija od religijske lojalnosti, a podanici su
pre i iznad svega bili Englezi.

Izvor strepnje
Uprkos velikog nezadovoljstva katolika, uspostavljanje Protestantske
crkve pomoglo je da se u Engleskoj uspostavi društvena stabilnost
karakteristična za vladavinu Elizabete I. Mnogo strožie mere kasnije su
primenjivane protiv katolika, zbog njihovih pokušaja da ubiju
Elizabetu. To je naročito došlo do izražaja nakon što je Meri, kraljica
Škotske, stigla u Englesku 1568. i papske bule iz 1570. kojom se
katolici oslobađaju obaveze da budu lojalni podanici kraljice Elizabete.
Mada se nikad nisu srele, škotska kraljica Meri je bila izvor strepnje za Elizabetu.
Meri je bila primorana posle čitavog niza skandala sa raznim muževima
da abdicira sa škotskog trona i pobegne u Englesku. Svesna činjenice da
njeno prisustvo može da podstakne katolike na ustanak, Elizabeta je
naredila da se Meri strpa u zatvor. Kao što se i pribojavala, pokazalo
se da je Meri bila u dosluhu sa katoličkim zaverenicima. Elizabeta je
dugo izbegavala da stavi svoj potpis na presudu kojom je Meri bila
osuđena na smrt. Na kraju je to, ipak, učinila. Meri je 1587. godine
pogubljena.
Posle njene smrti, rastuća katolička opozicija u Engleskoj bila je
ohrabrena od pape i Filipa II od Španije, koji su želeli da svrgnu
Elizabetu i ponovo ustoliče katoličkog monarha na tronu Engleske. U
kasno leto 1588. španska armada (pomorska flota) se približila obali
Engleske, u nameri da izazove englesku mornaricu i obezbedi pokriće za
invaziju španske vojske na kopno. Elizabeta je održala čuveni govor
svojim trupama u Tilburiju pokraj Londona, okupljenim da se suprotstave
najavljenom zavojevaču. “Znam da imam telo slabe i nežne žene, ali zato
imam srce i stomak kralja, i to kralja Engleske.” Tada je usledila
jedna od najslavnijih pomorskih bitaka u istoriji, u kojoj je
superiorna pomorska veština Engleza sasvim neočekivano dotukla špansku
flotu.
Engleski parlament je bio duboko zabrinut zbog Elizabetinog oklevanja
da se uda - čak je u jednom trenutku odbio da joj odobri sredstva dok
se to pitanje ne reši. Elizabeta je mudro odgovarala da je dobrobit
zemlje njen glavni prioritet i da će se udati kada to prilike dozvole.
Ipak, tokom vladavine imala je flertove i stvarala veze sa nekoliko
stranih prinčeva. Uživala je u društvu muškaraca i imala nekoliko
omiljenih prijatelja kao što su Robert Dadli, erl od Lestera, ser
Volter Roli i pri kraju svog života erl od Eseksa, koji je pogubljen
zbog izdaje.

Crvena perika
Elizabeta je ispoljavala mnoge izuzetne kvalitete, ali i ljudske
slabosti. Zvali su je “dobra kraljica Bes”, “kraljica devica” i
“Glorijana”. Bila je izuzetno mudra, vešta, domišljata, zagonetna i
rečita, ali i podložna laskanju, zavidna, kolebljiva i ponekad okrutna.
Elizabetina osetljivost na neprijatne mirise i neoprana tela smatrana
je za razlog njenog čestog seljakanja iz jedne rezidencije u drugu. Ova
putovanja, međutim, imala su samo jedan cilj - da je narod vidi u celoj
državi.
Izbeljivala je lice smesom od izmrvljene ljuske jajeta, makovog semena,
boraksa i belog olova (veoma toksične supstance). Kad je kosa počela da
joj opada, verovatno zbog ove otrovne smese, nosila je veliku crvenu
periku.
Jedno od Elizabetinih glavnih dostignuća - kako po njenom tako i po
mišljenju mnogih istoričara - bila je njena popularnost, koja je
trajala zahvaljujući njenom razumevanju važnosti pojavljivanja pred
podanicima, što je bilo daleko ispred shvatanja vremena u kome je
živela. Tokom vladavine davala je stalno izjave da je posvećena
dobrobiti svojih sunarodnika, a 1601. godine, pred kraj svog života,
rekla je: “Slavom svoje krune smatram to što sam vladala okružena vašom
ljubavlju.”

Imperatorka Rusije Katarina Velika bila je jedna od najmoćnijih ličnosti 18. veka. Mnogi su je smatrali za prosvećenog monarha. Započela je reforme koje su promenile pogled sveta na njenu zemlju i pomogle da se Rusija uvrsti među vodeće svetske sile. Bila je veliki pokrovitelj umetnosti i po tome je nadmašila sve druge ruske monarhe.
Katarina Velika rođena je kao nemačka princeza Sofija Avgusta Frederika, u gradu Šćećinu u Poljskoj, 21. aprila 1729. Njeni roditelji bili su Johana Elizabeta od Holštajna i Kristijan Avgust, princ od Anhalt-Cerbsta.
Dvadeset prvog avgusta 1744. udala se za Petra III, velikog vojvodu od Holštajna i naslednika ruskog trona. Sofija je promenila ime u Katarina - po ruskom Ekaterina ili Jekaterina - i prihvatila pravoslavnu veru. Međutim, ovaj ugovoreni brak pokazao se kao veoma neuspešan. Katarina je vrlo brzo postala bliska sa drugim članovima dvora od kojih su mnogi bili Petrovi protivnici. Bila je vrlo obrazovana, čitala je klasike i dopisivala se sa vodećim ljudima svog vremena, među kojima su bili Volter i Didro. Uopšte, bila je dobro informisana o onome šta se događalo ne samo u Rusiji, nego i u Evropi.

Bračni razdor

Petar III bio je slabog zdravlja. Bolovao je od više bolesti. Katarina je na njega gledala kao na “stvorenje vredno sažaljenja”. Pisala je: “Volela bih svog muža, samo kada bi on to želeo ili mogao da bude i u najmanjoj meri vredan ljubavi. Ali već prvih dana braka stekla sam duboku odbojnost prema njemu. Rekla sam sebi: Ako budeš volela ovog čoveka bićeš najjadnije stvorenje na zemlji. Pazi na svaki svoj korak, što se tiče naklonosti prema ovom gospodinu, bolje misli na sebe, madam.”
Godine 1762. Petar je nasledio carski presto. On i Katarina živeli su u Belom dvorcu u Sankt Peterburgu. Ali, razdor između ovog bračnog para povećavao se iz dana u dan. Svako je tkao na svom razboju pridobijajući pristalice.
Petar je potpisao sporazum sa Prusijom kojim je sve okupirane teritorije vratio neprijatelju Rusije, a potom razbesneo rusku armiju namećući joj prusku disciplinu i pruske uniforme. Katarina je uzela za ljubavnika Grigorija Orlova. On je postao vođa zavere kojom je Petar svrgnut sa trona, a njegova žena ustoličena kao imperatorka Katarina II. Bio je to prevrat bez prolivanja krvi. Sedamnaestog jula 1762. Petar je umro, zvanično od bolesti, ali je verovatnije da su ga ubile pristalice njegove žene. Petar je sahranjen u manastiru Aleksandar Nevski, a Katarina nije prisustvovala pogrebu.
Tim povodom štampan je ovaj proglas: “Usled nedavnih događaja, ruska država je izložena krajnjoj opasnosti, smatramo sebe pozvanim da uz pomoć Boga, i u skladu sa jasnim i iskrenim željama naših vernih podanika, podignemo na tron jedinog i apsolutnog suverena, nakon što su nam se naši verni podanici svečano zakleli na odanost.”
Stupivši na presto Katarina je počela marljivo da radi kako bi unapredila rusku državu. Krenula je prvo od poljoprivrede. Urađene su studije o kvalitetu ruskog zemljišta i dovedeni strani stručnjaci koji su savetovali koje je kulture najbolje gajiti. Unapređena je i poljoprivredna tehnologija uvozom mašina iz Engleske. Građena su i proširivana pristaništa i ratni brodovi. Geolozi su istraživali
rudno bogatstvo Rusije, a otvarani su i rudnici srebra.
Na Katarinin podstrek, razvijale su se i druge privredne grane - proizvodnja lana, kožne robe, grnčarije i nameštaja. Cvetala je trgovina sibirskim krznima. Zanatlije iz Nemačke, Francuske i Austrije unapredile su proizvodnju porcelana. Uspostavljena je živa trgovina sa Istokom, putevi karavana protezali su se sve do Mandžurije. Rusija je izvozila kožu, krzno i lan u Kinu, a uvozila pamuk, svilu, srebro, duvan i čaj. Do 1765. ruska ekonomija je preobražena.

Veliki mecena

VeĆi deo ruske populacije je bio slabo obrazovan, pa je Katarina počela da osniva škole u svakom provincijskom gradu. Manastir u Sankt Peterburgu pretvorila je u internat za devojke - Smolni institut.
Sledeća ključna oblast koja je okupirala Katarinu bila je medicina. U to vreme male boginje su bile glavni uzročnik smrti i ostavljale su za sobom na hiljade nesposobnih i unakaženih. Katarina je uvela novu praksu vakcinacije protiv zaraznih bolesti. I nju samu vakcinisao je doktor Tomas Dimsdejl, koga je ona dovela za tu namenu iz Škotske. Uz njegovu pomoć formirane su posebne bolnice za vakcinaciju, a 1763. Katarina osniva prvi medicinski fakultet u Rusiji, koji je obučavao doktore, hirurge i apotekare.
Katarina je bila i veliki promoter mnogih umetnosti. Podigla je čuveni Ermitaž. Posedovala je pozorište gde su se izvodile drame i opere. Kupila je biblioteke Didroa i Voltera. Povećala je broj knjiga u carskoj biblioteci od svega nekoliko hiljada na čak 38.000 primeraka. Za vreme njene vladavine Sankt Peterburg je postao jedan od vodećih kulturnih centara u Evropi. Pisala je memoare, romane i komedije.
Život ruske aristokratije u to vreme zavisio je od kmetskog rada. Takve društvene odnose Katarina nije odobravala, ali ih nije ni ukinula iz straha da bi zbog toga izgubila podršku plemstva. Ipak, izdala je više dekreta o humanom postupanju prema kmetovima, ali to nije imalo većih efekata. Moć ruskog plemstva porasla je tokom njene vladavine. Reformisala je pravni sistem.
Posle Grigorija Orlova, Katarina je usmerila svoju naklonost ka još jednom znamenitom Rusu, Grigoriju Potemkinu. Uz njegovu pomoć Rusija je anektirala Krim od Turske i na taj način povećala teritoriju i bogatstvo carevine. Potemkina je proglasila za princa imperije. Godine 1754. Katarina je rodila sina Pavla, budućeg imperatora Rusije. Vladalo je uverenje da je Pavlov otac Sergej Saltikov, ruski armijski oficir i prvi Katarinin ljubavnik.
Katarina je bila popularna carica i vladala je 34 godine. Umrla 17. novembra 1796. i bila iskreno ožaljena. Mada je bila poznata kao Katarina Velika, odbijala je to imenovanje rečima: “Ostavljam budućim naraštajima da nepristrasno procene moje delo.”
Katarinina reputacija bila je dosta okaljana pričama o njenom razvratnom seksualnom životu. Govorilo se da je imala 300 ljubavnika i da je stradala kad je polno opštila sa konjem. Ljubav je vodila u skrivenoj sobi dekorisanoj erotskim slikama i skulpturama. Najpikantnije priče o Katarini Velikoj izmislili su francuski pisci nedugo posle njene smrti. Jedna od njih je i ona da je umrla na noćnom sudu, koji je pukao pod njenom težinom, a umrla je zapravo od šloga.

OtkriĆe radijuma zaslugom Marije Kiri unelo je epohalne promene u medicinu. Bila je prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu, prva osoba koja je tu nagradu dobila dva puta, i jedina žena koja ju je dobila za dve različite kategorije.
Marija Kiri je rođena u Varšavi, kao najmlađe od petoro dece. U školi je bila briljantan đak. Godine 1883, na kraju srednje škole, nagrađena je zlatnom medaljom za uspeh. Njena porodica je cenila obrazovanje, ali u to vreme u Poljskoj, pod dominacijom Rusije, žene nisu mogle da pohađaju univerzitet. Marija je počela da zarađuje za život dajući privatne časove, i ubrzo se povezala sa grupom mladih ljudi koji su organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji poznatoj kao Pokretni univerzitet. Godine 1886. postala je guvernanta u jednoj dobrostojećoj porodici, ali je žudela za intelektualnim izazovima i istraživanjima i bila je sve odlučnija da postane polaznik univerziteta. Godine 1891. odlazi u Pariz da živi sa svojom sestrom Bronjom, koja je tamo pohađala studije medicine. Tu je prihvatila francusku verziju svog imena, Mari. Na Sorboni je studirala matematiku, hemiju i fiziku. Takođe je bila i prva žena koja je kasnije tu predavala.

Dve ljubavi

Godine 1894. Marija je tražila laboratoriju gde bi mogla nesmetano da radi na istraživačkom projektu koji je sama odabrala, merenju magnetnih svojstava legura čelika. Kolege su joj predložile da stupi u kontakt s Pjerom Kirijem na Školi za fiziku i hemiju. Taj susret je bio od presudne važnosti za njen dalji život i rad. Od prvog trenutka je bila impresionirana Pjerom Kirijem. “Izgledao mi je tako mladoliko, mada je već imao 35 godina. Bila sam očarana njegovim jasnim pogledom i naoko nehajnim držanjem njegove vižljaste figure. Njegove spore odmerene reči, jednostavnost, osmeh, u isti mah su odavale čas ozbiljno, čas mladoliko raspoloženje. Započeli smo prijateljski razgovor o pitanjima koja se tiču nauke i bila sam presrećna što mogu da ga pitam za mišljenje.”
Marija i Pjer su se venčali u leto 1895. To je bio početak po svemu izuzetne veze dvoje naučnika. Zajedno su radili mnogo godina na raznim istraživačkim projektima, da bi na kraju svoje istraživanje fokusirali na novootkriveni fenomen: radioaktivnost. Imali su dve ćerke, Irenu i Evu, koje su odgajali, sprovodeći kao po kazni težak raspored, sastavljen od istraživanja i publikovanja, često u iscrpljujućim uslovima i u prvo vreme potcenjeni od francuskih akademskih krugova.
Drugi francuski fizičar Antoan Anri Bekerel (1852-1908) upravo je otkrio prirodnu radioaktivnost, proučavajući uranijum.
Marija je bila fascinirana ovim otkrićem i došla je do zaključka da ako se radioaktivnost nalazi u atomima uranijuma mora takođe da postoji i u drugim elementima. Započela je sistematsko istraživanje radioaktivnosti i tako je došla do otkrića torijuma. Kirijevi su istraživali supstancu poznatu kao uranov oksid, prirodni mineral iz koga su ekstrahovani uranijum i torijum. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je on radioaktivniji nego što bi se to moglo objasniti zbirom radioaktivnosti uranijuma i torijuma koje sadrži. Ubrzo su otkrili još dva visokoradioaktivna elementa, radijum i polonijum. Polonijum je dobio ime po domovini Marije Kiri.
Nepresušna reka naučnih informacija tekla je iz njihovih istraživanja, i to ne samo o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića - da su bolesne, kancerogene ćelije izložene radijaciji mnogo brže uništene nego zdrave. Ovo otkriće imaće ogromne implikacije u narednim godinama na razvoj terapija za lečenje mnogih oblika kancera, a radiološka terapija je još uvek jedno od glavnih oružja u medicinskom arsenalu.
Ubrzo je ovo sudbonosno otkriće pratilo i međunarodno priznanje. Novembra 1903. Kraljevsko londonsko društvo nagradilo
je Kirijeve medeljom za oblast hemije. Sledećeg meseca su za svoja otkrića dobili Nobelovu nagradu za fiziku, deleći to priznanje sa Bekerelom.

Kobni zraci

Slava u inostranstvu bila je jednaka njihovoj slavi u Francuskoj, pa je Pjer Kiri postao direktor istraživačkog centra i profesor fizike na Univerzitetu u Parizu - položaj koji je naročito ustanovljen za njega. Godine 1905, godinu dana posle rođenja Eve, njihove druge ćerke, Pjer je izabran u prestižnu Akademiju nauka, a 6. juna iste godine obratio se u svoje i Marijino ime Nobelovom komitetu u Stokholmu.
Godine 1906. Pjer je poginuo kad su na njega naletela teška zaprežna kola. Sama, sa dve male ćerke koje mora da podiže, Marija dobija poziv da preuzme Pjerovo mesto profesora fizike. Bila je prva žena kojoj je ponuđen taj položaj. Godine 1908. započela je predavanje na prvom i u to vreme jedinom tečaju o radioaktivnosti na svetu. Takođe je marljivo radila na izdavanju zajedničke zbirke radova, koja je kulminirala izlaskom Traktata o radioaktivnosti, 1910.
Marija je nastavila da radi na radioaktivnim elementima i 1911. dobija drugu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju. Nagrada je dodeljena za njen rad na izdvajanju radijuma i proučavanju njegovih hemijskih svojstava. Ovoga puta nagradu nije delila. Godine 1914. potpomogla je u osnivanju Instituta za radijum u Parizu i bila njegov prvi direktor. Shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Za vreme Prvog svetskog rata smislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, koje su slali na front da pomogne ranjenim vojnicima. To vozilo je postalo poznato kao “mali kiri”, kako su ga od milja zvali. Marija ga je lično dovozila do linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u gasne tube. Da bi sakupila sredstva za ratne potrepštine, prodala je svoju i Pjerovu zlatnu Nobelovu medalju.
Marija je bila povučena, dostojanstvena i skromna i stekla je divljenje naučnika u celom svetu. Njen rad je zabeležen u mnogim dokumentima i naučnim časopisima i reflektovao se na mnoge kasnije nagrađene radove. Uvek je bila uzdržana u intervjuima i javnim obraćanjima, ali je 1921. otišla na turneju u Ameriku i tamo se, uz burno odobravanje, obraćala na mnogim skupovima. Tokom turneje, predsednik Harding, u ime žena Amerike, darovao joj je za njen institut jedan gram radijuma, “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”.
Nikad nije izgubila interesovanje za svet prirode, kao ni uzbuđenje za otkrivanje njenih tajni. Godine 1933. branila je naučni progres od kritika dušebrižnika zabrinutih zbog moguće dehumanizacije naučnih istraživanja. “Ja sam jedna od onih koja smatra da nauka poseduje veliku lepotu. Naučnik u laboratoriji nije puki tehničar, već dete stavljeno pred prirodni fenomen koji ga impresionira kao bajka.”
Četvrtog jula 1934. u svojoj 67. godini Marija je preminula od leukemije, verovatno kao posledice izloženosti visokim dozama radioaktivnosti tokom svojih naučnih istraživanja. Posle njene smrti Institut za radijum u Parizu preimenovan je u njenu čast u Institut “Kiri”. Albert Ajnštajn je jednom prigodom rekao: “Marija Kiri je jedina od svih slavnih ljudi čija slava nije ničim umrljana.”

STAZAMA MAJKE

Najstarija ćerka Marije Kiri, Irena Žolio Kiri, bila je fizičar. Godine 1935. s mužem dobija Nobelovu nagradu za hemiju za rad na sintezi novih hemijskih elemenata.
Godine 1935. tela Marije i Pjera Kirija su ponovo sahranjena u pariskom Panteonu, u grobnici rezervisanoj samo za heroje Francuske revolucije.
Njen lik se mnogo godina pojavljivao na francuskim banknotama i kovanicama.
Element 96, kirijum (Cm), dobio je ime po Mariji i Pjeru Kiriju.

Koko Šanel je unela revoluciju u žensku modu i podigla modni dizajn na nivo umetničke forme. Kompanija koju je osnovala pristuna je i dalje na internacionalnom planu u visokoj modi (haute couture), dizajniranju odeće, mirisa i kozmetičkoj industriji.
Gabrijela Boner “Koko” Šanel je započela život kao siroče sa sela, ali joj to nije smetalo da postane jedna od najrevolucionarnijih modnih kreatorki svih vremena. Ona je tako dramatično promenila lice mode i podigla je na takav nivo da je bila jedina od modnih dizajnera svrstana u 100 najuticajnijih ljudi dvadesetog veka po Tajm magazinu, a njene ideje i dan-danas utiču na rad savremenih dizajnera. Time što je redefinisala način kako žene treba da se oblače, sklanjajući muškobanjastu odeću i propagirajući ženstven izgled, Koko je takođe dala značajan doprinos pokretu za prava žena.

Kabare - kratko

Njen stil je bio univerzalan, i dokazao se trajanjem. Kreacije koje su je učinile slavnom 1920. godine, “mala crna haljina” i odela od žerseja, i dan-danas se proizvode u velikom broju na osnovu njenog originalnog nacrta. Ono što je stvorilo njen osoben stil delimično je nastalo iz čiste nužde. Koko, koju su najbliži saradnici oslovljavali sa “gospođice”, naučila je da šije jer sebi nije mogla da priušti skupu firmiranu odeću. Vođena instinktom, kreirala je udobnu i komotnu odeću koja se odmah dopala ženama čija su tela dugo bila stegnuta i ukalupljena u korsete. Ona sebe nikada ne bi opisala kao feministkinju, ali njena revolucija u dizajnu ženske haljine, a pre svega to što je oslobodila žene stege korseta, podudara se sa bumom feminističkog pokreta. Način na koji je Koko integrisala muške i sportske odevne elemente u žensku odeću bio je u skladu sa idejama feminističkog pokreta.
Koko je bila tajanstvene prirode, želeći možda tako da predupredi pitanja o svojoj siromašnoj prošlosti. Tvrdila je za sebe da je rođena 1893. u mestu Overnje, a zapravo je bila rođena deset godina ranije u gradu Somuri, kao dete radnice koja je vrlo brzo umrla, ostavljajući za sobom šestoro dece mužu koji je ubrzo napustio porodicu. Godine 1905. kada je imala 17 godina, napustila je posao švalje da bi počela da zarađuje za život kao pevačica u kabareu. Pevala je u pariskim kafeima kao što je na primer La Rotonde na Monparnasu, i upravo je ovde dobila nadimak Koko, po jednoj popularnoj pesmi koju je pevala. Njena karijera pevačice bila je kratkog daha, ali je zahvaljujući njoj postala ljubavnica bogatih ljudi kao što su Etjen Balzan i Artur “Boj” Kapel, koji joj je pomogao da pokrene svoj biznis i da predstavi svoje kreacije ženama iz visokog društva.
Njen osećaj za stil je bio tako duboko ukorenjen da nije mogla da dođe pod uticaj trenutnih modnih prohteva i zato su njene kreacije uvek bile originalne. Godine 1912. finansijski potpomognuta od strane Balzana, otvara svoju prvu prodavnicu. Koko je predstavila svoj originalni model šešira, umesto u to vreme u trendu Belle Eroljue modnog stila, govoreći: “Kako uopšte ispod te stvari može da funkcioniše mozak?” Zato je njen mozak koji je odlično funkcionisao doveo do munjevite ekspanzije Šanel kompanije. Osim što je posedovala tako istančan osećaj za stil, bila je i sposoban biznismen i veoma talentovana za marketing. Do 1920. Koko je već stekla svoj legendarni status. Opsedao ju je Holivud, bogati i slavni, i Šanel brend je cvetao. Malo je falilo da se tada uda za jednog od najbogatijih ljudi u Evropi, vojvodu od Vestminstera. Kada su je pitali zašto to nije učinila odgovorila je: “Bilo je nekoliko vojvotkinja od Vestminstera, ali je samo jedna Šanel.”
Upravo u toku te dekade lansirala je svoje večne modne predmete. Malu crnu haljinu kreirala je 1926. Bilo je i drugih malih crnih haljina drugih dizajnera, ali je samo njena sa toliko stila pratila
visoku modu. Drugi trajni pronalazak bio je parfem “šanel 5”, lansiran 1923. Sa ovim mirisom započela je trend da modni dizajneri proizvode svoje parfeme. Nikada pre nijedan parfem nije dobio ime po modnom dizajneru. “Šanel 5” je postao brend za parfeme koje rade dizajneri i ostao je značajan izvor profita i za savremenu Šanel kompaniju. Pošto je lansiran “šanel 5”, Pjer Verthajmer, direktor kompanije Bourjois i verovatno njen ljubavnik, postao je partner Koko Šanel u ogranku kompanije koji se bavio proizvodnjom parfema. “Šanel 5” je postao sinonim za luksuz i senzualnost. Njegova večna asocijacija na glamur i uspeh bila je zapečaćena 1954. kada Merilin Monro, upitana u jednom intervju “Šta nosi kad krene na spavanje” odgovorila “Šanel 5”. Prodaja ovog parfema je posle toga naglo skočila svuda u svetu. Koko je lično dizajnirala klasičan poklopac na bočici u kojoj se parfem i dan-danas prodaje. Sam parfem, ponavljala je, važniji je od pakovanja.

Oficir i dama

Uspeh je Koko Šanel načinio delom modernog umetničkog pokreta, rame uz rame sa Stravinskim, Pikasom, Koktoom i Džagiljevim. I zaista, Kokto je jednom rekao za nju: “Ona je, kao nekim čudom, radila u modi poštujući pravila koja su naizgled imala vrednost samo za slikare, muzičare i pesnike.” Koko je uradila kostime za izvođenje Kokotovih predstava Antigona (1923) i Kralj Edip (1937). Takođe je dizajnirala kostime za mnoge filmove. Druženje u intelektualnim krugovima ju je odvojilo od drugih savremenih modnih dizajnera, i dovelo do toga da se njen dizajn počne uvažavati kao umetničko delo.
Međutim, reputacija Koko Šanel nije potpuno bez mrlje. Tokom Drugog svetskog rata, pojavile su se manje prijatne kritike kada se povezala sa fašističkim pokretom. Ispoljavala je antisemitske i homofobične poglede i tokom rata prekinula je posao i započela vezu sa jednim nemačkim oficirom, Hansom Ginterom fon Dinklageom. Zbog svega toga je bila oštro kritikovana i praktično se povukla iz javnog života između 1939. i 1954.
Iznenada, 1954. Koko je odlučila da se vrati poslu. Uspešan povratak na scenu je osigurala kreacijom “šanel” kostima, koji se i danas nosi i naveliko kopira. On se sastoji od suknje dužine ispod kolena, strukiranog blejzera od crnog vunenog štofa sa zlatnim dugmadima, obično ukomponovanog sa velikim komadima nakita. Karl Lagerfeld je jednom rekao: “Do pedesetih je imala koristi od prekida u radu, pa je mogla da razvije pravi šanel look. Vreme i kultura su hvatali korak s njom.” Ponovo su njene kreacije predstavljale modno oslobođenje. Ležerne, opuštene kreacije, mekani materijali, bili su nešto sasvim novo u odnosu na uštogljeni posleratni Nenj Look njenog suparnika Kristijana Diora.
Koko Šanel je pedesetih godina konsolidovala svoj uticaj. Do šezdesetih je postala deo onog istog modnog establišmenta koji je na početku karijere tako žustro odbijala i njeno ime je skoro postalo sinonim za visoku modu. Godine 1969. Ketrin Hepbern je glumila njen lik na Brodveju, dok ju je u filmu o njenom životu “Dragulj Šanel” (1981) glumila francuska glumica Mari Frans Pizije. Koko je radila sve do svoje smrti 1971. i sahranjena je u Lozani u Švajcarskoj. I pored bezbrojnih ljubavnih afera nikad se nije udavala. Posle njene smrti kompaniju su vodili njeni mnogobrojni dizajneri. Od 1983. nemački dizajner Karl Lagerfeld je održao u životu ime Šanel uspešno kombinujući tradicionalni Koko stil sa modernijim izrazom.

PETICA

Parfem ”šanel 5” je dobio ime po broju za koji je Koko smatrala da joj donosi sreću. Sve njene nove kolekcije su se pojavljivale petog dana u mesecu. “Šanel 19”, je pak ime dobio po datumu njenog rođenja. Njeno ime “Koko” znači “mala maza”. Koko je živela više od 30 godina u sobama u Ric hotelu u Parizu.

UDAJOM za vođu Mao Cedunga, Đijang je od nepoznate glumice postala jedna od najuticajnijih političkih figura dvadesetog veka. Član kineskog politbiroa, i po zlu čuvene Četvoročlane bande, bila je odgovorna za zatvaranje i ubistvo bezbroj umetnika i intelektualaca koji su proglašeni naprijateljima kulturne revolucije.
Đijang Đing rođena je kao Luan Šumeng u provinciji Šandong u Kini 1914. Bila je ćerka stolara, a odgajio ju je deda. Kao tinejdžerka doživela je neke traumatične trenutke. Otišla je na studije književnosti na Đingdao univerzitet i dok je boravila tamo došla je u kontakt sa levičarskim idejama.
Pošto je bila lepa, Đijang Đing je želela da bude glumica i 1929. je postala član pozorišne grupe. U Šangaju je tokom tridesetih godina uzela umetničko ime Lan P’ing, i ostvarila različite uloge na filmu i pozorištu, uključujući Noru u Ibzenovom ostvarenju „Kuća lutaka“. Godine 1937. kada je Japan napao Šangaj, beži u kinesku ratnu prestonicu i radi za Centralni filmski studio koji kontroliše vlada. Polazi joj za rukom da pređe linije razdvajanja da bi se pridružila komunističkim.

Crvena garda

Lan P’ing je počela formalno da uči marksističko-lenjinističku teoriju i prolazi neki vid vojnog treninga. Takođe je radila kao instruktorka drame na Lu Hsun umetničkoj akademiji i upravo je tu srela Mao Cedunga koji je došao u posetu školi. Bio je tako neodoljivo privučen njenom lepotom, umećem i držanjem da se i pored protivljenja Partije razveo od svoje teško bolesne druge žene da bi se oženio njome. Složio se međutim, sa nepisanim partijskim pravilom, da se njegova nova supruga neće baviti politikom. Čitavih 30 godina Đijang je zaista bila izvan političke arene, jednostavno glumeći prikladnu vođinu suprugu, domaćicu na prijemima u čast stranih državnika i prisustvujući samo nekolicini kulturnih komiteta. To svakako nije bilo zato što ona nije imala vlastite političke poglede, niti zato što joj je manjkala politička ambicija. To je postalo očigledno tokom šezdesetih godina kad je postepeno sticala prevlast za vreme kulturne revolucije.
Već 1959. bilo je očito da splašnjava poverenje u Mao Cedunga zbog neuspeha njegovog plana industrijalizacije Kine. Njegov tzv. veliki skok, imao je za rezultat užasnu glad koja je odnela milione života. Iz dobro čuvane rezidencijalne oblasti gde je živeo sa suprugom, započeo je planiranje poslednje vladine kampanje u svom životu: kulturne revolucije. U toj zamisli su ga podržavali supruga i njegove pristalice levog krila partije. Sad kad se Mao razilazio s partijskim establišmentom, Đijang više nije osećala nikakvu obavezu prema partijskom zahtevu da se ne meša u politiku. Tokom šezdesetih godina izgradila je sebe kao ličnost, i nije više bila samo madam Mao, već je primljena u Politbiro, glavno vladajuće telo u Kini tog vremena.
Ciljevi kulturne revolucije su bili sledeći: „Da se smrve kapitalisti koji su imali moć, da se kritikuju reakcionarni buržoaski autoriteti u nauci, reformiše obrazovanje, književnost i umetnost.“ Đijang je vatreno napadala buržoaske i feudalne uticaje u umetnosti i književnosti. Ona i još neki radikalni elementi su želeli da oslobode umetnost od pojava koje su oni videli kao opsesiju monarhijom, romantikom i lepotom. Ohrabrivala je stvaranje novih dela sa revolucionarnim i proleterskim sadržajem. Na kraju, ovaj program promena nije bio ograničen samo na menjanje umetničkih formi već je postao zamajac za progon, torturu i ubistvo hiljade umetnika i intelektualaca.

Beloputi demon

Kako je bila jedna od malog broja ljudi u koje je Mao još imao poverenja, imenovana je za prvog zamenika kulturne revolucije. To joj je dalo daleko veću moć koju je ona nemilosrdno koristila da bi ukinula širok spektar političkih i nepolitičkih kulturnih aktivnostsi i raširila teror po celoj Kini. Takođe je sprovodila ličnu osvetu prema političkim neprijateljima, koje je proganjala, javno ponižavala i ubijala. Deng Ksjaoping, koji će postatai vođa Kine posle Maove smrti, bio je jedan od članova Partije koji je bio fizički zlostavljan i ponižavan. Uz sve to, Đijang je oštrim govorima uspaljivala Crvenu gardu, izazivajući i previše nepotrebnog nasilja koje je protutnjalo zemljom. Crvena garda je sprovodila nasumične egzekucije „kontrarevolucionara“ i uništila verska zdanja, starovekovne znamenitosti, slike, skulpture i biblioteke. Svako kome bi prilepili etiketu intelektualca, pod ma kojim izgovorom, bio je u opasnosti. Ni danas nije do kraja jasno da li je Đijang Đing imala Maovu aktivnu podršku ili samo pasivno odobravanje. Kako je njegovo zdravlje slabilo, tako je njena moć rasla, mada ju je kočio koliko je mogao daleko umereniji premijer Žu Enlaj.
Moć Đijang Đing je kasnih šezdesetih počela da slabi, i mada duboko omrznuta, uživala je zaštitu za života Mao Cedunga. Mao je stario i za svog naslednika je odredio Hua Guofenga. On nikako nije bio po volji ni Đijang Đing ni ostalim članovima Četvoročlane bande kojoj su to ime nadenule pristalice umerene linije. Nekoliko nedelja pre Maove smrti u septembru 1979. činilo se da banda planira neku vrstu prevrata. Na sreću, osujetila ih je brza reakcija njihovih protivnika. Počeli su da niču plakati koji su javno optuživali Bandu i u oktobru su bili pohapšeni. Ocrnjena groznim karikaturama u štampi, Đijang Đing je postala glavna meta propagande protiv bande, što je verovatno bilo pojačano ambivalentnim odnosom prema ženama u Kini uopšte, a naročito prema njihovom učešću u političkom životu.
Zbog terora koji je nametnula svojoj zemlji Đijang Đing je sad bila predmet opšte omraze. Četvoročlana banda je bila optužena za rušenje vlade, praćenje i proganjanje do smrti na hiljade nedužnih ljudi. Suđenje je prenosila televizija. Praćenje suđenja je bilo obavezno. Đijang Đing je ljutito tvrdila da je samo ispunjavala želje Mao Cedunga. Izazivala je sud da je osudi na smrt, i u nekoliko navrata su morali da je odstrane s mesta gde su stajali optuženi. Izrečena joj je smrtna presuda koja je zatim preinačena u doživotnu kaznu. Najgora kazna za nju je svakako bila ta što je morala da gleda kako Deng Ksjaoping, njen stari neprijatelj, počinje da reformiše zemlju kojom je zakratko vladala.
Đijang Đing se 1991. obesila dok je bila na uslovnoj slobodi zbog lečenja karcinoma grla. Smrt žene koja je postala slavna zbog različitih okolnosti jedva da je pomenuta u kineskoj štampi. Godine 1984. objavljena je njena biografija pod nazivom „Beloputi demon“. Tu je opisana kao demon, osoba puna gneva, osvetoljubiva, okrutna i emocionalno neuravnotežena. Tako će je istorija upamtiti. Đijang Đing je na početku bila inspirisana iskrenim političkim entuzijazmom prema socijalizmu, i još uvek ima svoje poklonike u tvrdoj liniji Komunističke partije. Ali pre svega ona potvrđuje staru izreku koja kaže da velika moć kvari čoveka u velikoj meri, a da apsolutna moć dovodi do apsolutne iskvarenosti.

Izuzetna pojava na platnu i zadivljujući izgled napravili su od Merilin Monro seks simbol za sva vremena. U detinjstvu siromašna i napuštena, postala je najveća filmska zvezda i legenda još za života. Merilin Monro, čije je pravo ime Norma Džin Bejker, bila je vanbračna ćerka Gledis Bejker, filmske montažerke u RKO studijima. Mentalno zdravlje majke je narušeno posle rođenja Norme Džin i ona je na kraju poslata u mentalnu ustanovu u Santa Moniki. Norma Džin je veći deo detinjstva provela u hraniteljskim porodicama i sirotištima.
Godine 1941. njen zakonski staratelj, Grejs Mek Ki Godard, koja je bila prijateljica njene majke, uzela je Normu kod sebe da živi s njom i njenim mužem. Grejsina strast prema filmovima, a naročito prema plavoj filmskoj zvezdi Džin Harlou, imala je ogroman uticaj na Normu, koja je i sama počela da mašta kako da postane filmska zvezda. Godine 1942. Grejsin muž je poslat na Istočnu obalu i par nije mogao a da ne povede sa sobom i Normu. U tom trenutku je imala 16 godina i nije želela da je ponovo stave pod starateljstvo. Grejs Mek Ki je ohrabrila Norminu vezu sa dvadesetjednogodišnjim susedom, Džejmsom Doertijem, smatrajući da je brak bolja opcija za nju.
Norma Džin i Džejms su se venčali posle šest meseci zabavljanja 19. juna 1942. Dve godine kasnije, Džejms je poslat na južni Pacifik gde se pridružio trgovačkoj mornarici. Za to vreme, Norma Džin je radila u fabrici u Burbenku u Kaliforniji, gde ju je primetio fotograf Dejvid Konover, koji je radio na foto priči za “Uank magazin” o ženama koje daju svoj doprinos ratnim naporima. Konover je prepoznao njenu prirodnu fotogeničnost i zahvaljujući njegovom radu dobila je nekoliko poslova kao model.
Norma Džin je privukla pažnju Bena Lajona, lovca na talente za filmski studio “20-th Century Fox”. Sklopila je s njima šestomesečni ugovor, i u tom periodu je malo radila, ali je iskoristila priliku da nauči nešto o šminkanju, frizuri i oblačenju. Produžila je početni ugovor i Norma Džin Bejker se preobrazila u Merilin Monro, ime za koje su se zajedno odlučili i ona i studio. Kosu je obojila u platinastoplavu po uzoru na Džin Harlou, i počela je da dobija manje uloge na filmu. Kada se vratio kući, Džejms Doerti je zatekao drugačiju osobu i par se 1946. razveo.
Merilin je pred kamerama delovala prirodno. Fotograf Ričard Ejvdon je jednom prilikom rekao: “Više je pružala pred objektivom kamere od bilo koje druge glumice ili žene. Nikad nisam fotografisao tako beskrajno strpljivu i požrtvovanu osobu koja se ispred kamere osećala mnogo lagodnije nego kada se ona ugasi.” Njena ležernost pred kamerom je možda odražavala tužnu istinu o njenom nesnalaženju u stvarnom životu. Za Merilin, glamur Holivuda je nudio beg od stvarnosti sveta koji kao da ju je izneverio. Sad kada je postala superzvezda privlačila je pažnju i ljubav koji su joj toliko nedostajali u detinjstvu i adolescentnom dobu. Njeno rastrzano odrastanje uticalo je na njeno poimanje sebe same i veza u koje se upuštala. Jednom je rekla: “Znala sam da pripadam publici i svetu, ne zato što sam talentovana, pa čak ni zato što sam lepa, već zato što nikada nisam pripadala nigde i nikome drugom.”
Prvi ozbiljan glumački posao koji je dobila bila je mala uloga u trileru Džona Hjustona “Džungla na asfaltu” iz 1950. Prvu glavnu ulogu dobila je u filmu “Ne moraš da kucaš“ (1952), zatim su usledile još neke da bi je tek uloga u filmu “Nijagara” vinula među zvezde. Te iste godine snimljena su još dva filma, koji su je promovisali u vodeću glumicu Holivuda
- “Muškarci više vole plavuše” i “Kako se udati za milionera”. Decembra iste godine pojavile su se njene obnažene fotografije u prvom izdanju “Plejboja”. Fotografije, koje je snimio Tom Keli, napravljene su u vreme dok se Merilin još borila da prokrči sebi put u filmski svet, ali u vreme kada su objavljene ona je već bila superstar. “Plejboj” se pojavio samo mesec dana pre njenog venčanja sa čovekom s kojim je bila u vezi već dve godine, bejzbol zvezdom Džoem di Mađom, koji je takođe bio nacionalni heroj. Džo je želeo ženu i porodicu, a ne da svoj brak deli sa medijima, i bio je povređen kad su se pojavile Kelijeve lascivne fotografije njegove žene i neke druge scene u njenim filmovima. Samo devet meseci posle venčanja njih dvoje su se razveli.
Godine 1954, posle završetka snimanja filma “Sedam godina vernosti”, Merilin je raskinula ugovor sa “Foksom” i otišla da studira glumu. Želela je da prekine sa ulogama praznoglavih plavuša. Merilin se vratila u Holivud sa novim ugovorom sa studijem “Foks” i sa fotografom Miltonom H. Grinom osnovala je sopstvenu producentsku kuću “Merulin Monroe Productions”, za koju je snimila film “Princ i zabavljačica”, gde je glumio i Lorens Olivije, i svoj najčuveniji film, komediju koja je postala klasik “Neki to vole vruće”.
Merilin se udala po treći put 29. juna 1954. Njen suprug Artur Miler bio je scenarista na glasu i vodeći član umetničke inteligencije. Ali ni ovaj brak nije potrajao. Razveli su se 1961, kada je snimljen njen poslednji film “Neprilagođeni”, za koji je scenario napisao sam Miler kao poklon svojoj supruzi za Dan zaljubljenih.
Za svoje obožavaoce, Merilin je bila simbol idealizovane zvezde i pomalo žrtve, koju je svako mogao da sažaljeva i obožava. Istina je bila da Merilin nije bila ni srećna ni zdrava. Prekomerna upotreba raznih supstanci počela je da uzima danak. Postala je teška za saradnju, poslovično je kasnila na snimanja i često nije mogla da zapamti svoje replike. Počele su da se šire glasine da je u vezi sa Frenkom Sinatrom, a zatim i sa braćom Kenedi, predsednikom Džonom F. Kenedijem i njegovim bratom Robertom. Maja 1962. otpevala je čuvenu zavodničku verziju pesme od koje je zastajao dah, “Srećan rođendan”, na rođendanskom slavlju predsednika Kenedija, koje je upriličeno na televiziji. Stigla je kao i obično sa zakašnjenjem, i Kenedi joj je kasnije zahvalio sa ironijom što je za njega pevala “tako slatko i čedno”. Njeno mentalno i emotivno zdravlje je bilo narušeno i ona je provodila mesece seleći se sa jedne klinike na drugu. U to vreme, u njen život je ponovo ušao Džo di Mađo. Nadgledao je njeno lečenje i napustio je svoj posao kako bi mogao da živi blizu nje. Ali ubrzo nakon što je imenovana za glavnog favorita za osvajanje Zlatnog globusa 1962, nađena je mrtva u svom domu u Kaliforniji. Smrt je preobrazila Merilin Monro od filmske zvezde u ikonu. Njena pojava, koja ne stari, ovekovečena bezbrojnim fotografijama i slikama Endija Vorhola, poznata je ljudima koji su se rodili posle njene smrti isto kao i njenim savremenicima. Okolnosti pod kojima je umrla, kao i njene, na sve načine publikovane veze sa slavnim ličnostima i političarima, dale su krila teorijama zavere. Ipak, ono što je nju pokretalo bilo je dirljivo jednostavno:”Ne zanima me novac”, izjavila je jednom, “samo želim da budem predivna”.