Basara-Deset knjiga koje su mi promenile život

БЕЗ ФАМЕ

(1953, Бајина Башта), наш познати приповедач, романсијер, колумниста и
дипломата. Пажњу критике и читалачке публике привукао је романом „Фама о
бициклистима” – „повест о тренутку који није постојао”. Објавио је
двадесетак књига – романа, збирки прича и есеја, међу којима су и
„Кинеско писмо”, „Peking by night”, „Уклета земља”, „Дневник Марте Коен”
и, најновији, „Почетак буне против дахија”. Поред бројних књижевних
признања, за роман „Успон и пад Паркинсонове болести” добио је НИН-ову
награду за најбољи роман објављен 2006. године. Живи у Београду.

Књиге су путокази на друмовима живота. Можда нека од ових књига и вама промени свет

Књиге које су промениле мој живот? Неколико бројева „Забавника” посвећених искључиво тој теми не би било довољно да се исприча та прича. Због тога и не волим да је причам. Пре много година Давид Албахари ме је замолио да за неки зборник направим избор од, мислим, неких десет по мени најбољих прича; неко време сам лупао главу и на крају се извинио Давиду и одустао. Био сам направио неколико избора, а онда су ме неке друге, неизабране приче, прогониле и изазивале мучан осећај кривице. Зашто сам се одлучио за ове? Зашто друге, можда и боље, нисам одабрао?
Да се не бих много мучио, ограничићу се овде на неколико књига које бих понео на пусто острво.
Избори су увек мучни и обавезно неправедни, а непрестано смо у прилици да их правимо. Извесно је да на почетку мог избора стоје књиге из едиције „Бајке света” које сам почео да читам као дечак. Била је то моја прва лектира. Бајке јесу разумљиве, али уопште нису наивне и веома су битне за формирање личности. Колико видим, у данашње време су потиснуте некаквом „литературом за децу и младе”, која је данашњој деци вероватно досадна као што је мојој генерацији била досадна „дечја књижевност” којом је ондашњи друштвени поредак, како видимо неуспешно, покушавао да од нас направи „нове људе”.

Бајке сакупљене по целом свету биле су нешто друго. Не могу сада да се сетим ниједне, не бих успео ниједну да препричам, али, на неки начин, оне су заувек у мени, а оправдање тог несећања пронашао сам много доцније у неколико других књига које су такође битно утицале на мене: у Платоновим списима. У једној је од тих књига Платон – по мени најбољи прозаист међу филозофима – записао и ово: „Онај ко се ничега не сећа, ништа није ни заборавио.” Заједно с „Параболом о пећини”, којом ми је Платон открио ограниченост свести и перцепције и указао на постојање мноштва реалнијих реалности, и друга Платонова дела су ме учврстила у уверењу да је ово што видимо, чујемо и додирујемо само мали одломак једне много веће приче.
У време када сам постао много зрелији, латио сам се читања Библије. И дан-данас је редовно читам јер се та књига никада не може прочитати. Има ту једна чудна ствар: сваки пут када читамо неко поглавље Библије, оно се показује другачијим. Испочетка се многе ствари у тој светој књизи чине немогуће и апсурдне, али временом ствари постају све јасније, иако никада јасне до краја. Један знаменити познавалац Библије из древних времена записао је следећу реченицу, која је такође веома утицала на мене. Та реченица, наводим је по сећању, гласи: „Не проничемо ми у тајну; тајна нас постепено просветљава, заувек остајући тајна.”

Коначно, ту је и један роман, „У трагању за изгубљеним временом” Марсела Пруста. То је, такође, књига коју није могуће прочитати. Увек је некако другачија. Стари са својим читаоцем. И помаже му да схвати смисао пролазности. У време када сам први пут читао „У трагању за изгубљеним временом”, био сам збуњен и забринут због пролазности свих ствари. Што се види из наслова моје прве књиге – „Приче у нестајању”. Мало уз помоћ бајки, мало уз помоћ Платона, мало уз помоћ Библије и Прустовог ремек-дела, временом сам дошао до умирујућег сазнања да је пролазност свега нешто најбоље у тој пролазности.
А то, признаћете, није мала ствар.
Izvor, Politikin zabavnik