Erotika i umetnost

Krajem ovog veka verovatno da ne postoji ni jedna tema koja je manje nova, a opet sasvim drugačija od svega što se pod njom podrazumevalo tokom svih prethodnih epoha, nego što je to tema erotike i umetnosti. Polja erotskog i umetničkog izražavanja su neizmerna i mogu se vezati za jedine dve slobode koje su ljudskom rodu, koji je najzad naslutio svoju neprikosnovenu individualnost, ostale sasvim na raspolaganju i u potpunosti predstavljaju najličniji izbor. Vreme i prostor u kome živimo nikada nisu bili globalniji nego što su to danas i nikada nije moglo da se nađe toliko raznovrsnosti umetničkog izražavanja, niti je ikada sa erotike bilo skinuto više perceptivnih velova nego što je to danas. Zato nam se može učiniti da smo u središtu neizmernog haosa. Pa ipak taj haos jeste naša svakodnevica i mi se u njoj snalazimo zahvaljujući neprekidnom biranju.

Valja se prisetiti mitova o Erosu. Homer ne pominje Erosa, a Hesiod ga navodi kao proletnje božanstvo, Haosovog sina, uz Geu i Tartara najstarijeg boga. Prvi mitovi razvijani u orfičkoj kosmogoniji pored vladanja domenom ljubavnih strasti daju mu i moć nad plodnošću. Kasniji mitovi ga čine sinom Afrodite, a očevi su mu ili Zevs, ili Ares ili Hermes. Brat mu je Anteros - bog uzajamne ljubavi, koji se često opisuje kao njegova suprotnost. Erosovi glavni pomoćnici su Patos (čežnja) i Himeros (žudnja), on sam je stalni pratilac Afrodite. Euripid ga pominje kao množinu - erosi (erotes), slično rimskim amorima i kupidonima. Poznata je i Platonova filozofska alegorija Erosa (Platon iznosi u Gozbi i kako su Erosa začeli Penia � boginja siromaštva i Poros � bog blagostanja te otuda Eros pripada kako bogatima tako i siromašnima). U Aleksandrijskoj poeziji Eros se pretvara u nevaljalo dete. U arhajskoj umetnosti Eros se predstavlja kao lep krilati mladić s tendencijom da postane sve mlađi i mlađi, da bi u vreme Helenizma postao dete.

Ovaj sasvim kratak rezime mitoloških osobina Erosa kao antičkog boga ljubavi navodimo želeći da ukažemo na to da je od samih početaka tzv. Zapadne civilizacije erotika oličena u mitovima o Erosu i zatim Afroditi sadržavala paradoks i da je u sebi nosila izvesnu nestašnost koja je težila ekstremima. Zanimljivo bi bilo pomenuti i kasniji mit o Amoru i Psihi, upravo stoga što je jedna razuzdanost Amorova omogućila njegovoj smrtnoj izabranici da se u ime ljubavi uzvisi do božanstva.

Nažalost, pojavom hrišćanstva potisnuta je anticka pluralnost zamišljanja i promišljanja sveta, a erotika je prešla u domen srama i stida. Obnova smelog, razuzdanog pisanja o erotskim temama pojavila se s modernim vremenom, s otkrivanjem ne samo drugih kontinenata već i s otkrivanjem drugosti kao takve.

Stoga nije ni malo čudno što je vek prosvetiteljstva stvorio jednog Marquisa de Sadea, a njegovo pisanje uspelo da se čita bez predrasuda tek u vreme s kojim se mi još uvek dodirujemo, naime s vremenom u kome je umetničko izražavanje izašlo iz domena prigodnosti i koje je u čitavom jednom periodu značilo spontanu, u najlepšem smislu reči jedinu bezazlenu refleksiju prostora i vremena sadašnjeg, ni malo ne zaboravljajući svu okrutnost i zlo koje je čovečanstvo i kao rod i kao pojedinac u stanju da manifestuje.

George Bataille u svom eseju Erotizam - podrška morala u prvoj rečenici kaže: "Erotizam je čovekova osobina. To je istovremeno ono zbog čega crveni. "S te dve rečenice sasvim je jasno naznačena sva nelagodnost koju u sebi nosi erotika. U svom predgovoru Gospođi Edvardi, Bataille govori sledeće: "Upravo u tom po svaku cenu, tom uprkos nama, odlikuje se trenutak ekstremne radosti i neiskazive ali čudesne ekstaze. Ako nema ničega što nas prevazilazi, ničega što nas prevazilazi nama uprkos, pred ne bivanjem po svaku cenu, ne dostižemo taj nerazumni trenutak kome težimo svim snagama i kome se istovremeno opiremo svim silama. "

Kao što Bataille izvrsno opisuje dinamiku erotizma, mislim da savremeni grčki estetičar Evangelo A. Mucopulos, pojmom kairosa - neuhvatljivog trena izmedju sazrevanja, pas encore (još ne), i prezrevanja, jamais plus (nikad više), umetničkog stvaranja opisuje izazov na koji u svojim valjanim delima odgovara savremena umetnost, možda i umetnost uopšte.

Erotsko i umetničko izražavanje su tanani prostori ljudske slobode dostupan svakom ljudskom biću hrabrim izborom. Najzad kakva je to sloboda? To je sloboda da se bude nesavršen, da se bude grešan, u sopstvenoj suočenosti sa prostorom i vremenom sadašnjim. Verujem da antika nije ni malo slučajno Erosa smanjila na detence, već da se u tome i simbolizuje otvorenost i bezazlenost koju čovek kao rod i kao pojedinac nosi u svojoj iskonskoj potrebi da se, kad tad, začudi svojim životnim obrascima koje valjda jedino ispunjava navikom, inercijom, i koje mu erotika i umetnost oduvek iznova dovode u pitanje.
Nataša Endersen-Popivoda

"Između umetnosti i erotike nema razlike!"

Ovo su reči Pabla Pikasa, a pun citat glasi: "Između umetnosti i erotike nema razlike, umetnost nije čedna, a ukoliko bi bila, onda to više ne bi bila umetnost. Da je priroda mene pitala, ja bih polne organe stavio na mesto očiju, a oči između nogu".
Veoma značajan segment Pikasovog opusa jeste erotska umetnost, kojoj je do sada poklanjamo malo ili nimalo pažnje. Mnogi kritičari i istoričari umetnosti su tvrdili da ovakva njegova dela ne zaslužuju pažnju i da su izraz seksualne frustriranosti, egzibicionizma ili su preterana i vulgarna.
Iz ovih razloga, značajan broj njegovih dela koja se bave seksualnošću i erotikom nije bio dostupan javnosti, odnosno nije održana ni jedna izložba koja bi, makar delimično, predstavila ovu stranu Pikasovog stvaralaštva.
Reči samog umetnika govore o tome da su strast, erotika, seksualnost i čulnost bili glavni pokretači u njegovom stvaralaštvu tokom čitavog života. Razlog više za ignorisanje kritičarskih ocena o ovim delima koja promašuju temu i govore da su u pitanju "čisto pornografska dela".

Да ли човек досеже до своје еротске суштине?

Чини се да је доживљај еротског још увек онемогућен или тиме што се табуизира, или тако што се огољава до те мере да губи сваки смисао.У српској књижевности ретки су писци који се усуђују да о овој теми проговоре, а они који проговарају или бивају осуђени, или недорасли овој теми, тако, да је заиста тешко наћи писца чији се еротски мотиви не граниче са неукусом и шундом. '' Еротизам је пре свега веома дирљив, али то му не смета да истовремено буде и нешто најсрамније''

Морални далтонизам не разликује појам еротике од појма порнографског, јер еротика је нешто више од описа урањања људског меса у друго људско месо. Еротика буди, покреће животну енергију, ''пробуђено еротско биће је комплетно биће коме је омогућено да мисли о смрти, о сенци, о срећи, о старости, о Богу...''. Али,еротизам, колико год да нас буди и освешћује толико нас и застрашује.Либидо је попут ватрене стихије надолази и разара све пред собом, као пустош после рата..Ерос, тај смешни голишави дечкић, нераскидиво је повезан са језивим Танатосом.
Појам еротског у уметности има за циљ да пробуди успавану емпиријску свест, и не дозволи јој да сања у сенци сопствених предрасуда. Бити жив- је оно чега се свака јединка, као и друштво, плаши!
Савремена еротска прича не може да се ослободи утицаја Фројдове психоанализе . Данас, иза еротског доживљаја крије се, посве нешто
друго: покреће се мноштво питања о смислу, трагању за сопственим идентитетом, односима са светом споља и унутар бића, архетипским односима између полова, говори о рањивости и крхкости бићa...

Erotska umetnost uvek je pobuđivala pažnju,
izazivala uvrede, šokirala poglede. Muzeji ovakve vrste nisu nikakvo
iznenađenje za Ameriku, koja tradicionalno dobro rukovodi izložbama
seksualne kao i erotske umetnosti. U Evropi, međutim, gde stavovi nisu
potpuno histerični, a seks je manje kulturno marginalizovan, muzeji
posvećeni seksu i erotici tek danas niču kao pečurke. Od Barselone do
Kopenhagena, svi eksponati čuvaju se kao blago, od drevnih dildoa i
ikona plodnosti do savremenih interaktivnih skulptura i seks igračaka,
koje su veliki hit


Psst! Želim da vidim neke "prljave" knjige i fotografije! Čulo se u Parizu
kada je neobično nacionalno blago Francuske iz perioda od 17. do 19.
veka prvi put otvoreno za javnost prošle godine. Dakle, manje poznata
strana veličanstvenog, šarmantnog grada na obali reke Sene, koji iz
mnoštva razloga iznova mami na povratak, jeste činjenica da je hrpa
erotike i pornografije s velikom ljubavlju čuvana pod ključem 170
godina u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. U okviru postavke
predstavljeno je više od 350 knjiga i printova iz zaboravljenih
odeljaka državne biblioteke zvanično poznatih pod imenom "L’Enfer" ili
u prevodu Pakao.Francuske vlasti bile su toliko ubeđene da
izložba neće biti uvreda za javnost, da su i jednu napuštenu metro
stanicu preuredili u pozornicu za neobičan šou. Putnici na liniji 10
između Svres Babilon i Mabilona, imali su prilike da vide napuštenu
Kroik Rog stanicu preobraćenu u erotski voz. Velika "nevaljala"
reprodukcija brzopotezno se u hodu mogla videti iza zavese. Odeljak
"Enfer" biblioteke nacionalnih knjiga i printova i fotografije,
zaplenjenih ili poklonjenih pre gotovo dva veka veruje se da su jedna
od najvećih i najbogatijih kolekcija pornografskog i erotskog
materijala u svetu.Pitanje je međutim, koliko ovakvi sadržaji u
21. veku mogu biti neobični i očaravajući? Erotifikacija ili
pornofikacija u internet eri gotovo je neizbežna tema, a razni oblici
"prljavština" dostupni su svima preko kablovske televizije, na
stranicama raznih magazina. Ipak, pornografska postavka iz 17. veka
izmamila je poglede i uzdahe radoznale mase. Bilo je u izobilju simbola
sadizma, mazohizma, brutalnosti, skatologije, bradavica ženskih grudi
ali i ljudskih genitalnih organa.Neki će možda reći da je ovo
tipična francuska hipokrizija. Ali, možda se ne bi moglo sa sigurnošću
potvrditi budući da su najstilizovaniji ali i najbrutalniji slični
printovi prikazani i u Japanu.Era seksualne umetnosti u Evropi
danas je u usponu, dovoljno je samo pomenuti Amsterdam, Barselonu,
Berlin, Kopenhagen, Hamburg, Pariz. No, neosporna je i činjenica da
ovaj oblik umetnosti datira još od pamtiveka. Razlika je u
mistifikaciji, danas gotovo da više nema tabu tema, tolerišu se
svakojake nemoralnosti i bestidnosti, kao nešto prirodno, napredno i
što ne šteti nikome. Nedavno se čak holandski ministar kulture Ronald
Plasterk u parlamentu usprotivio pozivima da se ukine emitovanje
pornografskih filmova na TV kanalu Nederland
3, tvrdeći da je to forma umetnosti. Filmove je čak opisao kao potpuno
stilizovane, i da ih pravi poznavaoci ocenjuju kao granu umetnosti.Svaki
prethodni tehnološki ili literalni napredak u ljudskoj komunikaciji od
štampanih medija, ka novelama, litografiji, fotografiji, bioskopima
postigli su ljudi indirektno posredstvom seksualnosti. Čak su i
proslavljeni pisci i umetnici tajno stvarali "prljava" dela pod
izgovorom ljubavi.Veći deo materijala prikazanih na izložbi u
Parizu proizvedeni su tajno, uglavnom za moćnu, bogatu klijentelu. Tako
su, na primer, zanimljivi printovi, koji sadrže skice mračnih soba i
koridora sa vratima koji gledaju na razuzdanost, nekada davno pripadali
Leonu Gambeti, visoko poštovanom francuskom premijeru s kraja 19. veka.U
sklopu novih istraživanja o životu poznatog pisca Franca Kafke, nedavno
je otkrivena njegova lična kolekcija eksplicitne pornografije. Akademik
Džejms Hjuis, inače stručnjak za Kafku, zbirku je pronašao slučajno dok
je istraživao kopije Kafkinih dnevnika. Hjuis je istakao da je ovo
otkriće izrazito važno jer pokazuje Kafkinu ljudsku stranu, suprotnu
njegovu dosadašnjem imidžu "sveca”. "To nisu neke škakljive razglednice
s plaže. To je neosporno čista i jednostavna pornografija. Neke od tih
stvari su prilično mračne, predstavljaju oralni seks sa životinjama i
devojke u akciji s devojkama. Prilično neukusno". Svoju kolekciju Kafka
je skrivao zaključanu u porodičnoj kući, a ključ je svuda nosio sa
sobom.Izložba iz Pariza prikazuje i takozvanu "Englesku
kolekciju" - printove koje je stvorio Žan Ostin Ingland, na kojima su
scene iz 19. veka "pohlepnih" parova pod plaštovima sena u seksulanim
pozama. Veliki deo L’Enfer potiče iz privatne biblioteke političkih
protivnika Napoleona III. U policijskim racijama toga vremena,
pronađene su stotine primeraka za koje je utvrđeno da su "u suprotnosti
sa dobrima javnog morala".Pornografska umetnost Evrope ne svodi
se samo na muzejsku formu, ona ima šire forme i umalo nije zavadila
evropske lidere nakon velikog porno skandala u Austriji, pre nekoliko
godina. Naime, postavka grupe umetnika iz 25 zemalja pod nazivom "Euro
part", uskomešala je Beč. Poster na kojem je troje obnaženih ljudi
tokom seksualnog čina možda ne bi izazvalo toliku galamu, da glavni
akteri nisu imali maske u liku američkog predsednika Džordža Buša,
njegovog bivšeg francuskog kolege Žaka Širaka i kraljice Elizabete, što
se pokazalo prilično kontroverznim. Kritike su stizale sa svih strana.
Naročito kontroverznom pokazala se i činjenica da je ovaj evropski
savremeni umetnički projekat, navodno delimično finansirala austrijska
federalna kancelarija koja je izdvojila sredstva u iznosu od 500.000
evra.Erotska umetnost uvek je pobuđivala pažnju, izazivala
uvrede, šokirala poglede. Muzeji ovakve vrste nisu nikakvo iznenađenje
za Ameriku, koja tradicionalno dobro rukovodi izložbama seksualne kao i
erotske umetnosti. U Evropi, međutim, gde stavovi nisu potpuno
histerični, a seks je manje kulturno marginalizovan, muzeji posvećeni
seksu i erotici tek danas niču kao pečurke. Od Barselone do
Kopenhagena, svi eksponati čuvaju se kao blago, od drevnih dildoa i
ikona plodnosti do savremenih interaktivnih skulptura i seks igračaka,
koje su veliki hit. Bum u Berlinu, na primer, izazvao je erotski muzej
Bit Use, koji privlači četvrt miliona posetilaca godišnje i jedan je od
pet najposećenijih muzeja u gradu. Sličnim objektima mogu se pohvaliti
i Amsterdam, Berlin, Hamburg
i Pariz. Oni se dramatično razlikuju po načinu izlaganja i sadržajima
koji nude - od atmosfere kućne zabave u Amsterdamu do dostojanstvenih,
ozbiljnih kolekcija u Berlinu, Hamburgu i Parizu. Dakle kako reče
jednom Pablo Pikaso, "Umetnost nikad nije čedna".

Jednu od najstarijih verzija Lepotice i zveri napisao je Apulej na
latinskom negde u drugom veku. To je priča o princezi kojoj su
predskazali da će postati žena jednog zmaja. Strepeći za svoj život,
odevena kao da je u žalosti i napuštena od porodice, stajala je na
vrhu brda čekajući svog krilatog muža. Čudovište nije došlo. Umesto
njega, vetar ju je podigao i spustio u mirnu dolinu, u kojoj se nalazila
kuća od zlata i srebra. Bestelesni glasovi su joj poželeli dobrodošlicu,
ponudili je hranom i pićem, i razonodili je pesmom. Kada je pala noć
svetla se nisu upalila, ali je ona u tami osetila nečije prisustvo. „Ja sam
tvoj ljubavnik i muž”, rekao joj je glas, a ona je, čuvši ga, kao magijom
prestala da se plaši. Princeza je dugo živela sa svojim nevidljivim
supružnikom.
Jedne večeri glasovi su joj javili da se njene sestre približavaju kući,
a princeza je osetila veliku želju da ih ponovo vidi i ispriča im o divotama
koje su joj se zbile. Glasovi su je upozorili da ne ide, no njena
čežnja bila je prevelika. Uzvikujući njihova imena, pohrlila im je u
susret. Sestre su bile ushićene sve dok nisu čule njenu priču. Tada su
zaplakale i nazvale je ludom što dopušta da je obmanjuje muž kome
je neophodno okrilje mraka. „Mora da je on nekakvo čudovište kad
neće da se pokaže na svetlosti”, govorile su joj sažaljevajući je.
Te noći, pripravna na neko grozno otkriće, princeza je zapalila
uljanu lampu i prikrala se mestu gde joj je spavao muž. Nije ugledala
zmaja, već mladića neobične lepote koji je smireno disao na jastuku.
Ushićena princeza taman je htela da ugasi lampu, kada je kap vrelog
ulja kanula na levo rame usnulog mladića. Probudivši se i ugledavši
svetlost, on je pobegao bez ijedne reči.
Eros nestaje kada Psiha pokuša da ga spozna.
Dok sam kao mladić jednog vrelog popodneva kod kuće u Buenos
Ajresu čitao o Erosu i Psihi, nisam poverovao u naravoučenije ove
priče. Bio sam ubeđen da ću u gotovo nekorišćenoj biblioteci moga
oca, u kojoj sam nalazio tolika tajna zadovoljstva, nekim čudom pronaći
i one iznenađujuće i neopisive stvari koje su mi se uvlačile u
snove i koje su bile predmet pošalica u školskom dvorištu. Nisam se
razočarao. Bacio sam pogled na Erosa kroz fino tkanje romana Zauvek
Ember, nevešti prevod Gradića Pejtona, pojedine pesme Garsije Lorke,
kroz poglavlje o spavaćim kolima u Moravijinom Konformisti, kojeg
sam sričući pročitao sa trinaest godina, i Rože Perfitova Posebna prijateljstva.

Eros nije nestao.
Kada sam nekoliko godina kasnije bio u prilici da ono o čemu
sam čitao uporedim sa stvarnim osećanjima dok sam rukom prvi put
prelazio preko tela voljene osobe, morao sam priznati da je ovog puta
književnost zatajila. Ipak, uzbudljivost onih zabranjenih strana nije
iščezla. Zadihani pridevi i direktni glagoli možda nisu mogli da opišu
moje konfuzne emocije, ali su mi na svoj način prenosili nešto hrabro,
zadivljujuće i jedinstveno.
Ta jedinstvenost, otkrio sam kasnije, obeležila je sva naša osnovna
iskustva. „Živimo zajedno, činimo nešto drugima, reagujemo jedni
na druge”, pisao je Oldos Haksli u Vratima percepcije, „ali smo uvek
i svuda sami sa sobom. Mučenici ulaze u arenu držeći se za ruke;
ali svako biva sâm raspet na krstu. U zagrljaju, ljubavnici očajnički
nastoje da spoje svoje izolovane ekstaze u zajedničko natprirodno
iskustvo – uzalud. Svaka otelovljena duša po svojoj prirodi sudbinski
je osuđena da pati i uživa u samoći.” Čak i u trenucima najveće intimnosti,
erotski čin je usamljenički čin.
Tokom vekova pisci su pokušavali da taj usamljenički čin učine
svima dostupnim. Kroz nevešte kategorizacije (eseji o ljubavnoj etikeciji,
tekstovi sa srednjovekovnih ljubavnih sudova), kroz tehniku (priručnici
o vođenju ljubavi, antropološke studije), kroz primere (bajke,
raznovrsne priče) sve kulture težile su spoznaji erotskog iskustva, u
nadi da će možda, ako ono bude dovoljno verno oslikano rečima,
čitalac biti u stanju da ga proživi ili čak usavrši, isto onako kao što
očekujemo da nam određeni predmet sačuva neku uspomenu ili da
nam spomenik oživi mrtve.
Ako bismo zamislili univerzalnu biblioteku poželjne erotske literature,
dobija se neverovatna slika. Verujem da bi se u njoj našli platonski
dijalozi starih Grka u kojima Sokrat raspravlja o vrstama i
vrednostima ljubavi; Ovidijevo Umeće ljubavi iz doba rimske imperije
kada su Eros i lepo ponašanje za stolom posmatrani kroz istu društvenu
funkciju; Pesma nad pesmama, u kojoj kralj Solomon i kraljica
od Sabe postaju odraz sveta koji ih okružuje; hinduske Kamasutra i
Kalajana Malu u kojima se zadovoljstvo posmatra kao etički element;
španska Knjiga o dobroj ljubavi (Libro de Buen Amor) iz četrnaestog
veka koju je njen autor Huan Ruiz, protopop od Ita, navodno napisao
crpeći mudrost iz narodnih izvora; Mirisni vrtovi šeika Al Nefzavija
iz petnaestog veka koji kodifikuje erotski čin prema muslimanskim
zakonima; nemački Minnereden (ljubavne pesme) ili srednjovekovni
ljubavni diskursi kojima ljubav, isto kao politika, dobija sopstvenu
retoriku; pesničke alegorije, kao što su Roman o ruži u Francuskoj i
Kraljica vila u Engleskoj, u kojima apstraktna reč LJUBAV opet dobija
ljudski ili božanski lik sličan Erosu.
U ovoj idealnoj biblioteci našla bi se i druga, čak i obimnija dela:
desetotomni roman Klelija (1654-60) gospođice De Skideri, koji
sadrži i Carte de Tendre, mapu ucrtanih erotskih puteva na kojima
vrebaju nagrade i opasnosti; tomovi markiza De Sada, koji je u iscrpnim
svedočanstvima zabeležio seksualne varijacije kojima se može
podvrgnuti grupa ljudi; teoretske knjige njegovog bezmalo savremenika
Šarla Furijea, koji je osmislio kompletna utopijska društva koncentrisana
oko seksualnih aktivnosti njihovih žitelja; intimni dnevnici
Đakoma Kazanove, Ihare Saikakua, Benvenuta Čelinija, Frenka
Harisa, Anais Nin, Henrija Milera, Džona Rečija – svi su oni u autobiografskim
memoarima nastojali da ponovo uhvate Erosa.
Sklupčan u fotelji očeve biblioteke, i kasnije u drugim foteljama
brojnih kuća kojih je bilo više nego što želim da se sećam, otkrio sam
da su me, uprkos njihovoj jedinstvenosti, određena iskustva dirala,
uzbuđivala, došaptavala mi tajne. Eros bi se uvek pojavljivao na neočekivanim
mestima.
U nemogućnosti da prenosimo iskustva, ispomažemo se simbolima.
Prenet u drugu oblast, odvojen od svojih subjekata, erotski tekst
ponekad uspeva da uhvati nešto od tog, u osnovi, privatnog čina, i
tada se nesvestica i agonija erotske želje iskazuju posredstvom bogatog
metaforičkog rečnika mističnog susreta. Pamtim uzbuđenje s kojim
sam prvi put čitao o erotskom sjedinjavanju koje je opisao sveti Jovan
od Krsta:
O noći što moj vodič beše ti!
O tmino draža nego ponos jutarnji,
O noći što ljubavnika odvede njegovoj
Voljenoj nevesti
I preplićući ih jedno s drugim sjedini.
Samozaboravljen od sebe ostadoh
Lica pripijenog uz lice ljubljene
Prekidoh sve trudove moje
Prebih sve brige na dvoje
Da usahnu onamo međ ljiljane ih bacih.
A zatim i Džon Don, za koga erotski/mistični čin takođe predstavlja
i čin istraživanja:
Pusti moje nomadske ruke, dozvolu daj,
Spreda, pozadi, između, odgore, s kraja na kraj.
O, moja Ameriko! moja tek otkrivena zemljo.
Viljem Kartrajt, opskurni sedamnasetovekovni autor Kraljevskog
roba (komada koji su u ono doba hvalili Čarls I i Ben Džonson),
mnogo više zaslužuje da se pamti zbog sledećih stihova koji duhovnu
ljubav vraćaju njenim autentičnim izvorima:
Ja sam taj smešni stvor što jednom skovan bejah
Da predam se toj krhkoj ljubavi;
Od seksa do duše, od duše do misli se penjah;
Ali odatle drugi povedoše me puti,
Opet od misli do duše sunuh strmoglavo
Od duše u seksu osvanuh nanovo.
Prelistavajući stranice, ponekad bih otkrio da dobra pesma može
sadržati i samo jednu sliku. Ovo su stihovi sumerske pesnikinje, negde
oko 1700, pre n. e:
Idući svom mladom mužu –
Postaću jabuka
Što prijanja uz granu
Obujmivši peteljku
Svojim slatkim mesom.
Ima slučajeva kada je dovoljno odsustvo opisa da bi se prenela erotska
moć onoga što je neizrečeno. Anonimni engleski pesnik napisao
je krajem srednjeg veka sledeći katren:
Kad li ćeš dunuti, vetre zapadni,
Daždu da je spustiti se plahom?
Hriste, draga da bi u rukama mojim bila,
A ja opet na ležaju mom.
S prozom je već drugačije.

Od svih žanrova erotske književnosti, proza je, mislim, imala najteži
put. Ispričati erotsku priču, priču čija je tema izvan reči i izvan
vremena, deluje ne samo kao uzaludan, nego i kao nemoguć poduhvat.
Naravno, sa istim pravom bi se moglo reći da je o ma kojoj
temi gotovo nemoguće pričati zbog njene pojedinačne i apsolutne
složenosti ili jednostavnosti; da su opisi neke stolice, ili nekog oblaka,
ili uspomene iz detinjstva jednako neizrecivi kao i vođenje ljubavi,
san, muzika.
Nije tako.
U većini jezika postoji raznovrstan i bogat rečnik koji, u rukama
iskusnog zanatlije, relativno dobro prenosi radnje i elemente koji su
društveno prihvaćeni, svakodnevna nagvaždanja političkih životinja.
Ali ono čega se društvo plaši i što ne uspeva da razume, ono što me je
nateralo da sa oprezom pogledâm ka vratima očeve biblioteke, ono što
biva zabranjeno, što se čak ne sme javno pominjati, za to nema pravih
reči kojima bi mu se moglo pristupiti. „Pisati o snu tako da to liči na
pravi tok sna, sa svim njegovim nedoslednostima, svim ekscentričnostima
i besciljnošću”, žalio se Natanijel Hotorn u svojim Američkim
sveskama, „tako nešto do danas nije napisano.” Isto je mogao da kaže
i za opis erotskog čina.
Engleski jezik dodatno otežava stvari jer prosto nema erotski
vokabular. Polni organi, seksualni čin, reči kojima se oni opisuju
pozajmljene su iz biološke nauke ili iz leksikona pogrda. Kliničke
ili vulgarne, reči kojima se opisuje krasota fizičke lepote i egzaltacija
zadovoljstva takve su da osuđuju, dezinfikuju ili ismevaju ono što bi
trebalo da se slavi kao čudo. Španski, nemački, italijanski i portugalski
pate od iste mane. Francuski je, možda, malo srećnije prošao. Baiser
za kopulaciju pojam je semantički pozajmljen od reči poljubac; verge
je penis, što takođe znači isto što i englesko birch, odnosno prut/šiba/
breza, a sve to u asocijaciji sa drvećem daje verger, tj. engleski orchard
ili voćnjak; petite mort, mala smrt, je francuski pojam za trenutak
ekstaze prilikom orgazma, pri čemu tepanje deminutivom oduzima
smrti večnost, ali zadržava osećaj blaženog napuštanja ovoga sveta
– sve to ima malo zajedničkog sa trp-trp, drk-drk kvalitetom reči fuck,
tj. jebanje, prick, odnosno kurac i come, tj. svršiti. Vagina (tu nema
iznenađenja!) na francuskom dobija jednako malo poštovanja kao i na
engleskom, jer je con jedva malo bolje od cunt, tj. pička. Napisati erotsku
priču na engleskom, ili je prevesti na engleski, zahteva od pisca
nove i vešte načine korišćenja jezičkih sredstava da bi se čitalac, kroz
zrnevlje značenja ili zazivanjem potpuno drugačijih mentalnih slika
starim jezičkim oruđem, doveo do iskustva koje društvenim dekretom
ostaje nedorečeno. Mudri Montenj je rekao: „Seks smo stavili u
policijsku ispostavu tišine.”
Ali, zašto smo odlučili da Psiha ne sme da pogleda u Erosa?
U judaizmu i hrišćanstvu, progonstvo erosa kanonizovao je sveti
Avgustin, čiji glas odzvanja kroz ceo srednji vek, a čuje se i danas,
izvitoperen, na cenzorskim sednicama. Posle mladosti provedene u
kurvanju i terevenčenju (da upotrebimo te lepe reči dostojne propovednika),
osvrćući se na svoju potragu za srećnim životom, Avgustin
zaključuje da uzvišena/savršena sreća, eudemonija, ne može da se
postigne ukoliko ne podredimo telo duhu, a duh Bogu. Telesna ljubav,
eros, je sramotna, i samo amor, duhovna ljubav, može da vodi do
uživanja u Gospodu, do agape, slavljenja čiste ljubavi koja prožima
ljudski duh i ljudsko telo. Dva veka posle Avgustina, sveti Maksim
Carigradski, ovako je to formulisao: „Ljubav je dobra sklonost duše,
kada ona ništa postojeće ne pretpostavlja spoznavanju Svevišnjeg. Ali
nijedan čovek ne može da dođe u takvo stanje ljubavi ako se veže
za ma šta ovozemaljsko. Ljubav”, zaključuje sveti Maksim, „se rađa
iz odsustva erotske strasti.” Ovo je potpuno suprotno Platonovim
savremenicima koji su na eros gledali kao na vezivnu silu (u pravom,
fizičkom smislu) koja drži celinu univerzuma.
Osuda erotske strasti, samog tela, dozvoljava najpatrijarhalnijim
društvima da žigošu ženu kao zavodnicu, kao majku Evu, okrivljenu
za Adamove svakodnevne padove. Pošto je krivica njena, muškarac ima
prirodno pravo da njome vlada, i svako zastranjivanje od tog zakona
– ma ko ga počinio, žena ili muškarac – kažnjava se kao izdajničko
i grešno. Rezultat su mizoginija i homofobija koje se opravdavaju i
podstiču, tako da se formira čitav cenzorski aparat u zaštitu heteroseksualnih
stereotipa koje su definisali muškarci i pripisali ih ženama,
dok je homoseksualnost zabranjena i ima pežorativne konotacije. (I
deca: seksualnost dece je prognana iz društvenog života, i dopušteno
joj je da se javi samo u naizgled bezazlenim formama na filmskom
ekranu i na modnim stranama – kako je to primetio Grejem Grin
kada je kritički razmatrao filmove Širli Templ.)
Pornografiji pogoduju ovakvi dvostruki standardi. U pornografiji,
erotsko ne sme da bude integralni deo sveta u kojem i muškarci i žene,
homoseksualne i heteroseksualne osobe, pokušavaju da nađu dublje
razumevanje za sebe i druge. Da bi pornografija nastala, neophodno
je iz konteksta amputirati erotsko i pridržavati se strogo kliničkih definicija
onoga što je anatemisano. Pornografija mora verno da prigrli
ozvaničenu normalnost i prilagodi je jednom jedinom cilju – neposrednom
seksualnom uzbuđenju. Pornografija – ili „raskalašnost”,
kako su je nazivali – ne može da postoji bez tih zvaničnih standarda.
Engleska reč licentiousness, odnosno raskalašnost, u značenju seksualno
nemoralnog potiče od reči licenca, dobijena dozvola (da se odstupi od
pravila). Zato naša društva dozvoljavaju postojanje pornografije, koja
pod svojim okriljem drži koncepte „normalnog” i „pristojnog” ponašanja
u određenim kontekstima, dok s druge strane zdušno proganjaju
umetnički erotski izraz koji implicitno dovodi u pitanje autoritet
onih na vlasti. „Muški” časopisi se mogu kupiti uredno upakovani
u braon papirne kese, dok je Uliks bio na sudu optužen za opscenost;
tvrdi pornografski filmovi prikazuju se u bioskopima koji su samo na
nekoliko koraka od drugih u kojima se prikazuju Poslednje Hristovo
iskušenje ili Kako voditi ljubav s crncem od kojih se društvo ograđuje.
Erotska književnost je subverzivna; pornografija nije. Pornografija,
u stvari, ima reakcionaran odnos prema promenama. „U pornografskim
romanima”, kaže Nabokov u postskriptumu za Lolitu, „radnja
mora da se ograniči na kopulativni kliše. Stil, struktura, mentalna slika
nikada ne treba da odvrate čitaoca od mlake požude.” Pornografija
sledi iste konvencije kao i sva druga dogmatska literatura – religiozni
traktati, političke proklamacije, komercijalno oglašavanje. Da bi erotska
literatura bila uspešna, ona mora da uspostavi nove konvencije,
da u društvu koje je osuđuje rečima dâ novo značenje, i da obavesti
čitaoce o znanju koje po samoj svojoj prirodi mora da ostane lično.
Ovakvo istraživanje sveta sa jednog centralnog i savršeno privatnog
mesta daje erotskoj književnosti priličnu moć.

Suočena sa zadatkom da od zbunjujuće raznovrsnosti objekata i subjekata,
činova i varijacija, osećanja i strahova načini umetnost; ograničena
rečnikom koji je nastao u druge svrhe; hodajući na opasnoj ivici
između pornografije i sentimentalnosti, biologije i ružičaste proze,
izveštačenosti i preterane eksplicitnosti; na udaru društva koje teži
da očuva uspostavljenu moć aristokratije preko cenzorskih ovalšćenja
politike, obrazovanja i religije – čudno je što erotska literatura ne
samo da je preživela ovoliko dugo nego je postala i hrabrija, sjajnija,
samopouzdanija u istraživanju šarolike beskonačnosti objekata želje.
Za mistika je ceo univerzum jedan erotski objekat, i celo telo je
predmet erotskog zadovoljstva. Isto se može reći za svako ljudsko
biće koje otkriva ne samo da su penis i klitoris mesta zadovoljstva,
već jednako i ruke, anus, usta, kosa, tabani, svaki centimetar naših
zanosnih tela. Ono što fizički i mentalno budi čula i otvara nam
„vrata raja” kako je to sročio Viljem Blejk, uvek je nešto misteriozno
čiji oblik, što svi pre ili kasnije otkrivamo, diktiraju zakoni o kojima
ništa ne znamo. Priznajemo da volimo ženu, muškarca, dete. Zašto
ne i gazelu, kamen, cipelu, noćno nebo?
U Lorensovim Zaljubljenim ženama, za Ruperta Birkina predmet
želje je sama vegetacija:
Ležati i valjati se po lepljivim, hladnim mladim zumbulima,
ležati na stomaku i prekriti leđa pregrštima fine vlažne trave,
mekane kao dah, mekše, finije i lepše od dodira ma koje žene; a
zatim bocnuti bedra o žive tamne čekinje jelove grane; a zatim
osetiti lagani bič lešnika na ramenima, koji peče, a zatim prigrliti
srebrnasto brezovo stablo na grudi, njegovu glatkoću, njegovu
čvrstinu, njegove životne čvorove i pukotine – bilo je to dobro,
sve to bilo je veoma dobro, veoma zadovoljavajuće.
U romanu Njegova majmunska žena Džona Kolijera, Eros je šimpanza
po imenu Emili, u koju se ludo zaljubljuje jedan Englez, direktor
škole, gospodin Fatigej:
„Emili!”, rekao je. „Anđelu moj! Jedina moja! Ljubavi moja!”
Na ove poslednje reči, Emili je podigla oči i pružila ruku
prema njemu.
Pod dugačkom i oskudnom dlakom video je letimice njenu
kao šljiva plavu kožu. Njegov duh je bešumno kliznuo u dubine
tih potpuno crnih sjajnih očiju. Ona je promrmljala par tihih
reči, brzo, na svom maternjem jeziku. Sveća što je slabašno gorela
pored kreveta, ugašena je pod čovekolikim stopalom, a tama je
primila, kao mreškanje na somotu, konačan uzdah sreće.
U Paganskom rabinu Sintije Ozik, Eros je hrast:
Prstima sam prelazio preko pukotina klinastog pisma njegove
kore. Zatim, čela naslonjenog na stablo, obgrlio sam ga
obema rukama da mu uzmem meru. Ruke su mi se spojile s
druge strane. Bila je mlada vitka biljka, nisam znao koga je roda.
Dohvatio sam najnižu granu i otkinuo list, a onda sam zamišljeno
jezikom prelazio po njegovim ivicama da bih mu osetio
oblik: hrast. Ukus je bio lepljiv i uzbudljivo gorak. Potom sam
spustio jednu ruku (držeći drugu i dalje drvetu oko struka, tamo
gde je već bila) na račvu (nedostojno nazvane prepone) odakle
se najniža grana odvajala od elegantnog i posvećenički čvrstog
torzoa, milovao sam taj čarobni spoj sa nekom malaksalošću koja
je postepeno prelazila u žestinu.
Ovako Marijana Engel opisuje ljubavni susret između žene i zveri
u Medvedu:
On je lizao. On je ispitivao. Ona je mogla da bude buva koju
je nastojao da nađe. Lizao joj je bradavice dok nisu očvrsle i
stigao do njenog pupka. Sporim pokretima premestila ga je južnije.
Izbacila je kukove i olakšala mu.
„Medo, medo”, šaputala je, igrajući se njegovim ušima.
Jezik koji je bio mišićav, ali se mogao i izduživati kao jegulja,
pronašao je njena tajna mesta. I kao nijedno ljudsko biće koje je
ikada poznavala, on joj je donosio zadovoljstvo. Kada je svršila,
zajecala je, a medved joj je jezikom utro suze.
I engleski pisac Dž. R. Ekerli ovim rečima opisuje svoju ljubav
prema svojoj keruši Lali:
Odlazim rano u krevet da završim sumoran dan, ali je ona
istog trena pored mene, seda uspravno leđima okrenuta uz moj
jastuk, premećući se, ližući, dahćući, premećući se, vireći u moje
lice, vukući me za ruku. Slatko stvorenje, šta ti ja to radim?!
Pružam ruku kroz sumrak i mazim male bradavice... Dahćući,
ona opušteno sedi dok je moja ruka miluje, spuštenih ušiju,
položene glave, gledajući praznim očima kroz prozor napolje u
noć. Polako, ona se opušta, predaje. Postepeno, s mojom rukom
na sebi, ona tone u san...
Čak i ljubavnikova odsečena glava može da postane erotski objekat,
kao kada Stendal u Crvenom i crnom opisuje Matildu, koja traži
Žilijenovo telo:
Čuo je Matildu kako se žurno kreće po sobi. Palila je sveće.
Kada je Fuke prikupio dovoljno snage da pogleda, video je da je
ona pred sebe, na malom mramornom stolu, postavila Žilijenovu
glavu, i da ljubi njegovo čelo...
Postskriptum: Verujem da, jednako kao i erotski čin, i čin čitanja treba
da bude u krajnjoj liniji anoniman. Trebalo bi da imamo mogućnost
da u knjigu ili u krevet uronimo kao što je Alisa ušla u Bezimenu
šumu s one strane Ogledala, ne noseći više sa sobom predrasude naše
prošlosti i, u tom trenutku opštenja, odbacujući društvene amove
koji nas opterećuju. Čitali ili vodili ljubav, moramo biti u stanju da
se izgubimo u onom drugom: sa tim drugim smo – da parafraziram
svetog Jovana od Krsta – isprepleteni: čitalac sa piscem sa čitaocem,
ljubavnik sa ljubavnikom sa ljubavnikom. Jouir de la lecture, „uživanje
u čitanju”, kažu Francuzi, koji postizanje orgazma i uživanje u blaženom
zadovoljstvu izražavaju jednim zajedničkim pojmom.
Alberto Mangel
Toronto, leta 1992.

Ima neke erotike u tim krugovima. To parče kolena, - i ono sledeće...
Skrivena, potajna erotika. Guza se slaže sa krivinama u pozadini. Kao
ona neće, a hoće. Ili možda čak hoće, a u stvari neće. Nije usedelica.
Deluje udato i ima onoliko koliko joj treba. Majka je verovatno. Ima
jedno dete koje već ide u školu i pregrmelo je prvi razred.
Ako
se već slika tako, zašto se slika ako je u braku i ima dete!? Deluje
kao neko ko bi hteo da promeni nešto u životu. Ona se slika tako zato
što joj se može. Hoće da ima neku dozu privlačnosti, da je ženstvena i
da je lepa. Kao da je neka riba koju ne treba muvati, ona je u srećnom
braku. Ima 33 godine, ima dete u školi i srećna je. Njena prva
asocijacija je ajde slikaj me ovako. Ili je verovatnije
fotograf preporučio da tako sedne. Ona brine kako će izgledati ali
otkrivanjem kolena ostavlja nešto slobodno. Malo slobodnog prostora.
Ovo pozadi su marokanski tanjiri. Izgledaju kao nameštaj. Žena koja ima
određen broj godina, a izgleda da ima više zato što vodi određeni tip
života. Ima medaljon u kome drži sliku svoje babe. Perika? Ne to je
njena kosa. Šiškice. Cvetni dizajn haljine. Malo lepši dizajn kućne
haljine. Da ne bude da ima bilo kakvu kućnu haljinu, vidi se da drži do
sebe. Ako neko slučajno dođe, da ona ipak bude spremna. Hoće da bude
poštena. Hoće da ima vedar dizajn haljine. Ova nije neki tip
intelektualca, deluje kao da nije završila fakultet... ili jeste ali se
nije bavila time. Deluje čisto. Recimo završila je farmaciju,
diplomirala ali se ne interesuje za sve lekove kako koji deluje... Ako
joj se javi komšinica, nešto je zaboli, ona se kao unese u priču i
kaže: 'To će ti pomoći samo stavi tri puta dnevno...' Ili: 'Prvi put
popij dve tablete!' Pokazaće se nešto više kao, savetuje malo drugačije
nego što recept kaže! Reći će još malo drugačije samo da pokaže neku
inicijativu, da pokaže da je završila taj fakultet koji se nigde drugde
ne pokazuje osim kad komšinicu zaboli nešto. Ona privremeno ne radi jer
muž dobro zarađuje, a i oko dece je bila dosta angažovana. Vreme je da
počne da radi jer kao nije dobro za ženu da je dugo nezaposlena. A već
joj je malo i dosadno, ona bi da se druži na poslu. Sad razmišlja o
poslu jer je dete već krenulo u školu.
Upadaju u oči
obline na fotografiji. Sve se uklapa. Bitno je da je koleno razgolićeno
taman toliko! I ovaj crni trougao pored kolena koji je malo mističan.
Ispostavlja se da vizuelni efekat pojačava utisak ove fotografije.
Cvetni dizajn haljine je jak, čak nije jasno ni da li je baš kućna.
Nekako kućna je, ali za neke važnije situacije! Kao da je spavala
popodne pa je rešila da taj dan ništa ne radi, obukla to, stavila
nakit, kao sredila se i sad će to veče da provede u kući.
Ove
fotografije su dobre kao crno-bele. Zamišljamo sada boje ove haljine,
kao recimo crveno-zelene cvetne tonove. Da su veliki tanjiri u pozadini
bakarnog tona bilo bi prenaglašeno, ali haljina bi baš zvonila da je u
boji. Bezbojnost doprinosi mirnoći i ženinom sputanom erotizmu. Ona je
svoju erotiku namerno zatvorila. Kao nije laka za prodor, osvojiti je
nije jednostavno. Treba se opet, truditi. Ona se više loži na neke
intelektualne muškarce. Volela bi da je neki muškarac osvoji kao
celokupnu pojavu, i intelektualno. Ne pali se na bilo kakve. Ona bi
volela da ima nekog muža koji je uspešan.
Ne pati od
pedigrea ali ima neki svoj rang ispod koga ne može. Recimo ako bi imala
ćerku savetovala bi je 'ne možeš sa njim jer on nije završio fakultet'.
Da se zna koji je njen rang, ali ne preteruje u tome jer ni ona nije
ambiciozna, skromna je. Ona je sigurna da će jednog dana ipak raditi.
Otvoriće svoju apoteku u kojoj će neko drugi raditi i truditi se, i ona
će kao, ali od toga nema ništa.
Ona voli neke kompletne
muškarce. Da imaju šarma i pameti, neće bilo kog šalabajzera. Da imaju
nešto nedefinisano što ona ne ume da objasni. Možda bi joj se svideo
neki političar, ali trebao bi da bude i intelektualac. Može joj se
svideti i neki nedodirljivi muškarac, kao na primer holivudski glumac.
Ona bi prevarila muža, ali eto nikako da joj se to desi, kao ni posao.[/td][/tr][/table]

Erotika u fotografiji

Lepota obnaženog ljudskog tela umetnicima je odvajkada bila neiscrpan izvor inspiracije - još od antičkog doba, pa kroz vekove, a naravno i danas. Nakon što se u 19. stoleću pojavila fotografija, i taj medij je akt i erotiku prihvatio kao večnu i nezaobilaznu temu. Po nekim opštim pravilima i teoretskim određenjima erotska umetnička fotografija ili jednostavnije rečeno - dobra fotografija, može da izražava ali i podstiče senzualnost, strast, životnu radost, ali i otuđenost, hladnoću i smrt.

Jer, energija libida ujedno je i podsticajna i razorna. Erotska fotografija mora da bude uzbudljiva i na način da ustalasa i isprovocira “duh”. Ako je pak provokacija “ogoljena”, više nije umetnost... Trebalo bi da poseduje i “umnu” dimenziju, da pokrene bujicu misli, ideja i pitanja, ali i nesvesnu dimenziju koju čini ono nešto intuitivno i neobjašnjivo.

Mnogi smatraju da je revoluciju u erotskoj fotografiji napravio Helmut Njutn - ikona umetničke fotografije, ali i persona koja je ovu umetnost dovela na samu ivicu pornografije. Početkom 50-ih godina prošlog veka, kad je počeo da radi za Vogue, šokirao je javnost svojim slobodnim i bitno drugačijim poimanjem erotske fotografije. Konstantno kritikovan, bio je, zapravo, feminist. Voleo je snažne žene sa stavom.
Na pijedestal je stavljao njihovu moć - fotografijom je često beležio ženinu agresivnost (bič i pištolj), ženske (muške) fetiše poput štikli ili erotskog rublja. S druge strane, nije prezao ni od totalnog “ogoljavanja” žene, u smislu prikazivanja njene usamljenosti, otuđenosti, straha i hladnoće…

Da nago ljudsko telo ne mora biti samo predmet seksualne želje, već i objekat umetničkog izraza, pa i struktura sama po sebi, potvrđuje i nekoliko naših fotografa koji su govorili za Status. Umetnicima nije cilj da razgaće i razodenu model, već da ispričaju svoju priču, prikažu lepotu tela i iz onoga ko pozira izvuku senzualnost i energiju kojom zrače.

“Cilj svake umetnosti je da prenese neku poruku. Smatram da se bog sa naučnicima poigrava, a kroz umetnike igra. U tom smislu, mi imamo veću verovatnoću da u nekom trenutku pronađemo nešto... Naučnici su takođe blizu toga, ali njih neko uvek ponovo okrene oko iste stvari, a mi u toj igri nekako imamo bolju perspektivu. Za mene su osobe koje fotografišem ličnosti, ali su mi ipak više modeli za nešto što hoću da kažem.

One, naravno, žele da budu deo poruke koja treba da se prenese i najnormalnije se stavljaju u tu funkciju. Mnogo mi je, dakle, važnije to što bi trebalo da stvorim, nego da li žene koje fotografišem imaju ovakve ili onakve grudi ili zadnjicu. Kad je u pitanju intiman postupak sa čistom namerom, one najnormalnije poziraju i nema nikakvih problema. Jedino ostane njihova prirodna želja da uživaju u svom telu, da se dopadnu nekome sa kim opšte posredno, preko objektiva, fluidom…”, kaže Petar Vujanić.

Nenad Marjanović ističe da modeli znaju da se on bavi fotografijom, a ne njihovim golim telom, te da shvataju da su deo jedne atmosfere. Jer kad radi sve izgleda, maltene, kao da snima film, s tim što to traje samo delić sekunde. “Sa saradnicima uvek pravim scenu za snimanje i kad je napravimo, znamo šta hoćemo. Onda nam je potreban model da iznese to svojim likom. Na taj način izguram neke svoje ideje, a opet pravim nekakve moguće situacije. Ono što radim je moguće videti. Fotografija ne sme da izgleda namešteno.”
Da bi erotika bila umetnost, mora da zadovolji kriterijum subjektivnog. Umetnički erotizam je u svojoj suštini pojedinačan, a trebalo bi, svakako, da ispoljava i autorovu maštovitost i kreativnost. “Umetnost je živa i individualna stvar, i svako ima svoj pristup. Neophodno je da postoji priča koju si zamislio i koju ćeš da slediš. Kao i na filmu, i u fotografiji radiš sa nekom namerom i model dekodiraš u tom pravcu.
Ako, recimo, želim da snimim nešto romantično, upotrebim osobu za koju znam da je duboko u njoj skriven romantik. Tako joj dam prostor da zaista bude ono što jeste, iako to, možda, sakriva od drugih. Da ima alibi da se iskaže kroz tu fotografiju”, priča Mario Bralić.

Naši sagovornici, mahom, fotografišu žene, jer kako vele, one su njihova inspiracija, ali i sredstvo preko kog najbolje mogu da se izraze. Tako Ivan Grlić naglašava da ga žene i erotika pokreću. Kroz njih prezentuje veliki deo sebe. “Žene su mi najbolji mogući jezik pomoću kog se izražavam. To je sad puka kurvinska priča, hteli mi to da priznamo ili ne, ali sve žene se okreću za dobrom ribom. S druge strane, svi muškarci balave na istu. Žene su medij kroz koji mogu da pričam šta god hoću. One su genijalne. Inspiraciju tražim u raznoraznim odnosima sa njima.”

Danilo Cvetanović smatra da ne postoji žensko telo koje je u potpunosti ružno. On uvek pronađe nešto što će ga inspirisati: “Da li je to lepa koža, lepo rame, grudi, zadnjica, lakat, prsti... sve to mi daje inspiraciju da sa tim radim i da taj deo tela iskoristim za ono što želim. Naravno, ukoliko tih elemenata ima više, utoliko je model zahvalniji za fotografisanje. Sa njim možeš da radiš šta hoćeš.”

Mario Bralić je radio i muške aktove, ali napominje da je fotografisanje žena ipak specifično, jer na njih gleda kao na neko bogatstvo i jednostavno ih voli.

Da bi se napravila dobra erotska fotografija, po mišljenju Petra Vujanića, najpre je potrebno da čovek izabere tip osobe, tip ličnosti, estetike, erotičnosti i seksualnosti koji želi da snima. Šta snima - da li ženu, devojku, staricu... Zatim, koju temu snima - da li očaj, čežnju, ljubav, treperenje, zabrinutost, pokidanost, čekanje, neizvesnost, želju…
Na koji način će to da tretira. I najzad, da podesi sebe i svoj zanat i komunikaciju sa modelom. Ako je sve podešeno kako valja, čini se kao da je uzeo luk i strelu, zategao i pustio. Svaki čovek, poput pesme, ima svoj takt i ritam, pa je neophodno i to da se pronađe. Petar kaže da to uspeva gotovo hirurškom preciznošću. Nenad Marjanović ističe da je snimanje fotografija timski rad: “Sam ne bih mogao ništa. Vrlo je važno i da model kog fotografišem odgovara ulozi koju sam mu namenio. Obično su to devojke koje su egzibicionisti, koje se ne stide i koje žive moderan gradski život.

U poslednje vreme sve manje radim sa manekenkama. Modele uglavnom nalazim sam. Ti likovi žive život koji meni odgovara, a umeju i da iznesu ono što tražim od njih, što je veoma bitno. Inače, bez toga nema ništa. Mada, takvih devojaka nema mnogo. Teško bih na selu mogao da pravim takve fotografije. Mislim da me sredina ne bi razumela i da bih dobio neku motku po glavi.”

Nije lako napraviti jasnu granicu između erotske i akt fotografije. One se, neretko, međusobno prepliću. “Nema precizne granice, danas su sve stvari prepletene, a uvek su i bile. Erotski sadržaj je potpuno igra intimnog ogledala. Zapravo, igra s onim što posmatrač vidi. Možemo da govorimo i o tome da akt fotografija postoji i mimo konteksta erotske. Tu, recimo, može da se nađe neki ivičnjak između njih,” objašnjava Petar Vujanić i nastavlja: “Kad se sretnemo sa akt fotografijom prvo nas dočekaju oblici. Fotograf je, na neki način, krotitelj sila kao i slikar, kao i razni drugi umetnici.

On se bavi formom, geometrijom, teksturom, ritmom, perspektivom, površinom, detaljem… Kod žena se praktično najpre vide obline. Da bi te obline delovale lepše, fotograf senkom pravi neki reljef - jedan deo izražava, drugi sakriva. I taj odnos, između svetla i senke, arhetipski je princip skrivenog i otkrivenog. A onda između skrivenog i otkrivenog je polje tajne. U zavisnosti koliko je fotograf vešt, on baratajući senkom koja pada, klizi, miluje, silazi ili dolazi, priča o ženskim oblinama.”

Danilo Cvetanović kaže da je akt fotografija nago telo. Erotika je nešto skriveno ili poluskriveno, nešto, zapravo, što se više otkriva u mašti. Nagoveštaj nečega. “Ako slikam neku devojku, a njoj su ispod suknje provirile tange, ili se pak primeti da ne nosi ništa - to je erotika. Ako je fotografišem sa raširenim nogama, ali je malo zamućeno, to je, takozvana, meka pornografija. A onda, kad se vidi svaka dlačica, to je već pornografija u klasičnom smislu. U svetu se na te stvari gleda drugačije.
U Japanu se, recimo, do pre 15 godina, tvrdom pornografijom smatralo sve gde se vidi stidna dlačica. A ja sam se, recimo, u svojim fotografijama igrao tim površinama, tim svetloćama i tamnoćama, da bih izazvao neki grafizam. U svemu tome je, naravno, uvek postojala mera. Nikad nisam prešao u neukus.”
Svakako, nameće se i pitanje gde je granična linija između erotike i pornografije.

“Smatram da su akt, erotika i porno tri različite stvari. Akt podrazumeva da postoji samo ljudsko telo, a erotika može da bude svašta - od raznih fetišizama (na primer, da fotkam samo prste na nogama), pa do toga da erotično može biti i kad je devojka do grla zakopčana. Pornografija je, pak, ceo jedan koncept života, a ne pristup da l’ se vidi, ili se ne vidi polni organ. U našem društvu u kom je sve srozano i merila vrednosti totalno poremećena, najmanje bi me vređalo da vidim muški ili ženski polni organ. Toliko je gluposti i budalaština, da ti se želudac rotira”, priča Ivan Grlić.

Petar Vujanić, pak, veli da postoje pornografske slike koje mogu da imaju u sebi neku intimnu kategoriju, ukoliko je taj čin intimno snimljen i doživljen. “S druge strane, postoje erotske fotografije na kojima je žena snimljena toliko odvratno, prosečno, jadno i banalizovano, da je i sam karakter snimanja pornografski. Bez obzira na to što je neko hteo da napravi erotsku fotografiju, način tretiranja žene je pornografski. Ne pravim preciznu podelu između toga, nego je imam jasno izraženu u sebi.”

Svi fotografi sa kojima smo razgovarali naglašavaju da se u Srbiji erotska fotografija ne ceni kao umetnost. “Kod nas se fotografija uopšte ne ceni zato što smo primitivna i siromašna zemlja. Bilo koja umetnost, svuda u svetu, pa i kod nas mora da ima nekog mecenu, nekog trgovca, neko mora to i da kupuje, jer ljudi koji se time bave moraju od nečega da žive.

U Srbiji se radije kupuju televizori, nameštaj, skupi automobili ili ne znam ni ja šta, nego da neko uredi stan nekim umetničkim delima. I ako se kupuje, kupuje se nešto što je već vrlo poznato. Paja Jovanović ili nešto tako, a to je već prevaziđeno. Svuda u svetu fotografija ima vrlo značajnu ulogu u umetnosti”, kaže Nenad Marjanović. Petar Vujanić ističe da je naš doživljaj žene, doživljaj sveta, življenja, ljubavi mnogo više okrenut ka kompleksu, nasilju... tako da volimo golu fotografiju.

“Naše tržište verovatno voli da masturbira, ono je zahtevno po tom pitanju. U svakakvim smo konfliktima, živimo vrlo rizično, na ivici egzistencije. Naši porivi jesu bazični, rizični, polunasilni. Takav je Balkan. Akt fotografija tog tipa može da ima neku podršku, neki tržišni rezon. Neka druga suptilnija, nežnija, intimnija fotografija jedino može da ima malu publiku.”

Činjenica je, dakle, da umetnička akt i erotska fotografija kod nas nemaju onoliko publike koliko zaista zaslužuju. Nemali je broj onih koji njihov smisao i suštinu banalizuju. Ali ima i onih koji su kadri i da ih razumeju na pravi način.
Danilo Cvetanović ispričao nam je zanimljivu anegdotu koja se desila kad je jednom prilikom organizovao izložbu. “Svojevremeno sam imao izložbu fotografija u jednoj divnoj galeriji.
S obzirom na to da sam bio izložen velikim troškovima, rešio sam da naplaćujem ulaz. Za sedam dana prodao sam 6.400 ulaznica. Otvaranje je bilo spektakularno - u jednom trenutku se ugasilo svetlo, počela je muzika, a snopovi crvene svetlosti osvetljavali su nagu devojku koja je igrala. U momentu se prekida muzika, pali se belo svetlo, a devojka se kočila. To se ponavljalo nekoliko puta. A simuliralo je fotografisanje.

Kao da kočiš taj trenutak. Raja je masovno dolazila u galeriju, nadajući se da će svaki put tu da bude pomenuti model. Jednog dana iznenada je počeo veliki pljusak, a pored galerije je prolazila jedna žena sa cegerima. Otvorila je vrata i ušla unutra. Videvši da se plaća ulaz rekla mi je: ‘Izvini sinko, ja bih samo da se sklonim od kiše, neću da gledam fotografije, jer ne mogu da uđem, a da ne platim.’ Stane ona tako i demonstrativno okrene leđa da ne gleda u fotografije, da ispoštuje to što nije platila.

Čeka ona, čeka, a kiša nikako da stane. U jednom trenutku se okrene i kaže: ‘Mogu li ja ipak da pogledam fotografije?’ Ja kažem: ‘Naravno’. Krene ona od jedne do druge fotografije i vidi sve gole žene. U momentu stane pored jedne, gleda je, gleda a onda nastavi dalje. Obiđe ceo krug i opet se vrati da pogleda tu fotografiju. E, to je bila moja najbolja fotografija koju inače najviše i volim. Dakle, ne mora čovek ni da zna, ni da bude edukovan, nego, jednostavno da oseća. Ljudi, u suštini, nisu ni svesni koliko osećaju ono što je lepo. Ne moraju to da obrazlože, nisu stručni, ali jednostavno osete.”

Moglo bi se reći da je baš ta lepota bit erotske fotografije. Ali, ne samo lepota ljudskog tela, već i specifične energije, maštovitosti, pa i provokativnosti koja je kadra da isprovocira duh i intelekt onoga ko je posmatra, a samim tim ga i podstakne na razmišljanje. Jer kao što reče Mario Bralić - “fotografisanje, zapravo, jeste davanje i uzimanje duše”...

Anais Nin
EROTIKA KAO LIČNA SLOBODA



Uradila je plastičnu operaciju nosa, negovala španski ples, zavela je sve svoje psihoanalitičare. Bila je ljubavnica i inspiracija Henrija Milera, poznata je po dnevnicima ispunjenim seksom, fantazijama, ispovestima. Bila je ikona feministkinja. Po njoj jedan parfem nosi ime. Anais Nin
Jedni su je obožavali i uzdizali, drugi mrzeli i nipodaštavali. Najzagonetnija je bila njena lična erotika. Anais je u svojim dnevnicima, na granici života i smrti, otkrila da je erotika najličnija ljudska sloboda i da je samo smeli i maštoviti mogu možda doživeti u svoj njenoj duševnotelesnoj sveobuhvatnosti. Anais Nin je objavila 13 tomova dnevnika, 12 romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona feministkinja. Bila je ljubavnica i prijateljica mnogim piscima, kao što su Edmund Vilson, Lorens Darel, a najveća ljubav joj je bio Henri Miler.
Književnica Anais Nin rođena je 21. februara 1903. godine u okolini Pariza. Otac joj je bio Kubanac Hoakin Nin, pijanista i kompozitor, a majka Roza, Kubanka francusko-danskog porekla, pevačica i profesor solo pevanja. Detinjstvo je provela u Evropi, sve dok se njeni roditelji nisu razveli. Majka je nju i dva brata odvela u Barselonu, a potom u Njujork. Grozničavo je počela da piše dnevnik na brodu koji je plovio daleko od Evrope i oca. Imala je samo jedanaest godina.

Literarna strast
Rano se udala za visokog bankarskog činovnika iz dobre porodice Hjua Parkera Gilera, koji je kasnije postao poznat kao Jan Hugo, kada je četrdesetih počeo da snima eksperimentalne filmove i radi umetničke grafike. Do kraja života je živeo od njenih autorskih prava. U Pariz dolaze 1924. godine, gde žive u prelepoj kući, ali Nin ima i svoj studio i s vremena na vreme živi sama na brodu na obali Sene. Ona i Hugo podržavaju avangardne umetnike, među kojima je i Henri Miler, sa kojim Anais započinje ljubavnu aferu i razmenjuju stotine pisama koja su delom i objavljena u romanu Književna strast. Vodi boemski život i počinje sve više i više da piše. Četrdesetih godina ona i Henri pišu erotske i pornografske priče, stranu za dolar, za anonimne kolekcionare. Nin nije želela da objavljuje te priče pod svojim imenom sve do sedamdesetih godina. Jednom je zapisala kako su u Parizu, kada je bila mala, iznajmili stan od nekog Amerikanca koji je imao neobičnu biblioteku: „Čitala sam jednu po jednu knjigu, što je bilo potpuno novo za mene. U Americi nisam čitala erotske priče. Skroz su me obuzele. Bila sam neiskusna pre čitanja, skroz nevina, ali vremenom sam ih sve iščitala i nije bilo ništa što nisam znala o seksu. Na taj način dobila sam diplomu iz erotike."
Po mnogim kritičarima, bila je najbolji ženski pisac erotskih priča. Strasna veza sa Henrijem Milerom uticala je na nju kao ženu i kao pisca. Njeni dnevnici su, takođe, ostavili mnogo otvorenih pitanja o njenoj vezi sa Henrijevom ženom Džun.

Život zove dalje
U godini kada beleži najstrastvenije stranice svoje duboke veze sa Henrijem, koji nikada nije prestao da veruje da je ona zaslužna za njegovo pisanje, uspeva da bude u ljubavnoj vezi sa ostarelim bolesnim ocem. U trećem delu tajnog dnevnika koji je nazvala Vatra Nin opisuje svoje preseljenje u Njujork, ljubav sa Henrijem i strasnu vezu sa Frojdovim učenikom Otom Rankom. I sama je bila psihoanalitičar, ali je nerado radila sa pacijentima. Njeno interesovanje za psihoanalizu raste, ali uskoro napušta Ranka. „Želim da budem svet za sebe... osećam da mogu igrati sve uloge", i vraća se u Pariz Hugu i Henriju. U Parizu ponovo buja njeno nezadovoljstvo i kreće u novu potragu: „Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje." Lek za svoje razočaranje nalazi u Peruancu Gonzolu Moru koji joj se udvara na španskom, kako ona kaže „jezikom moje krvi", i vodi je do novih visina. „Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima." Anais priča priču o ženi koja pokušava da se otkrije i oslobodi seksualno, umetnički i emocionalno, nastavlja priču o aferi koja će trajati ceo njen život: „Dnevnik je moj svet, moj ego... neću se više sramotiti zbog njega." O ovom dnevniku kritičari pišu - Samo jedna stranica ovog, možda najpoznatijeg svetskog dnevnika sadrži više seksa, melodrame, fantazije, ispovesti i opservacija od većine romana i više razotkriva ljudsku prirodu koju mi uporno prikrivamo...

Grabljiva lažljivica
Za dve svoje knjige proze Pod staklenim zvonom i Kolaži rekla je da ne bi izmenila ni reč u njima. Pod staklenim zvonom je štampala u ručnoj štampariji jer je to bio jedini način da se objavi. Svi su je hrabrili da objavi dnevnike, ali dugo je odbijala sve dok je potpuno beznađe nije nateralo na to. Mnogi poznavaoci kažu da je bila manipulator. Njeni dnevnici su privukli izuzetnu pažnju, delimično zato što su beležili seksualnu nezasitost, uključujući njena iskustva sa ženama. Mada dvosmislenost prekriva njene odnose sa ženama - pojedini biografi je opisuju kao grabljivu lažljivicu koja je izmislila puno toga u dnevnicima o svom životu. Nin se slavi zbog njenih opisa ženske seksualnosti na potpuno nov način.
Posle turbulentnih godina, živi na relaciji Los Anđeles - Njujork, između Huga i Ruperta, ljubavi i prijatelja. Godine 1947, u svojoj 44, udaje se za arhitektu Ruperta, koji je od nje bio mlađi 16 godina. Umrla je 14. januara 1977. godine u Kaliforniji od raka. Njen pepeo razvejan je zalivom Los Anđelesa. Interesantno je da njen mlađi, drugi muž ispunjava poslednju želju starijeg, prvog muža i razvejava njegov posmrtni prah sa istog mesta kao i njen.