Gazda Rade i njegovi stanari-Vlastimir Gligorijević

Cinik je čovek koji svemu zna cenu, a ničemu vrednost.
Oscar Willde

Živko Lazić, 60 godina, čovek koji voli da radi u svoju korist, makar i na sopstvenu štetu.
Slavica Lazić, Živkova žena. Ne žali se na svoju sudbinu, jer je njena sudbina, sudbina njenog muža. Skoro.
Slaviša Lazić, Živkov sin. Dovoljno mlad, ali nedovoljno odlučan.
Anđela Lazić, Živkova ćerka, ima devet godina. Lepa i pametna.
Jovica Lazić, Živkov brat. Ko će kome nego svoj svome...
Rade Maričić, 40 godina. Uvek spreman na prevaru, pa makar nemao ništa od toga. Živi na Zvezdari i izdaje sobe.
LJubica Maričić, veruje u ljubav na prvi pogled...
Aleksandar Maričić, nekadašnji Radetov stric.
Stevan, student sa malo para, i mnogo živaca.
Marica, lepa, pametna, ali piše pripovetke...
Sveta, od naroda omražen.
Mihajlo, od naroda omražen.
Radmilo, misli da je Živko dobar čovek.
Gorčin, predstaviće vam se sam.
Inspektor Stošić, mlad i ambiciozan, nije u srodstvu sa LJubišom Stošićem.
Tajanstveni neznanac, neznanac o kojem ne znamo ništa, dok nešto ne saznamo.
Nepoznato lice u prolazu, zna on kuda je krenuo.
Novi partijski funkcioner, postojan i odlučan.
Komšija, nesretni komšija.

(Radnja ove drame se odvija krajem osamdesetih godina, kada je došlo do političkih promena u Srbiji. Te istorijske promene su uticale na sudbine ljudi, pre svega na Kosovu i Metohiji. Istoričari su zabeležili ličnosti koje su postojale, a mi ćemo ovde da brinemo o onima koji nisu postojali, ali su, zasigurno, u stvarnom životu imali “dvojnike”, odnosno ljude slične sebi. Dešavaju im se događaji inspirisani istinitim zbivanjima. Ipak, nisam ja izmislio baš sve likove. Neki postoje; možda su nešto drugačji nego što su u ovoj drami, ali da u životu nisu takvi, kakvi su zaista, ni u ovoj drami ne bi bili onakvi kakvi su u njoj. Počinjemo u Prištini, rodnom mestu nekih likova, pa se selimo u Beograd, rodnom mestu nekih drugih likova. Izgleda da svi putevi iz Prištine, vode ka Beogradu...)

1. DEO

(Radnja se odigrava u velikom stanu, veoma luksuzno opremljenom. U desnom uglu se nalazi šank nalik onima u kafićima. Devojčica se igra loptom, u jednom momentu stane kod kreveta na kojem leži Živko i čita novine. Živko je čovek nižeg rasta, proćelav, i uvek obučen u lepo ispeglano odelo sa kravatom. Tu je i Slavica koja nešto pegla. Trenutno smo u Prištini.)
(Živko, Slavica, Anđela.)
ANĐELA: Mama, je l’ stvarno da je tata izdajnik?
SLAVICA: To najbolje pitaj tatu, on se u to najbolje razume.
ŽIVKO: Ko te to naučio?!( Iz ležećeg položaja prelazi u sedeći.) Marš u sobu! Nećeš ti meni ove godine na more. Naređala tamo sve jedinice, i gura nos tamo gde mu nije mesto!
SLAVICA: Ćerka ti je najbolja učenica u razredu.
ŽIVKO: Pa šta ako je najbolja. Za kaznu ove godine ne može na more!
ANĐELA: Ali tata...
ŽIVKO (ustaje i nervozno šeta): Ali nemoj to da te brine, nećeš moći ni kod babe ni kod dede. E tako, da znaš.
SLAVICA: Živko, nije ti dete krivo... Čula je od drugih, pa pita...
ANĐELA: Ali tata, ja i ne znam šta je to izdajnik. Samo pitam jer me svi zavitlavaju: “Izdajica, izdajica”!
ŽIVKO: Balavurdija! To su od roditelja čuli. Deca su im raspasana banda, a meni nešto prebacuju. Poslednji put su kidisali na Slavišu; svi pobegli sa časa, a samo on ostao, i njemu su rekli da je izdajica! A samo se on usudio da ostane. (Anđela se vraća igri, i nešto pevuši.)
SLAVICA: Ti si ga tako vaspitao. Da se izdvaja od druge dece.
ŽIVKO: Normalno da treba da se izdvaja od takve dece. I ja sam se uvek izdvajao, pa sam zato i dogurao do najviših funkcija na Kosovu. Uvek sam ja ispaštao zbog bandita. ( Napravi par koraka pa zastane.) Kad sam bio u vojsci, jedan je vojnik pobeg’o u grad; i jedino sam ja imao hrabrosti da to kažem kapetanu. Svi su drugi ćutali k’o kurve. I, umesto da mi se zahvale, da ne bi svi odgovarali zbog jedne pobegulje- oni su me ćebovali. ‘Teli da me tuku dok se ne ućutkam, al’ što su me više tukli, to sam više vikao, i oni stadoše… Jednog dana kad budem umro, umreću od tih batina…
SLAVICA: Ta tvoja logika te i dovela da te svuda prozivaju i blate. Uskoro će i mitinzi na kojima će da uzvikuju tvoje ime, i traže ostavku.
ŽIVKO: Ja sam zadovoljan koliko sam postig’o u životu; od siromašnog čobanina sam dogurao do najviših funkcija. Ponosan sam na to. Prvo sam bio odgovoran za ovce, a onda za ljude. I mogu da ti kažem, da mi je sa ovcama bilo- mnogo lakše!
SLAVICA: Naravno. To ti ovaj narod sada i zamera, što si bio gde si bio, i što si radio što si radio. Sad ništa ne može da te opere.
ŽIVKO: I ti se sad stavljaš na stranu onih koji govore da sam prodana duša. Neka sam prodana duša. ( Levom rukom pokazuje dva prsta.) Ali zato imam dva stana,( spušta levu ruku, podiže desnu i pokazuje dva prsta) i dve vikendice. I mercedesa. Zato mene ljudi ne vole.
SLAVICA: Između ostalog, i zato.
ŽIVKO: Ovakvih kao što sam ja, ima mnogo, samo se retko sreću, jer su u gomili. Ja sam na funkciji, i svi to vide. Meni se ukazala prilika, i ja sam je iskoristio. Ne kajem se zbog toga.
SLAVICA: Ne kaješ se, ali je veliko pitanje šta će biti sa nama.
ŽIVKO: Šta ima da bude. Ja sam snalažljiv čovek, i uvek ću da uradim ono što je najbolje za mene. Ja sam uvek tako radio... (Živko se relativno spkojno vraća na krevet, počinje da čita novine, sve dok Anđela nije počela da zviždi neku patriotsku pesmu, kada ponovo ustaje.) Je li mala, koju ti to pesmu pevaš? Gde si ti to naučila?!
SLAVICA: Gde bi dete naučilo nego u školi...
ANĐELA: U školi tata.
ŽIVKO: U školi. Od dece! Deca kući nauče od roditelja, onda pevaju u školi; umesto da nešto nauče, oni postaju državni neprijatelji! Moraću ja da proverim koji su to roditelji.
ANĐELA: Ma nije tata, to sad svi pevaju!
ŽIVKO: Slušaj Anđela, sledeći put kad budu pevali, ti odmah dođi kući, a ja ću da ti opravdam časove. A ovo što si zviždala, nikom ništa... ali više neću da te čujem! ( Legne, i nastavi da čita novine.)
ANĐELA: Jasno...

II DEO



(Sada smo u Beogradu. Rade otključava vrata, i pokazuje sobu Stevanu, svom potencijalnom podstanaru. Soba se nalazi na gornjem spratu pomoćne zgradice. Soba ima tri dotrajala kreveta, improvizovan sto, jedan kredenac, i peć na drva.)
(Rade, Stevan.)
RADE: Eto, to je ta soba. (Stevan uzdržano posmatra ono što vidi.)
STEVAN: Kao prvo, gde je toalet? Rekli ste da na spratu postoji toalet.
RADE: Rek’o sam je l’. Pa vidiš, nema baš na ovom spratu, ali ima ispred kuće... To je manje-više isto... A možeš i kod mene da koristiš toalet.
STEVAN: Dobro, nema toaleta, ali nema ni prozora. Za kupatilo mogu da dođem kod vas, ali ne mogu za prozor. Prozor mi treba ovde.
RADE: Kako si odma’ primetio da nema prozora? Pa sve sobe imaju prozore... Znaš zašto nisam hteo da ova soba ima prozor? Zato što je ovde kod komšije, za novu godinu u toku pucnjave, kroz prozor, ubijen čovek. Pošto moje stanare ne odvajam od moje dece, ne želim da im se nešto desi. Soba nema prozor, ali zato ima sve ostalo...
STEVAN: A gde je grejalica? Kako ću bez grejalice?
RADE: Pa... Evo ga proleće samo što nije... Možeš ponekad i neko drvo da založiš... Ja ti zavidim, ja moram da ložim jer imam reumu... Kod mene je vruće, da padneš u nesvest. U hladnom je zdravije...
STEVAN: Zdravije dok se ne razboliš...
RADE( sa tobožnjom brigom): Ma nećeš da se razboliš... Evo ga proleće. Slažem se, dešava se... (Malo iznervirano, pa stoga drsko i istovremeno ironično.) Evo, jedan čovek je umro, pa mu ništa nije bilo! Mog’o je i od vrućine da umre. Ovde kod komšije je jedan čovek izgoreo. Zaspao, nije isključio grejalicu, i- izgoreo! To kod mene ne može da se desi.
STEVAN: Vidim. A tri kreveta?...
RADE: Tri... A. Pa eto možda će nekad da ti dođe devojka. Ja mojim stanarima dozvoljavam sve. Ovde možeš da jedeš, da piješ, možeš i da pušiš... Ja kao gazda nimalo nisam strog.
STEVAN: A telefon?
RADE (snishodljivo): Za telefon ti nisam rek’o da ga imam.
STEVAN: Znam, ali da li ću moći ponekad da se poslužim sa vašim?
RADE: Ma kako ne može, to je sitnica. Videću sa ocem koliko će to da te košta. Ti si mi baš simpatičan momak, ovde ne može svako da stanuje...
STEVAN: Dobro. Platiću za mesec dana, a posle videćemo.
RADE (oduševljeno): Baš mi je milo! ’Ajde da popijemo po jednu rakiju...

III DEO



(Živko, Sveta, Mihajlo.)
(Čuje se zvono, Živko otvara vrata. Ulaze Mihajlo i Sveta. Odmah sednu na kožni trosed. Izgledaju zabrinuto, govore vrlo oprezno, čas normalno, čas gotovo šapatom, sve u strahu da neko ne čuje. Približno su Živkovog starosnog doba. )
MIHAJLO: Živko brate, znaš zašto smo došli.
ŽIVKO: Uh. Ne smem ni da pomislim. Ko zna kakve vesti nosite.
SVETA: Za nas više nema dobrih vesti...
ŽIVKO: Skuvao bih vam kafu ako hoćete?
MIHAJLO: Ne.
SVETA: Ni ja neću.
ŽIVKO: Da vas ponudim po čašicu viskija, al’ ne mogu da naspem... tresu mi se ruke.
SVETA: Meni klecaju kolena, daj ja ću... . (Ustaje i uzima iz bifea flašu viskija. Prvo sipa sebi, i popije na iskap, pa odmah sipa Mihajlu i Živku, pa ponovo sebi.)
ŽIVKO: Pričajte.
MIHAJLO: Živko, vidiš kako su krenule stvari. Narod traži da nas skinu sa funkcija. Pričaju o nama sve najgore. Sve onako kako je bilo, pa zvuči, ne daj bože... Sve znaju.
SVETA: Počeli da se skupljaju. Lično sam svojim ušima čuo, kad je jedan viknuo: “Dole Živko Lazić”!
ŽIVKO (uplašeno): I? Šta su uradili ostali? (Živko nadalje često maramicom briše znoj sa čela.)
SVETA: Ostali su viknuli za njim: “Dole”!
ŽIVKO (pokušava da se ohrabri): U, majku mu... pa možda ne misle baš na mene? Da, sigurno ne misle na mene... Nisam ja jedini Živko Lazić...
MIHAJLO: A, ne, onda su vikali: “LJigavac, hoštapler”...
ŽIVKO: Pa što milicija ne zabrani te demonstracije? Ja ću lično da zovem načelnika!
SVETA: A, ne, ne vredi. Ovo su spontane demonstracije. Tako ih zovu ovi što su ih organizovali... Razumeš u čemu je stvar? Sve je više ljudi...
MIHAJLO: Gotovo je sa nama.
ŽIVKO: Sipaj mi čašicu. (Popije na iskap. Pa prstom pokzuje da mu naspe drugu).
MIHAJLO: Izgleda da sve organizuju ovi odozgo. Sad je na nas doš’o red. Dosadili smo narodu, i što je najgore, (šapatom) kažu da smo izdajnici. Kažu da smo izdali interes našeg naroda na Kosovu. Razumeš na šta misle?
ŽIVKO: Razumem. Da smo šurovali sa separatistima. I šta narod hoće?
MIHAJLO: Oni, najglasniji, traže... da nas obese. Da visimo u centru grada za primer.
ŽIVKO (sablažnjen): Ali zašto? Ja sam samo radio ono što su drugi odlučivali. Sad od mene ‘oće da naprave nekoga ko sam donosi odluke i odlučuje. To nije fer!
SVETA: Pa jeste, u pravu si, i mi to kažemo. Ali ovi smatraju da smo lično odgovorni za tolerisanje neprijateljske politike, u okviru pokrajine.
ŽIVKO: Pa možda smo pomalo i odgovorni... Možda smo mogli da sprečimo to... to što smo radili... Mislim... što smo trebali da radimo, a nismo...
SVETA: To i kažu. Da nismo radili.
ŽIVKO: Pa šta ćemo sad?
SVETA: Mi predlažemo bekstvo.
ŽIVKO: To je kukavički. Ja ću da se zaključam u stanu, i neću nigde da izlazim.
MIHAJLO: Mi ćemo, da bežimo.
ŽIVKO: Mislite da je dotle došlo?
MIHAJLO: Mislimo. Pašćemo s vlasti, postaćemo obični građani, a ovi novi će da kopaju po prošlosti...
ŽIVKO: I gde biste vi bežali?
MIHAJLO: U inostranstvo.
ŽIVKO: Meni ne pada na pamet da bežim. Ja sam čist k’o suza. Sve što sam stek’o, dobio sam od ove države. Ako neko sumnja u to, neka se obrati policiji.
SVETA: To će i da urade, samo da nas se potpuno otarase!
MIHAJLO: Nećemo smeti ni na ulici da se pojavimo.
ŽIVKO: Misliš da je opasno?
MIHAJLO: Vrlo opasno. Može glava da se izgubi.
ŽIVKO: Uh, majku mu. Možda je bolje da se sam odma’ ubijem, nego da tamo rizikujem... život? Doduše...
SVETA: Najbolje da bežimo.
ŽIVKO: Ja se nadam da ovi novi neće da budu tolika đubrad, pa da nam rade... Hvala na predlogu, ovde sam. Bar za sada.
SVETA: Dobro Živko, puno sreće.
ŽIVKO: Puno sreće vama. (Grle se i ljube.)
MIHAJLO (samo što ne zaplače): Šta nas snađe dođavola! Pa šta smo mi krivi, mi smo mislili da ćemo da vladamo... dok smo živi...
ŽIVKO: Javite se ... (Živko ukočeno, poluotvorenih usta, gleda nepomično u kolege koji odlaze. Zatvara vrata i naslanja se leđima na njih.)

IV DEO



(Stevan, Rade.)
(Stevan zvoni, Rade otvara vrata.)
RADE (sav usplahiren.): Oo, zdravo momče! ’Ajde uđi.
STEVAN (ulazi u predsoblje): Rade, razmišljao sam, verovatno ću da odem od tebe, pa da ti najavim da možeš da tražiš drugog stanara.
RADE (pomalo uplašeno): Ali zašto? Ja bih baš voleo da ti ostaneš. Ti si mi nekako najdraži. Mnogo si skroman. Fin. Ja te ne izdvajam od moje dece... Znaš, ovde ne može svako da živi.
STEVAN: Hm. Primetio sam, ovde žive samo ljudi koji nemaju gde.
RADE: Ma nemoj da si na kraj srca! Uđi Stevane, uđi... (Stevan ulazi u sobu.) Ja ovde držim stanare zato što volim ljude. A kad vidim da se vi, moji stanari, družite, meni srce zaigra. Ja vas volim, vi ste moji stanari.
STEVAN (nelagodno se smeška): Ipak, ovde su loši uslovi. Hladno je...
RADE: Evo, od danas možeš da koristiš grejalicu. Ja ću da ti je dam. Iako je zima, iako će da vuče struju, ja ću da ti dam. Evo, sad ću da pitam oca šta on kaže. (Odlazi na sprat, i vraća se za tri minuta.Govori ushićeno.) Uspeli smo, otac se složio! Možeš da koristiš grejalicu, ali da plaćaš posebno.
STEVAN: Da plaćam posebno?
RADE: Da, moj otac je prvo rek’o: “Ne dolazi u obzir da koristi grejalicu”! A ja sam mu onda rek’o: “Neće moji stanari da se smrzavaju, makar plaćali pesto maraka mesečno”!
STEVAN: Koliko?! Pa toliko ne mogu da potrošim ni za šest meseci.
RADE: Ne, ne kažem da ti plaćaš toliko, ja sam to njemu da ga smekšam... Ti ćeš da plaćaš trista maraka...
STEVAN: Najbolje da izračunamo potrošenu struju, pa da plaćam deo.
RADE: Dogovoreno! (Prijateljski preti prstom.) I da znaš da neću da ti dozvolim da odeš. Koliko si do sad plaćao? Osamdeset maraka?
STEVAN: Da.
RADE: E, od sad ćeš da plaćaš šezdeset! Je l’ dogovoreno? Ali to mora da ostane između nas. Svi drugi plaćaju više, kunem ti se!
STEVAN: Pa... Dogovoreno. Ali da me više ne premeštaš iz sobe u sobu.
RADE: Ma nema problema, sve ćemo da sredimo. Ima neki dođu odma’ prvog dana traže sve da imaju; i struju, i vodu, i... sve! E pa ne može to tako sve odjednom! Ja dajem sve od sebe, al’ treba malo strpljenja...Ja ovde gradim još jednu zgradicu...Vidite i sami... Veruj mi, da mogu, ja bih ti naplaćivao još manje!
STEVAN: Ne sumnjam.

V DEO



(Živko, Jovica.)
(Živkov brat Jovica ulazi u stan, vidno neraspoložen, prosto ne zna kako da se ponaša.)
ŽIVKO: Gde si Jovice brate mili, konačno da dođe neko kome mogu da verujem. Znaš li koliko mi znači tvoja podrška. Svi su se okomili na mene. Znaš, sad pričaju da sam izdajnik...
JOVICA (trudi se da bude jak): Živko...
ŽIVKO: Sedi brate, odmori. Šta ćeš da popiješ?
JOVICA: Neću ništa.
ŽIVKO: Kako si mi ti?
JOVICA: Dobro. Znaš, prošli put kad sam doš’o, hteo sam da ti kažem... Pa nisam smog’o snage.
ŽIVKO: Primetio sam da si bio nervozan. Pa nije ti lako, brat ti je u nevolji.
JOVICA: Živko, reći ću ti otvoreno: ja sam doš’o da ti kažem, da ću da te se odreknem preko novina.
ŽIVKO (ohlađen): Odrekneš?
JOVICA: Da.
ŽIVKO: Ako je zato što te letos nisam pozvao na more...
JOVICA: Ma ne. Odričem te se zbog tvoje prljave političke prošlosti.
ŽIVKO: Ti to ozbiljno? Do juče je sve bilo u redu... Od kad tebi smeta moja prošlost?
JOVICA: Oduvek, Živko, oduvek. Od kako si uš’o u politiku, i postao funkcioner.
ŽIVKO( još uvek nesvestan ozbiljnosti Jovicinih reči): Ti misliš da je meni bilo lako da budem funkcioner. E, moj Jovice. Kad si funkcioner moraš da piješ i da jedeš džabe, da živiš raskošno, a ljudi zlobni i zavidni, ne mogu da oproste. Ne mogu to da gledaju, pa te mrze iz dna duše. Ne može svako da bude funkcioner. To je velika odgovornost.
JOVICA: Živko, ja znam da je najteže shvatiti grešku onda kada je pravimo...
ŽIVKO: Nisam ja napravio nikakvu grešku. Ja sam lepo proživeo ovih dvadeset pet godina. Pričaju da sam pojeo sve ovce sa Šar-planine, i nije mi žao. To je tačno. Zar tolike ovce neko drugi da pojede?!A?
JOVICA: Živko, ne shvataš šta si uradio. Uozbilji se čoveče!
ŽIVKO: Ja sam uspeo u životu. Ja sam obezbedio moju porodicu. I žao mi je što se nisam u životu još više provodio. Ti znaš da je ona baba vračara, nas Laziće proklela da ne živimo duže od sto godina. I stvarno, još niko nije pregurao stotu! Zato treba uživati u životu.
JOVICA: Ama čoveče, u tome i jeste problem! Ti si uživao i obezbedio se, a neprijatelj je rovario. Ti si šurovao sa njima!
ŽIVKO: A šta sam mogao sam. Ovo su teška vremena. I bez mene bi oni uspeli. Ja nisam ništa radio Ja nisam nizašta odgovoran.
JOVICA (dere se): Pa o tome ti i pričam čoveče! Takvi kao što si ti su omogućili da separatisti postignu koliko su postigli! ( Odjednom spusti ton, i možda nesvesno, sa prizvukom pretnje izgovori.) Sad je došao čas da se odgovara.
ŽIVKO (odjednom se ukipi, i malo isturi glavu): Nemam ja šta da odgovaram. Ne mogu ja da ispravljam istorijske događaje. Ja sam morao da obezbedim porodicu za ceo život. Lako je tebi... ti si zadovoljan i kad imaš sve što ti treba... Ja nisam nikada tako razmišljao. Šta ako sutra izbije rat! Nemaš dzak brašna u rezervi! (Trudi se da deluje autoritativno.) I ne deri se na mene, znaš ti ko sam ja? Ja sam Živko Lazić!
JOVICA: Ti si uvek bio halapljiv. (Zvanično.) Evo, doneo sam ti spisak ljudi koji te se odriču. (Vadi naočare da pročita.)
ŽIVKO( okreće glavu, ne želi ni da vidi papir sa spiskom): Ne čitaj! Reci svima koji me se odriču, da su me razočarali , i kao ljudi, i kao komunisti. Čim se oni mene odriču, ima tu nešto... nešto njima smeta, nešto im je krivo...
JOVICA: Znaš kako je govorio naš otac: “Ako ti jave da te je prijatelj izdao, a ti odmah poveruješ u to, to znači da mu nikad nisi ni verovao.”
ŽIVKO: Da. Da znaš da im nisam verovao. Nikome. Ali ti si meni brat. (Govori strogo, i preti prstom.) I ti me se odričeš, a tebi sam verovao.
JOVICA: Tvoj obraz ništa više ne može da spasi, ali može moj. A to je ovo što ću da uradim.
ŽIVKO: Jovice, šta da ti kažem. Nisam to očekivao od tebe. Najviše mi smeta što me se ne odričeš k’o kurva, iza leđa- tako bi mi bilo lakše- nego pošteno, otvoreno. Gledaš me u oči, i pričaš mi sve to. Nisam zaslužio da mi u oči tako govoriš.
JOVICA: Jedino ovako, mogu da sa sebe skinem žig koji bi’ nosio. Ja sam uvek bio pošten čovek, i ne želim da me poistovećuju sa tobom. Pred tobom sam čist, jer za razliku od većine, nikad ništa nisam od tebe tražio.
ŽIVKO: Razumem te. Trenutno ne osećam ništa. Ali ako te budem zamrzeo zbog ovoga, niko neće da te mrzi kao ja. Brat je jedan.
JOVICA: Oprosti mi. (Odjednom ubrzano polazi ka vratima.)
ŽIVKO: Nemoj bar deci da braniš da dolaze! (Jovica samo odmahne rukom, i ode, Živko nešto mumla, kao da priča sam sa sobom.)

VI DEO



(Rade, Stevan, LJubica.)
(Rade lupa na vrata kod Stevana, oko dvadeset časova.)
RADE: Stevane, Stevane...
STEVAN: Rade, učim nešto...
RADE: ’Ajde molim te, da mi pomogneš da istovarim neka drva. ’Ajde budi drug... (Stevan nevoljno ustaje, Rade ga odvodi do garaže ispred koje su nabacana drva. Najpre obojica utovaruju drva u garažu, a onda se Rade pomeri sa strane, i zapali cigaretu, a Stevan i dalje ubacuje. Stevan ubacuje i poslednje drvo.) Stevane, upadaj u kola!
STEVAN: Gde ćemo?
RADE: Upadaj! (Ulaze u kola, i kreću. Vrlo srdačno.) Kako si mi ti Stevane?
STEVAN: Nije loše... A gde idemo?
RADE: Stevane, moram da ti priznam, ti si se meni odma’ dopao, na prvi pogled... Ja s tobom imam ozbiljne namere.
STEVAN: Kakve namere?
RADE: Videćeš, ona je prava domaćica. Zna sve da radi. A ako ti bude pravila probleme, samo se meni obrati...
STEVAN: Ko “ona”? Rade, vrati me nazad.
RADE: Vratiću te, ali prvo moramo da odemo do sela. Ti si izgleda stidljiv, to ne valja za muškarca. Ja se nikad u životu nisam stidio...
STEVAN: Šta pričaš bre Rade, kakvo selo kakvi bakrači, ne znam o čemu se uopšte radi ovde.
RADE: Evo reći ću ti, samo molim te nemoj da mi se zahvaljuješ; odlučio sam da ti dam moju kćer za ženu. (Stevan pokušava da nešto kaže, ali ga Rade nadjačava, i govori autoritativno.) Samo molim te nemoj da kažeš da ne možeš da pristaneš da oženiš devojku koju ne poznaješ, jer ni ona tebe nije videla, pa je pristalala da se uda za tebe. Jer ni ona ne bi pristala da se uda za bilo koga. Ja sam joj rek’o sve najbolje o tebi. Odneo sam joj tvoju fotografiju, da te prvo vidi...
STEVAN: Rade, pa to je smešno i ludo...
RADE: Kad budeš video kako održava domaćinstvo! Da vidiš kako gaji kokoške... Pusti ti ove današnje, to ti je sve od danas do sutra! Ja sam primetio da se i ti slabo snalaziš po tom pitanju, i rešio da vas upoznam...
STEVAN: Rade stani, ovo je zabuna. Molim te vrati me nazad! (Rade počinje glasno da peva.) Rade! Rade! (On peva i dalje kao da ništa ne čuje. Nakon izvesnog vremena stižu u selo, i dolaze do određene kuće. Vrata otvara oniža, prilično mršava, moramo priznati ružnjikava devojka.)
LJUBICA: Zdravo tata. Dobar dan.
RADE: Zdravo, anđele moj! (Upoznaje ih.) Sedi Stevane. (Govori mu tiho, da Ljubica ne čuje.) Rek’o sam ti da će da ti se dopadne. I drugi su se zaljubili...
LJUBICA: Kakvu kafu pijete?
STEVAN (kipti od nelagodnosti): Bilo kakvu. Slađu.
RADE: Ona kad stavi srednju-ispadne slatka! Sve joj ide od ruke. Vidiš ovaj goblen? Ona ga je vezla! (LJubica odlazi u kuhinju kuva kafe na električnom kuvalu. Za to vreme Rade pevuši, a Stevan gleda u stranu.) Sad samo još ti njoj da se dopadneš. (Tapše ga po ramenu.) Držim ti palčeve. Pazi šta pričaš pred njom, inače propade stvar. (LJubica prinosi kafe.) Aa, evo stiže kafica. (LJubica seda preko puta Stevana, Rade pokušava da šapne kćeri da nešto priupita Stevana.)
LJUBICA: Odakle si?
STEVAN: Iz Medveđe.
RADE: Iz Medveđe. Kaži kakvu kafu kuva. Eto, spremiće i neku malu večeru, imam i vince...
STEVAN: Ne, Rade. Idemo. (Ispija kafu do kraja. Ustaje i odlazi.) Do viđenja. (Rade polazi za njim.)
RADE: Stevane, jesi li ti normalan... Ne može to tako! Šta je sad bilo, ne sviđa ti se kobajagi...
STEVAN: Rade... Idemo.
RADE: ’Oćeš ti da se ženiš ili nećeš? (Stevan otvara vrata i ulazi u kola.) Čekaj da vidiš dvorište... Čekaj majka mu stara! Ne morate odmah da se venčate, prvo večerajte!...Upoznajte se! E ljudi moji, šta ’oće ova današnja omladina. Razmisli dobro, neću da ti pružim još jednu priliku?
STEVAN: Vozi.
RADE: Razočarao si me. Nisam to očekivao od tebe, ovo ti ozbiljno kažem. Ja ti ukazujem poverenje, a ti.... A i ona sada sigurno plače, kako si tako bezosećajan...
STEVAN: Vozi!

VII DEO



(Živko, Slavica, Anđela.)
(Živko i Slavica gledaju televiziju, Anđela se igra sa lastižom. Sa ulice se čuje brujanje mase.)
ŽIVKO: Kakva je ovo galama?
ANĐELA: Mama, vidi koliko ih je!
ŽIVKO (ustaje, stavlja ruke u džepove, i nervozno šeta po sobi): To su ovi što traže da me smene. Banda!
SLAVICA: To je narod koji traži slobodu, druže Laziću!
ŽIVKO: Traže slobodu. Vidiš ti kako je sebičan taj narod, traže da ja podnesem ostavku, da bi oni bili slobodni. Jesam im ja kriv što nisu slobodni?
SLAVICA: Znaš ti dobro zašto oni nisu slobodni. (Začuje se neka nacionalna pesma.)
ŽIVKO: Šta ovi pevaju? Pa oni pevaju nacionalističke pesme. Pa to je zabranjeno! Ovo su neprijateljske demonstracije!
SLAVICA: Ne, ovo su demonstracije protiv neprijatelja!
ŽIVKO (drži se na odstojanju od prozora): Sve ih treba pohapsiti. Sve ću da ih prijavim ! Vidi samo da nema neko poznat, da prijavim prvo njega...
SLAVICA: Ti nisi svestan šta se događa. Kome da prijaviš ovaj narod? Dolazi novo vreme sa novim ljudima. Ističe vreme takvima kao što si ti i tvoji pajtaši.
ŽIVKO: Ne, moje vreme tek dolazi. (Živko se primiče telefonu.) Videćeš, ako mene poslušaju, sve će srećno da se završi: ta banda će da dobije batine, a mene će da nagrade. Ja ću onda da obećam bolje sutra, pa će i neprijatelj da bude zatečen. Odmah ću da okrenem Miška... ‘Alo, lutko, daj mi Miška , Živko Lazić ovde... Miško, šta čekaš majku mu, vidiš da je ovaj narod potpuno poludeo, počeo da traži nekakvu slobodu... što ne kreneš palicom? Nećete tako da reagujete?... A što? Sada duvaju drugi vetrovi... A to je znači... Stani Miško, ja sam mislio da si ti pravi komunista, a ti se stavljaš na stranu ove rulje! (Sa čuđenjem.) Nije rulja nego narod? Ooo... Vidi Miško, ti i ja smo u istim govnima... Ti nisi kompromitovan kao ja? Znam da nisi... Jeste, jeste, sad si ponosan. Onda izađi na ulicu, i otvoreno pokaži ko si! (Živko zalupi slušalicu.)
SLAVICA: Izgleda da ti prijatelji okreću leđa.
ŽIVKO: Nije mi on ni bio prijatelj... Samo mi treba policija... (U tom momentu Slavica izlazi na terasu, a za njom i Anđela. Slavica počinje da maše demonstrantima, Anđela kad to vidi poče za njom.)
ŽIVKO (uplašeno i preneraženo): Šta to radiš crna ženo?! Anđela ulazi!
ANĐELA: Pusti me tata, ’oću da gledam!
ŽIVKO: Ulazi kad ti kažem! (Živko izlazi na terasu, da ih uvuče u sobu, ali ne uspeva, pa i on počinje da maše kako ga ne bi prepoznali.) Anđela marš u sobu! (Mašu još desetak sekundi, Anđela ulazi u sobu a za njom i Slavica.)
ANĐELA: Što mi ne daš da gledam?
ŽIVKO: Jeste li vi normalni?! Mogli su da me prepoznaju, da dođu gore i pretuku nas. Ili,ili, još gore, da... da pretuku samo mene... mene bi ubili... ubili bi me... Mogli su i prozore da razbiju...
SLAVICA: Morala sam da se olakšam. Svi smo ovo čekali godinama.
ŽIVKO: Tebi ništa nije falilo! Nego si nezahvalna. Što nisi na ulicu izašla?...
SLAVICA: Izaći ću ako treba!

VIII DEO



(Stevan, Marica.)
(Stevan kuca na Maricina vrata, oboje su toplo obučeni.)
STEVAN: Zdravo, izvini, ja sam iz sobe preko puta, da nemaš rešo? Moj je u kvaru...
MARICA: Imam.
STEVAN: Je l ’ mogu da ga dobijem na pet minuta?
MARICA: Pa... ne možeš. Konačno da nekog upoznam!Uđi, popićemo zajedno kafu. (Stevan ulazi i sedne na krevet.) Sedi. Blago nama za naše živote, kad smo kod Radeta završili. Kol’ko plaćaš?
STEVAN: Sada šezdeset.
MARICA: I ja, ali mi je rek’o: “Drugi plaćaju po sto, tebi ću da dam za osamdeset, ali neka to ostane između nas”. Onda mi je smanjio na šezdeset kad sam mu rekla da ću da odem...
STEVAN: Isti slučaj. Izgleda da svima priča istu priču. Od ovih momaka dole, sam čuo istu priču. Tako ti je to kad si golja, pa i najgori ološ može da te zajebava...
MARICA: Uh. U pravu si. Drži samo nas koji nemamo gde. Kako te je upecao?
STEVAN: Preko oglasa. Preko telefona mi je opisao jednu sobu, a dao mi neku sasvim drugu.
MARICA: Ja sam išla od vrata do vrata. Ovakvu sam sobu, u stvari i tražila, jer sam znala da će biti najjeftinija. Ovde uglavnom samo prespavam, učim na fakultetu. Tu sam od novembra. Baš je hladno...
STEVAN: Meni je dozvolio grejalicu.
MARICA: Grejalicu?
STEVAN: Da, da mu ne bi’otiš’o.
MARICA: Pa daj donesi je čoveče! (Stevan odlazi po grejalicu, i uskoro se vraća s njom, odmah je uključuju. Marica završava s kafom.) Šta ti radiš?
STEVAN: Upravo propuštam svoju mladost. Gledam život kako teče, a ja ga ne živim.
MARICA: Da, ako nastave ovako sa ovim poskupljenjima uskoro ćemo korove da jedemo. Ali, ćuti, bar nećemo da budemo gladni! (Oboje se nasmeju.)
STEVAN: Da... šta studiraš? Književnost?
MARICA: Otkud znaš?
STEVAN: Zato što je ovde falio samo neko ko će sve ovo da zabeleži. Ovde ima mnogo likova.
MARICA: Da. Samo ja pišem pripovetke, a ovo je za pozorište...
STEVAN: A ja najviše volim prvo da upoznam pisca, pa onda ono što piše... Da vidim gde me laže...
MARICA: Da... Je l’ te Rade premeštao?
STEVAN: Jeste, naravno. Nas koje je već pridobio, premešta, a od stanara koje može da primi, ili izvuče koji dinar više, stavlja u bolje sobe. Neki odlaze, a neke prima... Tako pravi razne kombinacije. Najgore sobe daje onim jadnim radnicima... Zna da mi koji smo ovde, nemamo gde... Ja sam prvo bio u sobi bez prozora, pa me onda premestio na prvi sprat, pa me opet vratio u ovu sobu. Obećao je da više neće da me premešta. (Marica ga gleda u stilu: “Obećanje, ludom radovanje.”) Ti si ovde sa drugaricom?
MARICA: Je l’ bi ti živeo sa nekim, sa kim nikad ne bi živeo?
STEVAN: Pa... Ne bi’.
MARICA: E vidiš, ja ovde živim s jednom takvom. Jedna seljanka... Uh... Ima sve zdrave zube, jer je celog života pila domaće mleko i jela jabuke...
STEVAN: Pa mogli bi... Ništa.
MARICA: Šta?
STEVAN: Ništa. Izvini. Mogli bi bar da se vidimo večeras. Samo doneseš grejalicu gde joj je mesto...
MARICA: Naravno, doneću je, dolazim... (Stevan otvara vrata, i kreće. Najpre zatvori vrata, pa ih opet otvori.)
STEVAN: E, Ja sam Stevan. (Upoznaju se.)
MARICA: Marica...

IX DEO

(Živko, Radmilo.)
(Na vratima se pojavljuje star čovek, obučen skromno, ali pristojno.)
RADMILO: (neobično smireno i krotko): Dobar dan druže Laziću.
ŽIVKO( pomalo odsutno): O. Dobar dan. Otkud vi? ’Ajde izvolite. (Radmilo ulazi.)
RADMILO: Eto, često prolazim pored vašeg stana, pa se mislim, nema smisla, čovek mi je toliko pomog’o, pa nema smisla da mu ne priteknem u pomoć sad kad mu je najteže.
ŽIVKO: Aa, hvala, hvala. Ja sam to pomog’o čista srca; i nemojte da mi se zahvaljujete, pa ja sam sa vašim bratom u školu iš’o... On je bio predsednik odeljenja...
RADMILO: Verujte mi druže Laziću, kad čujem kako vas neki napadaju i kleveću, uzbudim se kao što bi’ i za mog sina Jovana. LJudi sada zaboravljaju koliko ste njih zaposlili, i pomagali na razne načine...
ŽIVKO: To je naš narod zloban i zavidan, moj čika Radmilo. Ne mogu da mi oproste što sam visoko dogurao, i onda me kleveću. Pričaju da sam šurovao sa separatistima, a ja nisam ni prstom mrdnuo dok su rovarili, i sad me optužuju. Nemam ja ništa sa separatistima.
RADMILO: Znam ja da ste vi dobar čovek. Ne mogu da zaboravim, kako ste me samo dočekali u vašoj kancelariji; ja niko i ništa, a vi visoki funkcioner, i još kako ste bili ljubazni. Pa ste me i počastili: sok, kafa...
ŽIVKO: I žele bombone. (Živko sav srećan što ga neko poštuje.) Uvek služim žele bombone.
RADMILO: Da, i žele bombone. Dovoljno je meni bilo i to, nego ste mi i brata zaposlili na najboljem mestu...
ŽIVKO: Ah, pa to su sitnice, zapošljavao sam ja ... Ja sam učinljiv čovek...
RADMILO: Mnogo sam vam zahvalan. Ne mogu da shvatim da vas sada mrze. Izvređali su vas da ne može reka da vas opere narednih hiljadu godina. Toliko će izgleda da vas mrze.
ŽIVKO: Ama ja njih ako zamrzim, neću da ih mrzim hiljadu godina, nego dok sam živ. Ali što bi’ ja njih mrzeo... Ne zavidim ja nikome. Nisam ja kao oni.
RADMILO: I glavni razlog zbog kojeg sam došao je da vam ponudim pomoć. Bilo koju vrstu pomoći. Ćerka mi je advokat, snaja sudija, svastika doktorka... šta god vam zatreba, ja sam tu.
ŽIVKO (ganut, stavlja mu ruku na rame): Evo, dovoljno je što ste me se setili. Hvala vam mnogo, ne treba mi pomoć. Veliko hvala, vi ste pošten čovek.
RADMILO: Kažem vam...
ŽIVKO: Možete da idete mirne duše, kao da ste mi pomogli, a ja nikad neću da tražim zahvalnost za sve što sam radio za ljude, jer ja sam to radio iz ljubavi! To treba da čuju svi moji neprijatelji! Živ mi bio!- Pozdravite brata! (Radmilo bez reči odlazi.Trgne se.) Nisam ga ni kafom ponudio...

X DEO

(Stevan, Aleksandar.)
(Stevan zvoni, otvara čovek od šezdesetak godina, nosi naočare.)
STEVAN: Dobar dan. Da nemate sobu za izdavanje?
ALEKSANDAR: Imam. Uđi. (Stevan ulazi.) Student, a? Odakle si?
STEVAN: Iz Medveđe.
ALEKSANDAR: O, pa ti si daleko od kuće. E, sada znaš da nigde nije kao kod kuće... Čudi me da tek sada tražiš sobu, obično je navala septembra-oktobra, ja sam izdao skoro sve sobe.
STEVAN: Jeste. Ja imam sobu, ali nisam zadovoljan. Jeste da je odvojeno, ali gazda nije normalan čovek. Oprostite što vam tako kažem, ali je tako. Stalno nešto izmišlja.
ALEKSANDAR: A gde si?
STEVAN: Evo tu, nekoliko kuća od vas.
ALEKSANDAR: Da nisi kod ovih, Maričića?
STEVAN: Jesam. Znate se?
ALEKSANDAR: Hm. Nisi pročitao natpis na vratima. Ja sam Aleksandar Maričić.
STEVAN: Hoćete da kažete...
ALEKSANDAR: Da.
STEVAN: Izvinite, nisam znao da ste rod...
ALEKSANDAR: Nismo rod. Mi smo braća. Braća koja ne razgovaraju, i koja nikada neće da se pomire. Radetov otac je moj rođeni brat.
STEVAN: NJega još nisam video.
ALEKSANDAR: Nećeš nikad ni da ga vidiš. On živi na selu.
STEVAN: Kako? Rade uvek ode prvo da se konsultuje sa njim pre nego što nešto odluči. Možda telefonom?
ALEKSANDAR: Nema tamo telefon. On živi na selu, gaji grožđe, i proizvodi vino. To sam čuo u komšiluku. Ne razgovaram sa njim petnaest godina. Samo je nas dva brata. Oca su nam streljali Nemci. Bio je nevin, ubio je deset nemaca, a optužili ga za jedanaest. Dobar štos, a? Nije štos, stvarno je tako bilo... I majka nam je odavno umrla.
STEVAN: Ostali ste samo vas dvojica...
ALEKSANDAR: Da je majka živa, ona bi nas izmirila... Interesuje te zašto ne razgovaramo? Pa lepo, ja tada nisam imao gde, pa sam živeo kod njih. Onda Rade počeo da mi priča kako su došla teška vremena, kako brat bratu više ne veruje... i ja shvatim da mi traži , da mu plaćam kiriju! Ja tada nisam imao novaca, iznerviram se i odem za Nemačku. Tamo steknem ovu kućerdu.
STEVAN: Zanimljiva priča...
ALEKSANDAR: Bila bi zanimljiva novinarima, meni nije...
STEVAN: To je bila Radetova odluka?
ALEKSANDAR: Da, ali moj brat to nije smeo da dozvoli. I, posle se izvinjavao, zvao me da se vratim...
STEVAN: Shvatam.
ALEKSANDAR: Je l ’ imaš brata?
STEVAN: Imam.
ALEKSANDAR: E, ako te brat bude nekad... shvatićeš. ’Oćeš da pogledaš sobe?
STEVAN: Hoću. Ali ja uvek prvo pitam za cenu.
ALEKSANDAR: Trista pedeset maraka. Odlične sobe.
STEVAN: To je za mene preskupo.
ALEKSANDAR: Nemaš nigde jeftinije. Proveri.
STEVAN: Ima. Kod Radeta. Do viđenja. (Stevan odlazi, na Aleksandrovom licu se prikaže sažaljenje.)

XI DEO



(Živko, Slavica.)
(Odigrava se kod Lazića u stanu.)
SLAVICA: Zvala Katica, da pomogneš. Uhapsili joj sina.
ŽIVKO: Koja Katica?
SLAVICA: Ona bre, moja dobra prijateljica s posla...
ŽIVKO: A, ona što voli lepo da se oblači...
SLAVICA: Ta.
ŽIVKO: Pa šta? Sina joj uhapsili? A što? Nije valjda kršio zakon?
SLAVICA: Ona kaže nije kriv...
ŽIVKO: Nije , nije. Ja sam kriv... Što su ga uhapsili?
SLAVICA: Iskoristio gužvu, pa sa drugovima obili frižider sa sladoledom. Znaš kakva su deca...
ŽIVKO: A kada je to bilo?
SLAVICA: Pa... za vreme demonstracija...
ŽIVKO: Šta?! I od mene traži pomoć?
SLAVICA: Ma nema on ništa protiv tebe... On i ne zna za tebe. Pomogni detetu.
ŽIVKO: Nek pomogne on meni! Ja sam u većim govnima od njega. Treba još lopovima da pomažem, i to ja, koji zrnce šibice nikad nisam ukrao. Meni je, gospođo Slavice, jednom kad sam plaćao u kafani, konobarica dala dvadeset dinara više; vratio sam joj pare i rek’o: “Mene ne možeš da zajebeš“. I sad ja da spašavam lopove. Ne!
SLAVICA: Ama ni oni sami nisu znali da za to može da se odgovara... Mislili su: “Ajde da iskoristimo gužvu...”
ŽIVKO: A znaju da demonstriraju? To što su krali, to bi’ mog’o da im oprostim, sva normalna deca kradu, jer nemaju;al’ što su se bunili protiv mene… Ne! Kaži Katici da više nemam uticaja... A tako će stvarno i da bude...
SLAVICA: Reći ću joj da si intervenisao...
ŽIVKO: Reci šta god hoćeš…

XII DEO



(Rade, komšija.)
(Rade i komšija razgovaraju u Radetovom dvorištu.)
KOMŠIJA: Komšija, izvini molim te, nije namerno slomio prozor... igralo se dete...
RADE: Ma nema problema, mi ćemo to na razuman način da rešimo.
KOMŠIJA: Hvala ti komšija...
RADE: Evo, da ne ispadne da ti tražim novac, ti sam izaberi: ili mi ti, daj novac, ili da tvoj sin iscepa kubik drva. Nije mi tu žena, pa nema ko da mi iscepa drva.
KOMŠIJA: Ti znaš da ja nemam da ti platim. A kako da cepa drva kad ima dvanaest godina...
RADE: A je l’ tvoj sin ima nekog starijeg... aa ... prijatelja, brata?
KOMŠIJA: Dobro, ja ću da ti iscepam drva.
RADE: Eto vidiš, to je rešenje. Nemoj da misliš da bi ja dozvolio da dete od dvanaest godina cepa drva.
KOMŠIJA (malo iznervirano): Hvala ti...

XIII DEO

(Živko, Slavica.)
(Živko ulazi u stan, briše maramicom znoj sa čela.)
SLAVICA: Šta ti kažu tvoji?
ŽIVKO: Ništa, gotovi smo. Cela Srbija demonstrira...
SLAVICA: Živko, moraš da podneseš ostavku!
ŽIVKO: Znam da moram, ali nemoj da mi zvocaš molim te!
SLAVICA (pomalo izveštačeno, nesigurno): Podnesi ostavku, ili ću i ja da te se odreknem!
ŽIVKO: Je li?( Skida sako i kravatu.) Što se ne odrekneš kuće i stanova?! Prevrtljiva si ti, znam te ja. Ti si stara lisica.
SLAVICA: Ma nemoj!
ŽIVKO: Hoćeš da imaš privilegije, a kad mene prozovu, ti se praviš da me ne poznaješ! Znam te ja odlično... Lisicu sam oženio…
SLAVICA: Ništa meni ne fali! Ti si ovde problematičan.
ŽIVKO: Nisi mi odgovorila, ’oćeš da se odrekneš da svake nedelje menjaš frizuru? ’Oćeš da se odrekneš da kupuješ jednu bundu u dva meseca? Ja sam mesec dana morao da dirinčim, da bi tebi kupio Juga! I ti me se odričeš! (Slavica ostaje pokunjena, vidi da je Živko u pravu.)
SLAVICA: Dobro, ali što smo stekli, stekli smo. Više se ne može. Treba da budemo zadovoljni. Ja sam imala odličan posao, a ti si bio izvanredno plaćen.
ŽIVKO: Bio sam, i ja to priznajem. Ja sam bio najodaniji komunista. Najodaniji! Sada vidim kakvi su ljudi. Zaboravili su me svi kojima sam pomagao...
SLAVICA: Prošlo je naše... Moraš da podneseš ostavku.
ŽIVKO: Podneću ostavku. .
SLAVICA: Hoćeš?
ŽIVKO: Nemam kud! (Slavica podiže ruke u znak olakšanja.)

XIV DEO



(Stevan, Marica.)
(Odigrava se kod Stevana u sobi. U sobi je prigušeno svetlo, romantična atmosfera, piju vino.)
MARICA: ...Super je u tvojoj sobi. Bar nisi s mojom cimerkom.
STEVAN: Ali nisam ni s tobom.
MARICA: Nisi. To je jedini način da ti ostanem draga. Da ne budeš sa mnom u sobi.
STEVAN: Ne bih rek’o. Imaš neobično mišljenje o sebi.
MARICA: Imam, jer sam neobična osoba. Ja sam previše lenja. Volim da se dosađujem. Najviše volim da se dosađujem sa najboljim drugaricama, tako je najdosadnije.
STEVAN: Možda si zato sa mnom?
MARICA: Ne, ti si toliko dosadan-da si mi zanimljiv! (Smeju se glasno.) Šalim se...
STEVAN: I ja sam neradnik. Ali baš dosadu... ne volim.
MARICA: A ja baš volim. Da mi nije dosadno, ja bih poludela. (Oboje se nasmeju.)Ozbiljno. Jedino volim da pišem... Iako to zvuči malo... folirantski.
STEVAN: Ne zvuči. To ćemo da ponudimo izdavaču. Da vidimo šta si napisala...
MARICA: Ja znam šta sam napisala, samo da vidimo šta će oni da pročitaju... Da vidim koliko sam uspela u zamislima.
STEVAN: Blago tebi, ako budeš bila pisac, bar nećeš imati kolege s posla. Uvek me je bilo strah, ko će da mi zapadne na poslu. Ja sam nedruštven. I ne mogu sa svakim. A kolege s posla su uvek neki… Jednostavno: kolege s posla!
MARICA (svečano i namerno teatralno): Prelazim preko svega, da bih bila sa tobom!
STEVAN: I ja prelazim preko tvoje lepote i obrazovanja, samo da bih bio s tobom. (Krene da je poljubi.)
MARICA: E, samo da znaš da ja nisam devojka za jednu noć.
STEVAN: Znam. Zato te i želim za ceo život.
MARICA: Tako već može...
STEVAN: Ali pre nego što se odlučiš da mi daš svoju ruku, moram nešto da ti kažem. (Odjednom se uozbilji.)Volim te. Ozbiljno ti kažem. Ja sam nezgodan i težak. Kad je nešto moje...
MARICA: I ja tebe toliko volim, da ne mogu više bre, ni da te gledam. Toliko si mi lep… (Stevan je miluje po kosi.)Zavolela sam te više nego što sam planirala...
STEVAN: Znači bićemo muž i žena...
MARICA: Jednog dana...
STEVAN: Ja sam idealna prilika: ne pušim, ne pijem, ne radim...
MARICA: Super...
STEVAN: Samo da znaš, prvi put kad me budeš udarila-to će biti kraj! (Marica ga blago ošamari, onda se smeju, zatim prislone obraz uz obraz.)

XV DEO



(Živko, Slavica.)
(Živko ulazi u stan, i tajanstveno seda na fotelju. Slavica iščekuje da nešto kaže.)
ŽIVKO: Podneo sam ostavku.
SLAVICA: Jesi?
ŽIVKO: Jesam.
SLAVICA: Morao si...
ŽIVKO: Kako ću sad da živim...
SLAVICA: Polako, navići ćeš se...
ŽIVKO (vrlo zabrinuto): Šta će biti sa mnom?...
SLAVICA: Ništa neće biti, ‘ ajde ne sekiraj se…
ŽIVKO: Ako mi se nešto desi, nemoj da zoveš popove; zovi sekretara partije, neka on održi govor. Bio sam i ostao komunista, to svi da znate.
SLAVICA: Nemoj tako crno... ‘Ajde da popijemo po piće! (Ona mu prilazi, i zagrli ga.) Ti si moj mužić!

XVI DEO



(Živko, Slavica.)
(Na vratima se čuje jako lupanje, neprekidna zvonjava, i prigušen glas, Slavica se prepala.)
SLAVICA: Ko je?
ŽIVKO (očajnički): Otvori bre, ja sam! (Slavica otvara, Živko uleće u stan sav uneređen, zadihan i znojav. Okreće se, i gleda kroz “špijunku”, pa seda na fotelju.)
SLAVICA: Šta je bilo, pobogu...
ŽIVKO: Prepoznali me... Prepoznali me...
SLAVICA: I?
ŽIVKO: Hteli da me ubiju. Nema mi života više ovde... Daj mi jedan viski s ledom... (Donosi mu.)
ŽIVKO: Uh, sav sam se preznojio... (Vadi papirne maramice i briše se.)
SLAVICA: Gde su te napali?
ŽIVKO: Tu, blizu zgrade... Ih, koliko ih je bilo... Mene jurilo desetak. Zato sam im i pobeg’o...
SLAVICA: Sreća tvoja da te nisu uhvatili... razmrskali bi te.
ŽIVKO: Ma de da me uhvate... I oni brzo trče, al’ ne znaju da lete... Drugo je kad bežiš... Sreća da sam na vreme video kako se domunđavaju... Jedan crni pokaza na mene, ovi me pogledaše, i ja shvatim koliko je sati... Žao mi je, ispade mi novina...
SLAVICA: I kako si im pobeg’o sa vidika?
ŽIVKO: Imao sam prednost... ( Sada govori sa izvesnom nasladom.) Ja sam kod auto-mehaničarske radnje skrenuo levo, a oni skrenuše desno. Tu sam video da idu u pogrešnom pravcu, i da neće da me stignu, ali sam za svaki slučaj trčao do kuće...
SLAVICA: Šta ćeš da radiš crni Živko? Nigde više nisi siguran.
ŽIVKO: Idem u Beograd. Uzeću sobu sa Slavišom... Valjda mi je sin i dalje sin… Tamo me ljudi manje znaju... Pa ću da se vratim kad se smiri...

XVII DEO



(Rade, Živko, Stevan, Slaviša.)
(Stevan čita nešto u ležećem položaju, Rade kuca na vrata, zatim ulazi sa Živkom i Slavišom. Govori usplahireno.)
RADE: Zdravo Stevane! (Stevan ne otpozdravlja, već prelazi u sedeći položaj,i sumnjičavo gleda.)Eto, to je ta soba, i to je taj momak!
ŽIVKO (gleda levo pa desno i istovremeno govori): Zdravo dečko. Dogovoreno! Uzimamo dva kreveta.
SLAVIŠA: Ćale, možda je bolje da nađemo nešto bolje, samo za nas...
ŽIVKO: Ne! Ovo je skromna soba, podseća me na vreme kad sam ja bio student... I daleko je od gužve i buke, to mi se sviđa.
RADE (sa olakšanjem): Pa rek’o sam vam ja da će soba da vam se dopadne... (Onda teatralno, kao da predstavlja mnogobrojnoj publici.)Ovo je: Stevan! Sjajan momak! (Stevan ustaje, i govori Radetu u blagoj neverici.)
STEVAN: Rade, nismo se ovako dogovorili... Ja treba da učim...
RADE: Samo dva-tri dana dok nešto ne sredim... Ovo su fakultetski obrazovani ljudi, mogu i da te poduče. A i ti, nisi valjda upisao fakultet da bi učio! Danas sve ide preko veze... znaš i sam...
STEVAN( prilično ozlojeđeno): Rade! (Rade vidi da je iskrsao problem, “okreće” Stevana prema zidu, i polu-šapatom ga nešto ubeđuje.)
RADE: E tako! To ti ja obećavam. Izvini, molim te izvini... (Okreće se prema Živku i obraća se, poslovno, hladno.) Rekao sam vam da se plaća unapred...
ŽIVKO: Aa, da! Evo izvolite... Dobar ovaj Beograd...
RADE: Hvala. Stevane, izvini još jednom što je ovako ispalo...
ŽIVKO: Ništa nemoj da te brine. Mi ćemo da budemo manji od makovog zrna. (Rade odlazi.)
STEVAN: Ma nije... Hteo sam sa devojkom...
ŽIVKO: Dečko, da te nešto pitam, izvini?
STEVAN: Izvolte?
ŽIVKO: Je l’ sam ti ja poznat od nekud? Pogledaj me dobro.
STEVAN: Vi? Ne... Ne.
ŽIVKO: Nisam ti naneo nikakvo zlo?
STEVAN: Ne, ne... O čemu se radi?
ŽIVKO: Koliko ti imaš godina?
STEVAN: Dvadeset jednu.
ŽIVKO: Dvadeset jednu. Ja sam u tvojim godinama bio stariji... Ja nikad nisam bio mlad... Još sam se tad opredelio: idem svojim putem, pa šta bude! Ja sam siromašan, al’ neću da dozvolim da to bude moje dete... Izboriću se kako znam...
STEVAN: Čime se bavite?
ŽIVKO: To... ne mogu da ti kažem.
SLAVIŠA: Kaži mu ćale, nema smisla...
ŽIVKO: Ne. Ako mu kažem da sam političar, može da se razočara. (Živko shvati da se izdao.)Dobro, kad sam već rek’o, onda da kažem: ja sam političar. Bivši političar...
STEVAN: U redu, u redu…
(Stevan gleda znatiželjno.)

XVIII DEO

(Stevan, Gorčin.)
(Stevan kuca na vrata kod komšije.)
GORČIN (namrgođeno): Šta je bilo mali?
STEVAN: Prikupljam novac za spoljna vrata. Svima nam je u interesu... Još ste samo vi ostali. Treba da se da...
GORČIN: Ma ne dam ni dinara. Dok je ovo đubre u ovoj kući, ne dam ni dinara! Video sam ga-to je on.
STEVAN: Oprostite, o kome se radi? U čemu je...
GORČIN: A ko ti u ovoj zgradici najviše liči na đubre? Ko ima hod kao đubre, ko se smeje kao đubre, ko je proćelav, ko?...
STEVAN: Mislite na... Živka.
GORČIN: Da, na njega mislim.
STEVAN: Znate šta, ja ne znam u čemu je problem. Čika Živko je dao svoj deo, i on je stanar koliko i vi...
GORČIN: Molim te nemoj da me upoređuješ sa njim. Ako je on čovek, meni više odgovara da budem životinja. Ako on zaslužuje da ima sva prava koja imaju ostali, onda ja ne želim ni da budem ovde, nego Rade treba da me dole zatvori sa kokoškama... Je l’ ti jasno mali?
STEVAN: Pa, jeste... Ali niko neće da da vaš deo novca, i ceo sprat će ostati nezaključan; a znate da svaki kalauz može da otvori ova vrata... brave su labave...
GORČIN: Pa neka, ako nas neko pokrade, znaćemo ko je kriv. Imam dovoljno razloga da ga zgazim, ali kad ga vidim onako jadnog i kukavnog, i u suštini pokvarenog, dođe mi žao; pa bi bilo dobro da me još jednom iznervira, pa da ga dobro isprepičkam!
STEVAN: Da, ali šta je sa nama ostalima? Mogu i nas da pokradu a...
GORČIN: Epa, ako i vas pokradu, onda ga vi i premlatite! (Stevan zabezeknut, ne zna šta da kaže.)
STEVAN: Ali... šta vam je skrivio? Znam da nemam prava da se mešam...
GORČIN: Mali, idi u vražju mater!(Zalupi jako vrata, Stevan uvređen, stoji tako još sedam-osam sekundi.)

XIX DEO



(Gorčin, Rade.)
(Odigrava se kod Radeta u sobi. Rade leži na krevetu obuven i obučen, pokriven ćebetom do grla.)
GORČIN: Slušaj gazda Rade, doš’o sam da te zamolim nešto. Slušaj me dobro.
RADE: Samo izvoli.
GORČIN: Zamolio bih te da izbaciš ono đubre.
RADE (odbacuje ćebe i ustaje): Molim te nemoj tako da nazivaš moje stanare. Bar nemoj predamnom. Kad ja mogu da budem korektan prema njima, u svakom pogledu, možeš i ti.
GORČIN: Slušaj Rade, da se ne zamajavamo previše, znam ja kako ti njih ovde držiš, i pod kojim uslovima... Samo mene ne premeštaš i...
RADE (pomalo autoritativno): Slušaj Gorčine, otvoriću ti dušu: ja sam dobar čovek. Stvarno sam dobar. Iako nekome pomislim neko zlo, to je samo zato što… (Odjednom menja ton. Legne na krevet.) U redu, pošto si došao da me zamoliš, pomoći ću ti; ali da znaš da ne spadam u ljude koji su spremni na sve. (Šarlatanski.) Na koga si mislio kad si rek’o: “Ono đubre”. Pretpostavljam na Živka?
GORČIN: Na Živka.
RADE: Živka neizmrno cenim. Takvi ljudi kao što je on, meni nikad nisu smetali. Ja ne znam ko je on u životu, ali mi se odmah dopao. Video sam da nema prijatelja, nema prohteve, i što je najvažnije- neće nikad da se buni. Šta još da očekuješ od svog stanara?
GORČIN: Znaš zašto je u Beogradu? Zato što je pobeg’o iz Prištine, gde bi ga sigurno linčovali da je ostao. Računa, ovde ga niko ne zna. Ima on para i za centar grada, ali mu treba zabačeno...
RADE: Odlično. Sad mu znam i slabu tačku. Mog’o bih malo da mu dignem kiriju. Izvini, ali ja od toga živim! Ti znaš da ja nemam posao, i da nigde ne radim. Sve što imam u životu to ste vi, moji stanari! Gradim pomoćnu zgradicu- to je sve što imam!
GORČIN: Nemoj da mu dižeš kiriju, on bi ti i to platio. Isteraj ga! Isteraj ga, ili ću da ga osakatim od batina.
RADE( lažno zgrožen): Od batina? Bez uvrede, ali, i tebe je otac tuk’o, pa si postao direktor. A svi znamo… Je l’ tako?... Zgazi ga kolima, ali mi nađi zamenu za njega. Ne mogu mirno da posmatram kako mi ubijaš stanara. Prvo nađi zamenu...
GORČIN: Ma nisam poludeo da ga stvarno ubijem. Ubiću ga od batina...
RADE: Zgazi ga.
GORČIN: Pa da odgovaram za ubistvo. Hvala, ali ja nisam ubica. Ja njega čak i ne mrzim. Previše je ljigav da bi’ ga mrzeo. Samo ne mogu da ga gledam više.
RADE: E, ovo što sam rek’o za ubistvo... Ja to u šali. Ti znaš da ja mrava ne bi’ zgazio. Hteo sam samo malo da pomognem. Kažem, sramota je da tučeš starijeg čoveka pa...
GORČIN: Najbolje rešenje je da ga izbaciš. Evo, ja ću da ti plaćam njegovu kiriju.
RADE: Zar da ostavim čoveka na ulici. On to ne zaslužuje. Nego se ti pomiri s njim, pa će manje da ti se gadi.
GORČIN: Ko da se pomiri s njim?! Ako ga ne budem istuk’o, u roku od nedelju dana, a on ostane ovde, ja ću morati da te napustim. Ne mogu više ovako, ubi me nervoza...
RADE: Ako je tako... premlati ga. Žao mi je da te izgubim, ti si mi nekako najdraži... Ako ga istučeš, obojica ćete imati koristi: tebi će da bude lakše, a on će da dobije batine... Batine su uvek korisne. Nije da ga mrzim, al’ kad vidim da ga svi mrze-ne mogu ni ja da izdržim! Pička li mu materina… A reci mi šta ti je uradio?
GORČIN: Prijavio mi sina kad je pevao nacionalne pesme.
RADE: Znači zbog politike. Ja sam rek’o mom sinu: ako se slučajno negde priča o politici, ti, ako si muško, ustani, lupi šakom o sto, i reci da te svi čuju: “Mene politika ne interesuje!” Ha-ha-ha!…
GORČIN: Najpametnije! ( Odlazi.)
RADE (zacenio se): Ha-ha-ha!…

XX DEO

(Živko, nepoznato lice, nepoznato lice u prolazu.)
(Prošla je ponoć, Živko prolazi kraj komšijine kuće, nepoznato lice nešto radi na ulaznim vratima. Potpuni je mrak. Živko zastaje.)
ŽIVKO: Komšija, oprostite, Imate neki problem?
NEPOZNATO LICE: Ne... Da... Je l’ možete samo da mi pridržite ovo?
ŽIVKO: Naravno. Samo recite šta.
NEPOZNATO LICE: Evo ovo... E ,tako (On završava posao.)Baš vam hvala.
ŽIVKO: Nema na čemu. I vi ne možete da spavate?
NEPOZNATO LICE: Ne, sad sam stigao sa puta...
ŽIVKO: Blago vama, imate svoju kućicu, svoju slobodicu, a ja sam ovde podstanar... (U tom momentu neko prolazi pored njih u mraku, Živko dobacuje veselo: “dobro veče!” Ovaj mu ne odgovara.)
NEPOZNATO LICE: Šta ćete...
ŽIVKO: Nismo se upoznali. Živko.
NEPOZNATO LICE: Zoran.
ŽIVKO: Jedva vas vidim, mrak je, mi ovde stojimo kao lopovi...
ZORAN: Da... da...
ŽIVKO: Sutra dan vas ne bi’ prepoznao!
ZORAN: Ja vas bih. Vi ste karakteristični.
ŽIVKO:To mi svi kažu.
ZORAN: Komšija, hvala vam još jednom, ja moram na spavanje... Sutra radim...
ŽIVKO: Radite? I nedeljom radite?
ZORAN: Da... da...
ŽIVKO: Dođite na kafu, ja sam ovde. Prva kuća, pomoćna zgrada, na drugom spratu, srednja vrata levo.
ZORAN: Da... hoću...
ŽIVKO: Laku noć! (Živko odlazi raspoložen. Stavlja ruke u džepove, I zviždi nešto neodređeno.)

XXI DEO

(Živko, Stevan, Slaviša.)
(Odigrava se u sobi kod njih)
STEVAN: Čika Živko, šta mislite da mi ostali, damo po nešto para, i skupimo za Gorčinov deo za spoljna vrata. On je neumoljiv.
ŽIVKO: Ne dolazi u obzir. Pa šta on misli, da ja plaćam za njega.
STEVAN: Da, ali svakog dana može neko da nam obije vrata kad nismo tu. Ja sam najneimućniji od svih, pa sam za...
ŽIVKO: Ti si mlad i naivan; nemoj da dozvoljavaš da te neko zajebava. Nisam ja kriv što neće da da pare.
STEVAN: Pa, izgleda da ima nešto protiv vas.
ŽIVKO: Protiv mene? Šta sam mu ja skrivio u životu?
SLAVIŠA: Ćale, da ga nisi negde... zajeb’o za nešto? Odakle je taj?
ŽIVKO: Što bi zajeb’o nepoznatog čoveka. Mogu da se zakunem da ga prvi put vidim u životu. To je onaj krupni, je l’ tako?
SLAVIŠA: Možda on tebe ne vidi prvi put? Možda je sa Kosova.
STEVAN: Po naglasku bih rek’o da nije iz Beograda.
ŽIVKO: Ah, ti Prištinci…
SLAVIŠA: Primetio sam da i mene gleda ispod oka. Shvatio je da sam ti sin.
ŽIVKO (prividno odlučno, a u stvari nesigurno): Ma ko mu jebe mater! Neću valjda da se bijem s njim, ja sam gospodin čovek, nisam primitivac. Neka proba nešto, ima lepo da pobegnem, dok si rek’o keks..

XXII DEO



(Gorčin, Stevan.)
(Gorčin žali za razbijenim vratima.)
GORČIN: O, sortu im lopovsku...
STEVAN: Nisu vam valjda obili vrata?
GORČIN: Jesu...
STEVAN: Bolje da ne komentarišem...
GORČIN: Ma nisu lopovi krivi. Oni su ukrali, ali, treba ovde vrata da se postave... Ne može ovo ovako da bude otvoreno. Ali mi ne možemo da se složimo...
STEVAN: Zbog vas.
GORČIN: Nije zbog mene. Zbog Živka. Koji ga je đavo naterao, da iz Prištine dolazi u Beograd... Ja sam iz Prištine otiš’o iz privatnih razloga, ali i u nadi da neću više da ga viđam. Al’ sad vidim da nije slučajno doš’o u ovu zgradu...
STEVAN: I, kolika je šteta?
GORČIN: Ma nikakva... neke sitnice... Ma to me ne boli. Teško mi je što ću morati da ga bijem. A nije on za batine, star je... Ali, sudbina tako hoće... Ovo mi je opomena s neba...
STEVAN: Gospodine, ja ću ga upozoriti.
GORČIN: Upozori ga, upozori ga. On odavno nije nije dobio batine... Pošto je stariji čovek, tući ću ga sa poštovanjem...
STEVAN: Hoćete bar sada da date svoj deo novca, ovako vam se ne isplati?
GORČIN: Ne. O tome možemo da razgovaramo narednih dana.
STEVAN: Upozoravam vas, da ću ako budete nasrtali na ovog čoveka ovde, pozvati policiju. A njega ću upozoriti čim ga budem video.
GORČIN: On je iz Prištine došao u ovoliki grad, i zapao je da baš meni bude komšija, i ti se sad mešaš. To je sudbina prijatelju, sudbina. Sad idi, gledaj svoja posla...

XXIV DEO



(Živko, Slaviša.)
(Odigrava se kod Živka i Slaviše u sobi.)
ŽIVKO: Znaš šta, sinko, ja nešto razmišljam, moja je karijera gotova, i već mi je šezdeseta; pa sam mislio, da ti počneš da se baviš politikom.
SLAVIŠA: Ja?
ŽIVKO: Da, ti. Ništa ti ne bi falilo.
SLAVIŠA: A kako misliš? Misliš da...
ŽIVKO: Pa normalno, pridruži se novoj vlasti. Dolaze nova vremena... Naše vreme je prošlo.
SLAVIŠA: Znaš šta ćale, ja nisam hteo da ti govorim, bojao sam se da se ne naljutiš na mene; ja sam ovde jedan od učesnika i organizatora demonstracija protiv vas...
ŽIVKO: Šta kažeš? Sine, pa ti si genije. Kad si u stanju da radiš protiv rođenog oca… Odmah si shvatio šta treba da se radi; video si da moja strana gubi, i odmah preš’o na stranu pobednika. Tako rade pametni ljudi. A tamo sigurno cene to što si protiv oca...
SLAVIŠA: Ne. Oni ne znaju da si mi ti otac. To sam sakrio.
ŽIVKO: Sakrio si? Razočaravaš me. Pa konju jedan, to što si protiv oca treba maksimalno da iskoristiš!
SLAVIŠA: Kod nas vladaju drugi kriterijumi. Moji bi mi rekli: “Kad si se okrenuo protiv oca, okrenućeš se i protiv nas! Ništa ti nije sveto.”
ŽIVKO: Pa ti im kaži da sam ja đubre, da sam radio protiv države, i da si ti morao da se pobuniš protiv takvog oca!
SLAVIŠA: U pravu si; i da si bio najodaniji komunista...
ŽIVKO: Tako je... Ne moraš ništa da izmišljaš, kaži im sve kako je bilo, i oni će biti zadovoljni!
SLAVIŠA: Ipak ću ja za sada da ćutim, pa kad se slegne...
ŽIVKO: Ja mogu mnogo da ti pomognem. Samo da ti dođeš do neke funkcije, upoznaš ljude, onda ćemo obojica bolje da prođemo. Razumeš?
SLAVIŠA: Kako misliš da mi pomogneš?
ŽIVKO: Tako što ću da pišem protiv sebe, i drugih funkcionera na Kosovu.
SLAVIŠA: Misliš da ponudim nekom časopisu?
ŽIVKO: Naravno. Pisaćemo u feljtonu. Možeš da potpišeš ti, ili neko drugi. Bolje ti, za slučaj da tvoji saznaju ko si... Samo se plašim, da čitaoci ne misle da to novinari preteruju. Znaš, mi nismo bili sebični kad smo mi bili u pitanju…
SLAVIŠA: Ćale, imamo dogovor! (Pljesnu rukama, u stilu “pun pogodak”.)

XXV DEO

(Živko, Gorčin, Stevan.)
(Začu se kucanje na vratima, Živko malo začuđen otvara.)
GORČIN: Dobar dan.
ŽIVKO: O, komšija, dobar dan... (Gorčin bez poziva ulazi u sobu.)
GORČIN: Lepo si se smestio...
ŽIVKO: Pa eto, ha-ha, nije loše...
GORČIN: Izvol’te, sedite... Da popričamo malo i...
ŽIVKO: Da, da, mi takoreći delimo dobro i zlo, vrata do vrata... Hoćete da popijete nešto? Imam viski. (Gorčin seda na krevet, stavlja cigarete na sto.)
GORČIN: I dalje piješ viski. I one noći si ga pio. (Živko shvata da nešto nije u redu, ali se pravi da ništa ne primećuje.)
ŽIVKO: Da, da, moje omiljeno piće. (Ustaje, otvara kredenac, iznosi viski.)
GORČIN: Kažem, i one noći si ga pio. (Živko sipa Gorčinu viski, već sluti zlo, i jedva izgovara.)
ŽIVKO: A... koje noći?
GORČIN: One noći kad su mi uhapsili sina zbog tebe. (Ustaje sa kreveta.)
ŽIVKO: Sina. Pa, je l... baš zbog mene? Mislim...
GORČIN: Ti si rekao da pozovu policiju, i pokazao prstom na njega. NJega su odmah uhapsili, a ti si nastavio da jedeš i piješ kao svinja. Nisi ni okom trepnuo, što je jedan mlad čovek zbog tebe završio u zatvoru, samo zato što je pevao. Posle ste mu natovarili još toga...
ŽIVKO: Pa nisam znao, da će da ga uhapse i osude. Da sam znao da je to vaš sin, ja bi ga samo k’o moje dete, pomilovao po kosi, i zamolio da više ne peva. A, zašto sam pokazao prstom na njega? Samo zato? Što je pevao?
GORČIN: Zato što je pevao patriotske pesme. Malo vam je bilo što ste ih zabranili, pa ste i hapsili zbog njih.
ŽIVKO: A zato? Auu, komšija. Pa to je zakonom zabranjeno. On možda nije ni znao da su nacionalističke pesme, ovaj, zabranjene. Pa on je potpuno nevin !O, bože, šta sam uradio. Žao mi je... Izvinite... Šta da uradim za oproštaj? Da vam sipam još jedan viski?
GORČIN: Laziću, sad si me oduševio. Oduševio si me- što si me razočarao! Svaka ti čast! Još si veća gnjida, nego što sam mislio. Moj sin vam je kriv, što... Moj sin!
ŽIVKO (zajapuren): Ali komšija, nemojte da krivite vašeg sina. Ja sam kriv. Ali nisam kriv zbog toga... razumete... E, sad se svega sećam. Pa on je vređao i predsednikov lik. Pa nemojte komšija, šta sam ja mog’o drugo da uradim... U zemlji kao što je naša…
GORČIN: Da, tako ste vi komunisti sve skrojili, da zemlja bude stvarno vaša. (Gorčin preti prstom. U tom momentu mu padaju cigarete sa stola, Živko se saginje, i daje mu, on ne uzima.)
ŽIVKO: Pale su vam cigarete. Da, da. On je psovao celu predsednikovu familiju, i sreća da je stao, na primer, kod tetke, inače bi još gore proš’o. Kako je počeo... mog’o je još gore da zaglibi. Eto, da ga ja tada nisam prijavio, on bi nastavio da peva, možda još zabranjenije pesme, pa bi možda i dan danas bio u zatvoru da ga ja nisam prijavio!
GORČIN: I baš si, ti ptičice, morao da ga prijaviš. Bilo je tu još funkcionera. Mogao je i neko drugi da ga prijavi.
ŽIVKO (skroz dobrodušno i prijateljski): Jeste komšija, ali ja sam... Ja sam tu bio najviši funkcioner, i ja sam morao... Svi su to očekivali od mene... Ja to nisam smeo da slušam. On lepo peva, al’ da je zapevao neku našu, i ja bi’ mu se pridružio! Možda bi se tom prilikom i upoznali; ja bi’ mu naš’o bolji posao, vama obezbedio bolji, našao veći stan-sve bi bilo drugačije. Sad bi dolazili jedni kod drugih na čaj i kafu.(U zanosu i strahu.) Komšija, mnogo ste mi dragi. Sedite, Izvolte, sedite da popijemo nešto. Ja najviše volim da pijem viski...
GORČIN: Slušaj ljigo, polomiću te od batina! (Kreće ka Živku.)
ŽIVKO: Stani komšija... Komšija treba da idem kod brata, sad sam se setio... mom bratancu je rođendan... dođite i vi... (Kreće ka vratima, radosno.)Brat me čeka! Da te ne zadržavam... pošto... žurim... Idem...
GORČIN: Jao Laziću!... Nemaš ni malo dostojanstva. Mislio sam da ćeš da pružaš otpor, ili da vičeš...
ŽIVKO: Stani komšija, ja nemam ništa protiv tebe, zašto da se svađamo ... Još kad si se pojavio na vratima, znao sam da ćemo da se sprijateljimo... (Gorčin gnevno kreće na njega.)A ako me budeš udario... boleće me, komšijaaa... (U tom momentu Gorčin mu udari jak šamar. Obojica stanu mirno, i gledaju se. Živko nesigurno prođe rukom po obrazu po kojem ga je udario. Živko se jedva malo na silu nasmeši. Onda Gorčin nastavlja da ga pesnicama, krvnički tuče. Živko glasno jeca. U jednom momentu padne na kolena. Na vratima se pojavio Stevan.)
STEVAN: Šta se događa ovde? Prestani!
GORČIN: Mali briši...
ŽIVKO: Izlazi napolje... Izlazi molim te, ubiće me. (Gorčin ga lupi po nosu, Živku poteče krv.)
STEVAN: Dajte... Ma busti ga bre! Izlazi napolje... Zvaću policiju... (Gorčin odmerava situaciju, a zatim uz mumlanje odlazi.)Sedite. Evo vam maramice. Idite u dvorište i umite se. (Živko briše krv maramicom, zatim odlazi u dvorište, umije se, i vraća se u sobu.) Pozvaću policiju...
ŽIVKO: Ne, ja sam kriv... za ovo... ja sam kriv...
STEVAN: Pozvaću policiju, ne može tako...
ŽIVKO: Ne... molim te... Ja sam kriv...