Milijan Slavnić- Pesnička beležnica

Zbirka lirskih pesama

Povijeno drvo
Rodna je godina – kroz polegla žita
Pogled se stapa, o umni svete –
Smeon čovek oseća, misli i skita
Tumara od klevete do klevete –
Na svakom kraju granice nam prete
Sve miline su divljine – surovo
Bez koristi, sa dosta nemisli, štete
Raste neko naše povijeno drvo –
Sa dosta štete, svaki naš dan
Mirno prolazi dok gledamo pad –
Mlad konjic, brz, snažan i vran
Simbol je našeg pravca za Had –
A sve što želimo je miran san
Bez košmara teškog prethodnog dana –
Budi se čovek sam sebi stran
Na javi da dosanja beskraj savana –
Neki siromašan, ali lepi svet
Lepa mesta, zdrava i vesela –
Kao na Nebu stvoren, vajan i snet
Gde devojka je ljupka, bleda, vrela.

Obećana zemlja
Došavši napokon u obećanu zemlju
Osetih lep miris jabuke što cveta –
Osetih napokon da osećaju zebnju
Svi koje videh ispod jabukovog drveta –
Osetih da i drvored jabuka treperi
Da oseća nas, svu našu strepnju –
Ostali smo ljudi, ne postasmo zveri
Zato baštinimo obećanu zemlju –
A oko nas uokolo dubok je jaz
I vododerina sa visoke planine –
Obećana zemlja poslednji je spas
Jer zver čeka da splasnu vododerine –
Tada će naš naraštaj da brine
Sve iste brige što brinusmo većma –
Došavši napokon do naše istine
Gospoda molismo za vremena srećna –
Da makar i ova skromna reč pesnika
Zamisli bolji, mirniji, svet lep i vedar –
Obećana zemlja je slika i prilika
Za naš narod, vredan, skroman, štedar.

Put ka Vojvodini
Najduži taj dan u godini
Dugačak, dugačak kao ceo vek
Je moj misaoni put ka Vojvodini
Putujem već evo godina pet –
Slike iz detinjstva, ta ravnica
Nepregledan horizont, i usevi –
Zašto je takva moja krivica
Zašto se u meni srce gnevi –
Zašto je ravnica daleka, dok čeka
Da se pojavim na horizontu –
Plodna ravnica je tuga čoveka
Čuva našu setu, dobrotu –
A zlatasti usevi traju i traju
Celo leto je mirisna, sveža –
Vojvodina je mesto slično Raju
Ko neka kosmička protivteža –
Putujem cele dane, i snevam
Da vidim ponovo svoje detinje slike –
O Vojvodini svoj deci pripovedam
O mestu gde svi šire svoje vidike!

Prkosnice
Zagledan u svu prošlost svoju
Videh tvoje bledo, lepo lice –
Kao reči pesme u povoju
Naviru sve moje besmislice –
Besmisao nije tvoje lice.
Na početku pesme, i na kraju
Vrckaju iz srca tanke iskrice –
Reči pesme me zamaraju
Tek uvek vidim, samo tvoje lice –
Tvoje lice, koje ne uspevaju
Da spevaju, da postave u skice –
Tvoje lice je pevanje u pevanju.
Negde, na početku mog pesništva
Svi se zgledaju, zagledaju ti lice –
Ne znaju da ti nisi niko i ništa
Vagabunde, skiti i skitnice –
Pevaju i snevaju, a ne znaju ti lice –
Samo moje pesme o tebi govore
Prevaro, zmijo, zlo i prkosnice –
Na tebi zadobih sve pesničke lovore.

Pesma pokajnica
Kajem se dok ovu pesmu pišem –
Kajem se, ne dišem, do bezdana
U meni zli dani sve lađe potopiše –
Raskajana je zora, i rosa i slana
Novo, vedro jutro čuva stare grehe –
Poprište bitaka uma su ružno dvorište
Nakrivljeni krovovi, ograde i strehe –
Duša je poslednje čovekovo sklonište
Da se kaje, misli i raskajava –
Sa severa košava donosi miris stepe
Košava je dobra zimska najava –
Zime moje duše od mnogo već strepe
A vajka se samo detinji duh –
Za neko vreme, sporo, žalobitno
Nadam se imaću za svakog bolji sluh –
Kad srce svene i postane sitno
Kad sve samelje moje životno sito –
Pokajnica pesma ostaće da svedoči
Potpisana sramno, skoro inkognito –
Živeti je dok srce iz bedra ne iskoči.

Teška ljubavna pesma
Pogledom si rekla da više ne ljubiš
Rečima da ne želiš, da nikad nisi –
Moje srce zatvorilo svoj je kriš
Otišla si prema svojoj ljubavnoj kulisi
I ponovo zatvorila celi ljubavni teatar –
Otišla si a ni videla nisi, ljubav pravu –
Tvoje česti pokupiće hladan zimski vetar
Kada budeš pripadala mom zaboravu
Kada više ne budeš postojala, prevaro –
Tada ću znati da sne snevah uzalud
Znaću da je sve grubo, oprečno, nesklono i staro –
Želim, ne doživi takvu strašnu hud
Sa tobom, bez tebe, ja sam potpuno lud –
I treba da znaš, fijasko, ljubavi i fukaro
Da svoju nikad neću promeniti ćud –
Svi ljudi bez utehe, o, zlo i prevaro
Potmulo žive sve teške svoje dane –
Pesnički dani su mučni, teški i besani
A ljubav od svega najlepše svane –
I svine se, koliko već – zato prestani.

Sredovečna svitanja
Na kraju sve te naše mladosti teške
Sabiram, oduzimam, sve svoje poene –
Uviđam na nekoć dobrim mestima greške
Svi čekasmo predugo da nekako krene –
A greške nas i traže uvek na poene –
Vešto i mudro našem izmiču razumu
Dok naše oči dremaju umorne, snene –
U besanu vidim beskonačnu sumu
I drugi sa hvalom znanje naše da plene –
Čekali smo sva ta mesta od važnosti
Možda smo želeli neke krupne apoene –
Sada smo ženici, mlade i prosci, dok mladosti
U sredovečne pretvaraju još pospane, snene –
Da, sada smo na Poslednjoj večeri mladosti
A svaki dan, sve manje i manje nas cene –
Sada smo na Poslednjoj večeri, kao gosti
Danas smo senke u mojoj pesmi i literaturi –
Od nas se traži tek još poneki otkivak znanja
Naš sat više ni zašta, nikad i nigde ne žuri –
Čekaju nas preka sredovečna svitanja.

Svi naši prvaci
Iskreno želim da sve ne bude uzalud –
Iskreno želim, mada ne vidim pravac i put
Da uspe naš celi celcati ovovremeni trud –
Iskreno želim, a oko srca steže me jaka stud
Iskreno želim ne samo njive oranica
Već njive igranja devojčica i dečaka –
Srpstvo je krajnja i početna granica
Posedujemo dve vrste naših prvaka –
Stare, vremešne bardove, umne i pametne
Te naše prvake, decu koja tek prve zadatke
Beleže po ceo dan, dok se torba ne zametne
Ponovo na rame – razumejmo prvake
I stare i mlade, jer o istoj istini rade –
Stari znaju kako da Srbiji bolje bude
A mladi neštedimice da rastu – čokolade
Da rast i znanje daju – da se trude
Zajedno svi, u našoj kosmičkoj istini, istini –
A pesnik je tek deo celog našeg tima
Želi da se poneka lepa pesma obistini –
Pesnik dobru volju daruje svima, svima.

Bledo devojče
Videh devojče mlado i bledo –
Do tada ne videh takvu dobrotu
Lepotu koja sama sebi je kredo –
Kao da videh prvu u životu
Videh lepotu i priđoh tom krasu –
Reče da želi ljubav bez premca
Da se otme svoj praznini i užasu –
Da se snatri, naša da se rađaju deca
To svetsko videlo nije tek lepota –
Bez dobrote nije za pesnički trud
Lepota bez ljubavi je prosta maskota –
Lepota bez dobrote je napušten sprud
A pesnik peva o viđenom devojčetu –
Pesnik ne ume da vlada većinom
Makar da je najveća na celom svetu –
Pesnik uvek sam ide krčevinom
Vladajući samo u sebi i tom licu –
Devojčetu mladom i lepom nadasve
Dok umuje gleda u mladu lepoticu –
Postaje usamljen, uman i strastven.

Pesnička beležnica
Šta sve skriva pesnička beležnica –
Štiva o nama, gde se dobro govori
Ta beležnica je moja koleginica –
Pokušava duh da ponovo obodri, stvori
Da, pišem o nama u pesničkoj riznici –
Nije mi teško da napišem istinu
O tome brinu mnogi dušebrižnici –
Nikad neće poželeti da se izvinu
Narodu koji besmisleno zaluđuju –
Pesnik je važniji nego privrednik
Daleko se stihovi moje pesme čuju –
Ovu beležnicu, ovaj poetski dnevnik
Pišem ne za raskol, nego za spas –
Kakva je primedba da pišem o nama
Valjda je i pesnik jedan od nas –
Pesničko pero krvari u ranama
I seća se svih koji naši su i jesu –
Pesnička beležnica je kao hrana
Pesnik se otima idolu i jeresu –
Pročitajte makar tih nekoliko strana!

Polja suncokreta
Najlepša su polja suncokreta –
Odišu bojom, toplotom, sledom
Svaka stabljika slobodno šeta –
Prateći zvezdu kao vojnici pogledom
Svoga komandanta. Kao iz inata
Poneka stabljika sporije, a poneka
Brže šeta. Tako smo, ispod granata
Delom kao telo, delom kao senka
Iznikli, kao stabljike suncokreta.
Tako je moralo i tako je sve htelo
Sada se želi da je cela šteta
Nositi svoju oznaku, delo i odelo –
Jer niko više ne tera nikakav inat.
Ne smemo biti ni za Evropu ni protiv –
Televizijski suncokret poseduje primat
Kao da sve se svodi na prost lajt – motiv.
A zašto pod suncokret takav ne smemo?
Da li smo mi sopstveni narodni zlotvori?
Za staro gvožđe, zar ništa ne umemo?
Ponekad se da, i naše srce širom otvori.

Sve kafane su iste
Sve kafane su iste, bircuzi –
Sve su potpuno iste, iste, iste
Konjušari ozbiljni u poruzi
Misle da zavređuju biste –
Jer svoj novac ostaviše u kafani –
To su bircuzi, sve su iste, iste
Na svakoj večeri dobro znani
I ulašten pod, za devojke piste –
Modni detalj nije krpica već golo –
Kafana, bircuz, nije sama
Jer ima još dosta unaokolo
Bircuz je deo javnog srama –
Onda su ih prozvali kafići –
Kao da vremena moderna i to traže
Do kafane je vrlo lako stići
Pobeći, od nje, nikad, nikad teže –
Kafana nekim velom sve poveže –
Bircuzi su posve isti, kafane
Ne važe ni pravila Zemljine teže
Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Kosmopolita
Teško je biti građanin sveta –
U malom gradu, kolotečina
Bez mnogo pravog poleta –
Svetski ljudi, teško nam je svima
Da vozovi prolaze i prolaze –
Svet gleda u naše grimase
Svako neka sebe spase –
Ličimo na prave gorostase
Kad čas, naš čas kucne
Prepustimo žalobitost našu –
Uvek će izaći i zaći sunce
Siromahu skromnom kao bogatašu –
Naše vreme će napokon, napokon
Još jednom doći, za sve nas –
Pravoslavlje naše život na poklon
Daruje i nudi nadu za spas –
A naši životi, životi kosmopolita
Teški su koliko i laki, lepi –
Životi su vagabunda, odmetnika, skita
Čije srce srčanije sve voli i strepi.

Pesme matematičkog stila
Elektrotehnika su elitne studije –
Pa ipak, napor biva niz vetar bačen
Jer mladost nikad najmudrije
Nikad ne miruje, ne poštuje jače –
Starije, sve koji su odavno prošli
Sve što pamet znati može, umeti –
A na studije filosofije, svi su dobrodošli
Očovečen čovek će čoveka razumeti –
Od svega je najlepše pesnik biti –
Pesnik se postaje od počela, bivstva
Devojke i momci, mladi, hiroviti –
Sećaju se kolevke, detinjstva
I mnogi ne mare za obrazovni rad –
Na pragu majčinstva i očinstva
Više vole ledeni kafanski hlad –
A porod je od počela, bivstva
I više od svega, ne slušajte njega
To jest mene – ja pišem pesme
Ne kao prema uzoru pametnih knjiga –
Matematičke stvari za pevanje su nepodesne!

Pesnik matematičar
Upišeš fakultet, proučiš celu nauku –
Posle pišeš pesme, geometrijske
Čudne kompozicije, kao književnom laiku
Što i dolikuje – kao zmijske
Kompozicije i neka čudna ritmika
Stvarju matematičko – pesničku naviku –
Pesme za Cara su pesme ratnika
Još nisam pisao samo haiku –
Proučite pod hitno matematiku –
Nemojte da Vas drugi zamajava i vara
Pesme će porasti i stvoriti veliku
Ličnost koja drugačije stvara –
Možda su matematičke pesme ružne –
Niko tačno ne zna šta pesma znači
Čas kratke su, čas škrte, polukružne –
A čas široke, plamene, da iz njih zrači
Napokon, ako filosofi sve istine znaju
Neka probaju – matematičari
Će biti bolji u književnom okršaju –
Moje pesme nisu bez lepote, čari.

Sveto pismo
Pravcima svojim sve morske lađe
Nalaze prostranstvo, oluju i stud –
Takva nekakva i mene snađe
Skitnička, a verna, pesnička hud –
Prikovana za slovesne rabote
U lancima okovan kao da sam kriv –
Nevešt i nemušt za muzičke note
Lirika je predeo mučan, vetrovit i siv –
Kao da sam pre negde video
Ovaj život, svaki uspon i pad –
Doživeo da postanem deo
Svega što može čovek mlad
Doživeti. Ne odati se svojoj seti
Pokušavao, deo po deo, doznao
Šta su Nebeski predeli sveti –
Pre toga, bez svesti, srljao u pakao.
Saznao, na vreme, i nisam se predao –
Neka svi naši mladi pročitaju Sveto pismo
Deo po deo, Gospod je reči dao –
Samo tako Nebesko Carstvo zadobismo.

Planinski odmor
Planina je šuma, livada, reka –
Planina je dobrota i milina
Planina je oduvek, odveka doveka –
Ali planina je i zver i silina
Planina je, planina je planina
Umilna, lepa, šumna, glagoljiva –
Planina je čest, čast i visina
A nije lomača, zlu povodljiva –
Planina je dobra mladima
Kad zaspe je sneg i sve zastudi –
Planinski vazduh pluća nadima
Planinski vazduh nadima grudi –
Planina je najviše posrnula
Kao mrski idol visina i lug –
Za planinu su pastir, srna i frula
Planina je miran i pitom drug –
A odmor na planini je čaroban –
Svako želi biti deo lepe čari
Planini niko nije otuđen, stran –
Planina je dovek, a čovek stari.

Posetite Srbiju
Molimo Vas dođite kod nas!
Kod nas sve je lepo i pitomo –
Dođite odmah, pravi je čas
Dođite, dođite odmah kod nas –
A ako slabo znate geografiju
Nije teško, mnogi je pominju spisi –
Počujte za istorijsku zemlju Srbiju
Odolela je čak i Apokalipsi –
Dođite, dođite u Srbiju –
Narod je pitom, dobre patriote
Sveti Georgije ubio je zmiju –
U zemlji Srbiji – naše prote
Sve o Hrišćanstvu, o veri znaju –
Samo za maskote mi smo maskote
Naši mislioci vešto proučavaju –
A prost narod je duša od dobrote
Vera nam je iskonska i davna –
Ne krademo drugim mesto pod suncem
Srbija je planinska, brežuljkasta i ravna –
Dođite hrabro, odlučno, sa srcem!

Balkansko čudovište
Teško je vreme i breme, teško
Teška je naša težnja, naše pribežište –
Telo je srce, a srce je viteško
Dok mnoge more nas more i tište –
Duh je naše počelo i ishodište –
Branimo se od vetrenjača
Jer ne priznaju naše ni ratište
ni poprište – samo plača
Svi se ponekad sete, ružno, onako
Kao da su svi ispod neke vradžbine –
I onaj poneko što bi možda plako
Ne razume sve stvari naše otadžbine –
Zdrav bolesnog nikad ne razume –
Ne, niko uopšte ne ume, da patriote
Srpske da razume – svi nekako glume
Da ovo vašarište za zveri i idiote
Izumesmo sami sebi – Balkan naš
Bez stida i bez pameti, uklet i klet
Šta je sve ovde, bolje je da ne znaš –
Od odbrane naše svisnuo bi svet.

Kiša letnjeg dana
Kiša je rashladnela ulice grada –
Sa šarama raznim, kišobrani
Čine da povorka cela, promenada
Na gradskom trgu poglede pleni –
Na trgu, fontana, cela kaskada
I novo cveće za novo proleće –
Bez reči moja tiha tirada
Sa novim stihom poezijom poleće –
Jer pisaću čim napustim gradski trg.
A kiša je mlaka i blaga, čini
Da mreška se stalno mutni vrg
Gradskoj lokvi, njenoj posestrimi –
Prvi dan leta – ništa naročito
Videli smo i bolje dane, bolje izdanje
Oblaka, neba i kiša – žalobito
Leto opet kreće na svoje putovanje –
No biće i lepih, sunčanih dana –
Dažd iz oblaka nikad nije doveka
A za leto je dobro telo mora, okeana –
Dobro je korito bledo naših širokih reka.

Uspomene o našem vremenu
Najlepše uspomene nisu u vremenu –
Uspomene zrače sa naših lica
Govore o našem plemenu i temenu –
Uspomene nisu prazna besmislica
Naši porazi u pobede dohode –
Vrtlozi, virovi i hirovi istorije
Uvek se na našem sopstvu dogode –
Srpstvu sledstvene pobede Srbije
Ne, u mom stihu nema ironije –
Najteži padovi su naši usponi
Teško smo živeli i pre, i ranije –
Teško smo se oteli zlu i sotoni
Teško se brane naše teritorije –
Mnogo zla, bede, muke i tiranije
Evo, i sada, u vreme skorije –
Ponikle su, kao korov, zle armije
Na mnogo mesta manje nas je –
Srpstvo se brani da ne zagasne
Poniče novorodo naše klasje –
Čuvajmo svoje predele krasne.
Boško Jugović lomi ropstvo
Od pamtiveka stupa i nestaje
Reka mučenika – svaka prilika
U toj reci traje dok iskaje
Ne svoj greh, već greh krvnika –
Krvnik želi da je mučenik
Slika i prilika greha – kažnjava
Tako što za svoj kiseonik
Rob mora krvnika da spasava –
Molitvu svoju njemu da posvećuje –
Krvnik kolone porobljava
A rob krvnika žali, prosvećuje –
Za krvnike, koloni su redovi grobalja
Živi su, a duh moraju svoj dati –
Roblje je sveto i prokleto
Od mučenika mora krvnik postati
A ne progoniti, već biti svinuto –
Krvnik se boji i teško straši –
Krvniku su potrebni petokolonaši
Koji ne slušaju narodne pesme – naši
Nekad davno se vijaše krstaši.

Pišite pesme
Napisati pesmu nije teško –
Dodati po neki glagol, imenicu
Drugom stihu reći: vrteško –
Treći umiti na živom studencu
I čitati, čitati, čitati – za nemca
Koji će nem slušajući biti –
Stoga, pesme neka budu bez premca
Onda će i mušti zanemeti –
Pesme neka su najboljeg kova –
Napisati strofu je posve igrivo, lako
Napokon, sastoji se od prostih slova –
Ako ne umete, pišite polako
I ponovo lepi stihovi, strofe, i pesme
Kao vojske čine red i sklad –
Lirska lepota i sloboda su izvesne
Pesnik u duši je uvek bodar, mlad –
Stoga ne trošite zgodno vreme
Da napišete prvi svoj stih –
Videćete, manje će biti sve Vaše breme
A drugi će videti Vaš pravi lik!

Raskid
Ljubavnici ljubav zapostaviše –
Rastavši se, svako na svoju stranu
Odneo je tačno pola – štaviše
Poslednju noć ostaviše prespanu
Ne želevši dalje da se ljube –
Poslednje veče bez belog vina
Rađe su slušali TV dangube –
Prošla je ljubav, milost i milina
Tužna je zaista ljubavna istina –
Deoba nastaje kad ljubav oslabi
Deoba je za ljubav slabu posestrima –
Ljubav mre i krvari u svoj slavi
Ljubav je teška i nakon ljubavi –
Ishitrene želje, posesivnost, ego
Čini da retki preteknu tragovi –
I hladna ljubav, prekrivena snegom
Čini da leta i snegovi više ne postoje –
Ljubavnici su ptice, vis i letovi
Ljubav je ljubav bez dvojenja, za dvoje –
Na kraju ljubavi, celi se ruše svetovi.

Naše mesto
Naše je mesto negde gde jeste –
Jaki momci, potom i mladoženje
Mila lepa deca i lepe neveste –
Potrebna je dobra volja, htenje
Da pobedimo svet lepotom i pameću –
Naše je mesto na svom mestu
Momci da se žene i nadmeću
Mlad momak voli mladu nevestu –
Naše je mesto veoma osvetoljubivo –
Zameramo sebi što nam niko ne zamera
Premalo te poštujemo o, Srbijo –
Pa ipak, kod mladih nema zlih namera
Srbija nije Srbija od čemera –
Nije potrebno mnogo da zablista
Sve srpske misli su istog smera –
Da bude drugačija, a ostane ista
A venčanja, prosidbe i ženjenja –
Srpska svadba je među najlepšim
Reč da vode mlada i mladoženja –
Takova je Srbija pod Nebom Gospodnjim!

Ova kratka zbirka pesama posvećena je znatnom srpskom pesniku Bori Đorđeviću i njegovom
dugogodišnjem prijatelju i gitaristi Džindžeru, u povodu njihove posete Aranđelovcu – sedeli
su u ranim večernjim satima u bašti Aranđelovačkog kafića „Kojekude“, kada sam ja naišao iz
grada. Kao svi nadahnuti pesnici, pesnici koji takođe nadahnjuju naš narod i ljude koji žive uz
nas, Bora je zračio nekim posebnim duhom.
– Gospodin Bora Đorđević!
– Da, za njega sam gospodin! reče
Bora – možemo napisati zajedničku pesmu!
Zaista, ja sam u nekoj prethodnoj pesničkoj zbirci izrazio takvu želju.
– Ja sam Milijana video još u Banjaluci – reče Bora.
Da, ja sam tada slučajno naišao, a on je sa našim ljudima ispijao pivce u kafiću prekoputa
hotela „Palas“ u Banjaluci.
Tada je sa stolice ustao Džindžer, ljut na mene.
– Džindžer!
– Čekaj Džindžeru – reče Bora – vidiš da zna za tebe.
A celi problem se sastojao u tome da sam ja zamislio, povodom koncerta Madone 24. avgusta
u Beogradu, da pozovem Džindžera na stejdž, te da svira rifove „Jedino moje“, jedne od
najlepših Borinih pesama, a ja bih pevao.
„Ko Indijanac stavljam ratničke boje da tebe osvojim, jedino moje – Niko me nije izbacio iz
stroja, jedino ti, ljubavi moja – Ljudi matore, boraju se goje, ti uvek ista, jedino moje...“
Takođe, zamislio sam da Madoni kažem: „U Srbiji upravlja deset porodica, a svima njima
komanduje kuma“, kao sa davne naslovne stranice naših nedeljnih novina. Naravno, to bi
važilo samo za 24. avgust, u odsustvu Prof. Dr. Mirjane Marković. Zato je Džindžer bio ljut.
– Znaš li da je prikazan i njegov nastup sa Linkin Park – reče Bora.
Zaista, tim povodom frontmen Linkin Parka je dolazio u Beograd, ljut na mene.
Nisam mogao poverovati da su to zaista Bora i Džindžer, pa sam otprašio dalje.
Pesme nisu soneti kao pre, već poseduju formu, a delomično su sadržajno i tematski slične
Borinim pesmama – kompozicija i ritmika se unekoliko razlikuju, jer Bora svaku pesmu dugo
vaja i oblikuje.
Dakle, zbirka je iz tih razloga posvećena našem Srbinu Par Excelance Bori Đorđeviću.
Autor Milijan Slavnić, rođen 1974. Borac za srpsku pravdu ispod kape Nebeske.