Srpski Partenon

First topic message reminder :

Političari i vojskovođe


Petar Bojović
je poreklom iz plemena Vasojevića. Rođen je 16. jula, 1858. u selu Miševići, opština Nova Varoš. Gimnaziju je završio u Beogradu i stupio u Vojnu akademiju 6. oktobra 1875. Proizveden je za artiljerijskog potporučnika 1880, za konjičkog poručnika 1883, za đeneral-štabnog kapetana 1. klase 1891, pješadijskog potpukovnika 1897, đeneral-štabnog pukovnika 1901, đenerala 1912.
Kao mlad oficir zauzimao je postepeno položaje prema činu i komandovao je u miru pešadijskim pukom, pešadijskom brigadom, divizijskom oblašću, konjičkom divizijom, trupama novih oblasti. Bio je načelnik štaba divizijske oblasti u dva maha, pomoćnik načelnika štaba aktivne vojske, pomoćnik i zastupnik načelnika i načelnik Glavnog đeneralštaba, načelnik štaba glavne vojne inspekcije i načelnik opšteg vojnog odjeljenja Ministarstva Vojnog.
U ratu protiv Turske 1876, kao pitomac Vojne akademije, bio je u štabu Vrhovne komande, u nastavku rata 1877. do 1878. kao pitomac Vojne akademije, bio je u bateriji na dužnosti podoficira, u Srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je vodnik konjičkog eskadrona i zastupnik načelnika štaba Šumadijske divizije.
U Prvom balkanskom ratu 1912-1913. bio je načelnik štaba Prve armije, koja je izvojevala velike pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Učestvovao je u mirovnim pregovorima sa Turskom, održanim u Londonu 1913, kao vojni stručnjak u delegaciji srspke vlade. U Drugom balkanskom ratu 1913. protiv Bugarske bio je načelnik štaba Prve armije, koja je odnijela pobjedu u bici na Bregalnici.
U Prvom svetskom ratu, njegova Prva armija je pretrpela velike gubitke u bici na Drini 1914. Bojović je bio ranjen u ovoj bici, pa ga je zamenio armijski đeneral Živojin Mišić. U januaru 1916, imenovan je za načelnika štaba Vrhovne komande umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, kog su njegovi vojnici nosili do Skadra. Tu poziciju je zadržao do juna 1918, kada je dao ostavku na to mesto zbog nesuglasica sa generalima Antante oko pitanja širenja Solunskog fronta. Smatrao je da su saveznici najteže i najopasnije položaje prepustili srpskoj vojsci, što je bilo tačno. Ponovo je preuzeo položaj komandanta Prve armije, koja je prva probila neprijateljske linije na Solunskom frontu i napredovala duboko u okupiranu teritoriju. Njegove jedinice su ušle čak u Sofiju a povučene su nakon prijetnje glavnokomandujućeg Solunskom frontu, francuskog đenerala i petog (počasnog) srpskog vojvode Franša d‘Eperea da će okrenuti francusko oružje protiv Srba ukoliko se odmah ne povuku. Srpska Vrhovna komanda ga je 26. septembra odlikovala titulom vojvode za njegove zasluge tokom rata.
Vojvoda Bojović je preduzeo Nišku operaciju i izbacio neprijatelja iz Prokuplja i Niša 11. oktobra, a na čelu Dunavske divizije je 1. novembra ušao u oslobođeni Beograd.
Imenovan je 1921. godine za načelnika Generalštaba na mestu preminulog vojvode Živojina Mišića, a 1922. se povukao iz aktivne službe.
Na samom početku Aprilskog rata, postavljen je za zastupnika vrhovnog komadanta kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II.
Petar Bojović je umro u Beogradu 20. januara 1945.
Napisao je i štampao, pored članaka u vojnim listovima i časopisima: „Vod patrole“, „Vaspitanje vojnika“, „Metoda za rešavanje taktičkih zadataka“, „Šta imamo i možemo da očekujemo od Egzercirnih pravila“, „Odbrana Kosova polja“ (1922). Preveo je „Taktiku“ od Brijalmonta

Na Zoranovom spisku knjiga koje smo predložili za ediciju “Prosveti” su Bakunjin, Štirner, Kropotkin, Karl Šmit... Zajednički se zalažemo za DŽona Stjuarta Mila i Edmunda Berka. Dobro je da se na jednom mestu vide klasične liberalne i konzervativne ideje. Ja osim izbora Tolstojevih anarhističkih spisa predlažem i “Carstvo božje je u tebi”, verovatno jedinu Tolstojevi knjigu koja nije prevedena na naš jezik, kao i “Izvore totalitarizma” Hane Arent. Već ranije smo se dogovorili da edicija počne prevodom Godvinove “Rasprave o društvenoj pravdi”, da čitaoci mogu da shvate gde su koreni anarhističke filozofije.
Obojica radimo vrlo profesionalno. Dobavljamo knjige, pišemo recenzije, nalazimo prevodioce, i sve je spremno da počne rad na realizaciji prvih desetak knjiga u ovoj ediciji. Za ovaj preliminarni posao dobili smo čak i pristojan honorar. Tih dana se posebno intenzivno viđamo.
Onda jednog dana Zoran kaže da nema ništa od našeg projekta.

Zašto? - pitam.
Zoran odgovara kratko i precizno: “Nečije tetke i rođake u ‘Prosveti’ su se pobunile. Rekle su da im uzimamo posao, šta će one da rade ako nas dvojica pripremamo ovoliko knjiga. Vidiš, ništa ideološki, smislili su nešto kao sindikalni problem.”
Ubrzo se pokazalo da u “Prosveti” zaista niko ništa ne radi.

U potragu za stanom išli smo danima. Zoran bi mi se javio telefonom obično oko podne, i onda bismo krenuli u obilazak.
Pravog tržišta stanova tada nije bilo. Stanovi su bili takozvano društveno vlasništvo i mogli su se samo razmenjivati. Ipak, postojalo je alternativno, nezvanično tržište na kojem se novcem u najneverovatnijim kombinacija i transakcijama moglo nešto uraditi. Adresama nas je snabdevao jedan naš zajednički prijatelj. Imao je jednu svesku u kojoj su bile upisane adrese ljudi koji su nameravali da stan prodaju, zamene, iznajme, ili već ko zna šta da urade. Čovek sa sveskom je kasnije osnovao jednu od prvih i najboljih agencija za nekretnine u Beogradu.

Zoran je godinama bio opsednut idejom da dođe do sopstvenog stana. NJegova majka mi je jednom prilikom rekla: “Ne znam šta će mu to. Ovde, kod nas ima sve što mu treba. Ima i svoju sobu”. Drugom prilikom me je odvela u stranu: “Pa, je l’ to tačno? Čujem da hoće da uzme neku rupu tamo u gradu. A mi smo mu našli divan stan, evo ovde”, rukom je pokazala na ogroman, nehumani soliter koji se video s prozora njenog stana.

Rupa je bila fini, starinski stan u prizemlju zgrade u ulici Strahinjića Bana. U stvari, bila je to izdvojena soba u stanu našeg prijatelja, advokata Vulića. Kasnije će tu, u Vulićevoj dnevnoj sobi početi da se stvara Demokratska stranka.

Zoran je, kao i uvek, bio uzdržan, ali videlo se da sija od sreće. Bio je pun elana. Prvo je u sobi sagradio galeriju od debelih greda. Onda je našao nekog jeftinog stolara koji je počeo da mu pravi policu za knjige po meri. Na kraju je stigao i kamin, ogromna gvožđurija koju je Zoran danima pokušavao da prilagodi otvoru za dimnjak.

Tako je soba postala pravi stan. Kad je nekome trebao smeštaj dobijao bi ključ, a Zoran je odlazio kod roditelja. Jedan naš prijatelj, danas istaknuti političar na onoj drugoj strani, posvađao se sa ženom. Nekoliko dana je boravio u toj sobi. Onda je jednog dana žena zakucala na vrata. Ne razmišljajući, on je otvorio. Žena uđe, prođe kroz Vulićevu dnevnu sobu, pa kroz dugački hodnik pravo u sobu sa galerijom. Na galeriji zatekne drugu ženu.

“I zamisli šta je on uradio”, Zoran je bio zgrožen. “Istog trena je odjurio kući da bi pre žene uzeo deviznu štednu knjižicu. Zamisli o čemu je on razmišljao u tom trenutku.”

Jedan od razgovora koji smo često vodili i voleli da vodimo, bio je razgovor o tome gde treba živeti. Zoran je predložio nešto neobično: najbolje je živeti na dva mesta.

To mi se dopalo. Beograd se nekako podrazumevao kao prvo mesto. Koliko god da smo omalovažavali i kritikovali život u Beogradu, koliko god da smo se tu osećali nepravedno marginalizovani, Beograd nismo dovodili u pitanje. Ali koje je to drugo mesto?

Ja sam pominjao neke velike svetske gradove, tvrdeći da postoji nešto što bi se moglo nazvati republikom svetskih gradova. Svi veliki gradovi više liče jedni na druge nego na zemlje u kojima se nalaze. Najviše bih voleo kada bih mogao danas da živim u Beogradu, sutra u Beču ili Parizu, ili NJujorku. Svuda bih se osećao kao kod kuće.

Složili smo se da treba živeti na dva mesta, U beogradu i u još nekom gradu. Ja sam govorio o Pešti, Beču, Parizu. Zoran je, međutim, insistirao na Firenci. Zašto Firenca? Pa, kad živiš u Firenci onda živiš u istoriji, utemeljen si u civilizaciji koja traje. Sve ti je svakog trenutka pri ruci, i umetnička remek-dela, i razvijeni društveni odnosi, i atmosfera polisa. I ima mnogo sunca i svetlosti.
Uh, kako sam se usprotivio “životu u istoriji”. Odmah sam sebe video u nekom dosadnom muzeju. Čak sam citirao i Normana Majlera o Evropi koja bi trebalo da spali svoju istoriju da se u njoj ne bi ugušila. Zaista, uvek kada bih se našao okružen takvom silnom istorijom, osećao sam se nekako destimulisan, kao da je već sve na ovom svetu urađeno na najbolji način. I mrzeo sam muzeje. Držao sam se i nekakvog svog pravila: kada bih se našao negde u svetu odlazio sam u muzej ili galeriju samo da bih video neku pojedinačnu stvar koja me posebno interesuje, nikada u obilazak.

- Ti to posmatraš turistički, kazao je Zoran. - Reč je o nečem drugom. Zamisli da su ti Ufici i Santa Kroče deo tvog svakodnevnog života. Svi su ti tu, i Mikelanđelo, i Galilej, i Makijaveli...

Čak je, sećam se, govorio i nešto o mediteranskoj svetlosti i zalasku sunca nad rekom Arno, iako mislim da tada još nije bio video Firencu.
Vremenom sam prihvatio Zoranove argumente. I obojica smo bili uvereni da je plan dobar i da će se jednog dana ostvariti.

Leto, negde sredinom osamdesetih godina. Zoran krenuo iz Frankfurta sa prijateljicom u Grčku i Tursku, kolima. Kupio polovni auto, čini mi se “tojotu”. Velika avantura. Usput svrati kod mene. Napravimo ručak, pa posle i večeru, i uopšte bude veliko opuštanje.

U jednom trenutku Zoran pozove mog starijeg sina i kaže: “Doneo sam ti jednu odličnu Crnkinju”.
Novi album Grejs DŽons, Slave to the Rhythm.

Odmah stavimo ploču na gramofon, i raspalimo muziku do daske. I počne ritam. I Zoran u ritmu. Ne mogu da verujem, uvek mi se činio tako stidljiv i nespretan. Odličan osećaj, neobični koraci. I svi počnemo najozbiljnije da ga imitiramo, kao da je to kako on igra jedino pravilno.

Onda oteramo decu, pa jedno vreme pričamo o putovanju na koje je krenuo, i na kraju izađemo da mi Zoran pokaže auto. Smislimo i neki posao u gradu, pa će Zoran da me vozi. Vidim da još nije baš sasvim siguran u vožnji. Smetaju mu drugi vozači: “Vidi ovog šta radi! Gde će sad ovaj, gde je krenuo!?”.

Usred tog vozačkog nerviranja, Zoran mi odjednom kaže: “Tvoja deca se uvek vraćaju kući”.
Ja ga ne razumem. Onda mi on objasni: “Ja sam uvek bežao od kuće, uvek sam samo mislio kako da pobegnem od kuće.”
Shvatim to simbolično, i baš mi se dopadne. I nismo to više pominjali.

Nedavno mi jedna naša zajednička prijateljica kaže: “Pa zar ti nikada nije ispričao kako je sa deset, dvanest godina pobegao od kuće na Jastrebac?”
- Ako ostanem u Nemačkoj šta mogu da očekujem? Mogu da se u najboljem slučaju zaposlim u nekom institutu i da svako jutro s tašnom u ruci idem na posao. I sada bih već trebalo da imam porodicu i decu. Ne znam da li bih to mogao u Nemačkoj. Ovde je drugačije. Ovde postoje babe, dede... Ovo je Balkan, ovde je sve jednostavnije.

Tako je otprilike počeo naš razgovor negde pred kraj osamdesetih godina. U stvari, bio je to više Zoranov monolog. Nisam bio siguran da li on zaista ima dilemu ili je već odlučio, pa sada samo još jednom naglas razmišlja i objašnjava svoju odluku. Ipak, ja sam pokušavao da ga uverim u suprotno. Malo zbog toga što sam tako zaista mislio, a pomalo i zbog toga što mi se činilo da mu je potrebno da čuje drugačije mišljenje.

Zašto bi se vraćao zauvek sada kada je u Nemačkoj uložio toliko truda i kada mu se mnoga vrata otvaraju? I šta fali tašni? Dobro, jedno vreme bi se osećao kao službenik, ali to sigurno ne bi dugo trajalo. Ipak je on doktorirao u Nemačkoj, i “humboltovac” je, jutarnja tašna je samo početak. I zašto ne bi mogao da ima decu u Nemačkoj? Veruj mi, može da bude mnogo bolje i lepše sa decom bez baba i deda u blizini. Zar nismo nekad pričali kako su te proširene porodice, ti balkanski plemenski odnosi izvor ludila?

Međutim, nije to u pitanju, kao što sam i mislio. “U Nemačkoj se ništa ozbiljno ne događa, u Nemačkoj je dosadno”, kaže Zoran. “Ovde počinju prave stvari, ovde će se tek svašta zbivati, biće velikih promena”.

Zoran reče da ne želi da živi u Nemačkoj, da se tamo ništa ne dešava, a da će se ovde dešavati velike promene. Onda ja, kao krunski argument, održim jedan sasvim antipatriotski govor. Kažem kako je ovo najgora zemlja na svetu i da svako ko može odavde da ode treba to i da uradi. Ovo je glib u kojem ništa dobro ne može da se dogodi. Okružen si primitivizmom i provincijalizmom, svi ti rade o glavi, nema prave solidarnosti ni među najbližim istomišljenicima. Boriš se protiv toga, upinješ se da nešto promeniš, i onda i ne primetiš kako si na kraju pobeđen, ako u međuvremenu i sam nisi postao takav.
Ovo baš i nije bio neki argument, jer sam se i ja upravo vratio posle više od godinu dana boravka u Sidneju, sav srećan što ću ponovo nositi tašnu u Beogradu. Ali sam posle kao postao mudriji, pa delim savete.

Jednog dana Zoran me je pozvao da dođem kod njega, sutra uveče u određeno vreme. Bilo je to vrlo neobično, jer ne pamtim da smo Zoran i ja tako formalno zakazivali sastanke, obično smo nenajavljeni “upadali” jedan kod drugog.

Ovo zaista jesta bila specijalna situacija. Zatekao sam ga sa jednom devojkom netipične lepote. Gledala je pravo u oči, bila je i samosvesna i stidljiva. Ne sećam se da li je Zoran propustio da me upozna ili sam ja prečuo upoznavanje. Ne bi me čudilo da me Zoran sa devojkom uopšte nije upoznao. Nas dvojica smo često imali momente takvog čudnog i neobjašnjivog podrazumevanja. I ovog puta se podrazumevalo da je tu jedna devojka, da su ona i Zoran par, da žive u tom malom stanu, da je to tako oduvek, i tako smo se svi i ponašali. Nije bilo bitno to što ja nju nikada ranije nisam video, bitna je bila ta atmosfere.

Da li zbog te situacije, ili zbog svesti da sam pozvan s posebnim razlogom da upoznam nekog važnog i da, verovatno, i ja kao važan prijatelj budem predstavljen, ili možda jednostavno zbog prisustva lepotice, ja sam se bio raspričao. Ne sećam se o čemu sam govorio, ali odjednom sam bio u velikoj formi, i sve što sam pričao kao da je bilo duhovito. U svakom slučaju sećam se da smo se neprestano smejali.

Devojka čitavo veče nije reč progovorila, ali je bila vrlo prisutna, neprestano priljubljena uz Zorana, i smejala se i ona, povremeno kao da se smeje zbog toga što smeh izaziva smeh, povremeno kao da zaista učestvuje u razgovoru.

Kasno te večeri vratio sam se kući i rekao: Zoran ima novu devojku. Mislim da se definitivno vraća iz Nemačke, da će se oženiti i imati decu.
Sredinom devedesetih godina, Zoran i ja smo počeli sve ređe da se viđamo. Tada smo obojica bili već duboko u svojim ulogama, Zoran u ulozi političara koji preuzima vođstvo opozicije, ja u ulozi glavnog urednika jednog nedeljnika. Tu više kao da nije bilo mesta za bezinteresno prijateljstvo. Uloge su grozna stvar, i ne primetiš kako ti isisaju svu slobodu.

Krajem 2002. susrećemo se poslednji put, on na vrhuncu svoje uloge, a ja oslobođen svoje dotadašnje uloge. Stižem u zgradu Vlade u zakazano vreme. Sve mi deluje nekako nestvarno. To bi trebalo da bude neka vrsta poslovnog sastanka, ali ja se osećam kao Fred Ulman u njegovom Reunionu, ali sa promenjenim predznakom. U svakom slučaju nešto kao Pronađeni prijatelj.

Prolazim elektronsko obezbeđenje na ulazu. Iz nekog razloga sve me podseća na ona stara komunistička vremena, i boje, i glasovi, i ljudi. Onda neki dugi hodnici. Kako se približavam njegovoj kancelariji vidim neke ljude, verovatno obezbeđenje. Sede za velikim stolom u hodniku, jedan jede nešto, burek valjda.

Boje zidova i podova, nameštaj, ljudi, sve ima neki miris Orijenta. I smiruje to, moram reći. Kao da te oslobađa odgovornosti. Setim se jedne rečenice koju je Zoran često ponavljao: “Ovde ljudi vole da dišu jedan drugom za vrat”.

Ulazim u Zoranov kabinet. Mala, nameštajem natrpana prostorija. Mnogo porodičnih fotografija, a ja sav u nekakvoj sumnji i oštrom oku, i odmah konstatujem da je to kvaziamerička atmosfera.
- Kancelarija ti i nije baš nešto, ali odličan ti je ovaj veliki prozor, imaš super pogled - kažem.

- Da, može svaka budala kamenom da me ubije.

I onda jedan kratki “small talk”: šta ima novo, kako deca, jeste nismo se videli odavno, aha, nisam znao, znači tako... i nekako nam to baš ne ide. Vidim da je Zoran umoran i rezigniran.
Brzo pređemo na ono što bi trebalo da bude posao. Ponovim Zoranu ono što on već zna preko sekretarice, da američki izdavač očekuje biografiju, pravu, kompletnu.

Sedeli smo kod Zorana u kabinetu i rekao sam u da američki izdavač očekuje njegovu kompletnu biografiju. Zoran kaže: „Evo, baš sada čitam Kenedijevu biografiju“.
Ja ga odmah prekinem: „Ma pusti Kenedija, to je atentat, i te stvari. Mi treba da napravimo nešto drugo, u svakom slučaju nešto što se ovde nije radilo.“ I izložim ambiciozni plan. Ja ću okupiti ekipu koja će da prikupi građu, a od Zorana očekujemo da nam što više stvari učini dostupnim, i da nam on, takođe, bude dostupan za što duže i što češće intervjue. I govorim to, a imam osećanje da na kraju ništa od svega toga neće biti.

I sad, kako ćemo? Zoran kaže: „Dobro, ali ja uopšte nemam slobodnog vremena“.
„Možda je najbolje da dignemo ruke“, kažem, svestan da mi ne bi bilo prvi put da napuštam ambiciozni plan pre nego što ga i započnem. A verovatno mi smeta i to što ovaj umorni čovek sedi u svojoj premijerskoj fotelji, dok sam ja stranka na sastanku od - do. I vrata kancelarije se u jednom momentu otvaraju, neko proviruje, vidim u hodniku jednog poznatog filmskog reditelja, verovatno čeka na sastanak, i pomislim kako ja ovde svima traćim vreme.

Zoran kao da me je čuo. Ustane sa svoje premijerske pozicije i sedne sa mnom i mojom saradnicom za sto. Opustimo se i počne prava laka konverzacija. Ja zapalim cigaretu, jednu, pa drugu... Pričamo svašta, setimo se i pasa lutalica, koji su samo njemu prilazili kada je bio na prvom putovanju kroz Tursku, i fotografija koje mi pokazivao po povratku. Na svakoj fotografiji drugi džukac mu se umiljava oko nogu, a on se stidljivo smeška i nekako je smotan. Vratimo se i knjizi. Zoran kaže: „Reći ću Biljani da mi svakako pronađe dva termina mesečno za intervjue.“ I predloži još nešto: kada god bude imao neki trenutak slobodnog vremena govoriće u diktafon sve čega se o sebi i svom životu seti.

Ja kažem: „Sve, sve, nemoj ništa da preskačeš, od najranijeg detinjstva, Travnik, jaka majka, popustljivi otac... studije, prijatelji i neprijatelji, sve do danas. Nećemo lakirovku.“ Zoran se smeje, kaže: „Dobro, dobro, znači eksperiment na živom čoveku. E, daj jednu cigaretu!“

Setim se kako sam nekada prepoznavao da se Zoran zagrejao za neku stvar. Pričamo, pričamo, i on tek u jednom momentu traži cigaretu, iako nikada nije bio pušač.
I tako odem uveren da ćemo ovaj projekat svakako završiti.
Onog dana kada je ubijen Zoran Đinđić pozvali su me iz „Vašington posta“ i pitali da li mogu da napišem prilog za njihov nedeljni dodatak. Još u šoku, tužan, besan, i bez ikakvih informacija osim one da je premijer ubijen, odmah sam seo i za pola sata napisao tekst pod naslovom „Kuršumi koje je moj prijatelj očekivao“.

Tekst sam započeo rečima: «Mafijaški kum je u Hagu, njegova ćelija je mala i njegove aktivnosti su ograničene, ali ipak posao je obavljen: srpski premijer Zoran Đinđić je mrtav. Moj prijatelj, jedan od najbriljantnijih ljudi koje sam ikada upoznao, simbol nove, demokratske Srbije, pogođen je sa dva snajperska metka ispred zgrade u kojoj je radio.»

Ispričao sam i kako smo se Zoran i ja upoznali početkom sedamdesetih godina na seminaru za etiku kada smo kao vežbu dobili zadatak da imitiramo neku vrstu modifikovanog montiranog političkog suđenja. Nešto nalik na zloglasne staljinističke procese. Ja sam imao ulogu tužioca, trebalo je da budem «bad guy», a Zoran je imao ulogu branioca koji zastupa nepravedno optužene intelektualce. Politička strast i naglašeno osećanje za društvenu pravdu toliko su ga zaneli da se obrušio na mene kao da sam ja zaista neki mrski javni tužilac dospeo ovde pravo sa jednog od Moskovskih montiranih procesa.

Iz tih dana je i anegdota koju mi je Zoran kasnije ispričao i koje se često setim kada na njega pomislim. Agenti državne bezbednosti dolaze usred noći s nalogom za pretres stana. Vrata otvara njegova majka, odlučna i autoritativna žena.

Tajna policija kaže: «Imamo nalog za pretres stana.
Zoranova majka ih odmeri i kaže: „Može, ali prvo da skinete cipele. Upravo sam počistila stan i ne dam da se ulazi s prljavim cipelama.“
Policajci skinu cipele, autoritet nestane kao rukom odnesen, i pretres propadne.

Tekst sam završio rečima: „Ko je ubio mog prijatelja? Pitajte Miloševića. Ubice su njegovi ljudi.“
Istog popodneva telefonom mi se javlja urednica „Vašington posta“ Ketlin Kahil. Jako joj žao zbog tragičnog događaja. Izjavljuje i saučešće, nije znala da sam premijera poznavao lično, da smo bili prijatelji. Tekst joj se dopada, sledećeg dana ide u štampu. To znači, kaže Ketlin, da imamo jako malo vremena, treba da radimo veoma brzo. Šta treba da radimo, pitam?

E to je ono zbog čega sve ovo pišem, to je ono što želim da ispričam. Od tog momenta, gotovo puna dvadeset i četiri sata Ketlin je na telefonskoj ili internet vezi sa mnom. Meri se svaka reč, uglavnom s početka i s kraja mog teksta, odnosno svaka reč koja ne upućuje na jasnu činjenicu već na mogući stav. Pre svega, može li se Milošević dovoditi u vezu sa ubistvom? Ketlin je u pravu kada kaže da još ne znamo ne samo identitet ubica već ni njihov broj. Da li je to zaista bio Miloševićev “prst” na obaraču? Da li zaista Milošević stoji iza svega?
Prvo se nerviram, dokazujem da nije reč o poznatim i utvrđenim činjenicama, već o opravdanoj, utemeljenoj političkoj spekulaciji koja ima vrednost činjenice. Pa, zaboga, to je autorski tekst, napisan je potpuno iz ličnog ugla, ima emocija u njemu; možda sam čak rekao da je to literatura, nešto kao dokumentarna književnost. Uostalom, Miloševićev prst je jako dugačak, proteže se čitavu deceniju unazad, i lako ga mogu zamisliti i na ovom obaraču. Da li je on konkretno na neki način umešan? Pa, zar je to važno, zar on ne stoji tolike godine iza svakog zla, zar ova vremena nisu bila mračna upravo zbog njegove senke … Eto, ako ništa drugo, bar je potpuno jasno da je tragedija koja se dogodila nesumnjivi deo Miloševićevog nasleđa.

Tako dolazimo i do rešenja za završni pasus mog teksta. On sad glasi:
“Ko je ubio mog prijatelja? Ne znam ko je to učinio i ne mogu biti siguran ko je izdao naređenje, ali neprestano mislim na čoveka u maloj ćeliji u Hagu. Siguran sam da je to deo njegovog nasleđa”.
Sada već počinjem da se divim kako je Ketlin Kahil uspela strpljivo i profesionalno da upropasti moju nepotrebnu “literaturu”. Odvojila je čitav jedan dan i dobar deo noći samo da bi jedan tekst i jednog autora uvela u standarde koje postavljaju njene novine. Dobro, sada se vidi da sam u svojim spekulacijama u velikoj meri bio u pravu, pa bih mogao da počnem da raspredam o slobodnoj i odgovornoj štampi, mogao bih na sopstvenom primeru s “Vašington postom” i da hvalim i da kudim američko shvatanje žurnalizma. Imam takve asocijacije, ali znam da bi se to odmah pretvorilo u lošu literaturu. Uostalom, nema tu šta mnogo da se priča. Poruka je jasna: ovo su novine, ovo je ozbiljna stvar, a ako hoćeš da se poigravaš s činjenicama, bez obzira da li će se to jednog dana pokazati kao tačno, piši roman ili već nešto slično.

Imam, naravno, i druge asocijacije. Recimo, kako se našim urednicima nekada nametala uloga cenzora koji kasape tekstove, a kako se danas od njih očekuje da budu pasivni posmatrači autorskih egzibicija. Mogu da ih objave ili ne objave, ali svaka intervencija je nepoželjna jer se odmah tumači kao atak na slobodu i integritet autora. Sve je pokriveno pogrešnim uverenjem da glupost i proizvoljnost, kao i najgore svinjarije, padaju samo na dušu raspisanog autora, da svako može da “baci kamen”.

Evo, stojim na grobu mog nekada najboljeg prijatelja. Ne volim ni groblja, ni crkve, ni sveće. Došao sam na ovo mesto prvi put posle više od godinu dana od ubistva. Poneo sam jednu ružu i položio je na uglancanu mermernu ploču na kojoj piše Dr Zoran Đinđić, Predsednik Vlade Republike Srbije, 1952 - 2003.

Osećam se gotovo ravnodušno. Mermerna ploča i natpis na njoj nemaju nikakve veze sa mojim sećanjima i asocijacijama. U stvari, imam osećanje kao da sam došao na Benjaminov grob u Portbou, grob na pogrešnom mestu i sa pogrešnim imenom. Kad umreš, onda, naravno, isključivo drugi raspolažu tvojim životom, tvojim identitetom, i svime onim što je činilo tvoj kontekst. Setim se i onog popa zbog čijeg sam govora na Zoranovom odru bio isključio televizor i izašao na ulicu da među iskreno potresenim ljudima sačekam pogrebnu kolonu.

Ostanem kraj groba sasvim kratko i onda polako, kao da sam slučajni posetilac, prođem kroz aleju zaslužnih građana, čak pored nekih grobova zastanem da pogledam ko je tu sahranjen. Pomislim kako bih sa Zoranom mogao kratko i ironično da komentarišem estetiku i razlog postojanja ovog mesta, kao i imena ljudi koji ovde počivaju. Zamišljam kako obojica kažemo da drugačije vidimo naše campo santo.

Na ulici shvatim šta je to o čemu sam u stvari razmišljao. Pomislim kako Zoran zaslužuje neko, bilo kakvo obeležje u Firenci. I u Beogradu i u Firenci. Ja na to ne mogu da utičem. Dobro, možda bih mogao da napišem neki grafit negde kraj reke Arno, ili gore na brdu na na nekom od onih visokih zidova koji okružuju stare vile. Možda samo Zoranovo ime, možda i neki citat iz Kropotkina ili neku rečenicu iz govora Bunaventure Durutija. Ali ne, to bi bilo detinjasto. Nismo bili takvi čak ni pre 30 godina kada smo maštali o najboljim mestima za život. Znam, neću ništa uraditi u Firenci. Samo ću ponekad razmišljati o tome.