To je bio srpski patrijarh

Rođen kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci,
patrijarh Pavle je imao veoma teško detinjstvo, bio je teško bolestan u
mladosti, ali je doživeo da ga proglase naslednikom Svetog Save


Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle ostavio je nemerljivo značajan trag u
vremenima jako teškim za srpski narod, crkvu i državu.
Od slabašnog dečaka, za čije zdravlje je rodbina palila sveću, preko školovanja,
monaškog života i naučnog rada, stigao je dotle da ga proglase naslednikom
Svetog Save i živim svecem. Rođen kao Gojko Stojčević u slavonskom selu
Kućanci, patrijarh Pavle je imao veoma teško detinjstvo, u mladosti je bio
bukvalno na samrti, ali je doživeo da ga, za života, proglase naslednikom
Svetog Save!

Dvojka
iz veronauke!
Rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci (tada Austrougarska, sada
Hrvatska), u porodici siromašnih zemljoradnika. Rodnu kuću patrijarhovu u
poslednjem ratu srušili su Hrvati. Kuća je minirana i srušena samo zato što se
u njoj rodio srpski patrijarh, u Kućancima, naime, nikakvih borbi i ratnih
sukoba nije bilo. Gimnaziju je završio u Beogradu, a šestorazrednu Bogosloviju
u Sarajevu. Bogoslovski fakultet je studirao u Beogradu.
Patrijarh Pavle je rano ostao bez roditelja. Otac mu je bio na radu u Americi, gde je
dobio tuberkulozu i vratio se kući samo da umre. Gojko je tada imao tri godine.
Ubrzo mu i majka umire. Srpskog patrijarha je odgajila tetka. Shvatila je da je
on slabašno, bolešljivo dete, pa ga je oslobodila teških seoskih poslova i
omogućila mu da se školuje.
Tokom školovanja iz veronauke je imao dvojku i više je voleo matematiku i fiziku, a
tek pod uticajem rodbine upisuje bogosloviju. Dok je studirao na Bogoslovskom
fakultetu, uporedo je vanredno završio i gimnaziju samo da bi mogao da upiše
Medicinski fakultet. Stigao je do druge godine medicine, a bogosloviju je
sticajem ratnih okolnosti diplomirao tek 1942, pa se kasnije na listi
diplomiranih za tu godinu našao zajedno sa Svetozarom, ocem Slobodana
Miloševića. Kasnije su neki i u SPC tvrdili da su patrijarh i Miloševićev otac
bili prijatelji, ali patrijarh je bio kategoričan da "Miloševićevog oca
nikada nije sreo"

Teskoba u Rači...
- Dok sam, posle Drugog svetskog rata, bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu... Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume... - pribeležio je patrijarh Pavle.
- Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao da izdržim, pa sam se razboleo... Utočište sam našao u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, najzad i Rača pod Tarom). Otac Julijan me je poveo najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen teških poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga znalački odabranih - napisao je patrijarh u autobiografskom spisu "Bez osuda, otvoreno, očinski".

Rad po čitav dan
Negde u leto 1945. otac Julijan je Gojka odveo u manastir Blagoveštenje, gde je i sam bio premešten. Tamo se Pavle konačno odlučio da, zbog bolesti, ne može biti sveštenik.
- Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946. godine. Završetak rata nije doneo kraj iskušenjima ni narodu ni Crkvi. Sa odlaskom okupatora nije se povuklo i ono "zlo domaće", već je nastavilo da zavađa i zastrašuje ljude na razne načine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja... - pribeležio je kasnije patrijarh Pavle.

Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi

Pavle je u čin jeromonaha unapređen 1954. godine, a arhimandrit postaje 1959.
Od 1955. do 1957. bio je na postdiplomskim studijama u Atini



Ostalo je zapisano: Jednom prilikom je jedan velikodostojnik SPC, raspitujući se o našim đacima u
Atini, dobio ovakav odgovor: "Kada bi naša grčka crkva imala pet
sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi
bila najjača crkva na svetu..."
Za episkopa raško-prizrenskog Pavle je izabran 29. maja 1957, a patrijarh srpski
Vikentije posvećuje ga 21. septembra iste godine u Sabornoj crkvi u Beogradu.
U svojoj eparhiji obnavljao je i gradio nove crkve, posvećivao i monašio nove
sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je držao
predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao,
obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Kao episkop raško-prizrenski
svedočio je u UN o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Za patrijarha SPC izabran je 3. decembra 1990. godine. Izbor tada nije prošao
lako. Obavljen je za života tadašnjeg patrijarha Germana, mimo njegove
saglasnosti. Pavlovo ime našlo se na listi kandidata tek u devetom krugu
glasanja. Sve do tog kruga, "cenzus" za ulazak na listu imala su samo
dva kandidata - episkopi Sava i Stefan. Onda su po tzv. "apostolskom
načinu biranja" tri koverte stavljene na Jevanđelje, promešane su, a jedna
je izvučena. Tako je izabran 44. srpski patrijarh - Pavle.

Uvek uz narod, studente i demokratske političare

Predvodio je prvu posleratnu litiju beogradskim ulicama sredinom juna 1992. Pet godina
kasnije bio je na čelu Svetosavske litije pred kojom se posle višednevne
blokade studenata povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici. Porukama,
molbama i savetima umirivao je partijske strasti pred gotovo svake
višestranačke izbore u Srbiji i među prvima pozdravio pobedu predsedničkog
kandidata DOS-a 2001. godine.
Tokom
teških ratnih godina na prostoru bivše Jugoslavije činio je što je u njegovoj
moći bilo da sa poglavarima drugih crkava i verskih zajednica apelima i poruka
urazumi, koliko je moguće, ostrašćene ratoborne glave.
Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu
pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka
bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova
teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program
je Jevanđelje Hristovo - rekao je tada, neposredno posle izbora, patrijarh
Pavle.Bavio
se i naučnim radom. Objavljivao je monografije, studije, višetomne knjige,
molitvenike i druge bogoslužbene spise. Dugo godina je bio predsednik komisije
Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prevod
objavljen 1984, a 1990. i ispravljeno izdanje. Dok je bio vrhovni poglavar SPC,
obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju,
otvorena Duhovna akademija u Foči, Bogoslovija u Kragujevcu, a osnovana je i
informativna služba SPC "Pravoslavlje pres". Pokrenuo je 1993. u
Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, uspeo da vrati veronauku u
škole, a svojim požrtvovanjem uspeo je i da Bogoslovski fakultet vrati pod
okrilje Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunisti izbacili 1952. Zbog
svih zasluga Bogoslovski fakultet mu je dodelio zvanje počasnog doktora
bogoslovlja.

Pouke patrijarha Pavla Srbima i svim ljudima

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", govorio je patrijarh Pavle, koji će zanavek ostati upamćen kao jedan od najumnijih ljudi svoga vremena

Patrijarh Pavle gotovo je uvek uživao ogromnu podršku srpskog naroda, ali i svih drugih građana Srbije. Nikada nije davao neodmerene izjave, nikada nije podsticao na sukobe. Uvek je mirio, uvek je smirivao i vraćao sve univerzalnim hrišćanskim vrednostima...

Od 17 arhijereja na izbornoj listi 1990. godine jedino episkop raško-prizrenski Pavle istinski nije želeo da bude patrijarh.

"Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je na hirotoniji u Sabornoj crkvi.

Posle 30 godina arhijerejstva u Eparhiji raško-prizrenskoj, koje je proveo u službi naroda Kosova i Metohije prateći sva stradanja, prikrivene i otvorene progone i nasilja, primio je patrijarško žezlo i panagiju Svetog Save, ali i obavezu da svojim prisustvom i svakom izgovorenom reči odbrani čistotu i smisao Jevanđelja.

"Zakon Jevanđelja mora se primeniti na zakon države", naglašavao je patrijarh otvoreno se suprotstavljajući režimu Slobodana Miloševića, a narod upozoravajući da se "sili treba prikloniti samo zato što ona Boga ne moli" i da nije na odmet "mudrost zmije, a krotkost goluba".

"Uzdam se u Boga da će ovim vlastima otvoriti oči da ovaj namučeni narod prestanu zlostavljati", rekao je 3. februara 1997. godine patrijarh Pavle u javnom obraćanju.

"Ovi događaji slute na najgore, pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem, kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako i one naoružane da budu čuvari reda i mira, a ne vlasti koja tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi".

Nekoliko dana pre ove poruke, na Savindan, patrijarh Pavle je predvodeći oko pola miliona Beograđana u prazničnoj litiji, prošao kroz kordon policije.

Do zuba naoružani pripadnici Miloševićeve Specijalne policije, koji su 178 dana obezbeđivali neumorne protestante na Trgu Republike i u Kolarčevoj ulici, bez reči su se razmakli pred odlučnim patrijarhom Pavlom.

"Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bivalo i bivaće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi to od nas zavisi", govorio je patrijarh Pavle, brinući posebno za narod Kosova i Metohije koji "kraj svojih sve proređenijih ognjišta čuva svetinje ne samo Srba, već i čitavog prosvećenog čovečanstva".

"I danas, kada se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci, podsećam vas na hrišćansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima", isticao je patrijarh Pavle, upozoravajući da vekovima traje golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, a da to "vide i znaju svi osim onih koji su izabrali da budu slepi za gledanje istine i gluvi za slušanje pravde".

"Milioni običnih ljudi žrtve su nemaštine i gladi, dok manji broj živi u neograničenoj raskoši i telesnim zadovoljstvima. Mnogi narodi mukom i krvlju stečenu slobodu brane od nasilja globalističkog sistema", istakao je patrijarh u Vaskršnjoj poslanici 2007, naglašavajući i upozoravajući na opasnost lažnih sloboda i demokratija i nametanje "unapred spakovanih i gotovih rešenja".

"Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina... pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečovečstvo", jedna je od poruka patrijarha Pavla koji svojoj duhovnoj deci objašnjava smisao kosovskog zaveta i svog opredeljenja za Carstvo nebesko".

Asketski život svetog čoveka
Po Beogradu je svuda išao peške ili gradskim prevozom, sam sebi je spremao skromne obroke, prao je, šio i krpio sebi odela i cipele, majstorisao po Patrijaršiji
Patrijarh Pavle
Gotovo da nema čoveka koga nije zadivila njegova skromnost, isposništvo, mekota duše i spremnost da uvek i svakome pomogne. Jednostavnost je bila njegov životni stil. Postoji priča da je patrijarha Pavla jedan agent FBI, koji je bio u njegovom obezbeđenju tokom posete Americi 1992. godine, nazvao "svecem koji hoda". Prethodno se sagnuo i poljubio mu ruku.
Slične reči mogu da se čuju i širom Srbije, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je išao sa štapom u ruci. Mada svi episkopi imaju automobil koji koriste za putovanja po eparhiji, a to čine i mnogi sveštenici, patrijarh je svoj automobil koristio samo kada je morao na kraći put. Po Beogradu se uvek kretao peške ili gradskim prevozom.

Muka za obezbeđenje
Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeđenja koji su ga pratili. Često je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi - sam je spremao hranu, koja je gotovo uvek, preko cele godine, bila posna, a najčešće je jeo obično povrće na vodi. Samo o praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso - nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post - mlečni proizvodi.
Posebno je interesantno da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.
Što se tiče njegovog redovnog posla u Patrijaršiji, tražio je od svih da sve funkcioniše što bolje može, a sam je nadgledao skoro sve poslove i davao savete. Posle radnog vremena, kada bi radnici otišli kući, išao je i gasio svetlo ako je gde ostalo upaljeno. Često je sam popravljao slavine, roletne, brave na vratima, pa čak i lift. Nije ga bilo neobično videti ni kako skuplja papire oko glavnog ulaza u zgradu Patrijaršije.
Jednom prilikom je postavio pitanje: "Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?" A onda je zapisao i ovo: "Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas."

Uvek je nosio Sveto pismo i molitvenik
I pored velikih obaveza, živeo je pravim monaškim životom. Svako jutro služio je u Patrijaršiji liturgiju i pričešćivao se, i svako veče u Sabornoj crkvi prisustvovao večernjoj službi. Često se dešavalo da, vraćajući se iz Pećke patrijaršije (u koju je odlazio kad god je bio u prilici), posle sedam-osam sati provedenih u automobilu krene pravo u Sabornu crkvu na službu. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik.

Duhovna svežina i krepkost
Kada je u leto 1996. godine patrijarh bio u poseti Sjedinjenim Američkim Državama, prihvatio je predloge i molbe tamošnjih vernika da mu operaciju očne katarakte izvrše u Americi. Operacija je prethodno bila zakazana u Beogradu, ali je zbog dužine boravka u SAD i nemogućnosti da se u Beograd vrati pre praznika Svetih apostola Petra i Pavla, ova intervencija prepuštena američkom doktoru srpskog porekla Vladi Vukčeviću.
U novembru 1997. godine Pavle je boravio petnaest dana na lečenju i oporavku u bolnici "Sveti Sava" u Beogradu. Prema rečima tadašnjeg upravnika ove bolnice dr Jovana Strikovića, koji je bio na čelu konzilijuma lekara koji su brinuli o zdravlju patrijarha, tadašnji laboratorijski, rendgenski i kardiološki nalazi pokazali su da je zdravstveno stanje njegove svetosti bilo "potpuno zadovoljavajuće" i da su njegova "duhovna svežina i fizička krepkost na najvišem nivou". Patrijarh je tada imao 83 godine.

Veliki šaljivdžija
Zabeleženo je mnoštvo anegdota koje govore o patrijarhovom smislu za humor, snazi njegovog duha i bistrini svesti
Patrijarh Pavle
Za blaženopočivšeg patrijarha Pavla vezano je mnoštvo anegdota koje svedoče o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti. Tako je je na jednom prijemu u Beogradu bivši američki ambasador Voren Cimerman pitao patrijarha šta SAD mogu da učine za SPC, a patrijarh mu je odgovorio: "Samo nemojte da nam odmažete, na taj način će te nam pomoći."

Pouka pijancu
S obzirom na to da je Pavle često prolazio pored čuvene beogradske kafane "Znak pitanja", prišao mu je jedan boem koji je redovno dolazio u kafanu, očigledno, malo pripit, i obratio se rečima: "Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu", na šta mu je patrijarh odgovorio: "Jesmo, jesmo, al' kad popijemo, onda ništa ne valjamo".
Inače, iako pomalo zvuči apsurdno, kafana "Znak pitanja" vrlo je usko vezana za život Saborne crkve, barem prema pisanju Branislava Nušića. Kako je ovaj najslavniji srpski komediograf zabeležio, ko bi krenuo na liturgiju ili parastos, pa mu se služba malo odužila, vrlo brzo bi se našao za nekim od stolova "Znaka pitanja".
Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem: "A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?"
Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: "Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas."

Ako sam svetlost, šta će ti blic?
Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: "Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: "Kad sam već svetlost, šta će ti blic"?
Jednom je se patrijarh u vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora uputio na večernje u Sabornu crkvu. Između Patrijaršije i hrama bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Patrijarh je svog pratioca upitao: "Čiji su ovi skupoceni automobili?" i dobio odgovor da su oni vlasništvo episkopa SPC. Patrijarh je na to kazao: "O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?"

E, baš je dobar ovaj "varburg"
Dok je patrijarh bio episkop raško-prizrenski, eparhija je imala samo jedno vozilo, i to skromni "varburg". Ondašnji episkop je i u ta kola retko sedao, jer je više voleo da ide peške. Jednom ga je u svom "pežou" povezao episkop žički Stefan, prijatelj iz dečačkih i zajedničkih dana na Bogosloviji. Osetivši udobnost automobila na koji nije navikao, ondašnji vladika Pavle je kazao: "E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj 'varburg'".
Ostala je poznata i anegdota kada se Pavle jednom uputio na Banovo brdo, na službu u crkvu, a pratilac mu ponudio da se odveze automobilom. Pavle je odbio, a na podsećanje pratioca da je možda malo nezgodno da ide gradskim autobusom, jer je leto i žene idu prilično razgolićene na Adu Ciganliju, patrijarh je kratko odgovorio: "Svako vidi ono što hoće"...
Jednom prilikom su na ručku u Patrijaršijskom dvoru jedan do drugoga sedeli patrijarh Pavle i vladika Stefan. Na stolu je bila i činija sa maslinama. Svi prisutni znali su da se patrijarh drži svog načela da je ljudskom organizmu potrebno do šest maslina, ne više. Vladika Stefan je zahvatio osam, te je šaljivo upitao patrijarha: "Vaša svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim"? Patrijarh mu je odgovorio: "Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje"...

То је српски Патријарх!

Патријарх Павле!
Нису то две обичне речи, то је збир појмова који подразумевају додир с
небесима, приближавање Богу, молитву за спасење људског рода,
зауздавање мржње да би се освојила љубав, потискивање славољубља и
среброљубља да би се пригрлили смерност и задовољење малим, бацање
освете на дно како би на површину избило праштање, жеља да неправда
уступи место Божјој и људској правди, да се неверовању претпостави
тврда вера у Бога и сазнање да зло није вечно и да није остало од Бога
некажњено.
Отуда, свакако, проистиче поштовање према овом крхком човеку за кога верници
шапатом говоре да је светитељ који хода, а владике да је Божји човек
који с лакоћом носи свој крст.
Патријарх је ушао у десету
деценију живота. Недовољно упућени, склони честиткама својим партијским
вођама, честитаће му „рођендан“, откривајући тако незнање да се у
Српској православној цркви и међу верницима славе само три рођендана:
Исуса Христа, Богородице и Светог Јована Крститеља.

Али, не мари, незнање није грех, као што није грех ни погрешно тумачење
појма о савршенству које се, у ствари, састоји у приближавању Богу и
животу у заједници са Њим. Свети људи су прожети врлинама и ненасити
жеље за подвизима нарочите врсте: посте да би укротили своје тело, бде
да би изоштрили духовни вид, проводе време у ћутању како би избегли
повод да учине нешто чиме би увредили Бога, стоје дуго на богослужењу...
Тој врсти „живих светаца“ припада и Патријарх Павле.
У мноштву питања чују се и она сасвим обична људска, изазвана
радозналошћу: чиме се храни, на чему спава, чита ли новине, гледа ли
телевизију, ко му набавља одећу и обућу? Укратко: ко брине о човеку за
кога се несумњиво може рећи да брине о људском роду?
На ова питања могло би се одговорити реченицом: Патријарх једе веома мало,
увек само биљну и млечну храну, једино пиће му је сок од парадајза, сам
намешта своју скромну постељу, не гледа телевизију, не слуша радио,
новине чита повремено, али је, захваљујући сарадницима, о свему добро
обавештен. Бог га је обдарио умећем из многих заната: уме да направи
ципеле, скроји и сашије мантију, истеше држаљу за сваку врсту алата,
наоштри косу, окалеми воће, ореже виноград, умеси хлеб, поправи славине
за воду, кварове на електрици; уме да зида, малтерише, кречи... Још као
млад монах, нарочито после завршених студија, живећи у усамљеним
манастирима, схватио је да свој интелект и своју слободу неће моћи да
одржи независним ако буде у ма чему зависио од других људи.
Аутор: Антоније Ђурић

У време кад је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, Патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи:

- Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим.

Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена, и гледајући га право у очи, прозбори:

- Синко мој, не тражи од српског Патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш...

- Морам, Ваша Светости, погледајте - рече и из џепа војничке блузе извуче фотографију. - Ово су моја унакажена деца...

- Ужас, ужас! - изусти Патријарх загледајући стравичан призор. - Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље - пресуди сам...

***

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...

- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...

- Где сте их купили?

- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.

А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

***

Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.

Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...

Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:

- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!

- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

***

Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:

- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...

Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:

- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...

- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.

Порта тога дана, пуна народа - чули да је дошао призренски владика и донели дарове: брескве, јабуке, крушке, понеку боцу ракије... Владика прима ове дарове, задржи их мало у рукама, затим их враћа и каже:

- Ја сам све ово примио, хвала вам, а сада вам враћам дарове и молим да их дате некоме коме су потребнији. Ја ово не бих могао да поједем ни за годину дана...

***

Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:

- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?

- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?

- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.

- А шта сте данас јели? - пита даље владика.

- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...

- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

***

Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:

- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!

- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

***

У доба побуне Албанаца, прате двојица дечака владику на прелазу моста у Призрену. Осећа владика да ни деца не презају од зла, да нешто припремају... Чује лепо како се дечаци договарају да му жилетом исеку мантију.

- Сад! - викну један бодрећи другог.

- Сад, не види нико!

Владика, који помало разуме албански језик, застаде, прикупи мантију и рече:

- Види, децо, види! Види Бог!

Дечаци се дадоше у бег.

***

Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.

- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.

- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.

- Како сви, ја их немам!

- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...

***

Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.

- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.

- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...

Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.

- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

***

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

***

Патријарх много воли децу. Радостан је кад их онако румену и раздрагану види у храму или их сретне на улици, чешће пред школом близу цркве. И деца воле њега - трче му у сусрет, старија траже благослов и крстиће, млађа слаткише: „Дај чика-Пајо, бомбону...“

Куповао је бомбоне у продавници на углу, на изненађење трговаца који су помислили да воли слаткише. Међутим, кад су приметили да их дели деци, одлучили су да му више не наплаћују. Није на то пристао, па је променио продавницу.

***

Кад се Патријарх после једног путовања вратио из Америке донео је необичну играчку: јагње у оригиналном крзну - дар српског фармера. Кроз многе градове носио је ту играчку мислећи како ће обрадовати неко дете. Једног дана дође у Патријаршију прота Маринко, избеглица из Дарувара, који је тада помагао оцу Филарету на пријему и одашиљању хуманитарне помоћи.

- Јел ти оно, оче прото, имађаше унука? - упита га Патријарх.

- Имам, Ваша Светости - изненади се прота.

- Имам нешто за њега! - рече Патријарх и однекуд извади оно „јагње“. Знам да ће се дете обрадовати.

***

Сећате се свакако оног студентског бунта на Теразијама и тренутка у коме је међу њих стигао Патријарх Павле: „Дошао сам да будем с вама да се нешто неупутно не догоди...“ Тада је десетине хиљада младих клицало: „Павле, Павле!“ Један старији човек, који је гледао несвакидашњи призор, прошапутао је: „Благо српском Патријарху кад је за ову младост остао само њихов Павле!“

Пре неколико година кренем у манастир Благовештење, под Кабларом, да
испратим Патријарха: мало освежен топлом бањском водом, после неколико
дана проведених код игумана Георгија, враћа се у престоницу. Затекнем
га, међутим, на аутобуској станици у Овчар Бањи: спокојно чека аутобус.
И ту се окупило мноштво света, неки се нуде да га својим колима превезу
до Београда, али Патријарх све понуде одбија са захвалношћу.

Затекао се ту и Радован Срећковић из Чачка - он повео своју седмогодишњу ћерку
Невену. Она срећна, добила Патријархов благослов, али и даље нетремице
гледа у њега. Упитао сам је да ли зна ко је овај човек. А дете овако
одговори: „Овај човек зове се Патријарх Српске православне цркве
господин Павле будимо људи!“ Сви су се около насмејали, само је мени
било нелагодно: може Патријарх помислити да сам навео дете да тако
каже. Отуда покушах да објасним: „Ето, Ваша Светости, дете Вас слуша
кад кажете да будемо људи па је помислило да је то део Вашег имена...“
Осмехнуо се и Патријарх, помиловао девојчицу по коси и поклонио јој
иконицу. А њене речи и данас цитирају поједини наши епископи, мада је
нису упознали. Њен отац Радован понудио је Патријарху да га одвезе у
Београд, али је Патријарх одбио овим речима:

- Прво, то много кошта, а друго, ти би се вратио сам а мене бацио у бригу да ли си жив и здрав стигао својој кући.

У тај мах, у очекивању аутобуса, пристиже куварица из оближњег ресторана
носећи два замотуљка. Пошто замоли за благослов, куварица рече:

-
Пајо, много те волимо... Кад ћеш опет да нам дођеш? Много се радујемо
твом доласку. Спремила сам ти две лепиње са кајмаком, једну, молим те,
поједи, а другу знам да ћеш дати некоме...

Ова жена као да је проговорила из душе целог српског народа.

А што се девојчице Невене тиче, она завршава основну школу и већ седам
година редовно похађа верску наставу у чачанској цркви. И још чува
Патријархов дар.
***

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу,
неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“
га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две
бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у
Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.

- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.

Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:

- Дошла сам по заповести Свете Петке!

- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?

- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...

- А кад ти се јавила Света Петка?

- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...

- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...

Светачки ореол није око његове главе него око срца и у складу с његовим начином живота, у прожимању мисли и дела.

Из књиге Јована Јањића „Будимо људи, живот и реч патријарха Павла”
Мали човек пред Богом
„Живео је
више на небу
него на хлебу”,владика Лаврентије
о патријарху Павлу

Светац

Снимио Имре Сабо

Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у
лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство
Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија, Његова
светост патријарх српски господин Павле заврну мантију и уђе у воде
Тихог океана. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на моменте
упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два
бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену
према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената
америчког ФБИ-ја (Федералног истражног бироа), који су били у
обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по расту, а
очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и
пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: „Ово је светац који
хода!”

Павле
Искушеник Гојко Стојчевић замонашио се уочи Благовести 1948. године у
манастиру Благовештењу. Добио је монашко име Павле. Име које је потом
на сваки начин настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и
дело онога по коме је добио име – Светог апостола Павла.
Сродио се са именом својим, и по самом етимолошком значењу имена Павле:
латински Паулус и грчки Паулос, у преводу – мали човек, према
хришћанском значењу – мали пред Богом. А ко је мали пред Богом, тај је,
у ствари – велики

Патријарх
Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве
одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у
Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске
православне цркве по посвећењу Његово високопреосвештенство митрополит
дабробосански Владислав. А заседању су присуствовали сви архијереји,
осим епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко
посредника. Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.
Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора
(сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата од оних који
испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду кандидати
за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који
добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је
значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.
У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски
Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ
рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански
Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова... Дакле, у првом
кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и епископ
жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата. Приступило се
изнова гласању. Опет није било трећег кандидата с натполовичном већином
гласова. Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда
се неко од владика досети: „Ајмо, људи, да бирамо Павла!” На то је
Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши се на под
испред владика: „Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан,
а осим тога имам шећер (у крви)!” Али, молбе његове владике не
послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран је трећи
кандидат. Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених
гласова.
Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на
апостолски начин, жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог
Симеона Мироточивог. У општој молитвеној атмосфери, високопреподобни
архимандрит Антоније (Ђурђевић), настојатељ манастира Троноше, облачи
епитрахиљ, метанише пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете
Богородице, улази у олтар, метанише пред светим Престолом и целива
свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са Јеванђеља
узима три запечаћена истоветна коверта с именима тројице кандидата за
патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих
предаје начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском
Владиславу.
Митрополит Владислав, ставши на свете двери, показује запечаћени
коверат, потом га отвара и онда свечано саопштава: „Архиепископ пећки,
митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ
рашко-призренски Павле.”

Владика Павле по избору за епископа рашко-призренског, 1957. године

Хришћанство
„...Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према
непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас
убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на
нас да останемо људи. То значи, што наш народ каже: „Кад је пушка ти
је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!” Али, ако је њему избачена
пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сећи главу, масакрирати
га, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то могао
дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде
су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!
Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су
јој одрасла и отишла. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на
својој земљи. Али, комшије то ноћу почупају. Када су то ујутру видели,
пожале се другим комшијама. Ове комшије им кажу: „И они су сад посадили
воће, узмите па и ви њима почупајте.” На то ће ова жена: „Ми то њима
нећемо.” „Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго,
него да и ви њима почупате?!” На ове речи, жена упита: „Је л’ то добро
што су они нама урадили?” „Није”, одговорише комшије. „Е, па по чему ће
бити добро ако и ми њима то исто учинимо?!”...

Гојко Стојчевић као Богословског факултета (десно, у матилу) на Теразијама, у Београду, 1937. године

Народ
...У јесен 1992. године Његова светост позива и моли српски народ у
источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби
су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном
муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове
патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не
исказују спутавањем помоћи другима, с друге стране фронта, јер и они су
– људи.
Пише Његова светост:
„Очински молим српски
народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне
хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква
помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада
претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге
вере, али једнако несрећној као и ви.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је
проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем
страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима
понесемо као хришћански, светосавски народ.
У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски ПАВЛЕ”
(Патријарх је писмо сам откуцао на механичкој писаћој машини и сам га својеручно исправио.)

Епископ браничевски Хризостом и рашко-призренски Павле с архимандритом др Јустином Поповићем пре полазак из манастира Ћелија 1967. године (здесна налево)

Човек
Београђани су патријарха Павла често сретали на улици, у трамвају, у
градском аутобусу... Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром
Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у
најновијем моделу „мерцедеса”, познати свештеник једне од најпознатијих
београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се
патријарху:
– Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба...
Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како раскошно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:
– А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?
– Мој, Ваша Светости! – као да се похвали протојереј.
– Станите! – заповеди патријарх Павле.
Изађе, прекрсти се и рече свештенику:
– Нека вам је Бог у помоћи!

Конзилијум лекара Војномедицинске академије у Београду издао је саопштење да је 15. новембра 2009, у 10.45, после готово две године лечења, преминуо патријарх Павле. Још и да је предао душу свом Господу у сну. Вест је изненадила и растужила све људе добре воље: почивши патријарх поживео је деведесет пет година, али су се сви надали да ће се здрав и опорављен вратити на трон светог Саве, на ком је пре две деценије устоличен као 44. поглавар Српске православне цркве.

Рођен је као Гојко Стојчевић на Усековање (11. септембра) 1914, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца, где су се његови преци, ко зна кад, доселили с југа Србије. Остао је сироче у раној младости: отац му се вратио из Америке када су малом Гојку биле тек три године, да умре код куће од туберкулозе коју је онде зарадио.

Мајка се коју годину касније преудала, али је убрзо и она преминула, па су њега и брата обасуле љубављу и отхраниле тетка и бака.

Био је слабашан и ситне грађе па су му, испричао је у перо нашем колеги Јови Јањићу, једном приликом чак свећу запалили, мислећи да је умро. Није био за сеоске послове, па је одлучено да оде код стрица у Тузлу и тамо настави школовање.

Причао је о том времену много: “Живели смо на периферији Тузле, а преживели смо захваљујући једној крави, коју смо сви били дужни, чак и науштрб школе и учења, да водимо на испашу. Стриц је био строг, али праведан: све нас је ишколовао, сви смо завршили неки факултет, појединци су и докторирали.”

Био је добар ученик, миран, држао се књиге, сећа се његова братаница Надежда Кнежевић. А волео је и у хору да пева. Имао је добар слух и још бољи глас. Дешавало се да увече заспи а не прочита молитве. Онда би имао немирне снове. Тетка би га будила да се помоли и онда би настављао да мирно спава. Нижу гимназију завршио је у Тузли, дружећи се с потоњим великим писцем Мешом Селимовићем, а вишу у Београду, где је и матурирао. Школовање је наставио у сарајевској Богословији. Упоредо је уписао и медицину јер се спремао да буде и свештеник и лекар, “да лечи и душу и тело”

Крај одра патријарха Павла прошле су десетине хиљада грађана Србије

Из Кнез-Михаилове, ред се уливао у Краља Петра, до Саборне цркве

Пред Саборном црквом светог архангела Михаила

“Пред мој одлазак у гимназију послали су ме у манастир Ораховицу, да
се тамо мало припремим”, причао је патријарх Павле. “Боравио сам тамо
месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао
осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили; за мене су те
молитве биле присутне, као и њихови уздаси и радости, и то ми се тако
урезало у сећање, али нисам ни помислио да ће моја будућност бити
везана за цркву.”
Волео је природне науке а признао је једном да је из веронауке имао
двојку. Катихета му је био неки Србин из Мађарске, најбољи педагог кога
је током школовања имао, али веома строг човек. Због њега и катихизиса
је, причао је уз смех, заволео математику и физику. Био је активан у
“Трезвеној младежи” која се борила против опијања. Избегавао је
препирке и на неки начин већ био ауторитет међу својим школским
друговима. Због рата није стигао да приведе студије медицине крају.
Други светски рат га је затекао у Славонији, одакле је с осталим
сународницима морао да бежи ка Србији. Обрео се у Београду као
избеглица: на грађевини, где је радио да би преживео, пала је греда и
повредила га. Та повреда је била више последица слабости и
неухрањености него неспретности и незнања, па га је његов школски друг,
јеромонах Јелисеј, у пролеће 1942, одвео у манастир Свете тројице, у
Овчару, где су имали своју добру економију, да га прехране и
колико-толико окрепе.

Председник Борис Тадић над одром

Изношење ковчега из Патријаршије

Пред Саборном црквом

Давали су му да обавља лакше послове, а онда, опорављеног, послали
у Бању Ковиљачу да буде вероучитељ и васпитач деци избеглој из Босне. У
лето 1944. спасао је једног од тих малишана из хладне Дрине и тешко се
разболео. Лекари су установили да има туберкулозу и прорекли му скори
крај. У борбама са устшама већ му је био страдао брат Душан који је
остао у родном селу и радио као обућар.
Прихватило га је братство манастира Вујан, да се молитвом бори с
болешћу. И изборио се: на изненађење, али и радост свих, јавили су се
први знаци залечења. Због захвалности, ту је постао искушеник, и сам
исклесао дрвени крст који је поклонио манастиру. Замонашио се у
манастиру Благовештење 1948. кад је и добио монашко име Павле. “Име сам
одабрао због светог Павла и његових посланица које су нам Свето писмо
учиниле разумљивим”, објаснио је своју одлуку. У калуђере га је превео
јеромонах Макарије из женског манастира Ивање, велики духовник. “Већ
сам био зрео и презрео”, говорио је. Архимандрит Јустин Поповић и
владика Николај Велимировић знатно су утицали на младог монаха.
Од 1949. до 1955. године је сабрат у манастиру Рача. У међувремену
је једну школску годину (1950/51) провео као суплент у Призрену, у
тамошњој Богословији.

Као гимназијалац у Тузли...

... и у Београду

Као студент Богословског факултета

У чин јеромонаха рукоположен је 1954, а исте те године је одликован
и чином протосинђела. Архимандрит је постао 1957, по завршетку
постдипломских студија на атинској Богословији, када је изабран за
епископа рашко-призренског. Ту је провео следеће тридесет четири
године, до 1990. године и избора за патријарха Српске православне цркве.
С неверицом се чита кроз какву су голготу пролазили и он и Црква, а
човек се застиди пред обешћу младог Шиптара који је пред равнодушном
светином - ошамарио свештеника! И то не било ког, већ епископа Павла!
Малтретирали су га, вређали га, избацивали из аутобуса... Све је
стоички подносио не спомињући то у извештајима које је слао Синоду.
Негде је касније записао: “Добијао сам упозорења да пазим на своје
редовне извештаје Светом синоду, јер они долазе до руку световне
власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком
месту, пресуђено да више не буду српски.” Овај цитат сам пронашао у
време када је патријарху у посету долазио тадашњи амбасадор САД у
Београду господин Ворен Цимерман, како би му пренео честитке америчких
грађана, председника и своје личне. Успут му је, рекао бих куртоазно,
понудио и помоћ! “Ваша екселенцијо, немојте нам одмоћи, тиме ћете нам
помоћи”, одговорио му је патријарх Павле. Ма, као да је слутио шта нам
се спрема...

У ствари, њему је патријаршијска дужност припала у једном од најтежих тренутака српске историје, у време ратова, притисака и ултиматума моћног света, унутрашњих превирања и немаштине, у време када су све светиње нападнуте. “Мир је потребан како нама, тако и непријатељима нашим”, говорио је. Вероватно да је једини врло често цитирао речи мајке Јевросиме из народне песме која је говорила: “Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.” То није допирало свуда; у његовом родном селу су, на пример, срушили православну цркву само зато што је у њој крштен - српски патријарх!
Да ли је мит прича о томе како је патријарх сам поправљао своје ципеле, замењивао славине по Патријаршији, крпио мантију? Они који су га познавали лично, тврде да није. Али, сви се слажу да је био добар, вредан, скроман и штедљив човек.
Јер, како друкчије објаснити да се одрекао принадлежности које су му следовале као патријарху и живео од скромне пензије коју је стекао као епископ рашко-призренски, а да је и од те цркавице штедео и редовно уплаћивао за помоћ невољницима и за разне хумане акције и стипендије.

Моје су снаге слабе
Много смо тога претурили преко главе за ове две деценије па је заборављен онај драматични избор новог српског патријарха 1. децембра 1990, када су у првом кругу гласања (неопходних) више од половине гласова чланова Изборног сабора добили једино епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег, како би се могао направити избор на апостолски начин, жребом, до кога се дошло тек у деветом кругу гласања.
Доцније је митрополит Амфилохије написао: “Једини који истински није желео да буде патријарх јесте управо данашњи патријарх Павле.”
“Моје су снаге слабе”, обратио се новоизабрани патријарх, дотадашњи епископ рашко-призренски, Сабору. “То ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је он и до сада држао. Нека буде Богу на славу, на корист његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.”

Више на небу, него на хлебу

Патријарх српски господин Павле лежао је на дипломатском одељењу 12. спрата Војномедицинске академије у Београду. По незваничним сазнањима нашег листа, био је покретан до јуна ове године. Последњих годину дана, живео је, што би наш народ рекао, више на небу него на хлебу. Дневно би појео једну банану и две урме. У животу су га одржавале инфузије које је свакодневно примао. Патријарха Павла, док је био покретан, било је могуће видети на свим спратовима и одељењима ВМА.

Причешћивао је и благосиљао и запослене и пацијенте. Био је омиљен међу особљем ове престижне болнице и, како сазнајемо, на дан његовог упокојења, плакали су и лекари и медицински радници и болесници. Иначе, кажу да је патријарх волео да поприча са свима, а посебно с обичним грађанима које је сретао у ВМА. Није зазирао од друштва галамџија, па чак ни од оних који су умели да опсују. Испред његовог апартмана често је био ред, а сачињавали су га они који су чекали његов благослов. Све је постизао и никада нико није отишао без топле речи и благосиљања.