Olivera Mašanović

Dolores je bezuspešno pokušavala da ustane i ako je popodne zateklo u krevetu. Izgužvani čaršavi potkazali su njenu tešku noć i otkrili nemiran san. Iz dnevnog boravka, kroz otvorena vrata spavaće sobe, došunjao se do nje polušapat. Čula je kako suprug nešto ispod glasa priča sinu. Nije uspela da razazna ni jednu reč, a trudila se. Htela je da im kaže da ne spava, da... Nije imala snage. Dejstvo sedativa je lagano prolazilo i neprirodna obamrlost čùla, lagano je ustupala mesto realnosti. Olovna težina u rukama, telu, jeziku, nije je napuštala. Imala je osećaj kao da je pod nekim anestetikom. Probala je da natera misao da dobije oblik glasa i pozove sina, trebao joj je. Beznadežan pokušaj. Glas je bio preveliki napor za nju. Uspela je da natera ruku da se pomeri... spustila je pored kreveta i napipala kutiju sa cigaretama i upaljač. Udahnula je duboko prvi dim.
- Možda bih trebala da prekinem da pušim?-
Iznenadila se odakle joj je ta misao zalutala. Postidela se pred sobom beznačajnosti ove konstatacije. U ovakvoj situaciji bi trebala da razmišlja o nečem drugom, ozbiljnijem, tragičnijem, ali mozak kao da se branio od realnosti i slao joj je mnogo malih beznačajnih informacija, toliko da ne može da se skoncentriše na nešto konkretno. Da li ludi!?
Od juče više ništa nije imalo definiciju i čvrst oslonac. Zadnjih dvadeset i četiri sata promenilo joj je pogled na život, stavove o vaspitavanju, obavezama, htenjima. Razočarala je činjenica da je moralo da se desi sve ovo da bi ona stala i analizirala.
Danas na nekom zabačenom seoskom groblju sahranjuju njenu prijateljicu. Nije umrla. Ubila se! U ovoj maloj balkanskoj zemlji i u smrti se prave podele. Po podelama i inatu da se nigde ne složimo, pa ni u bolu, mislim da držimo primat u svetu. Ako mlada žena umre, od bolesti, to je tragedija, ali ako sama prekine svoj život, za porodicu to je sramno, a provincija odmah izrežira senzaciju. Danima dokoni ljudi konstruišu i iznalaze nove i nove motive ne štedeći maštu. Kao po pravilu uvek dodaju nešto svoje, ali da bar to "nešto" ima veze sa istinom!
- Danas je sahrana. – Po sastavu prosta rečenica. Ima subjekat, predikat... Dolores se uplašila toka misli. Najavljivale su ludilo. Trebala bi da plače, bude pored odra, da ustane više... To se očekivalo od nje. Za očekivanja, nema ni volje ni snage, da ih ispuni.
- Prijateljica... Ko je bila ona? Da li je uopšte i poznavala? Da li je propustila nešto što je moglo da odloži njenu smrt?- misli su joj tonirane krivicom i kajanjem. Skoro da je mogla da oseti grebanje savesti u nekoj od zaključanih fioka mozga. Prećutno je znala za njenu neizgovorenu tajnu. Majka, domaćica, žena počinila je neoprostivi greh i zaljubila se. Volela je čoveka koji nije bio njen suprug. Grad može da ti oprosti po neku traljavu avanturu, sa po malo strasti i dosta golog, sirovog seksa, ali ljubav? To ne može! Interese – da; vezu iz računa- da; seks – da; ali ljubav – ne!
Dolores je iznenađena mislima koje su joj pravile društvo. Nametnula joj se dilema da li je uopšte u njenoj prirodi da ovako rasuđuje ili je ovaj nenadni događaj otvorio kapije podsvesti gde je samo privremeno zadremao njen bunt?
Opet poluglasni razgovor dopire do nje.
- Hajde, molim te stavi jednu nogu na pod... takooo...sada drugu... ne, ne... ne mogu! I ovu ću da vratim u postelju. Gde bih, uopšte i išla!? - pitala se Dolores i razmenjivala mišljenja sama sa sobom. Tu je bila nenadmašna! Vrata sobe su se otvorila i tiho kao anđeo čuvar, ušao je njen sin. Sklopila je oči, nije želela da je pita bilo šta. Dečak, misleći da majka spava, prišao je na prstima i poljubio je. Nešto se prelomilo u toj ženi, zagrlila ga je i zadnjom snagom, nežno privukla kod sebe na ivicu kreveta. Počela je da jeca. Jecaji su prešli u plač... Ne zna koliko je plakala, ali plakala je...
- Izvini, ljubavi...molim te oprosti- imala je potrebu da se opravda sinu, - mali si... ne trebaju ti suze, najmanje moje. Ne znam šta mi je bilo? -
Ljubila je njegove dečačke ruke. Nekako je znala da je sin razume više nego je očekivala. Nakon te konstatacije, bilo joj je lakše.
- Hoćeš li kafu?- čula je supruga kako je pita. Zahvalna je što je pričao umesto nje i neizgovorene joj misli pretvarao u rečenice. – Nemoj da ustaješ, lezi. Za pola sata moram da krenem da ne zakasnim na sahranu. Šta misliš, da li da odem po cveće? Ma, to sada nije ni važno! – sam je postavljao pitanja i odgovarao. Valjda nije ni očekivao da bilo šta kaže, poznavao je dobro. Znao je za njene šutnje: duge, teške, jalove, iz kojih nikada ništa dobro nije porođeno.
- Isključi telefon i odmaraj. Trebala bi nešto da pojedeš, hoćeš da ti donesem? Dva dana si u krevetu. Dolores, ti me uopošte ne čuješ! Slušaj me: ne muči se, ne možeš više ništa da promeniš! -
- Da li?! – lecnulo je to pitanje. Nije ga izgovorila naglas, ali eho pitanja je popunio sav prazan prostor svesti.
Sin je odavno izašao. Topla šolja kafe je bila na stočiću kraj ležaja. Prijatno je miris koketirao sa njenim nozdrvama. Prvi gutljaj je otpijen. Prija. Čula je kako se zatvaraju ulazna vrata. Suprug je pošao na seosko groblje... Tišina... neprirodna. Čula je misli. Raslojavala ih je deo po deo. Nesvesno je postala hroničar života. Uhvatila je sebe kako razgovara sa mrtvom prijateljicom. Nije to bio dijalog. Dolores je imala potrebu da joj kaže sve ono o čemu su za života ćutale. Pred očima se rflektovala slika rasute kose na odru. Kosa nije pripadala nikome, ili Dolores nije htela da joj da poznato lice. Pričala je sa umrlom ženom i postavila joj je pitanje: - Znaš li šta je život?- Tišina. Dilema- da li je to htela da kaže njoj ili sebi? Strah- hoće li barem u mislima da bude iskrena i bez licemerstva prizna sebi šta stvarno misli; ne- šta očekuju od nje, već šta ona hoće?
- Život je – nastavila je Dolores monolog, – život je tempirana bomba. U trenutku rađanja detonator smrti se aktivira i počinje da odbrojava... godina, dve,... trideset osam... pedeset dve...zavisi samo na koliko je nameštena da se aktivira. Deaktiviranje je nemoguće. Vreme od aktiviranja do detonacije, zove se život. Brojčanik i sa tvojim satom otkucava... Samo od tebe zavisi kako ćeš da iskoristiš međuvreme! S obzirom da je kraj neminovnost, koja u nekim slučajevima može da se odloži, ali ne i izbegne, pokušavam da te nateram ( ili možda sebe ?!) da ovo vreme iskoristiš racionalno! Ponovo lažem! Pišem '' racionalno'' a mislim na ljubav! Te dve reči nikako ne idu zajedno!
Obećala sam da više nikada neću da okrznem tematiku ljubavi, ali podsvesno je bilo jače, pa sam je pronalazila kodiranu u svakoj rečenici. Zato sam odustala da se krijem iza umnih fraza, fizike, nauke, kritike... Ponovo sam joj se vratila! Probaj i ti! Videćeš da nije teško, možda malo na početku. Uplašiće te zrelost i temeljitost, kojom pristupaš, ali to je najverovatnije zbog onog sata što odbrojava. Kako vreme curi i razliva se u neke neplodne, prazne, utabane godine, tako je želja da vrisnem svakoj ženi balkanskoj, da ne odbacuje neminovnost! Društvene norme i očekivanja da daš sve od sebe da bi udovoljila sredini, porodici, prijateljima...sve je to iluzorno. Da li te je neko, nekada pitao kojom bojom bojiš dušu? Ne. Bojili su ti je drugi, a ti ćutiš... čekaš nēma, da se detonator aktivira, i milon puta ponavljaš da to tako treba, to se očekuje od tebe, tako je suđeno...
Probaj ponovo! Svaka zora je novi život ili bar šansa više, za njega. Ogluši se o norme i očekivanja. Odmetni se iz mentalnog sklopa ljudi koji su ti svakodnevica, i voli!
To nije feminizam, ni ženska anarhija!
Ustani, i ovog jutra voli sebe! Ti imaš pravo da onaj svet iz mašte materijalizuješ (ili bar probaj). Vrata levo uz stepnice... čovek koga voliš... vaša devojčica... grad koji se sablažnjava nad vama i šuška da ste zbog interesa zajedno. Teret tračeva stavljaju na vaš život, iznalaze stotinu svojih razloga zašto ste zajedno, a nikome da padne napamet ljubav!?
Podigni glavu visoko. Kupi nove cipele, promeni šminku, zagrli svoju ljubav... Kažu, ostali su povređeni iza vas... Da li te je iko pitao koliko hematoma na duši si ti imala? Budi jednom svoja i voli otvoreno, bezrezervno, bestidno...
Brojčanik otkucava i tvojoj ljubavi, isto kao i tebi... Otmi to malo od života! Godine nisu merilo ljubavi.
Budi unikat u njegovom životu, zavedi, budi pedeset PRVA i jedina, sve i ništa, ljubavnica i ljubav, želja i mržnja, beg i neophodnost, obaveza i nada, ključar snova o lepom... budi mu ljubav. Ne sakrivaj je. Jednog jutra, zaključaj sva vrata prošlosti za sobom i izađi u budućnost. Pre toga ostavi stan predhodnog života pospremljen. Prijatelje sortiraj po godinama poznanstva, opeglaj ih i složi u fioke. Rodbinu izglancaj i odloži na police sa skupim porcelanom. Muža ostavi na centralnom mestu, u njegovoj voljenoj fotelji (veruj, neće da primeti da te nema, sve dok mu ne bude trebalo nešto da se doda ili bude gladan). Njegove bivše ljubavnice sortiraj po visini, dužini staža, azbučnom redu i društvenom statusu, da se lakše snađe kada shvati da si otišla.

Pripremi se na neodobravanja, raspeće, sašaptavanja iza leđa, gađenja... Oprosti im. Svi oni to rade, ne što te ne vole, već iz zavisti što si imala hrabrost, i besa zbog svoje nemoći da nešto promene. Hiljadu puta su tvoje prijateljice sanjale o ovome, dok su se krile iza priče o divnom braku, uspešnom mužu, lepom domu, svesne da su samo deo dekora.
Rođenu i nerođenu decu povedi sa sobom. Sinovi teže praštaju.
Lik u ogledalu nema bore. Podlivi na duši više nisu hronični i prošla je opasnost da pređu u unutrašnje krvarenje. Srećna si! Vrata levo od stepenica... tvoja vrata... Ne oklevaj, ne kucaj... uđi. Unesi kod : ''LJUBAV- pedesetPRVA- ŽIVOT- VOLIM-.'' Detonator skoro prestaje da odbrojava!!! Rekla sam ti da može da se odloži. Pronašla si i ukucala pravu šifru, kockala si i dobila. Vreme je skoro stalo.
U miraz, iz prošlosti, ponesi samo osmeh i ljubav, onu zbog koje je sve ovo vredelo! Kada jednom otvoriš vrata, levo od stepeništa, shvatićeš da je vaseljena uz tebe. Zatvori ih bez treska i ušuškaj se u ljubav. Shvatićeš da si jedna od retkih koja je izbegla da zbog sitnica ne vidi velike stvari!
Ženo balkanska, gospodar tvog života si samo ti! Ako uspeš da zbaciš breme predrasuda bićeš poštovana Vladarka želja. Pokoravaće se svaka pred tobom, unapred obećavajući ispunjenje. Ti samo trebaš da želiš, iskreno i bez straha. To nije malo! Odigraj na kartu rizika i hrabrosti! Džoker je uvek tik uz njih. Tvoj džoker je ljubav!
Ovakav tok misli je iznenadio Dolores. Monolog koji joj je još odzvanjao u glavi vratio je u stvarnost. Imala je potrebu da se kreće. Naglo je ustala. Blago joj se zavrtelo u glavi. Zastala je delić sekunde da održi ravnotežu. Brzo je obukla omiljene pantalone i pamučnu majicu. Bila je rasterećena, laka, slobodna.... Kratkim pogledom je obuhvatila stan. Posteljina je bila izgužvana- ne želi da je pospremi! Dodirnula je kvaku na ulaznim vratima... zastala. Ne. Ne želi da ostavi poruku (zato što se to očekuje). Tiho je zatvorila vrata i preskačući po dva stepenika istrčala napolje...

JOŠINA PRIČA

Sjedoh pod ovu murvu, malo ’lada da uvatim i dušom da danem. Dobrijeh pedeset metara ima od kuće do murve, ali i ovdje se čuje vriska i ne da mi mira. Ako što reknem i prozborim, biće: ’’ Ćuti baba, što ti znaš!’’

Nikad mi nijesu dali da išta znam. Dok bijah mlada, ćutah ocu i majci, starijima, poslije mužu i njegovima, sad unukama... Eee, crna Joše, umrijećeš, nećeš prozborit ka čeljade- do sama sa sobom.

Probi mi uši ona njiova cika. Majka i’ pušta da čine što oće, sin mi se ne pita ni jednu u tu kuću. U moje vrijeme ne bi bilo grijeha ovakima, ljeb na glavu, pa neka su po sto put moja krv. Ne mogu ja ovo gledat ovako, a ne da mi se živoj ukopat, mrčena ja.

Sin mi nema muške đece, do njih dvije manitulje, bolje i bez nji da je. Prešle dvaes i petu i ni jedna ne misli doma odit, no riješile u rod da staraju, kako su krenule, Bože mi pomozi za vazda! Ne mogu pod starost među druge poć. Ona Stanina se udomila, lijepo tu na primorje, ima komad od tad. Dare i praunuka dočeka, a Milka je četiri unuke imala i sve se poudale, a što ja da rečem?! Pa sve kad se sretnemo, a ja obrći priču na drugu bandu, da moju bruku ne kažujem. A što imam i reć, zla je ura došla!

Malo-malo pa i’ neko dovozi, odvozi, kuća i’ i ne gleda, beskućnice. Ja sam u grad išla samo ljekaru ili kad je ko, daleko bilo, bliži umirao u bolnicu, a one sad po vas bijeli dan po polju! Majka i’ ništa ne uči, no sve pare im na robu dade i veli: ’’ Neka i’, neka žive dok su mlade i kod mene. Dosta će im rabote bit za vas život! Neka prođu, a ne ka ja!’’ A što to njojzi, kučki fali!? Udomila se kod nas ka malo koja! E, rep na krsti nijesmo dali, bi ona, bi... ka ćeri joj sad! Đe će kruška, no pod krušku! A one, kaštigulje, više ode gole no obučene. Ja ovo u moj vijek niđe ne viđeh, do u moju kuću! Te bruke i sramote! Sve ja razumijem, no se bojim da nijesu malo bolesne, kukavice. I za babinu tetku, po majci im, se pričalo da nije sama u mozak, a to je našljedno. Zborila sam ja to ovom mome kad se ženio, ali nije on pretvarao ni jednu moju, e, eto mu sad u kuću! Da i’ oće krijući kod kakie doktora povest, il da smijem da prozborim, pa bi ja pošla kod jedne gatare, ona sve zna. Da ne bi nje, Đuro sina ne oženi. A ove moje nijesu čiste u glavu, ne! Po cijeli dan, kad su doma, drže naki telefon u ruke i sa njim pričaju, plaču, smiju se... Nijesu čista posla tu! I još pare daju za to! Znam ja da ima lijeka tu! Da one imaju stra’ od oca, i da će on da i’ propušti kroz šake koji put, svemu bi se red znao. Nijesu one krive što i’ nije ko imao naučit kako se poštuje i sluša u kuću, i da je roditeljska potonja.

Sjećam se ja mog đevovanja. Bile nas dvije jedinice, bez brata. Brat se nije digao poslije boginja. Od tog dana majka je mjesto bila đe sestra i ja sjedimo, kada smo nas dvije krive! Nijesmo se smjele čut, no kad nas pogleda znale smo što misli. Oca nijesmo ni smjele da pogledamo, a kamoli da prozborimo kad je on tu, no smo se sve sklanjale da mu nijesmo na oči. Bili smo bogata familija. Taman se završio rat sa Talijanima i Njemcima, glad, a kod nas zemlje, žita, živog puni obori. Ugledan je otac čovjek bio. Neđe u to doba, otac odluči da uda stariju sestru. Našli joj dobru priliku. Momak i nije bio naočit, mršav, jadan, do ramena joj, al iz dobre je kuće. Neće otac da se postidi pred svijetom. Ako je on reka da je dobro- dobro je.

Prođe i godina od tad, poče priča o mojoj udaji. Nijesam smjela da pomenem ni riječ o tome. Noću bi samo zebla i molila se Bogu da me pogleda, pa moga bi mi uredit da pođem tu, blizu, za Ilijinog sina. Prije neki dan, živo mi vratio iz polja, pa se sve nešto smije. Ne smijem majci pomenut, a sve me neki stra. Ne prođe mnogo, njega oženiše sestičinom Mila Nikova.

Što ću?! Ćutim i čekam. Dođe mi sestra narijetko, sa đetetom i mužem. On se kopornuo, ali ona nešto ublijeđela, smanjila se, sve nešto šuška sa majkom, a meni niko ništa ne kažuje.

Eto ti jedan dan, banu neka gospoda u kuću. Rekoše da su čuli da otac ima đevojku za udaju. Tu odma otac naredi majci da se postavi sofra, iznese se najbolja rakija i vino, ono što se za Uskrs čuva, nače se i nova pršuta. Vidim ja da je ozbiljno, pa se sakrijem i iz prikrajka oću da oslušnem, pa o meni se radi, zaboga! Vidim ja jednog kršnog momka, ima cipele, a ovi drugi u opancima, lijep ko dan, na njemu bijela čista košulja, šivene, nove pantalone, ma mozak mi popi kad ga viđeh! On samo ćuti, a onaj do njega, priča li, priča. Ništa nijesam čula, samo ga gledam, a on ka gospoče, ne dira onu rakiju, pršute po malo, kolko reda radi. Vidi se da je iz pune kuće. Oni prije što su doodili da me ištu, prvo se naiju, ka da im je zadnje! Prije no što su pošli, majka me očešlja, obuče mi novu robu, onu za u crkvu, i ja im ponijeh kafu i da me vide. A srce mi ko ludo bije, ruke drhte, al ne smijem da se vidi, jer bi me majka stukla da joj obraz okinem! Kad oni pođoše, zva me otac i reče da je sve uređeno, da on ne griješi i da je ovo dobra prilika za mene.

Prođe mjesec dana od tad i dođoše svatovi za mene. Otac napravio svadbu da se priča. Fali se, sa ponosom pred svima koliki miraz mi je spremio i kakva mi je prćija. A i njihovi, nijesu se obrukali. Donjeli mi zlatni prsten, robu i bijele cipele. Jeste da su bile puno veće, ali okle su mogli znat kolka je noga meni? Bolje veće, no manje. Mare mi je nekakvije novina stavila u nji, da mi ne bi spadale. Da se ne brukam. Vidim ja, lijepo da mi zavide i iz familie i iz komšilaka, kako sam se dobro udomila. Vidi se po njegovoj robi i darovima da ima.

Dođe vrijeme da pođem u dom. Pozdravih se sa mojima, majka mi još jednom reče da slušam, da i ne obrukam i da nazad, ni za život nemam đe, osim za slave il kad ko bližnji umre! To, da nema povratka znam odavno, nije mi morala baksuzirat. Ne došlo do toga, al bi radije u vodu, no ka raspuštenica da se vrnem u rod.

Stigosmo mi u njegovo selo. Nije baš pitomina o kakoj je pričao, ali što se može, ne bilo goreg zla. Dočeka me svekrva na vrata, no ja joj osmjeha ne viđeh, a ni svatova koje sam očekivala, da me sretnu. Bi malo pjesme, nešto seljana i rodbine, al se brzo raziđoše. U kuću niđe ništa, nama je konoba bila ka njemu kuća što je! Vidim ja kukavica da sam prevarena, zlo mi u dom! Mišljah da tu noć bježim ocu, da i njemu kažem da su oni bijeda, al se pobojah. Lijepo mi je on reka da ne griješi, i ni sad ne bi prizna da je prevaren po cijenu života.

Skupilo mi se nešto u grlo, pa me steže, kukala bi naglas, al me je sramota da me ko ne čuje. Prvu noć me povede u konobu, bez priče, a poslije smo spavali u jednu sobu svi: dva mi đevera, tri zaove, svekar, svekrva... sirotinja pusta! Bi mi malo u duši lakše sjutradan, kad pomislih da je od te sirotinje odvoio i kupio mi prsten i darove, da me ne ojadi pred svijetom. Ćutala sam i kad mi svekrva uze onoliku prćiju i reče da sam se ja udomila, ne treba mi više, no da dam zaovama, treba njih opremit.

Drugo jutro izađoh na vodu da operem po nešto. E, zlo mi jutro! Pošto mi je i prsten bio veliki, pade mi neđe, sa ruke, među krše. Nijesam ga mogla nać, a tražila sam ga sve dok oni nijesu krenuli mene da traže. Odazvah se zaovama u neko doba. Bi im lakše kad me viđeše. Nijesu se one meni pribojale, no da im bruka u kuću ne pukne! Taman doveli nevjestu iz bogatog i dobrog doma, da im ljudi zavide, a ona da im strkne, e to se bez đavola ne bi i završavalo! E, to je nji zabrinulo! Viđeh ja da je muka, al ne prozborih ni jednu!

Idu nji dvije predamnom, ja za njima do praga od kuće. Ne stigoh da uđem, kad muž pred mene, pa me dočeka onom šaketinom po sred obraza! Meni se smrači, krv linu, al suze ne puštih! E, neću vala plakat, mogu ja izdržat, očeva sam ja šćer! Reži on, da nikad više nijesam pošla da oni ne znaju đe sam, i što sam činila do sad na vodu, i da nijesam doma šćela, možda?! Šćede on koji put da me udari, osladilo mu, al svekar mu reče da uđe u kuću i da me ne dira, a meni da se umijem, pa da se ruča! Boga mi, ka da ništa bilo nije, poslušasmo svi.

Umivam se ja, a krv lije li lije, ka za inat neće da stane. Mene neki stra uvatio, utrnula sam cijela. Kako sad da kažem da sam vjenčani prsten, na vodu izgubila!? Ne znam što će mi učinjet? Ako ne kažem, viđeće neko, pa će me pitat đe je, a što onda? Ne mili mi se da uđem unutra. Ne znam koliko sam bila napolju, kad u neko doba on na vrata, da me zove u kuću. Kako ga viđeh, strah me okide, pa pomislih, kud sve bi neka ga i ovo! E, vala ne može mi ništa više, no me ubit! Te ti ja njemu, odma tu, reko za prsten i đe sam bila i da za to nijesm doma došla i da ću javit mojima, pa će oni dat pare za taj prsten. Sve to ispričah u jedan dah i bi mi lakše. Samo sam se skupila malo i zažmurila, i čekala, kad će opet počet da me udara! Neka, vala, neka i to prođe. Ne udari me, no mi svašta reče! Te, kako je bolje da se nijesam ni vrtala sa vode, i da mi nije on otac i majka, pa ako mi se ne sviđa da mogu slobodno da se vrnem, puštili su oni mene, vidi on! Viče, a mene sramota, da me nije doveo samo da me noću u konobu vodi, da ništa drugo i ne znam, do na leđa, i što me on nađe ovaku! Ne znam kako sam živa bila! Nikad nijesam htjela da sam mrtva, no tad od stida! U to izađe svekrva, uze me za ruku da me uvede u kuću i viknu na njega da stane više! Znam ja da su sve čuli, pa me još veća sramota. Kako uđoh, svekar me pogleda, pa mi reče da sjednem, da popričamo. Nogu nijesam imala, oduzele se.

Sjedoh nekako, a on poče priču. Reče da neće da me laže, pa mi objasni da su cipele za svadbu uzeli od Stane, zato su i bile onolike, on je odjelo pozajmio od brata od strica komšije Jovana, koji živi u grad i mora mu ga vrnut kad ovaj prvi put dođe, a prsten su uzeli od strine Ljubice, to je njen vjenčani, pa ga je ona dala dok je prstenuju. I još mi je reka, da sad pošto sve znam, ako oću, on će me vratit kod mojih i kazaće im da nije krivica do mene i da sam ja časna, a ovo što me je muž udario i što mi je kazao, on će sa njim da raspravi. Ako oću da se vratim u rod, da se ne sjekiram, prsten će on da dobavi i niko ništa neće da zna, od moih neće da traži, pa ja sad da promislim što ću?

Tišina, ka da je neko umro. Muž mi saga glavu i guta, zaove ćute, uplašile se, ako odem niko i’ neće tet, a i prćiju ću da vratim. Svekrva kod vatre, sagla se, a ja lijepo vidim da crče plačući, al joj se glas ne čuje. Kad viđeh nju, nešto se slomi u meni, te ja ne razmišljah puno, nego rekoh da ću da ostanem. Pokajah se čim sam usta otvorila, al ostadoh.

Svekrva zacvilje od sreće, zaove skočiše da me ljube, a svekar viknu da se ne pomamljujemo nego da sjednemo da jedemo. Dok smo sijedali, svekar mi reče, tiho, ispod glasa: ’’ Fala ti, sine!.’’ E, tu mi se otrže ono što me je gušilo u grlo, i suze samo grunuše iz mene, te ja prvi put zaplakah. Svi se prave da ne vide. Prođe tako i ručak.

Sjutra, ka da ništa nije bilo. Život je išao dalje. Muž me nikad više nije udario. Rodih i sina, i sve sam se manje kajala što sam ostala. Mojima se nikad nijesam požalila, i vazda, kad bi me pitali treba li mi što, vikala sam da ne treba, da sve imam. Pamtim, kad mi je svekar umro, oplakala sam ga više no oca, i nijesam mu nikad zaboravila ono :“Fala, sine.“ Zaove su se poudale, svaka pošla u svoju kuću, al su me do dana današnjeg poštovale. Muž me je od taj dan poštovao i nikad nije htio preko moje riječi, a ja se vazda pravila da je njegova zadnja. Nijesmo neko veliko bogastvo stekli, al smo imali dovoljno, evo i sinu kuću u grad napravili.

A viđi sad, moja Joše, došlo vrijeme, podstarost da te niko ne poštuje i ne pita. E, da mi je, da i’ ja vrnem u moje vrijeme, ne bi one vako manitale! Majka im je kriva, nema ko da i’ pouči...

Uuu, naladiću pod ovu murvu! ... ispriča se ti, Joše sa sobom, pa ti je lakše. Sebe si, vala najbolja druga, no ajd sad u kuću, eno se ona vriska umanjila. Ma, sjutra bi mogla i do zaova, pa da prekonačiš. Kod svake po noć, eto te tri dana mirna...