Poslednja kolumna Mome Kapora

Razmišljanja dokonog šetača


Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju,
novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju
preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje
novinar.
Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji
će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa
prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a
zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena.
Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa
starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće
se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u
kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen
iznad tastature svog kompjutera.
Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a
i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih
skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa
njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili
pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do
kraja nikada nismo naučili.
Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova
zamenila sve ostalo i osvojila svet - OK. Ona su oterala u zaborav čak
i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su
uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki
njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali
samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim
sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz
koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok
ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i
zaprške.
Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na
novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli
naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu -
čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje
predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari.
Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet
hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva
i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde.
Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je
nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i
ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime,
prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe
zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na
kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su
pisane sve u jednoj redakciji.
„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.
Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar.
Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna
hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja
kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima
gađaju.
Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović.
Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan.
Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića
pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu,
Politika za njenog muža”.
Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu.
Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.
Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za
novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što
još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i
brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime)
kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi
trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u
Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih
časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu
video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika,
Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju
svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od
drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.
Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter”.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je
psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa
vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom
Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao
ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao
smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga
sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom
psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio
je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.
Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja
isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i
stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim
događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem,
kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom
izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.