Ispovesti Mome Kapora

Čitave biblioteke u plućima



BILO je umetnika koji su imali dramatičnije i uzbudljivije živote, ali retki su oni koji su kao pisac i slikar Momčilo - Momo Kapor tako pitko, istinito i zavodljivo opisali i oslikali svoj život. U svojim autobiografskim knjigama "Uspomene jednog crtača" ("Dereta") i "Ispovesti" (SKZ), iz kojih će "Novosti" preneti delove, Momo je majstorski ispisao priču o svom neponovljivom delu i neprolaznom šarmu.
Gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kažem, radio sam redovno samo dve stvari, crtao sam i pušio. Nije bilo dana kada to nisam činio. Ako ništa drugo, povlačio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom štapa šarao u prašini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili nečijim ružem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noć, po ogledalu u kupatilu.
Kapori potiču iz sela Mirilovići iznad Bileće i odvajkada sade svoj duvan. Kada sam kao četrnaestogodišnji dečak prvi put posetio rodno selo svoga oca, zatekao sam babu Jovanu kako niže listove duvana. Izvadila je oštar mali nož na preklapanje iz dubokog džepa svoje kecelje, isekla dva lista duvana, smotala ih vešto u parče iscepane novine i dala mi da pušim. Bila je strastan pušač. Ko zna koliko bi još živela da nije u devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe što je zapalila pokrivač zaspavši sa upaljenom cigaretom u ustima. Pušim, dakle, još od tog davnog dana, ne bez osećanja griže savesti, znajući da će mi duvan jednog dana doći glave. I pravo je, ali sam se bar napušio u životu!
Sedeći jedne noći pokraj vatre u planini Viduši, po kojoj su zavijali vukovi, slušao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnačitaniji među Srbima. Budući da su kupovni papirići (zvani ćati) retki i skupi, oni duvan zamataju u novine i istrgnute listove iz slučajno zalutalih knjiga. Sagorena, odštampana slova, u obliku dima ulaze im u pluća i u krvotok i talože im se u glavi. To su čitave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni.
Otac Gojko, koga je baba najviše volela i jedinog ga poslala u školu, od novca iz Gera, nastavi da se školuje po svetu, pa se ja tako 1937. rodih u Sarajevu.
Moja pokojna majka, Bojana, bila je izdanak ugledne srpske familije Velimirović, koja je vremenom osiromašila, tako da je moja baka morala da izdaje jednu sobu. Nju je iznajmio moj otac. Taj mladi Hercegovac, starinskog kova, savestan i preozbiljan za svoje godine, bio je veliki finansijski stručnjak, urednih navika i patrijarhalnog vaspitanja. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir Kraljevske vojske, odveden je u Nirnberg - u oficirski logor, gde je proveo pune četiri godine šaljući mi redovno razglednice i dopisnice, koje je krasio krupni žig nemačke cenzure. Moja majka, koja je poginula trinaestog aprila 1941, za vreme nemačkog bombardovanja Sarajeva zaštitivši me svojim telom od srušene
kuće, mora da je mnogo volela tog mršavog, ozbiljnog čoveka svetlih očiju.
Za vreme rata, živeo sam kod sestre moje bake, Janje Baroš, pošto mi je u toj kući poginula i baka.
Ne računajući ono detinje žvrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od četvrte godine. O Božiću 1941, naša susetka sa drugog sprata - kao uzdarje za ulogu položajnika poklonila mi je prve akvarel boje marke "Faber" kupljene u knjižari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom četkom crne lakirane drške.
Moj otac, visoki službenik Ministarstva inostranih poslova, zauzet državnim poslovima, došao je po mene da me odvede u Beograd tek godinu dana posle završetka rata, 1946. Odrastao sam kao prilično razmaženo gradsko dete u okruženju diplomata i njihovih lepih žena, letujući na Bledu u posebnoj vili. Ali je moj otac odlučio da to nije dobar svet za mene, pa je počeo da me svakog letnjeg i zimskog raspusta šalje u selo Bajmok, kod svog starijeg brata Mirka Kapora. U selu se dogodio ovakav događaj: neki Jovanović prijavio je četrdeset osme nekog Babića da čita zabranjene ruske knjige, pa su ovog uhapsili i držali nedelju dana u zatvoru ubivši boga u njemu. Čupali su mu brkove i palili tabane zapaljenom novinskom hartijom. Pretražili su mu kuću, tavan, štale, svinjce i koševe sa kukuruzom - ništa nisu mogli da nađu, pa ga pustiše. Posle dvadeset godina, kada je sve to prošlo i kada je već odavno zaboravljeno, onaj, već ostareli Babić, pozove starog Jovanovića kući da mu nešto pomogne te ovaj dođe ne sluteći ništa. Kada je stigao, popiju po rakiju pa ga Babić odvede u baštu iza kuće da mu nešto kao pokaže gde je pored jednog drveta stajao pripremljen ašov. Tada izvuče pištolj i naredi nesrećnom Jovanoviću da kopa. Ovaj je mislio da kopa sam sebi raku. Ćuteći je kopao pred uperenom cevi sve dok ašov ne udari u nešto tvrdo. Izvukao je limeni kofer, pa mu Babić naredi da ga otvori. U njemu je bio svežanj knjiga. "Istorija SKPb" (Kratki kurs), "Mlada garda" od Fadejeva, "Pedagoška poema" Makarenka, "Tihi Don" Šolohova, "Timur i njegova četa" Arkadija Gajdara, "Zoja Kosmodemjanskaja", "Beli se usamljeno jedro", ukratko, čitava biblioteka sovjetskih izdanja iz prvih poratnih godina. Rastali su se ćutke, samo ga je Babić pljunuo. Umrli su u zimu iste godine.

PROČITAO SVE RUSKE KLASIKE
TA duga leta, kojima kao da nije bilo kraja, bila su vreme kada sam mnogo čitao. U selu je postojao novoizgrađeni zadružni dom sa skromnom bibliotekom, u kojoj je radila Olga Krkeljić, neudata hroma žena u godinama, blagog pogleda i divnog osmeha, koja mi je davala knjige, često po nekoliko njih. Pročitao sam tako sve ruske klasike - Tolstoja, Dostojevskog, Bunjina, Turgenjeva i Čehova, koga i dan-danas često prelistavam.

Đavo i njegov šegrt



POSLE pet gimnazijskih godina provedenih u Trećoj muškoj, preselio sam se u Sarajevo, gde je moj otac premešten po potrebi službe, i tako sam se ponovo, kao u kakvom ružnom snu, našao u svom rodnom gradu, u Prvoj muškoj klasičnoj gimnaziji, koja je odisala surim austrougarskim duhom. Profesori su takođe pripadali toj epohi i neprestano su nam uvaljivali krivicu, podsećajući da sedimo u istim klupama u kojim je u svoje vreme učio i proslavljeni Ivo Andrić.
Ovaj pisac poslužio im je kao živi prekor našoj nemarnosti, gluposti i beznačajnosti. Tek mnogo godina kasnije, negde sedamdesetih, Ivo Andrić mi je u jednom razgovoru sam otkrio veliku tajnu da je bio loš đak i da je, kao i ja, ponavljao sedmi razred zbog matematike.
Jedina svetla tačka u ovoj školi bio nam je profesor crtanja i istorije umetnosti - Bora Mihačević. Tako sam ponovo našao velikog zaštitnika, koji mi je, u nedostatku slušalaca, satima govorio o istoriji umetnosti, prezirući i gadeći se likovnog života "u ovoj nezdravoj kasabi u kojoj je morao da živi kao po kazni". I profesor Mihačević, čovek velikog obrazovanja i ukusa, i ja, mali, rahitični gimnazijalac klempavih ušiju, zbog kojih sam patio kao ubogi đavo, čeznuli smo da se iščupamo iz ovog ukletog grada kome je i Bog rekao laku noć.
"Jednom od nas dvojice to mora uspjeti!", govorio mi je profesor. Njemu, nažalost, nije, pa zbog toga ispisujem redove koji će ga možda spasti od zaborava. Umro je sam (govorili su, kao pas), u svojoj garsonjeri, a otkrili su ga tek nekoliko dana kasnije. Izgleda da se mnogo namučio. Ruke su mu bile izgrižene od sopstvenih ujeda, a skromno pokućstvo razbijeno u paramparčad.
Ilustratori humoristi (kojih li čudnih zanimanja!) sakupljali su se posle posla u obližnjem bifeu "Lovac", u kojem se pilo s nogu, uz skromnu zakusku; poneko kuvano jaje, usoljeni riblji fileti "ringlice" ili "zdenka" sir i napolitanke. Polaskan njihovim značajnim društvom, stajao sam i ja ponosno za šankom trudeći se da što pre odrastem i sam. Tada, posle nekoliko boca mlakog piva presečenih domaćom rakijom "patrija", otkrivale su se pred mojim šesnaestogodišnjim očima redakcijske zavere, strahovi, saučesništva, izdaje, u tom malenom krugu što je sa zavišću i divljenjem posmatrao, kao nedostižni ideal, humorističke listove iz velikih gradova, kakvi su bili "Jež" u Beogradu, "Kerempuh" u Zagrebu i "Pavliha" u Ljubljani.
U tim hladnim sarajevskim večerima, u sirotinjskim bifeima, sa lokalnim pijancima, promašenim piscima i usmenim književnicima koji bi izgovarali čitave tirade ako bi im se platio bokalčić crnjaka, stojeći na betonu na kome se topio sneg pretvarajući se u bljuzgavicu, počeo sam da shvatam posebnu vrstu bratstva koja je vezivala te izgubljene
duše, što su, poput dvorskih luda, živele od izazivanja smeha. U to vreme, počela su da se pojavljuju luksuzna izdanja jugoslovenskih klasika na velikim formatima i najfinijoj hartiji, sa neobično lepim ilustracijama čiji su autori bili naši poznati umetnici. Oduševili su me rani crteži perom Ljubice - Cuce Sokić, koja je nepogrešivom šrafurom linija uspevala da dočara građansku atmosferu 19. veka u Vojvodini, bunare s đermovima, krinoline i salonske zavodnike.
Zajedno s njom, tu ediciju je ilustrovao jedan od naših najboljih i najveštijih crtača Dušan Ristić, koji je umeo da izvede pravo čudo perom i četkicom umočenom u tuš. U Zagrebu je živeo njegov vršnjak Fedor Vajić, čijim sam se ilustracijama Prustovih dela divio. U to vreme pojavila su se i dva zapanjujuće vešta ilustratora, Miljenko Stančić i Josip Vaništa. Ovaj prvi, slikar varaždinskih maglenih atmosfera, autor je svakako jednog od neprevaziđenih crteža-portreta ukletog poete Tina Ujevića, pravog remek-dela.
List "Jež" pokrenuo je biblioteku humorističkih knjiga koje su ilustrovali Dragan Savić, vešt crtač sjajnog, lakog pera, Milorad Ćirić, koji je crtao oštrim, klinastim linijama čudne stilizacije, i još nekoliko beogradskih autora. Najupečatljiviji od svih bio je, svakako, način nenadmašnog Zuke Džumhura (1929-1987), karikaturiste lista "Politika", slikara, ilustratora i putopisca.
Tamnoput, lica uokvirenog kratkom, kovrdžavom bradom koju je pustio kada je išao na hadžiluk u Meku, bujne kose koju su rano prošarale sede, umetnik, pustolov, pijanac, mudrac i pričalica, Zuko Džumhur je snagom svog talenta i invencije obeležio čitavo jedno veliko razdoblje u istoriji crtanja ove zemlje. Stari muslimani zvali su ga šaljivo Šejtan efendija, a ja sam mu godinama bio sledbenik, prijatelj i učenik. Đavo je njegov šegrt. Budući da je poslednjih godina bio dobrovoljno odsutan iz javnog života i da se nije pojavljivao na novinskim stranicama, nove generacije su potpuno zaboravile njegov rad i delo. Tome je doprineo i poslednji rat, u kome su se mnogi pitali na čijoj bi strani bio Zuko: na srpskoj ili na turskoj. Kada me to i danas pitaju, odgovaram da zaista ne znam, ali da ću svakako pitati samog Zuku čim ga budem video!
Da bih spasao od zaborava ovog najvećeg crtača koga smo ikad imali, na osnovu zajedničkog rukopisa jednog starog, već zaboravljenog scenarija za film, koji nikada nije snimljen, napisao sam o svom prijatelju knjigu "Zelena čoja Montenegra" ("Prosveta", 1992) i pustio da otplovi u vreme, poput kakve boce sa porukom bačene u more zaborava, koju će možda pronaći i pročitati neko ko će jednoga dana izvući iz tame vremena Džumhurovo delo, osvetliti ga i ponovo vratiti u život.

Glumac zabranjenog filma



NA petoj godini Likovne akademije, 1961. poslao sam dva platna na konkurs za izložbu mladih jugoslovenskih slikara. Dogodilo se da sam dobio prvu nagradu i tako upoznao slikara Miću Popovića, koji je bio predsednik žirija i kome sam se godinama, izdaleka, potajno divio. Bilo je to u februaru, a godinu dana kasnije, u proleće, sve novine objavile su vest da Mića Popović počinje da snima svoj prvi film "Farovi i deca" i da bezuspešno već mesec dana traži glavnog glumca. U to vreme u Jugoslaviji su se godišnje snimala najviše dva do tri igrana filma, pa je čitava stvar izazvala ogromnu pažnju javnosti.
Tražio se, naime, dvadesetogodišnji mladić, produhovljenog izgleda, svetlih očiju i smeđe kose, neurotičnog i plahovitog ponašanja po modi iz tog vremena ("Buntovnik bez razloga"), koji će u filmu krasti automobile i zavoditi devojčice. Kroz probno snimanje prošle su desetine mladih pozorišnih glumaca, ali im je nedostatak bio teatralni patetični način govora koji su tada negovala naša pozorišta.
Tada se Mića Popović setio jednog izgladnelog mladog kolege kome je dodelio prvu nagradu, to jest, mene, i pozvao me na probno snimanje, što sam, naravno, istog časa odbio; smatrao sam da me očekuje mnogo važnija glavna uloga u slikarstvu. Da se prihvatim tog posla ubedio me je Mićin pomoćnik, režiser Bora Drašković. Očekivao me ogroman honorar kojim ću vratiti sve svoje dugove, ostati u Beogradu, iznajmiti atelje, kupiti platna i boje.
Nekim čudom dobio sam tu ulogu, što su objavile sve novine i magazini u zemlji, pišući da je otkriven naš Džems Din. Postao sam, dakle, nova zvezda jugoslovenskog filma, ali još bez ijednog dinara u džepu od honorara koji me je tek očekivao. Nisam čak ni potpisivao ugovor.
Nevolja je bila u tome što nisam umeo da vozim, pa su mi dodelili instruktora vožnje i najnoviji tip "mercedesa" direktora "Avala-filma" Ratka Dražovića. Već trećeg dana, uživevši se do poslednjeg daha u ulogu Žan Pol Belmonda, slupao sam taj skupoceni automobil na Avalskom putu, srećom bez ikakvih povreda.
Počeli smo snimanje, na Akademiji su mi po hodnicima dobacivali uvredljivo "Hej glumac!", što me izbezumljivalo. Ipak, bilo je to srećno proleće.
ČekajuĆi snimanje, ležao sam na mlakoj prolećnoj zemlji i sanjario o Parizu o kom nam je svakog dana pričao Mića. Bio sam mlad, i gotovo slavan; novine su bile pune mojih fotografija. Sreću je kvario samo strah da ih slučajno ne vidi moj profesor Nedeljko Gvozdenović; prezirao je film i sigurno bih imao neprilika na Akademiji ako bi doznao da se njime bavim. "Kinoteka", to da!" - govorio je - "Ali ovi novi filmovi, molim vas, pa to je užas! Sem kod Bergmana, Kurosave i Bunjuela, pitanje je da li je film uopšte umetnost?"
Kroz vene mi je teklo
neko divno uzbuđenje koje je moguće doživeti, samo u Beogradu, u aprilu, i samo kad se imaju 23 godine. Obožavali smo francuski novi talas, filmove koji su se tek pojavljivali u Parizu, i koji će dospeti do nas sa zakašnjenjem od dve do tri godine. "Prošle godine u Marijenbadu" Alena Renea, "Do poslednjeg daha" Žan-Lika Godara, "Moderato kantabile" Pitera Bruka, "Ljubavnici " Luja Mala, "Četiristo udaraca" Fransoa Trifoa. Ko zna, maštao sam, Mića je čarobnjak, on može sve, možda ću se i ja pomoću ovog filma dočepati Pariza.
Postojala je samo jedna sitnica - nisam imao ni dinara u džepu, i nisam imao gde da spavam, pa sam prenoćište pronalazio kod prijatelja u Studentskom gradu. Niko nije ni pomišljao da filmski starovi nemaju čak da plate burek, jogurt i cigarete. Srećom, glavni junak u "Farovima i deci", prema scenariju, pušio je mnogo i neurotično, pa mi je producent svakog dana kupovao po tri pakle "morave".
Posle desetak dana snimanja, ideološka komisija Centralnog komiteta zabranila je film iz kojeg su svi izvukli novac sem mene. Bio je to prvi posleratni zabranjeni film u srpskoj kinematografiji, i može se slobodno reći da je od tada počeo moj tihi rat sa glupošću komunističke ideologije.
Glavni junak, koga sam igrao, bio je, naime, sin nekog visokog rukovodioca i krao je kola tatinih partijskih drugova, što je bilo nespojivo sa tadašnjim socijalističkim moralom.
Ostao sam tako bez novca i slave u hodniku Akademije u Rajićevoj 10, sa desetak velikih platana, za koje sam dobio desetku i bez novca za voznu kartu Beograd - Sarajevo.
Nastupilo je leto, i iz Beograda su pobegli svi koje sam poznavao i od kojih bih mogao da pozajmim novac za kartu. Ne sećam se uopšte kako sam se vratio u svoj rodni grad, ali znam da sam bio očajan i da je odlazak u vojsku bio jedini izlaz. Biti vojnik, lep poziv za izvesno vreme. Tamo će me hraniti i oblačiti, a imaću i godinu dana da razmislim šta ću sa sobom.

ZADOVOLJNI VOJNIK
I danas mi se čini da nikada nisam bio srećan kao u vreme boravka u vinkovačkom garnizonu. Niko me nije voleo i nikome nisam bio potreban. Toliko sam navikao na život u garnizonu da bodljikavu žicu oko njega nisam smatrao preprekom koja mi ne dozvoljava da izađem napolje, već više ogradom koja je one iz spoljnog sveta sprečavala da dođu k meni. Straža na ulazu pretvorila se tako u moju ličnu poslugu.
Ovde su me bar odevali i kako-tako hranili, imao sam atelje u kom sam mogao da slikam i pišem i niko me više nije uznemiravao. Iza žice me očekivao život sa kojim nisam smeo da se suočim. Zamolio sam stoga pukovnika da ostanem još dve nedelje posle roka, na šta mi je on priznao da sam jedini takav slučaj u čitavoj njegovoj vojničkoj karijeri.

Ponuda druga sekretara


Tanasije Mladenović sa suprugom Olgom

JEDAN prijatelj, glumac iz Zagreba pokojni Fahro Konjhodžić sreo me je u Dubrovniku i rekao mi da me panično traži Zlatko Crnković, glavni urednik u to vreme čuvene biblioteke "Hit". Otputovao sam u Zagreb i sreo se sa tim zanimljivim otežalim čovekom velike dioptrije i ljubaznim, učtivim ponašanjem. Tada je počelo dugogodišnje prijateljstvo, prekinuto poslednjim ratom. Zatražio mi je knjigu.
Kao i većina novinara imao sam paničan strah od korica. Knjiga je bila poslednja stvar na koju bih u životu pomislio. Objasnio sam uredniku da ne pišem knjige, a on mi reče da je već imam napisanu, to su moje priče iz NIN-a i drugih listova i časopisa koje je čitao. Sakupite to i pošaljite mi, rekao je, i ja se bacim na sakupljanje. Bacao sam nemilice one koje mi se nisu učinile dovoljno dobre, skraćivao i redigovao preostale i uskoro sam mu poslao 250 strana kojima sam bio zadovoljan, nazvavši ih iz skromnosti "I druge priče". Tako je to počelo 1964. godine.
Septembra 1964. moja lepa 19-godišnja žena očekuje bebu. Pišem kao lud radio-drame, od kojih živim. U to vreme postojali su anonimni konkursi pa su se drame slale potpisane šifrom. Šaljem po tri-četiri, otkucane na različitim hartijama, da se ne prepozna isti autor, i obično dobijam prvu nagradu i nekoliko otkupnih. Snimili su ih i emitovali oko 20. Nisam ni sanjao da u njima vežbam veštinu pisanja. Novcem dobijenim od radio-drama plaćam unapred kiriju u iznajmljenom stanu u Siminoj 9 nekom Čubriću, prvoborcu i udbašu, direktoru JAT-ovog predstavništva u Minhenu, koji povremeno dolazi u Beograd gde sedi za stolom u trpezariji u ulozi turskog age koji je došao po harač, dok moja žena krije stomak šalovima, pošto Čubrići ne podnose decu u svom stanu. Najzad, oni saznaju da čekamo bebu i smesta nam daju otkaz.
Pred kuću stiže sa dvokolicama dobri Šiptar Redžep koji nam je cepao drva za kaljevu peć i donosio ugalj; sada trpamo ono malo sirotinjskog pokućstva i nekoliko mojih slika na dvokolicu pred mnogobrojnim glavama komšiluka koji sve to zlobno i mirno posmatra kao spektakl. Dublje se ne može pasti. Žena u devetom mesecu trudnoće i mršavi dugokosi pisac idu za Redžepom i kolicima poput "svete porodice u neizvesnost".
Najzad, opraštam se od slobode; zbogom slikarstvo, zbogom pisanje priča, zbogom letnja izležavanja na savskim splavovima. Pristajem na dobrovoljno zarobljeništvo poput beskrajne bezimene mase službenika koje svakog dana viđam po ulicama kako se iscrpljeni i posiveli vraćaju sa posla u 3.15. Više od deset godina svog života radio sam u "Jugoslavija publiku" koja se bavila državnom propagandom u inostranstvu i vrvela od policajaca i kontraobaveštajaca od podruma do tavana, jer je, u vreme kad je retko ko tamo putovao, organizovala sajmove i velike izložbe u inostranstvu,
a to su najzgodnija mesta za razmenu informacija i vrbovanje špijuna.
Sem njih u kući su radili i preživeli izdanci građanske klase, znalci stranih jezika i ekonomskih nauka, dizajneri i arhitekte, koji su bili potrebni kao prevodioci i eksperti nedoučenim dojučerašnjim partizanima, mahom seoskog porekla.
Na mom stolu, ni sam ne znam odakle, nalazila se ogromna napuštena pisaća mašina "rajnmetal" sa dugačkim valjkom za kucanje platnih spiskova. Uskoro sam se osmelio i počeo pomalo da kucam na njoj, kao da kaobajagi od agencija tražim i naručujem fotografije.
Budući da su u moju sobu, kao oficiri, upadali bez kucanja udbaši i drugi špijuni, počinjao bih na hartiji sa nekoliko redova službenog karaktera: "U vezi vašeg dopisa KMTŠ 286 od 2.3.1964, izveštavamo vas da su nam potrebne fotografije poluautomatskih strugova iz proizvodnje "Prvomajske"... a zatim sam počinjao da pišem svoj tekst: "Mima Laševska se osmehnu..." Uljezi i kontrolori bacili bi, naravno, pogled samo na početak stranice i odlazili zadovoljni mojom vrednoćom.
Jedanput su me pozvali da budem član Partije. Sa mnom je razgovarao neki zrikavi sekretar komiteta koji je kazao da su drugovi odlučili da me prime u Savez komunista. Noge su mi se oduzele od užasa, ne znam kako bih nastavio život s tim, ali sam se u poslednjem trenutku setio i patetično priznao da sam u duši komunista ali da nisam još zreo da budem član. "Zreo si ti zreo", rekao je zrikavi sekretar gledajući me s podozrenjem, ali ja nastavih da ga ubeđujem da ja najbolje znam koliko sam zreo i da ću kada sazrim sam napisati molbu za prijem u Partiju.

KRITIČAR BEZ EKRANA
Jednoga dana, moj prijatelj Vlada Petrić, odvede me u redakciju "Književnih novina" u Francuskoj 7. U prostranoj sobi sa ogromnim dugačkim stolom na sredini nalazila se velika kaljeva peć, uz koju je, grejući leđa stajao direktor i glavni urednik, čuveni pesnik Tanasije Mladenović.
Pošto me predstavio Vlada reče da bi voleo da pišem za "Književne novine". O čemu? - upita Tanasije. O bilo čemu, rekao sam. Mogao bi o televiziji, rekao je Vlada. Televizija je u to vreme bila mlada i imala samo jedan program i to crno-beli, niko nije pisao. Pa, rekao je Tanasije Mladenović, piši o televiziji, bando! I uštinuo me za obraz. To mu je, inače, bio omiljen običaj kad mu se neko dopadne na prvi pogled.
Nevolja je bila u tome što nisam imao televizor, pa sam odlazio kod rođaka i prijatelja, a ponekad i u hotel "Metropol", gde je bio jedan televizor. Novinarsko iskustvo od šesnaeste godine pomagalo mi je da pišem dopadljivo i lako, pa je ubrzo moja rubrika "Mali ekran" postala veoma čitana, a ja stalni član redakcije koja je uživala veliku popularnost i ugled, jer je neprestano napadana od režima.

Prve lekcije u kafani



ČITAVA redakcija “Književnih novina”, pa i ja sa njom, mada nikad nisam bio član Partije, u zimu 1968. izvedena je na suđenje pred Gradski komitet Saveza komunista Beograda zbog pisanja o nekom danas već zaboravljenom hrvatskom moćnom političaru. Suđenju je prisustvovao čak i Ivo Andrić. Tada su izbačeni iz Partije Tanasije Mladenović i glavni urednik “Ježa” Ljubiša Manojlović. Tanasije Mladenović je inače bio prvoborac i prvi politički pravnik iz bogate kuće u selu Saraorci kod Smedereva.
Tri dana je trajalo to suđenje i on je izbačen iz Partije čiji je bio jedan od istaknutih članova. Posle toga mu je od tuge umrla majka Jelena. Dao je to ime mojoj mlađoj ćerki koja se upravo rodila te godine. List je prestao da izlazi izvesno vreme, ali ja sam već pisao u NIN-u; on je tada štampan kao novine u formatu “Politike”, a ja sam bio najmlađi u redakciji i objavljivao sam preko čitavih stranica reportaže i intervjue.
U vreme kada su svi bili drugovi, gospodu je bilo lako prepoznati po tome što su uz subotnju kafu za stolovima prekrivenim crveno-belim kockastim stolnjacima, kao deo te srećne mrtve prirode držali i NIN što je mirisao na svežu štamparsku boju. Tim činom pokazivali su da pripadaju onoj blagoslovenoj stotini hiljada najpametnijih ljudi u zemlji koja je čitala taj list.
Da pišem za NIN, što je bio san svakog mladog pisca, pozvao me njegov glavni urednik, pesnik Risto Tošović, koji je bio isključen iz visoke politike (mada je bio prvoborac) zbog nedopustive pesme “Vratimo se malim stvarima”, napisane u doba kada su svi bili okrenuti velikoj budućnosti. Zbog toga je po ceo dan pijuckao rakiju i igrao šah sa Vasom kurirom. Sredom bi Vasa obišao pisce NIN-a po kućama i obližnjim kafanama, pokupio rukopise, odneo ih lektoru i zatim predao u štampariju, pa bi gotov list doneo Risti Tošoviću kada bi nastavili prekinutu partiju šaha. Ristu smo zvali Benedeto Kroče iz Foče.
U moje vreme u listu su radile dve vrste novinara; jedni, koji su poznavali funkcionere iz Centralnog komiteta - i drugi, koji su još pre rata poznavali nekoliko svetskih jezika. Pripadao sam trećima, koji su poznavali Luja Armstronga, Selindžera, Majlsa Dejvisa i Žan-Lika Godara.
U moje vreme zbog toga nije bilo sukoba generacija; svi smo poznavali Božu Alempijevića - šefa “Šumatovca”, kod koga smo često pili i “na kredu”. Novinarstvo se tada nije učilo na fakultetu nego po redakcijama, ulicama i kafanama.
Naš nedostižni uzor - živi udžbenik autorskog novinarstva, bio je elegantni Vasa Popović, otmeni Sremac sa crnim šeširom i mantilom od kamilhara. Njegove reportaže iz Rusije, na primer, razvlačile su se u po nekoliko brojeva. U prvoj bi se napio u spavaćim kolima, a u poslednjoj otreznio u Sibiru.
U to vreme KGB se zvao NKVD, pa su veselom Vasi dodelili dva enkavedeovca da
ga napiju i ispitaju šta misli o Sovjetskom Savezu. Nisu znali na koga su se namerili i uskoro su se obojica našli pod stolom. Vasa je tada pozvao šefa sale i naručio dve nove boce votke i dva nova Rusa.
Zuko Džumhur je pisao i crtao o svojim azijskim putovanjima, a Mića Popović nam otkrio da se u Parizu knjige prodaju u sandučarama pokraj reke Sene i da se ti knjižari zovu bukinisti. Neverovatno! Prisluškivao je takođe i jedan razgovor za šankom u bistrou “Pourljuoi pas”, gde je jedna lepotica u crnom džemperu uz vrat pitala mladića koji je sedeo pokraj nje: “Po, hoćeš li da spavaš sa mnom noćas?” To nas je zapanjilo. U Beogradu su u to vreme imali devojke samo odlikaši.
Što sam postajao poznatiji u svetu novinarstva, bivao sam beznačajniji u “Jugoslavija publiku”. Istina, avanzovao sam u mlađeg referenta u foto službi, postavši novinar u listu “Yugoslavia edžport”, gde se upraznilo jedno beznačajno mesto. List je izlazio jedanput mesečno na engleskom jeziku i slao se u diplomatska predstavništva u stranim zemljama gde se mogao videti na stočićima po čekaonicama.
Svoje rubrike o turizmu i kulturi napisao bih za manje od dva sata; ostatak vremena sam provodio pišući roman “Foliranti”. Ostali novinari su ubijali vreme buljeći u listove ispisane hartije, glumeći da nešto rade.
Moj direktor, Čeda Džomba, visoki oficir Ozne za vreme rata u Mačvi, bio je sjajna, veoma zanimljiva ličnost. Službenici su ga se bojali i bežali kroz hodnike kad naiđe, ali mene je voleo i često me pozivao u svoj kabinet. Zanimalo ga je šta se dešava u književnom životu Beograda, po redakcijama i kafanama, ogovaranje, ko je s kim a ko protiv koga. Ostajali smo nasamo po sat-dva na zaprepašćenje čitave kuće. Za to vreme, zabranjivao je sekretarici da ga uznemiravaju. Bio je književni talenat u mladosti, započeo je studije književnosti, ali ga je u njima prekinuo rat.
Njegovi saradnici borili su se na život i smrt za njegovu naklonost, a on ih je, poput Tita, često smenjivao i bacao u nemilost ili bi ih podizao do vrtoglavih visina službeničkog položaja a zatim puštao da padaju. Ukratko, činilo se da se sjajno zabavlja vladajući ovom kućom u kojoj se vodila bespoštedna borba za vlast baš kao i u celoj zemlji.
“Jugoslavija publik” se pod imenom “Forpas pres” pojavljuje u mom romanu “Ada”, a jedna čitava knjiga, “Od sedam do tri”, posvećena je životu u ovom činovničkom mravinjaku.

TEORIJA DUGOVEČNOSTI
SLIKAR Stojan Aralica objašnjavao nam je svoju posebnu teoriju slikarske dugovečnosti. Tvrdio je da ona potiče od toga što svi slikari upotrebljavaju terpentin, a ovaj je, kao što se zna, proizvod nastao iz borove smole! “Dok slikaš - govorio je zaneto Aralica - ti si kao usred borove šume i tako celog života...”

Hajka posle potpisa


Udruženje književnika Srbije u Francuskoj 7

BEOGRAD je vrveo od života po kafanama pod krošnjama, kao nikada dotle i nikada posle, za stolovima su sedeli rame uz rame pisci, novinari, badavadžije, muzičari, pevači, policajci, doušnici i lepe žene. "Šumatovac", "Pod lipom", "Grmeč", "Bezistan", "Zora", "Prešernova klet", "Gradska kafana" - sve je to bilo prepuno talenata i obožavalaca.
Ljubav je bila nadohvat ruke. Leto na Adi, plovidbe na brodićima i pijanke na splavovima bile su deo života tih srećnih godina, a onda sam potpisao jedan istorijski dokument zajedno sa još četrdeset dva srpska pisca. Bio je to Predlog za razmišljanje - odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju su potpisali zagrebački književnici, predvođeni Miroslavom Krležom.
Dokument koji sam potpisao lako i bez razmišljanja u pauzi skupštine Udruženja književnika za šankom podrumskog Kluba kao da se radi o običnoj peticiji, ispostavilo se da je vrlo dramatičan, gotovo istorijski. Postalo mi je to jasno tek kada ga je posle pauze svojim dubokim, patetičnim glasom pročitao kritičar Zoran Gavrilović.
Ukratko, ako se odvajaju jezici srpski i hrvatski, onda Srbi u Hrvatskoj imaju prava na autonomiju, jezik, škole i udžbenike na srpskom - stvar, danas više nego uobičajena, ali u tadašnje vreme Brozove diktature, naprosto nezamislivo hrabra i drska. Nastala je prava haranga protiv nas. Od 42 potpisa nije ih povučeno samo 12, među kojima ni moj. Povlačenje potpisa sa tog dokumenta označilo je i kraj harizme mnogih pisaca koji su se do tada razmetali svojom hrabrošću.
U isto vreme, bilo je to prvo konstituisanje nacionalne opozicije. Sledilo je izbacivanje iz Partije i smenjivanje sa visokih uredničkih i direktorskih mesta. Mene nisu imali odakle da smene, nisam bio ništa. Mom stricu, narodnom poslaniku, koji se upravo pripremao da zatraži naše hapšenje u skupštini, rekoše u pauzi da sam i ja potpisao Predlog. Zaurlao je u telefonsku slušalicu da odmah povučem potpis i ja mu to, naravno, obećam.
Sledećeg dana sam pobegao na izvesno vreme u Italiju dok se stvar ne smiri. Ali tog jutra, pre nego što sam otputovao, na vratima se pojavio moj otac kome sam rekao da može odmah da se vrati u Sarajevo, odakle je stigao ranim jutarnjim vozom, ako je došao da traži da povučem potpis. Ne, rekao je, došao sam da te sprečim da ga povučeš, jer najbolje znam kakav si, kazao je.
"Sedim kod Floriana i odmaram se od domovine", pisao sam na razglednicama iz Venecije prijateljima, ali novac je isticao iz mog džepa kao pesak kroz prste i morao sam da se vratim pravo u hajku koja se još nije smirivala. Tadašnji direktor "Politike", kojoj je pripadao "NIN", član CK, Čiča Drulović, zabranio mi je pojavljivanje u "Politikinim" izdanjima. "I ako umre", rekao je Zuki Džumhuru, "nećemo mu objaviti čitulju!
Izbačen iz "NIN"-a, pristao sam
na pisanje u "Bazaru", što je predstavljalo pad s konja na magarca. Ja u ženskom listu! Kraj briljantne novinske karijere. Postojao je samo jedan uslov: neću moći da se potpisujem ispod tekstova. Setih se čuvenog sudskog procesa disidentima Sinjavskom i Danijelu u Sovjetskom Savezu tih godina.
"OptuŽeni Sinjavski", rekao je sudija, "vi ste pisali pod pseudonimom..."
"Druže sudija, piše se pod pravim imenom", rekao je Sinjavski, "a objavljuje pod pseudonimom!"
Izmislio sam još da sam lak pisac; političari su gonili samo one teže, pa je tu moju izmišljotinu zdušno prihvatila docnija književna kritika koja je sa visine gledala na moj skromni rad. Budući da sam pisao u beogradskom žargonu kasnije su ove dve knjige ("Beleške jedne Ane" i "Hej, nisam ti to pričala") postale nezaobilazno štivo za mnoge slaviste od kojih su neki i doktorirali na njima, a američke diplomate u Vašingtonu imali su ih kao obavezno štivo na kome su učili savremeni srpski jezik pre nego što dođu u Beograd u ambasadu. Imao sam prilike da ih lično čujem na prijemima kako upotrebljavaju jezik iz mojih knjiga; bilo je isuviše smešno čuti uglađenog diplomatu kako kaže "kofijanović" za kafu ili "za džabaka" kad je nešto besplatno.
U "Jugoslavija publiku", gde sam radio, vraćao sam se staroj "rajnmetal" mašini koja me je verno čekala i nastavljao da pišem "Folirante". Knjiga je nominovana za važnu "Nin"-ovu nagradu za roman godine i zauzela je drugo mesto, kao i ostali romani, mnogo godina docnije. U životu sam uvek bio drugi, nikad prvi.
Sve je ostalo isto do trenutka kad sam dobio poziv Stejt departmenta da budem gost u Sjedinjenim Američkim Državama 45 dana. Okrenuo sam telefon direktora i zamolio ga da mi da odsustvo zbog tog važnog putovanja, a on mi reče da smesta dođem u njegov kabinet. Ponudio me je pićem, pogledao i rekao da i sam ne razume zbog čega sam još ovde. Popili smo po piće i rastali se u najboljem prijateljstvu.
IzaŠao sam iz "Jugoslavija publika" sa rukopisom nove knjige pod miškom na sunčanu Knez Mihailovu kojom su šetale devojke u letnjim haljinama. Najzad, bio sam slobodan. Taj poziv Stejt departmenta bila je najpogrešnija investicija u istoriji Sjedinjenih Država.

BELEŠKE JEDNE ANE
Izmislio sam lik jedne beogradske devojčice i nazvao je Ana, po imenu moje starije ćerke, pa su tako počele da izlaze "Beleške jedne Ane".
Ana je bila prava beogradska devojčica sa sedamnaest, osamnaest godina, izdanak tipične beogradske porodice i govorila je o sebi, svojoj okolini i o tome šta joj se sve dešava. Ponekad su to bili veoma opasni politički tekstovi, razoran smeh mlade generacije nad srušenim autoritetima, ali režim ih nije zabranjivao; kako osuditi pisanje jedne devojčice u ženskom časopisu sa receptima za torte i šnitovima?

Baraninu tuđ Zapad!



DRUŽIO sam se sa Danilom Kišom i bili smo vrlo bliski uprkos razlici po tome kako smo pisali. Poklanjali smo jedan drugom knjige sa dirljivim posvetama. Moje knjige su za njega bile suviše površne, a njegove za mene dosadne, ali imali smo mnogo sličnosti u životima; on se razveo pre mene i to je izazvalo u njemu veliku grižu savesti, teško je podneo taj razvod.
Kada sam se ja razveo, on me je lečio na svoj, poseban način; govorio mi je da nemam prava na budućnost, čak ni da planiram sutrašnji dan. Moraćeš da živiš na sat, kazao mi je, sada, na primer, sedimo dva sata i ručamo; ti nemaš drugog plana sem za ta dva sata, a onda odlaziš do hotelske sobe i planiraš da spavaš sledeća dva sata... I tako, sve dok ne postigneš da planiraš, najpre, četiri sata, onda, šest, a zatim, možda, ako budeš imao sreće, i čitav dan unapred.
Prvi put sam se sa njim osetio starim u Klubu književnika u Francuskoj 7. Bilo je to godinu dana pre njegove smrti. Vratio se iz Strazbura, gde je bio lektor, i sedeli smo u “Srpskoj kafani” i pili sve do dvanaest, kada šef sale objavi fajront. Otišli smo do Kluba književnika, koji je još bio otvoren, a u koji je Kiš retko svraćao poslednjih godina, i vlasnik, Ivo Kusalić, nam je pronašao jedini slobodni sto u sali za večere. Seli smo, naručili piće i osvrnuli se oko sebe; ovde više nikoga nismo poznavali, oko nas je sedeo neki potpuno novi, mladi svet.
Kiš je pozvao Ivu i upitao ga gde su oni stari ljudi iz vremena dok smo dolazili ovde. Bili su to Milan Bogdanović, Bartoš, Velibor Gligorić, Eli Finci, Dušan Baranin i mnogi drugi. Gde su oni sada, upitao je. E pa, sada ste to vas dvojica, rekao je Ivo Kusalić i mi se pogledasmo. Pozajmili smo blok za račune od Ive i hemijsku olovku i počeli da računamo koliko su godina mogli imati ovi starci, klasici šezdesetih, kada smo mi počeli da dolazimo u Klub. Ispostavilo se da su bili naši vršnjaci ili još mlađi od nas danas, a delovali su nam tako staro.
Uz piće setismo se starog pisca istorijskih romana, Dušana Baranina, koji je u dubokoj starosti prvi put otišao u inostranstvo, u Austriju, da prikupi materijale iz nekog arhiva za svoj novi roman. Čekali smo ga da se vrati, da vidimo kako je prošlo to njegovo prvo putovanje na Zapad. Časti ti, kako je tamo, upitao ga je Matija Bećković, na šta Baranin odgovori da je na Zapadu strašno. Čista lijenacija, rekao je, ti tamo ne moreš ni limunadu popit, a da ne platiš.
Poznavao sam Ivu Andrića, divio sam mu se izdaleka. Negde šezdeset četvrte, izabran sam kao mlad pisac u upravu Udruženja književnika. U njoj su već bili pisci iz ranijih mandata, među njima i Ivo Andrić, koji je dolazio redovno na svaki sastanak, a uz to uredno plaćao članarinu, koju od nas niko nije plaćao,
i čuvao sve potvrde obavijene gumicom.
U sobi je često bilo veoma hladno, pa Andrić nije skidao svoj stari barberi mantil, pocrneo oko ivice rukava i kragne, pravi predratni gospodski barberi od materijala od kojeg se više ne prave. Posmatrao sam ga sa divljenjem i strahopoštovanjem. U uglu usana uvek mu je stajao mali grč gađenja, a kada bi govorio, što je bilo retko, glas mu je bio iznenađujuće unjkav i tih.
Jedne večeri, posle završenog sastanka, pozvao nas je da siđemo u Klub koji je u to vreme bio potpuno prazan, bez ijednog gosta, jer je bilo rano. Seli smo za dugi sto i tada nam je prišao Ivo Kusalić. “Druže Andriću”, rekao je, “večeras imamo mladu jagnjetinu, teleću kolenicu, patku na podvarku, jagnjeće pikljeve, sarmu u zelju...”, ređao je polovinu jelovnika kao da recituje.
“Dragi imenjače”, prekide Andrić to obilje ponuda “ja jutros nisam istovarivao ugalj na pristaništu; daj mi čaj.” I tako, svi smo ulagivački naručili takođe čajeve, mada nam se strašno pilo nešto žestoko. Kada su čajevi stigli, srknuli bi po gutljaj, a onda, jedan po jedan, odlazili do šanka i tajno zviznuli po dupli vinjak, koji je te godine bio u velikoj modi.
Miloš Crnjanski je mnogo psovao, psovao je kao kočijaš, punim ustima, žovijalno, prostački. Posle dugog izgnanstva, dolazio je gotovo svakog dana u redakciju “Književnih novina”, gde sam tada radio, kod Tase Mladenovića, koji ga je i vratio u zemlju. Mada je, sećam se, bila paklena avgustovska vrućina, on je sedeo u odelu od debelog škotskog tvida, koje mu je sašila žena Vida, i sa uredno zakopčanim prslukom od istog materijala. Pričao nam je o svojim ljubavnim podvizima i o dvoboju sa Sondermajerom.
Napravio sam mu portret flomasterom i poklonio mu ga. Upravo sam se bio vratio iz Pariza i on me upita šta sam novog video tamo? Mora da sam preterao u brbljanju kad me on preseče i reče, ne bez ponosa: “E, moj mladiću, šta ti znaš o Parizu? Ja sam tamo, dvadesetih, k.... otvarao vrata po Bul Sen Mišu!”

DžUBOKS OD ZLATA
Posle mnogo godina, u Beogradu su poklonili jednu moju sliku predsedniku Venecuele Peresu, a ja sam je lično predao, ali ne njemu nego njegovoj ljubavnici koja ga je tajno pratila na tom putu. Posle izvesnog vremena, Peres me je pozvao u Karakas da donesem nove slike, jer je ona koju je dobio imala mnogo uspeha. Primila nas je njegova ljubavnica u vili opremljenoj lažnim italijanskim barokom. Ali ono što me je zapanjilo, bio je veliki pozlaćeni džuboks koji je stajao na vidnom mestu. Ova žena je imala siromašnu mladost, priznala je, i nikada nije imala dovoljno novca da na džuboksu pušta muziku koju želi. Kupila je jedan i dala da se pozlati, a u njega su se ubacivali zlatni žetoni.

Pastorče rodnog grada



MOJ sukob sa režimom počeo je davno, još 1967, kada sam potpisao čuveni Predlog za razmišljanje ali nastavljao se neprestano, jer sam imao nesreću da me zbog rođenja sarajevske vlasti smatraju svojom legalnom metom. Mislim da niko nije platio tako visoku cenu, za ime jednog grada u svom pasošu. Dakle, to je jedna vrlo stara bitka između pisca i rodnog grada. Naime, 1972. godine tamo su zabranili jednu moju dramu, koju su do tada igrali devedeset dva puta. Drama se zvala "Voks humana" i dobila je pre toga sve nagrade na festivalima... Dramu je igralo Zeničko pozorište. Režirao je makedonski režiser Ljubiša Georgijevski.
Predstava je bila toliko popularna, da su novosagrađeno Zeničko pozorište hteli da nazovu Voks humana. Ona je bila zaštitni znak pozorišta. Njegov upravnik, Uroš Martinović, bio je kandidovan za AVNOJ-evu nagradu kao čovek koji je vodio najuspešnije pozorište u zemlji te godine. Kada su tu dramu zabranili, on je dobio srčani napad i umro. To je bila neka vrsta ubistva.
Predstava je, inače, bila poput antologije, sastavljena od narodnih andergraund pesama, često skarednih i lascivnih; kroz nju su se prelamali svi važniji događaji, od poziva na ustanak 1941, do poziva na železničkoj stanici vozova koji su te iste ljude odvozili na rad u Nemačku 1971.
I evo šta se dogodilo: Šiptar Mahmut Bakali, nosat, ćelav, sa crnim brkovima i u belim čarapama, tadašnji visoki savezni funkcioner, svojevremeno je u Prištini, gde je gostovala, video tu dramu. A jedan lep glumac iz te predstave uspeo je da zadobije, blago rečeno - naklonost lokalne glumice, koja je slučajno bila i Bakalijeva ljubavnica.
Kada su počele pesme o Informbirou ("Pliva patka, pliva guska, ova zemlja biće ruska..."), Bakali nije hteo da sačeka da glumci nastave da govore stihove, one protiv Informbiroa, nego je demonstrativno napustio pozorište, zalupio vratima lože i uputio protestno pismo Centralnom komitetu Bosne i Hercegovine, u čijoj je nadležnosti bilo i Zeničko pozorište. Uglavnom, predstava je istog časa zabranjena.
Počela je kampanja protiv mene; novine su bile danima pune napada (o, čuda!), da sam informbirovac, a počele su i pretnje šta će mi se dogoditi ako slučajno dođem u Sarajevo. Od tada svoj rodni grad mogu da vidim samo pred zoru, u snu.
Ja sam napisao Sarajevsku trilogiju; malo je gradova koji imaju trilogiju: Dubrovnik je, na primer, ima, ali to je dramska trilogija kontea Ive Vojnovića, a ovo su tri romana. Danas je, nažalost, Sarajevo jedini grad u regionu u koji se knjige njegove i moje trilogije unose tajno.
Svi napadi na mene kao pisca išli su iz Sarajeva i uvek su bili zbog gluposti i primedbi na moju slobodu pisanja. Pisao sam tako da sam se rodio u sarajevskoj Ulici kralja Aleksandra, pored Katedrale, gde nam je, na uglu, bila kuća, a na
fasadi tabla sa imenom ulice. U kuću su 1941. godine došli neki bubuljičavi, masni tipovi, prošli kroz sobe do prozora i skinuli tablu sa natpisom ulice, bacivši je na tlo, gde ju je nogama izgazila gomila komšija muslimana. Tada su, uz klicanje, stavili novu tablu ulice Dr Ante Pavelića.
Onda su 1945. godine ponovo došli neki novi tipovi u kožnim mantilima, skinuli Pavelićevu tablu, bacili je na tlo, a oni isti koji su skakali 1941. godine opet su ovu tablu izgazili. Tada je na fasadu stavljena tabla ulice Maršala Tita.
Kako su svi ti tipovi do table i metalnog stalka za zastavu obavezno prolazili kroz trpezariju moje bake, pitao sam je koji su ti bili najgori, na šta je ona odgovorila: "Ovi poslednji, bilo je blato, isprljali su mi ćilim!"
Sad se taj deo, gde je stanovala moja baka zove ulicom Mula Mustafe Bašeskije, a u produžetku je ostala ulica Maršala Tita. Sve table su u tom gradu, inače, zelene, islamske boje. Bašeskija je izuzetno vredan hroničar Sarajeva iz 17. veka, koga sam citirao u svojoj knjizi "Čuvar adrese", tako da mi nije žao što je dobio tu ulicu, nek mu je alal. Od njega su, inače, prilično krali i Ivo Andrić i Meša Selimović dok je, kao separat, bio objavljen kao prevod sa arapskog u retko dostupnoj biblioteci Zemaljskog muzeja u Sarajevu.
IspriČao sam taj slučaj sa tablama nekom novinaru u jednom intevjuu, na šta je poludeo jedan moćni ministar u Bosni, neki Braco Kosovac, koji je na sastanku Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije zatražio da budem uhapšen.
U Beograd su stigle dve visoke muftije, izaslanici tamošnje partije (Dizdarević i Pozderac), ali je sudija od koga su tražili da me uhapsi i optuži za rušenje bratstva i jedinstva, odbio to da učini jer je upravo imao grdne neprilike sa mojim prijateljem, pesnikom Gojkom Đogom koji je zatvaran zbog zbirke pesama "Vunena vremena", u kojoj je ismejao Tita. Režim nije znao kako da ga se reši i pusti iz zatvora zbog serije protestnih večeri pisaca u Francuskoj 7, a nije mogao ni da ga zadrži. Tako nisam bio uhapšen, a taj Kosovac (ne zna se da li mu je to bilo prezime ili zanimanje) ostao je sve vreme rata u Sarajevu, sarađujući sa muslimanskim vlastima.

PISANJE JE MENTALNO STANJE
NEKO je lepo rekao da sam akademski slikar i naivni pisac, jer za pisca nisam učio, a za slikara jesam. Lepo rečeno, nema šta. Uostalom, ko je i učio za pisca? Čehov je bio lekar, rekao sam, Lav Tolstoj, po zanimanju grof, Žan Žene lopov, Marsel Prust rentijer, Fransoa Vijon secikesa... Kako se postaje pisac? Ko to zna, rekao sam. Verovatno je to kao i u ostalim umetnostima, traženje neuzvraćene ljubavi. Volite me, volite me!... Vidite šta je sve umem i kako to lepo mogu da opišem, rekao sam. Volite me! Pisac nije profesija - to je mentalno stanje.

Kavijar na podu udžerice


Utočište - hotel "Moskva" u Beogradu

SPAVAO sam kojekuda; nekoliko dana čak i u kabini na brodu restoranu "Klub Sava" i u ateljeu slikara Keme Ramujkića na Adi Ciganliji. Na kraju, otišao sam u hotel "Moskvu", gde su mi prijatelji portiri dali malu sobu na poslednjem spratu, onu koja ima kulu sa tornjićem iz koje se vide Terazije.
Preko sobe protezala se noseća greda, zgodna da se čovek u takvoj situaciji obesi. Imao sam torbu sa toaletnim priborom, omiljeni džemper, crnu majicu, jedne farmerke, pisaću mašinu i rukopis nezavršene knjige. To je bilo sve što sam posedovao u tom trenutku.
Trpezarija mi je bila hotelski aperitiv bar na međuspratu, tu sam primao goste, što je bio najskuplji deo mog stanovanja u hotelu. Portirima sam lagao da mi se stan kreči, ali kada je to potrajalo i suviše dugo, rekao sam da rušimo neke zidove. Ipak, to nije moglo da traje beskonačno.
Moja nova mlada žena, stjuardesa, pronašla je majušni zapušteni stan za iznajmljivanje u prizemlju male dvorišne kuće, iznad koje se uzdizala višespratnica, u sumornom kraju, u Dalmatinskoj 62. Okrečila ga je i snabdela najpotrebnijim pokućstvom. Frižider je bio stari, marke "obodin", koji se već decenijama nije pravio, ali ledio je savršeno. Komšije su nas gledale kao čudo: poznati pisac doselio se u najbedniju od svih kuća u kraju sa svojom novom ženom.
Budući da su me još zvali na diplomatske prijeme, pozivao sam i ja američke diplomate. Dolazili su sa buketima cveća, misleći da sam toliko slavan da sam zadržao svoj atelje iz mladosti da bi se kroz njega popeli u novu zgradu. Ali, to je bilo sve; nije bilo nikakve nove zgrade. Za razliku od njihovih škrtih večera, sedeći na patosu, jeli su "baluga" kavijar, dimljeni losos, francuske sireve i pili iz visokih kristalnih čaša "dom perinjon", koji je moja žena donosila sa letova u Njujork i Pariz.
Kroz tu majušnu bednu kuhinju, crvotočnog patosa, bez dnevnog svetla, jer je bila okružena visokim zgradama, prolazile su najpoznatije ličnosti epohe: Dobrica Ćosić, doktor Jovan Rašković, Dušan Džamonja, Igor Mandić, Arsen Dedić, Mario Faneli, kao i mnogi diplomati, a među njima urugvajski pisac i ambasador, sjajan drugar, koji se razvodio više puta, Fernando Gomes. Kuvao sam pile u supi, gulaše i jagnjetinu u slatkom kupusu. Mnogo sam pio, ali i mnogo radio kada se otreznim. Čudno je to osećanje biti podstanar u svom rođenom gradu posle života u udobnom ogromnom stanu sa vratima od brušenog kristala, koji se protezao na čitavom spratu u Kondinoj 9.
Moje dve ćerke bile su na školovanju u inostranstvu. Jedna na Akademiji u Rimu, druga na Konzervatorijumu u Sofiji. Radio sam kao manijak da bih ih tamo izdržavao. Bez dnevnog svetla, slikao sam ispod lampiona pastele i prodavao ih budzašto. Ali, stvari i stanovi su me ponovo pronalazili, ni sam ne znam kako. Nema, čini se, kraja
u Beogradu u kome nisam živeo.
Zbog afere na Nijagarinim vodopadima, u Zagrebu sam ostao bez izdavača, koji mi je sa žaljenjem otkazao saradnju, a u Beogradu, koji je dokazivao svoju komunističku pravovernost, takođe zabranjen u svim medijima, nalazio sam se, dakle, usred razvoda i usred zagrebačkog procesa na sudu, bez izdavača i kuće u koju bih se sklonio.
Novine, od kojih se možda moglo živeti, otkazale su mi takođe saradnju, a na televiziji moje lice je bilo zabranjeno. Zamukli su telefonski pozivi, prestale su da dolaze pozivnice za premijere i svečana otvaranja izložbi.
Jedino zapadne ambasade nisu prestale da me pozivaju na prijeme; bio sam im potreban kao borac protiv komunizma. Kada je komunizam srušen, naravno, hvala bogu, prestali su i oni da me pozivaju, jer sam za njih postao preko noći srpski nacionalista.
Dublje se nije moglo pasti, mislio sam.
Ali, ipak je moglo. Hiljadu devetsto devedeset druge, primetio sam da mi se linije koje sam crtao krive; tumačio sam to posledicom noćašnjeg mamurluka, ali ne - linije su se zaista krivile. Lekari su utvrdili degeneraciju žute mrlje, što je značilo da mi je, pretpostavlja se od stresa, umesto moždanog udara puklo očno dno. Nepopravljiva stvar.
Bio sam kod nekoliko najvećih svetskih očnih lekara u Lozani i Ženevi i oni su utvrdili da je stvar nepopravljiva. Moja rožnjača bila je poput stare ribarske mreže koja se raspadala. Imaćete dovoljno vida da odete do parka i da tamo sedite, utešio me je čuveni lekar Zografos u Kantonalnoj bolnici u Lozani. I pored toga, ja danas slikam i crtam bez naočara. Jedino ne mogu da čitam, što mi strašno nedostaje, i što ne razaznajem lica pre no što im priđem na pola metra, a ako su žene u pitanju, onda je to obično kasno i može da bude kobno. Pokojni Jova Rašković divio se mom psihičkom miru i čvrstini. Kao psihijatar, upoznao je mnogo ljudi koji su posle sličnih slučajeva padali u najdublju depresiju i očajanje.
Bog mi je poklonio i više od toga što sam zaslužio, rekao sam mu, red je i da mi nešto oduzme.

PREOKRET U NJUJORKU
Najveći preokret u mom slikarstvu dogodio se u Njujorku, u ogromnom studiju moga kuma, slikara Laleta Đurića, koji je svoja džinovska platna položena na patos polivao nitro bojama, tako da smo obojica od isparenja dobili paradentozu jer smo slikali bez maski. Tu je sve bilo moguće: zaboravio sam na evropske stege i uzore, na preteški teret tradicije koji sam poput burlaka teglio uzvodno uz maticu umetnosti. Ipak, nisam podlegao čarima apstrakcije, samo sam obogatio podlogu i oslobodio crtež. Tu sam naslikao veliku seriju geografskih mapa izmišljenih predela; najveći broj njih nalazi se u kolekcijama gospođe Svetlane Ston i njenih ljupkih prijateljica, kojima sam ih neštedimice poklanjao.

Princeza kao iz bajke


Kneginja Jelisaveta Karađorđević

U MOM romanu "Zoe" glavna ličnost je jedna princeza. Često su me pitali da li je ona stvarno postojala ili je fikcija? Šta je fikcija, a šta stvarno? Evo kako je bilo: mislim da sam prvi od posleratnih Srba pronašao izgubljenu princezu Jelisavetu Karađorđević!
Bilo je to 1976, na partiju kod Nine Rozenberg na Petoj aveniji u Njujorku. Ugledavši je, osetio sam se kao u nekoj bajci o siromašnom svinjaru i princezi iz Andersenovih knjiga. Bila je nestvarno lepa, tako da sam zaboravio da sam obrenovićevac po ubeđenju, pa sam istog časa postao vatreni karađorđevićevac! U njenom prefinjenom profilu, kao iskovanom na starom srednjovekovnom novcu, i u dubini neverovatno tamnih očiju prepoznao sam nešto prastaro, već zaboravljeno - neki trag ustanika, hajduka, kraljeva i kneževskih kćeri, princeza. Njena kosa bila je tamna, a koža posuta malim pegicama na dekoltiranim ramenima kao od alabastera. Dala mi je vizitkartu na kojoj je pisalo: Elizabeth Karagjorgjevich - Princess of Yugoslavia.
Bio sam apsolutno poražen tolikom lepotom izbliza. Rekla mi je da se rodila u Belom dvoru. Te godine je radila za kozmetičku firmu "Ester Lauder", a njena fotografija izlazila je na celoj strani "Njujork tajmsa" sa natpisom ispod neke kreme za negu kože: "Kad može jedna princeza, možete i vi!" Učio sam je da kaže bre.
Kad sam se vratio u Beograd, pričao sam da sam upoznao našu princezu, ali niko nije znao, čak ni današnji rojalisti, da knez Pavle ima ćerku i da se zove Jelisaveta. Bio je sumorni beogradski novembar, pun kiše i smoga, kad je zazvonio telefon. Ko je to? - upitala je moja bivša žena, koja je gledala televiziju. Princeza, rekao sam. Tata opet fantazira, rekla je moja starija ćerka Ana.
U to vreme bilo je opasno pominjati kraljeve, gotovo isto toliko kao danas hvaliti Broza na Oplencu u vreme liturgije. Ipak, objavio sam roman "Zoe" i navukao na vrat gomilu tajnih policajaca i diplomatskih špijuna, koji su već znali da se neizmerno divim Princezi. Pisac kao pisac; mi uvek posmatramo sami sebe sa strane i mislimo: može li da se od ovoga napravi roman? Tema je bila veličanstvena, ona koja se sreće samo jedanput u životu! Princeza u Njujorku. Princeze, već odavno iščezla stvorenja iz bajki i Menhetn. Čudo!
Počeo sam da pišem tu knjigu već u avionu na aerodromu "Kenedi" - nikada nisam brže preleteo okean. Onda sam utvrdio da sam zaboravio kako se zovu neke ulice, džez klubovi, crni klavirista iz pijano bara "Faneli" na Spring stritu, koji je svirao "Prvi put kada nam je to pošlo za rukom", neki ljudi i jela u "Đinu" na Leksington aveniji.
Vratio sam se u Njujork i počeo da sakupljam jelovnike, vizitkarte, planove grada, pozorišne programe sa Brodveja, da brojim zebre na zidu. Naravno, princeza Jelisaveta je bila samo tema - ostalo je pripadalo nekim drugim njujorškim damama iz
visokog društva, najviše mis Svetlani Ston, mom ljupkom vodiču kroz njujorške lavirinte.
IdeoloŠka kritika me je sasekla, jer su kritičari u ličnosti diktatora Kozilije prepoznali Broza. Zato su i bili plaćeni, zar ne? Zaista, izgledalo je kao da će diktatura trajati večno i da se Princeza nikada neće vratiti kući, gde joj je doživotno bio zabranjen povratak, kao i čitavoj njenoj porodici. Ali život nekada može da bude mnogo maštovitiji od bajki iz knjiga; danas je ona ovde, lepo nosi svoje godine i ima mnogo prijatelja.
Pisci uvek u glavi imaju milion priča i onda gospod Bog kaže: napiši tu i tu priču. Tako je i meni stalno bio u glavi taj Ratko Lero, prijatelj mog pokojnog oca, od koga sam dobio prvu leptir-mašnu 1946. godine kada sam došao u Beograd i pored čije sam radnje, koja se i danas nalazi kod Londona, često prolazio. Latio sam se priče o jednom mladom Hercegovcu, koji sanja da pravi leptir-mašne i da osvoji Beograd. U isto vreme ta bajka bila je i neka vrsta odmora za mene, jer sam, istovremeno, crtao.
Koliko je važna priča, toliko su važni i crteži. Jer crtajući, moja linija se vraćala tamo odakle su mi preci. To je linija brda, linija platana u Trebinju. Crtao sam koze, konjiće, kamene kuće, vraćao se posle ružnih stvari u jedan čist i čedan svet. I kad sam bio u Americi, mene nisu zanimali Amerikanci. Šta sam ja njima i oni meni?! Oni imaju svoje pisce. Mene su i tamo uvek zanimali naši ljudi i njihovi potomci, uglavnom Hercegovci, jer oni su najčešće išli u Ameriku. Tamo su otišli i moji stričevi, otac moga oca i njegovi stričevi.
Bila su dva mesta o kojima sam slušao od malih nogu: Ger, rudnik u Indijani, koji su Hercegovci zvali Gera, i Bjut u Montani, koji su oni zvali "U Bjutu". To su bila dva rudnika u koje su oni dovodili jedni druge. Retko ko je dolazio sa ženom, uglavnom su išli sami muškarci.
Sve njih držao je samo jedan san - da se na kraju vrate u Hercegovinu, u Trebinje, ako je moguće. Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san. Ono je jedna svetla tačka u životu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da će se u njemu nastaniti onda kad budu ostarili.

SRPSKI UČILI OD BABA
KADA bi oni koji su otišli u Ameriku hteli da se ožene, onda bi svojima u Hercegovini pisali da im pronađu neku dobru đevojku. Tako bi se neka naša devojka našla u Americi i udala se za mladog Hercegovca a uskoro bi i izrodila decu. A već njihovi unuci ne bi znali srpski. Moji rođaci koji žive u Kaliforniji jedva znaju srpski. A vrlo elegantne, moje rođake, koje predaju engleski na Stenfordu, govore srpski kakav je govorila moja baka, i pri tom viču, jer su to naučile od babe i dede i predaka koji su prvi došli iz Hercegovine. Govore srpski jezik kojim se govorilo u 19. veku i smatraju da ga treba vikati.

Zatočenik svojih junaka



OD čega se prave romani? Romani se prave od kiše koja neutešno natapa beskrajnu blatnjavu ravnicu u kojoj sam zatočen kao vojnik.
Ta kiša poplavljuje Trg svetog Marka u Veneciji, pa jedna lepotica i ja balansiramo po postavljenim daskama iznad vode, sve do ulice Per Rijalto i restorana "Anđelo", u kome se jede najbolji crni rižot na Mediteranu i uz njega pije "suave volpoličelo".
Od čega se prave romani?
Od dosade, od strašne dosade, kada život stane i kada ne znate šta ćete sa sobom pa sedate za pisaću mašinu da učinite nešto od svojih sati i svojih dana, a ispod prstiju vam se rađa svet koji vas čitavog obuhvata i uvlači u svoj vrtlog...
Od alpskih snegova u Švajcarskoj i gledanja u vatru u kaminu (Kako se zvaše ono malo mesto iznad Veveja u čiju je krčmu dolazio Čarli Čaplin da jede pečeno pile?), kada se sećate svih vatri u svom životu, i onih iz detinjstva u Bačkoj na zaleđenoj strnjici i onih u ratu, na Petrovoj gori, sa mirisom pečenog mesa na štapovima i ulja za podmazivanje oružja...
Od bioskopa u provinciji ispred kojih su na zidu u plitkim izlozima fotografije najuzbudljivijih scena zakačene rajsnadlama ili ekserčićima, na osnovu kojih procenjujete vredi li dati dvanaest dinara za predstavu...
Od onih popodneva kada ne uspete da uđete u bioskop, pa ispred zaključanih staklenih vrata osluškujete grmljavinu muzike Dmitrija Tjomkina, glasove, uzvike i revolversku pucnjavu, zamišljajući šta se sve događa na filmu. Ti filmovi koje samo zamišljamo, mnogo su uzbudljiviji i lepši od onih na koje sam uspeo da uđem. I od te čežnje se prave romani...
Oni se prave uglavnom iz usamljenosti, a ta usamljenost se nalazi u bistrou "Zmaj" na Plas Sen Katrinu u Briselu, gde svi psi liče na svoje gazde, a gazde na pse, uz čašu piva "stela artoa", pored gazdinog bernandinca koji spava pokraj šanka...
Roman se pravi i od četrdeset obešenih o bandere na maloj železničkoj stanici Marindvor u Sarajevu, koje gledam kao devetogodišnjak u aprilu 1945. kako se klate na jutarnjem povetarcu dok sa praznom kantom plave boje sa belim tufnama čekam voz sa Ilidže koji će dovesti seljaka od koga kupujemo mleko. Obešeni su bosonogi jer im je neko već poskidao cipele. Obesio ih je komandant grada Sarajeva Maks Luburić. Ovu scenu kao da je slikao Salvador Dali: dečak sa plavom kanticom iznad koga se ljulja četrdeset
obešenih iz balade Fransoa Vijona.
Roman se pravi od leta i od dima skupih cigareta i cigarilosa na terasi Gradske kavane u Dubrovniku. Tu sede lepe žene i zanimljivi ljudi; bosonoga kontesa, koja će se bogato udati u Italiji, Peko Dapčević, komandant armije koja je oslobodila Beograd, penzionisani nostromo, kapetan Nardeli, dve letnje kurve, Koča Popović, nadrealista i general, Hamlet za stolom sa Magbetom, slikar Milovan Stanić, koji pije pelinkovac i gleda golubove što kunjaju sklonivši se od vreline avgusta u hlad pod svodovima crkve svetog Vlaha, profesionalni letnji zavodnik Antonio Pende, koji čeka u zasedi bogatu Englezicu, bivši ministar policije koga prate dva policajca čitajući naopačke okrenute novine sa rupom kroz koju vire, Tanja Majer, sa raskošnim telom u pletenoj ružičastoj mini haljini koja može da se spakuje u kutiju od šibica, kolporter, patuljak Mate, sa čašom piva, Kosta Strainić, istoričar umetnosti sa učiteljicom baleta, Solovjevom, koja mu je tajna ljubavnica pedeset godina, svi oni...
Roman se pravi iz kolopleta letnjih sudbina, usputnih ljubavi, golih noćnih kupanja na plaži svetog Jakova, iz bluda i orgije jela i pića, iz vatrometa na otvaranju Letnjih igara, sklupčanih nagih tela na kamenitim plažama Lokruma, iz uzaludno potrošenih desetleća na ovaj verolomni kameni grad pun prevrtljivosti i izdajstva.
Romani se prave i od noćnih putovanja, takozvanim ubrzanim vozovima na drvenim klupama treće klase na kojima kunja železničar sa fenjerom u krilu, jedan seljak, pokisli vojnik i jedna lepotica u čija se obla kolena zaljubljujemo na tom noćnom putovanju, na kome ona izlazi u Vinkovcima...
...I od književnog salona bankara i pisca Žorža Larua u Ženevi, gde na zidu stoji ogroman afiš Aristida Brijana, jedna od sto sedamdeset litografija u boji koje je Laruov deda dobio na partiji pokera od jednog propalog pariskog štampara za koga je radio Tuluz-Lotrek... i od prijema na kojima mi se dodeljuje neka nagrada, pa jedno vreme potpisujem stotine knjiga, a kada potpišem poslednju, zaboravljaju me u praznoj sali gde mi ljubazna garderoberka donosi punu čašu crnog vina i kolačić preostao od posluženja...
I od mora, i od mora se prave romani, tačnije, od gledanja u more sa predosećanjem nekih srećnih obala iza horizonta.
Pripremili D. Bogutović i B. Đorđević