Legenda o Maksimu Savkovom

Тамнавско село Непричава, место големих турских ханова, имаше агу, који се по ничему није разликовао од осталих, по злу чувених субаша у пашалуку. Бејаше то у данима кад у дахије Београдског пашалука уђе шејтан, па немаше мере ни у харачлуку, ни у теферичу.
Турском зулуму могао се тада супроставити само познати хајдук Савко. Он беше из велике непричавске фамилеје пристигле у село почетком XVIII века из оближњег Вировца. Беху у роду са Вировачким Јанковићима и Мусићима из Јабучја. Колубарци још од Косовских времена.
О Савковом ајдуковању, рашчуло се и преко Колубаре. Од помена Савковог имена, субашама се стра` у кости увлачио.Раји већ би додијало дахијско силништво и бестидништво. Сви хајдуци стану под команду војводе Јакова Ненадовића, да Турцима мира не буде све док им раја леђа не угледа.
На Белом броду, на Колубари, где се прелазило са једне на другу страну реке, био је још један субаша силник, који је пре сваке свадбе искао девојку за прву ноћ и свако ко се женио морао је будућу младу прво њему довести па тек онда својој кући водити.
Приповеда се да су неки од Миловановића из Придворице, требали да преведу младу преко Колубаре, те бојећи се данка који их је на Белом броду очекивао, оду Савку. „ Аман, заман, славе ти и образа ајдучког Савко, помажи. Одбрани невесту и част куће наше, не питамо шта кошта.“ Гледа Савко људе, које је мука натерала, да пређу Колубару и у ајдуцима ишту помоћ, а крв кључа к`о у казану, па рекне:
„ Људи, ја би` вам радо помогао, но руке су ми малаксале, и нисам више у оној снази, к`о кад сам Турцима на мегдан излазио. Него, у мене је син Максим, леп кај девојка. Не стављајте млади вео, док Максим до вас не до`оди, а он зна шта му је чинити.“
Кад дође време да се млада за свадбу спрема, Максим уђе у одаје и стане облачити њене хаљине и вео. Један сват примети да је млада мушко, па гласно запримедбује. „Ћут`, не причај“, запрети Максим, показујући скривени нож испод хаљине. На Белом броду субаша сватове прими по старом обичају. Задовољан младином лепотом,поведе је на душеке, а сватове остави напољу и по шталама, да под окриљем ноћи ишчекују крај свога
понижења. Када се осамише, у тами субашиних двора, севну Максимов нож и у трену се нађе под грлом распусника.
„ Душеке си ове заливао крвљу девојачком, на срамоту српских младожења! Правда је да их Максим Савков сад твојом крвљу залије!“- рече син старог 'ајдука и излете пред онај народ, који га од радости грлише и заклињаше се њему и свим Савковићима на побратимство и кумство док је света и века.