Pero Zubac

TRIPTIHON ZA VERU

I

Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu
Oči u ovom lišću što beznadežno pada
Prepoznajem ti govor u mrtvom suncokretu
Prelomljen što je klono ko uzaludna nada
Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu

Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije
Nijedna moja pesma čemerna razboljena
Mrtav tvoj osmeh spava tamo gde biljka bdije
Tamo gde mesec noćiva kao jedina žena
Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije

Lovio sam te lukom lovio sam te strelom
Po crnim šumama panonskim po mrtvim hrastovima
Lovio sam te smehom klonulom rukom belom
Vajao ti ramena u prvim plastovima
Lovio sam te lukom lovio sam te strelom

Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku
Sokolovi te moji vijali ispod zvezda
Puške te moje ubile jeseni jedne u vrijesku
Oči te oplakale žalom i boljkom praznih gnezda
Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku

Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo
Kuda bi ova pesma da tvoga čela nije
Konje sam hitre prestizo do tebe nisam stigo
Nožem sam klao jagnjad gde ti se krotkost krije
Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo

Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš
I spava telo tvoje gipkost najlepših foka
Tišinu slušaš mirno i bilo sna usporavaš
Pod tvojim smehom drava do besvesti duboka
Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš

II

Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete
Ova te pesma gorka iz sna ne ume vratiti
Čelo se moje osipa ko iščezle komete
Sve što ti sada govorim svojom ću glavom platiti
Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete

Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice
Osam me noći kleto nekakve vrane viju
Teške padaju kiše padaju nemilice
A dunav beznadežno preliva panoniju
Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice

Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu
Šta ću sa ovom glavom što se u pesak osipa
Crno se sunce zavilo u moju belu vedrinu
Nad gradom mesec neženja žeženo srebro prosipa
Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu

Govorio sam ti nekoć da nema više proleća
Da je sve što se događa davno već jednom bilo
Govorio sam ti tiho kako su kratka stoleća
I sve kako se vraća mrtvoj majci u krilo
Govorio sam ti nekoć da nema više proleća

I slušala si nema ko ravničarske vode
Danica ti se zvezda u očima ugnezdila
Govorio sam ti nekoć da nema prave slobode
I da je roda istine u nepovrat odjezdila
Slušala si me nema ko ravničarske vode

Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir
Zadnje se zvezde oblače u prozračnu vedrinu
Ako se nastavi ovako sve će otić u svemir
I ti i ja i nenad u neku gluvu daljinu
Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir

III

Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu
Sunce je iznad grada kao damoklov mač
Prepoznajem te u lišću nehajno zasmejanu
I već sam sasvim siguran da ćeš briznut u plač
Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu

Ostani tako tiha iza hiljadu reka
Ostani nedohvatna kao najdalja zvezda
Pesmama ću te tražiti do poslednjega veka
Pretražiću sve ribnjake i sva ptičija gnezda
Ostani tako tiha iza hiljadu reka

Padaće opet kiše nad ovim ulicama
Biće dečaka plavih ko ranog majskog cveća
Zrele su slutnje u meni joj pesmo teško nama
Pitam ja tebe noćas šta se to zove sreća
Padaće opet kiše nad ovim ulicama

I spavaj nevino spavaj snom negrljenih žena
Neka ti moje slutnje budu beskrajno strane
Nek bude moja pesma zalud-prolegomena
Za sve što neće biti za ogoljene dane
Nikada neviđenoga severnog nekog kestena

Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati
Ostaćeš bolom potopljena kao mletačke galije
Milion i jednu noć od drugih ću te skrivati
Vidrama tvojim hraniti besane bakanalije
Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati

Joj čedo nedozvana najdraža razbibrigo
Sanjaj ko lišće sanjaj spaljeno jesenjim dahom
Jurio sam te noćima nikad te nisam stigo
Zaludne moje tragove mesec je prosipo prahom
Joj čedo nedozvano najdraža razbibrigo

SLOVO LJUBVE ZA VERU

I

bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku
umoran od tišine bolestan od mirnoće
gorak se vraćam tiho u čulnost tvoju duboku
nosim u praznim rukama jalove ćutnje voće
bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku

korak je moj od bola odavno već posustao
nijednu tugu ne rekoh o ranom rastajanju
tri put sam bezbolno padao jednom se samo ustao
umro je u meni smeh ko južni vetar u granju
korak je moj od bola odavno već posustao

krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica
o zašto li su zašto prodale svoje glasove
vraćam se kao jesen ja vesnik nesanica
da srpom tvojim požanjem prezrele svoje klasove
krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica

ponekada sam sanjao da te ponovo volim
jutrom sam sebe preklinjao rečima odolevao
noć sam ponovo čekao od smeha da obolim
al sam te retko retko odviše retko snevao
ponekada sam sanjao da te ponovo volim

o moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo
opet je zima u nama i nismo oni stari
između nas je stoleće za tri života dugo
stotinu sedam gradova beskrajni bulevari
o moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo

IV

to pada neko stenje na moju nesanicu
znam li se vratiti sebi iz ove gole noći
mrtva se jezera bola ogledaju na licu
znam li ikuda otići znam li iotkud doći
to pada neko stenje na moju nesanicu

lagano pružam tuke i tvoje školjke tražim
ko labud ranjen kriknem al niko da me čuje
prvom ponoćnom rosom usnule usne vlažim
noć me ko pticu povija noć me tišinom truje
lagano pružam ruke školjke ti tople tražim

voleo sam te voleo do neba sam te voleo
voleo sam te bolom voleo sam te strahom
voleo sam te voleo od ljubavi oboleo
umro od tvojih grudi mojim te zasuli prahom
voleo sam te voleo do neba sam te voleo

noću te zvao potmulo danju te zvao krišom
mahao sam ti rukama smehom te ispraćao
kako sad da te zovem pod ovom strašnom kišom
kad sam iz tvoga nesna u bezdan sumnje pao
noću te zvao potmulo danju te zvao krišom

mrtvim se samosvesno i bez malo bola
sve vidim iza sebe unazad toliko zima
i ti se negde skrivaš u mesečini gola
ko davno topla noć sada u sećanjima
mrtvim se samosvesno i bez imalo bola

odnekud odnekud voda sve sipa i sve preliva
jezera neka rastu topole krhke stasaju
pa okna sumrak naleže i hladna stakla celiva
joj iz očiju tvojih otrovna žita klasaju
odnekud odnekud voda sve sipa i sve preliva

govorim neku reč izbledelu već rečenu
ko li će da me sluša u ovom beskrajnom satu
vodi se ovoj molim za tugu gorko stečenu
prepoznajem ti korak po izgubljenom batu
govorim neku reč izbledelu već rečenu

VIII

ukrali su mi onu malu fotografiju
na kojoj sličiš na dečaka

Spiram te sa koze

Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Posle mene

Umeces prepoznati senu moga dlana
u visokoj travi,
stope skorovljene po osojima
gde se grusalo moje detinjstvo

Moje ce te lice presretati
u gradskim autobusima, u redovima za bioskope,
mojim ce glasom govoriti slucajni prolaznici,
a zalud ces se osvrtati.

U snu ce te pohoditi usna Svetog Jovana
iz kapele Brankaci,
moj vlazni dah ticace ti celo
letnjih veceri,
sve sto sam bio znaces da je u stvarima
koje dodirujes,
muskarci koje ljubis udvarace ti se mojim cutnjama
a zalud ces se osvrtati.

Sve ce me biti vise kako trule godine,
i leta ces docekivati scaurena
puna polena,
isto bilje u polju, voda koja ne otice,
mladi drvoredi prekonoc ce nestajati
sa trotoara,
moji prijatelji nece se vracati s putovanja,
Hrist ce prestati da zalazi u male bistoe
i da protura vesti o meni.

A ja cu gledati iz tvojih zenica
i pred ogledalom tebi ce se ciniti kao da sam zaspao,
kao da me nema.

Ruke Antićeve, zlatne

U tim rukama spava
Davno iščezlo svetlo,
Nedostupno našim čulima,
Zaustavljeno pred svetlom
Neke druge zvezde, izmešano kao vode
Brdskih potoka,
U prstima je govor
Međuzvezdanih ćutnji,
On dlanovima sluša disanje
Zvezda izvan našeg spoznanja,
On je dete putnik iz
Inih svetova,
Njegova rukovanja su prevodi
Neznanih jezika
Pretočeni u hladnu vatru,
Sve što mi ne umemo da čujemo
Čuju njegovi dlanovi potopljeni
U san onih koji ne znaju
Da sanjaju a znaju
Da mi sanjamo njihove snove
Iz vremena dalekih i bliskih daljinama,
Te su ruke sestre vatre
Satkane od niti svetla
Mrtvih zvezda koje volimo
Kao iščezle ljubavi iz naših života.
Živa vatra sestra je mrtvoj vatri
I sestra vodi,
Vreme buduće utkano je u
Vreme prošlo,
On nam rukama može
Dozvati san onih
Koje ljubimo

SMRT MAJKE

Kao lud sam se smejao kad mi je u jesen
Umrla majka
Mene poveli za ruke meni smešno gledam
Svi moji zajedno i prvi put stric iz mitrovice
Najmlađa sestra crnom koprenom zaklonila lice
Svi polako ja bih potrčao
Samo gde je majka zašto i majku nismo poveli

Ponekad su me vodili na utakmice tako za ruke
Čudno mi zašto se niko ne smeje
Tražim staklenac u levom džepu plavih pantalona
Moj najlepši staklenac od žutog stakla

Kad smo se vraćali svaka mi je ruka kosu dotakla nežno
Lagano

Pitam se zašto i Vanja ne pomiluju
Stoji sa ocem pored nas i ćuti
Vanjo ima nekog starog drvenog konja Vanjo je dobar
Samo često plače

Kasnije nisam video majku
Kupili su mi malu železnicu

Godina uvek u oko uraste
U srcu odraste
Iz mozga izraste

U sećanju slomljen lepi staklenac od žutog stakla
Sedim nad sobom pognuta glava
Neka mi je ruka iz davnih sećanja kosu dotakla

Odneli su je kao što odnose naranče
U ulicu gdje je zalutalo vreme
Bio sam zauzet slaganjem sličica o pticama i malim srnama
Neka me žena povela za ruku u onu veliku sobu na spratu
Tamo sam išao samo kada sam krao šećer i slatko od šljiva
Bilo je mnogo ljudi u crnom neko je rekao nije više živa
Neko je odjednom ugasio sveću poveli su me vikao sam
Neću neću ostavite me
I Vanja su poveli imao je zelene pantalone
Onda su nam davali kekse i bombone i bili smo opet ona
Ista deca iz parka u najtišoj varoškoj ulici

To je već jesen jesen jesen
Deca prolaze ulicama deca se smeju deca ne ćute
Bilo je jednom moje detinjstvo lipe su bile bolesno žute
I u dnu sobe sanduk u svili
Sećam se samo da smo negde bili
Da smo negde bili
Da smo negde bili.

(1964.)

Nikad se ne razbudi

Usni, nikad se ne razbudi, nadživeće te voće
iz oka izrasti trešnja, razasuti se granom.
Isanjali smo kobno sve nejasnoće,
nebom kad grune strah, ne budi oko, to će
prokleti samo majke decu praiskon hranom.

Usni, ostani tako, nikad se ne razbudi. Sretna
pod vodama. U zeni ti sklupčana zmija leta.
O pustoši u telu beskrajno nepokretna,
kud da izmakne svet od straha, već to cveta
u svakom ljudskom oku po jedna budna Etna.

Usni, ne razbudi se nikad, ostani tako
bezbrižno osmehnuta. Sve će pod tvoju ruku.
Gradovi, pusti gradovi, krune se već polako.
Usni, tvoje je vreme, u srcu pusta rako,
tone jedino sunce u nepovratnom luku.

Lakunoćna

Zelenim, mladim rečima,
kanim da te uspavljujem,
dok se nehajno pripremaš
da preskočiš potok noći
s promišlju, radosnom,
da jutro donosim u rukama.

Tako đe godine minuti,
hitro kao dečastvo.

Moje reči gase svetiljke,
utopljavaju te.

I moja ruka usnula je
vec sretna
na tvom licu.

Sve što je pamtilo moje telo

Sve što je pamtilo moje telo
škrtih godina sumnje
svaki žig dodira sunčeve strele
zarivene u kosti
belege hitrog dečaštva
freskopise na dlanu
sve što je primalo moje telo
kao uzdarja žića
kao vodu
oni čitaju lako kao što je
s užitkom il bolom pamćeno
lako kao što vetar ljulja
školjku vodenog cveta
kao što večer spira tople stope
dana
na žalu
žalno otvara moje telo
pretince
i titra
poput pločica na usnoj harmonici
njih privlači ta muzika
i dok otvaraju korice mog groba
sama se knjiga prelistava
sve što je pamtilo moje telo
oni čitaju kao pesme
i beleže to samo njima znanim
pismenima
ne mogu se odupreti njihovoj
toploj znatiželji
jer ih osmatram
sa svoje visoke zvezde
tako daleke i nedostupne
onoj zvezdi
na koju će sve što je
tajilo
moje
telo
odneti.

Dunavska Elegija


Ta voda nije vishe voda koju gledash
Jer nju vec neko drugi, udaljen od tebe,
Vidi a ti u drugu vodu gledash.
I Grad koji reka preseca na dvoje
Kao shto jabuku dele zaljubljeni
Nije vishe Grad koji vidish
Jer on se menja neprestano, samo ga svako,
U svome secanju mozze sachuvati
Neizmenjenog, jer deca rastu
I opet je nad vodom zima,
Moja ljubavi.
I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava,
Rechi o Gradu izgovaram jer u mojim
Rechima, samo, mozzesh u noci chuti zvon
Malenog zvona sa Jermenske crkve
I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas
Brata moga sa druge obale kako u
Vetar kazuje rechi o Vojvodini
Varmedjskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog
Saca i bozzicnih kolacha i bruj tanke zzice
Sa malog prima s kojim se stachu nashe minule
Godine.
Ti znash, Grad je od ljudi tkan,
A nashi su prijatelji otishli
I gledaju nas sa umornih i
Dalekih zvezda.
Ali, svejedno, ja sam josh tu, i josh prelazim
Jutrom mostom kojeg nema
Do u secanju krhkom i vracam
Se mostom kojeg nema.
I pored reke stojim koja pamti
Kako smo umeli plakati kao napushtena
Deca u zimne chase secanja na one kojih
Nema a ova ista reka je strah njihov
U jutru talasom tamnim zaplavila.
I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno,
Stoji i zalazi u atare i neka nova deca trche
Dugim obalama i svoju radost u
Novo jutro izdishu.
Volish li ovaj Grad, umesh li se na licu njegovom,
Katkada, prepoznati?
Mozzesh li u secanju vratiti mladu sliku
Kako gimnazijalka Isidora zaplashena
Naglim zvukom vidi kako iz shirom otvorene
Kapije dva besna vranca izlecu a na kochijama,
Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda
Lenka Duncherska?
I kako mladi Kashanin gleda kako
Lazar Kostic s sheshirom zguzzvanim u ruci
Zamiche ulicom Dunavskom
I kako Zmaj, s vecheri, bodar, dugom obalom
Kamenici se vraca.
Ima li reka pamcenje i da li iz tamnih
Dubina zemlja ona ista voda
Vraca se u izvorishte odakle velika misao
O vechnoj vodi dolazi i uvek nash Grad ne
Mimoidje u svome toku ka moru koje sve slike
U album secanja vode belezzi.
Ti znash, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad
Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas,
I sat sa Varadina broji i nashe sate
I sate onih kojih nema i onih
Koji ce biti.
U vremenu koje je mocno kao reka
Na kojoj umorne ochi odmaramo.
Da li umesh da chujesh rechi na jezicima
Koji se govorashe ovde i koji se govore sada dok
Mi cutimo u svetu uspomenu zagledani?
I da li mozzesh da oslushnesh pesme
Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu
Napisane, u vekovima koji se
Gube u secanju?
I da li mozzesh da vidish sve te devojke
Sa nasheg starog korzoa kako trche uz reku
U svojim prozirnim leprshavim haljinama
I zamichu spokojne iza vidika.
A oni momci, shto su ih osmatrali,
Ushiceni na uskim trotoarima nashim,
Na drugoj obali, vecma i odavno, stoje
I uzaludu se dozivamo.
Vidish li ih? Da li ih mlade prepoznajesh?
A zvona sa Saborne, i Almashke, i Uspenske i zvona
Iz nashih secanja, zatamnjenih, ali sa vechnim zvonom
Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni
I prolaznici, govore nam.
I Sinagoga nasha svetli iznutra
I mirishe na vreme iz koga smo potekli.
Mozzesh li da zamislish kako gore lampe
Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju rechi molitava Gospodu:
...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu
jer zzao ce mu biti sluga njegovih kada bude video
Gospod, da je proshla snaga i da nema nishta od uhvacenoga ili od ostavljenog..."
A samo je grad ovaj vechan i ovo nebo u koje se rechi
Nashe uzdizzu kao jato ptica koje se vinu u nebo,
S Dunava, u vecheri.
Na plachi, moja ljubavi,
Ne plachi u secanju, za secanjem,
Nad secanjem.
Grad ce nam oprostiti sve shto mi nismo
Oprostili njemu.
Za pamet vjechnaju.
Za jutro obichno, pored Dunava,
Za dan koji ce i nas u drugi dan
Velikom vodom prevesti.
Mozzda se u pahuljama ranim opet vraca
Zgusnuta voda koja pamti nashe ruke
Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno,
Jer sve je oko nas u protoku i sve se
Ponovo vraca.
Nema druge vode doli ove koja se u oblake
Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I noc u
Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno,
Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas.
On je od nashih lica.
I bez nas ne postoji.
A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema.
I lepi mostovi nashi. I kuce, malene, kojih
Vishe nema. Ni ulica nashe mladosti.
Ni mladosti.
Neko od nashih peva i neko od nashih plache. Umesh li ih chuti?
To shto chujesh vetar i kriku ptica u zraku,
I bruj velikog grada i zzamor novog detinjstva,
To je to shto chujesh i ne chujesh i od toga zvuka
Gradi se i ova pesma koja se na veliko i mocno srce
Nasheg Grada, u secanju, ovog shto se nad nas visokom
Senkom nadnosi -
Oslanja - to je zvuk od kojeg se male rechi istachu
I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice
Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas cheka
Poslednja i najtisha tishina.
Sveta tishina secanja.
Svetla tishina secanja.
Secanje na tishinu.

Rukom si iznad granja

Otrovna kobra jeseni izvija se nad rekom,
vetar joj zanosi senku, svija se u klupko mraka.
Stojimo nemi pred vodom: u mekom slapu zraka
tvoje su zenice blago tek okupane mlekom.

Rukom si iznad granja, okom po mirnoj vodi,
smeh ti se osuo predelom niz sumračja što toči.
Jablan poželeh, vetar, smernost tvoja da rodi,
da leto kasnom kupinom prelije tvoje oči.

Glas ti u koren biljke, prekor niz senokose,
smeh podno ranog vetra utihnut suncokretom;
Oko ti izvito klasom. Cvrčci pod srebrom rose
ravnaju našu tugu sa tugom nad mrtvim svetom.

Samo se kobra jeseni izvijala nad rekom,
vetar joj svijao senku u klupko ranog mraka.
Nestali smo pod vodom u mekom slapu zraka
kad su ti zene bile tek okupane mlekom.

Zaludna je ruka

Val koji donosi mir
rastvara se na pučini
u svoje oblo ravnilo
moćno srce vode ubrzanije kuca
kako pada večer sporo kao smola
na kaleidoskop tela na doku
mrmori more
krotka životinja leta
i mi se parimo s njim
u neizmenjivoj ljubavi
ruka u vodi traži minulo
svetlo mleča
ranih godina
dok smo udisali leto
plućima koja vole
i dlanom koji ljubi
i uhom koje naslućuje
kako vrutak u telu kani
da izgejziri
val koji donosi mir
rastapa se u noći
i zaludna je ruka koja
iščekuje brid
potopi svoju lautu
i gusti med mora
i spavaj kao pčela
nad punim saćem šutnje
nad slutnje punim saćem.

Samo kiša

Bezbrojne igle prošivaju
široku plavu dolamu
srcem bi da se
ogrnem
sipi daždi
kroz gusto sito leta
na tvoj zaustavljeni korak
tako smo skrckali
ljutu ljusku ljubavi
a jezgro sunčanog
ne bi
okrećeš dlan visoko
samo kiša
kiša iz svih stvari.