Ljubavi srpskih pisaca

Kicoš i ženskaroš

OTAC mi beše pevao pesme i lepio banke tamburašu na čelo... Danju je piskarao, a noću bančio, pijanog su ga na saonicama donosili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me poviše u jednoj korpi za rublje, a mati mi pevaše po celu noć uspavanke.
Ovo je piščev iskaz, a podaci još kažu da je Toma Crnjanski bio pisar, robusne naravi, prgav, kockar i noćobdija. A njegova druga žena (prva je umrla i sa njom je imao sina Jovana) bila je Marija Vujić, iz pančevačke ugledne familije, kći graničarskog oficira. Kada su je udali za Tomu Crnjanskog, on je toliko bio u dugovima, da je majka Miloša, kada se rodio, odgajila u koritu u kome se hleb mesio.
Kao đak i student Miloš je mnoga leta provodio u Ilandži. Meštani ga iz tog vremena pamte kao “ekstravagantnog i kicoški obučenog” po poslednjoj, ondašnjoj modi. Kažu da se družio sa vršnjacima, ali da je bio pomalo uobražen i da je sve oko sebe držao na odstojanju. Uvek je pod miškom nosio neke knjige, pa su ga svi smatrali zanesenjakom, učenim mladim čovekom.
Kako je rano ostao bez oca, majka nije bila u mogućnosti da ga školuje, već je to učinio bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu i srednju školu kod fratara u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju u Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao petnaestogodišnjak, pišući za dečji list “Golub”.
Miloš Crnjanski je bio i strastveni fudbaler, mačevalac, veslač i avijatičar. Sportski napor bio je za njega jedan vid modernog romantizma, a pored prve štampane pesme zaigrao je i u školskoj reprezentaciji.
Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim na italijanskom frontu u Udinama. Kada se carevina raspala nastanio se u Beogradu. Sa 19 godina napisao je dramu “Prokleti knez” koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Upisao se na filozofski Fakultet, gde se upoznao sa svojom budućom ženom, Vidom, ćerkom uglednog Dobroslava Ružića.
Mlad, dobro obrazovan, lepo oženjen, povrh svega već poznat i priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, ali i ponekog zavidljivog neprijatelja. Govorio je nemački, mađarski, francuski, italijanski i engleski. Bio je izvanredan govornik i zanimljiv u
svojim izlaganjima.
Po rečima Vide, njegove supruge, upoznali su se na fakultetu. Ona mu je rekla da je mesto do nje zauzeto, a on: “Šta zauzeto!” i seo je pored nje.
Izgledao je neobično sa plavim šeširom. Njeni su bili protiv Crnjanskog, naročito njen stric Žarko Ružić.
- Jednom nas je na Slaviji sačeko motkom - govorila je Vida. Crnjanski je izbegao tuču, a ja sam stricu otela motku. Stric je želeo da me uda za jednog kraljevog oficira, stalno me pozivajući na dvorske balove. Ja sam ubrzo otišla u Pariz. Crnjanski me je ispratio na voz i dogovorili smo se da se dopisujemo. No, sutradan uveče, prvim sledećim vozom, i Crnjanski je stigao u Pariz. Prodao je, za jedan dan, kuću u Pančevu i pošao za mnom - govorila je Vida. U Parizu smo živeli nevenčano, a venčali smo se po povratku kući, u crkvi Svetog Save, a “civilno” u Pančevu.
Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča...
Pošto je 1920. diplomirao istoriju, odlazi u Pariz, a kasnije postaje i direktor Četvrte muške gimnazije u Beogradu. U svojoj trideset i petoj godini postiže vrhunac u književnom stvaralaštvu pišući “Seobe”. Potom je bio novinar u “Politici“, “Vremenu“, dopisnik poslanstva u Berlinu i Rimu. Proveo je četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona...

ZLATNI VEK KNJIŽEVNOSTI
Oni koji su ga dobro poznavali, govorili su da je ovaj veliki pisac voleo da se šali i da pecka, pa čak i da ogovara, ali je neobično bio radoznao da čuje šta se o njemu misli. ”Kažu je l’te, da sam lud, besan, nasrtljiv, rđav? Možda su i u pravu!... Ali ja i ne mogu da budem drugačiji! Ovako je o sebi govorio Miloš Crnjanski, pisac koji je obeležio zlatni vek srpske književnosti ”Lirikom Itake”, ”Dnevnikom o Čarnojeviću”, ”Seobama”,”Romanom o Londonu”.
Rođen je u Čongradu, u blizini mađarsko-rumunske granice (danas Mađarska), 27.10.1893. Mada je teško živeo u Londonu, vratio se u domovinu tek 1965. Živeo je sa suprugom Vidom u ulici Maršala Tolbuhina 81. Umro je 30. novembra oko pet popodne.

Život bez računa

DRUGI svetski rat doveo je Crnjanskog do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Međutim, nije mogao da piše, jer mu, kako tvrde svedoci, sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko, nije hteo ili nije umeo više da piše.
Uspeo je da izdejstvuje od Slobodana Jovanovića čudno rešenje da se “upućuje na rad u Britanski muzej”. A taj rad sastojao se u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana, i Crnjanski se bacio na izučavanje “mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri”.
Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca bila mu je ledi Lajla Pedžet, a drugi spisateljica Rebeka Vest. To nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, već iz interesa, jer je verovao da će mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba. Za svoju ženu, međutim, nije tražio britansko državljanstvo.
PoŠto je tokom rata primao 105 funti mesečno, vodio je život prilično bez računa. Kada je nestalo platnog spiska, ostao je bez ikakvih sredstava. Međutim, zahvaljujući diplomi Eksportne akademije, dobio je dobro mesto knjigovođe u jednoj od najskupljih londonskih obućarnica u Bondstritu. Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je zadovoljan. Ali mu teška narav nije dozvolila da se tu i zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Vlast je povela istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. Pomoću nekih preporuka dobio je posao u luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Provodeći kraći odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici.
Tada ga je pozvala ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje njen “kotedž” na svom imanju, s tim da se može kretati kud god hoće po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako popodne njega i ženu zvala na čaj. Vida je redovno dobijala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno
izmišljala sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da im i novčano pomaže a da to ne liči na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi, a njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer je želeo da dobije diplomu iz međunarodnih nauka.
Kod ledi Pedžet ostao je na imanju dugi niz godina, iako ju je jednom prilikom strašno izvređao. Bio je predsednik novoformiranog Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, a onda je bez povoda dao ostavku. Posle toga, prestao je da se javlja prijateljima, potpuno se osamio, i sve više mu se razvijala manija gonjenja. Kada mu nije radio telefon, mislio je da ga proganja obaveštajna služba, kada pokvari stomak, mislio je da ga truju...
Najzad se sa britanskim pasošem 1965, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Bračni par Crnjanski opet se nastanio u svom Beogradu. Poviše Slavije, u višespratnici iznad restorana “Vltava”, prijatan, trosoban stan, Vida je uredila prilježnošću žene zaljubljene u muža. Uz stvaranje velikih dela Crnjanskog stajala je Vida. Saputnik i sapatnik. Na nekoliko knjiga Miloš joj je napisao posvetu: - Vidi, mojoj jedinoj sreći u životu!

TUĐE SLAĐE
PISMA svašta otkrivaju - skrivene želje, tajne duše. Tako se u zaostavštini akademika Miodraga Ibrovca nalaze i pisma koja je Crnjanski pisao njegovoj supruzi Jelisaveti, a odnose se na tridesete godine prošlog veka. Gospođa Ibrovac bila je, kažu, lepa i izuzetno obrazovana žena - studije francuskog jezika i književnost završila je na Sorboni. Gde je Crnjanski upoznao gospođu Ibrovac, nije poznato.
“Draga Gospođo, Ako Vam je sećanje iole dobro, morate se setiti da ja već davno pružam ruke za Vama... Vi niste žena od koje se lako odustaje... Uobrazio sam, da je u Vama, čiju pamet i hladnoću vrlo volim, jedna neizmerna žar. Da bih bio bliže boji Vaše kože... Vi i ne sanjate šta sam učinio. Sabinjanka, Vi ste za mene primamljiva zauvek i ja ne mogu da prećutim reči pisane o vašim kostima, stasu, i isto tolika priznanja o vašoj radinosti, vašem intelektu. Da, ljubavi Vama treba, čulne, prave, vrele, a ne sterilnih, ‘duhovnih’ veza. Ako se još jednom sretnem sa Vama, pokušaću da Vam to protumačim.”

Nikad oženjen

OPISIVALI su ga kao „visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara“. Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: - Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja... Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.
Sremac je stanovao u ulici „Kod dva bela goluba“ u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: „Orača“, „Zlatnog burenceta“, „Ginića“, „Slavine“, rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je „u takvim prilikama došla mnoga misao za priču“, da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.
U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima „Ivkova slava“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“. I dalje je pisao za ogromnim „laboratorijskim stolom“, obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke - „Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije...“
Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa - „Sastajući se po kafanama sa poznanicima
i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom...“
Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu „Srpska zastava“, zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.
Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom „Ivkova slava“ i „Zona Zamfirova“ uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre „Zona Zamfirova“, bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman „Zona Zamfirova“ inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane „Marger“ u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.
Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: „Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!“ Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.

POMEN
SVEDOCI su zabeležili i detalj da je u omiljenoj Sremčevoj kafani „Orač“, piscu „Zone Zamfirove“ održan četrdesetodnevni pomen. Gazda kafane Antonović priredio je daću. Na stalnom Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, a prijatelji su tiho jecali.

Voljeni profesor

MOŽDA smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa.
U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s prekrasnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša. Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako krakat i tanak korača kao da je stigao sa nekog drugog sveta. Posmatrao je i Vasko Hašu, i to je posle u stihove pretvorio: Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali... Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo."
Veliki poeta 20. veka, čija je poezija prevođena širom sveta, bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost. Po kazivanju svedoka, sredinom sedamdesetih i osamdesetih voleo je da sedi u beogradskim kafanama: ”Madera”, “Mažestik” i “Ekscelzior”, gde su se odvijali zanimljivi razgovori, a iznad svega prisutni su upijali svaku reč Vaska Pope kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou. Bio je duhovit i jednom prilikom, kada mu je kelner doneo lošu kafu, Vasko je rekao: ”Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka.” Kelneri su ga veoma poštovali, i on je za njih bio jednostavno “profesor”.
Sredinom osamdesetih, Vasko je ispričao prijateljima jedan zanimljiv kafanski događaj. Dok je sedeo u kafani “Ekscelzior”, pio svoju kafu sa saharinom, čitao naše i strane novine, uživao u samoći, prišao je njegovom stolu neki grmalj - brkati policajac. Umesto pozdrava, uz krajnje ljubazan osmeh, počeo je da mu recituje pesmu “Očiju tvojih da nije”.
Dugogodišnji prijatelji Vaska i Haše Popa bili su Žarko Rošulj, grafički urednik u “Nolitu” i umetnik, pisac vizuelne poezije, i njegova supruga, književnica Svetlana Velmar Janković. Osećajući skoru smrt, Vasko je zamolio svog prijatelja Žarka da piše o njegovom životu, govoreći mu pojedinosti iz svoje biografije, i napominjao
mu: ”Iskoristi priliku dok sam tu.” Nažalost, tu priliku nije iskoristio za života pesnika, ali je kasnije, posle smrti Vaska Pope, objavio nadasve dirljivu, prisnu i prijateljski nadahnutu knjigu ”Zapisi o Vasku i Haši”. Koristeći ove zapise Žarka Rošulja, otkrivamo neobične detalje iz života pesnika i njegove velike ljubavi Haše.
Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša. Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, gde je otac bio uvaženi advokat. A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika, Haša je bila za svoje studente koji su je obožavali Singerica.
Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi. U kući Singerovih svi su bili uzbuđeni, samo je devojka koja je pomagala u njihovom domu upitala: ”A je l' se to naša Hanzi udaje za jednog 'šrajbera'? Od čega će oni da živu?”
Veliki srpski pesnik Vasko Popa umro je 5. januara 1991. godine. Kada su ga sahranili, prijatelji su sa Hašom sedeli u Vaskovoj sobi, a ona im je ispričala kako je krišom htela Vaska da izvede iz bolnice i da ga dovede kući da se više ne muči. Zato je odlučila da se ispava kako bi bila sposobnija za taj poduhvat. Uzela je pilule za spavanje. Probudio ju je neki nemir, koraci i žurba bolničkog osoblja. Hteli su odmah da je udalje iz sobe i ona je shvatila da je Vasko umro. Umro! A ona je spavala. Nikada kasnije nije mogla sebi da oprosti što je prespavala trenutak njegove smrti.

POKLONjENI DVORCI
IZ Vaskovih priča saznajemo u zapisima da su Hašini roditelji bili toliko imućni da su posedovali čak “dva dvorca” u Vršcu. Komunisti Vasko i Haša, kada je nastupilo “novo vreme”, nagovarali su Hašinog oca da se dobrovoljno odrekne bogatstva u korist narodne vlasti. Stari gospodin im je mirno odgovorio: ”Deco, ako vama te kuće ne trebaju - meni još manje trebaju.”Nekoliko decenija kasnije Vasko se pitao, gledajući kako “novi ljudi” na vlasti grabe vile na Bregu, koliko su on i Haša pogrešili kada su voljno ostali bez “dva dvorca”, jer kasnije, kada su odlazili u Vršac, nisu imali gde da odsednu.

Razgranata jelka ljubavi

ZA Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta. Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba; lepo se razgranala, kao pravo „malo zeleno drvo“.Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo. U zajedničku grobnicu, u Aleji velikana, gde u bili sahranjeni Crnjanski i Vasko Popa, doneta je odluka da se sahrani i jedan general! A kasnije su vandali ukrali i „malo zeleno drvo“, znak velike ljubavi između Haše i Vaska. Vaskovog i Hašinog doma, dvosobnog stana u Bulevaru revolucije 26 (sada Bulevaru kralja Aleksandra), više nema. To je bio kutak u kojem su se okupljali ne samo mnogobrojni prijatelji, već i pesnici iz celog sveta, i sad je raskućen. Za života, Haša je pokušala da njihov stan pretvori u malu zadužbinu, legat, ili spomen-sobu Vaska Pope. Ali su joj rekli da je zakasnila, i obavestili da ne može da otkupi stan, jer predstavlja deo zadužbine Medicinskog fakulteta. Kao da je tada gledala u budućnost, Haša je rekla: „Kada me jednog dana iznesu - ući će... odmah da pokupe sve iz kuće... A tu je arhiva o radu Vaska Pope... njegova biblioteka...“ I to Hašino predosećanje se obistinilo. Posle Hašine smrti, nekakvi čudni naslednici odneli su deo nameštaja iz Vaskovog i Hašinog stana i prodali ga. A sve je stajalo onako kako je Vasko ostavio za života, jer se Haša potrudila da duh ovog velikog pesnika i njene večne ljubavi ostane u tom prostoru. Predmeti na radnom stolu, slike umetnika okupljenih oko Medijale: Milovana Vidaka, Šejke, Milića od Mačve, Olje. Potom neobični predmeti, ikone, grbovi, knjiga o alhemiji iz 17.veka, Borhesova medalja, čak i jedan list iz Jevanđelja štampan u doba Crnojevića,
knjige u biblioteci, rukopisi i pisma u arhivi. Sve je to bilo rastureno i razneto.
PoŠtovaoci Vaskove poezije bili su lišeni mogućosti da vide prostor u kojem je ovaj veliki poeta živeo i stvarao. Ostala je njegova poezija koju niko nije mogao da otuđi. Ali ova tužna priča, dobila je neočekivano i srećan kraj. Godinu dana posle Hašine smrti Srpska akademija nauka i umetnisti dobila je sudsku odluku prema kojoj se zaostavština Vaska Pope može preneti u SANU.
I zaista, kontejneri sa knjigama, vitrine, orman i police za knjige nalaze se u posebnoj sobi u biblioteci, a rukopisi i korespondencija predati su Arhivu SANU. Ovaj ishod do tada nerešenog sudskog spora nastavljen je još jednim srećnim raspletom. Naime, pošto Haša Popa nije mogla da bude proglašena, prema uslovima Protokola Gradske skupštine, za zaslužnu građanku, nije mogla ni da bude sahranjena pored svog muža. Najzad, urna sa pepelom žene, koja je zapostavila uspešnu karijeru univerzitetskog profesora kako bi se posvetila velikom pesniku, čoveku kojeg je neizmerno volela i poštovala, položena je u grobnicu pored posmrtnih ostataka njenog supruga Vaska Pope.
To se dogodilo u oktobru 2001. godine, mesecu koji je Haša Popa najviše volela, u kojem je rođena i umrla. Iz zabeleški Žarka Rošulja velikog prijatelja Vaska i Haše Popa, kao iz čarobne kutije, otkrili smo intimne detalje, atmosferu, toplinu doma u kojem su živeli jedan muškarac i jedna žena, on veliki pesnik, a ona univerzitetski profesor, dvoje ljudi koji su se voleli nežno, predano, diskretno, onako kako su i živeli. Za uspomenu ostaje fotografija iz mladosti na kojoj vidimo, sleđa, dvoje mladih kako se nežno držeći za ruke šetaju poljem, a nama se prosto čini kao da lebde iznad površine zemlje, jer ih ljubav nosi.

Na prvi pogled

JEDAN od najvećih srpskih komediografa, “čarobnjak smeha” Branislav Nušić (1864-1938) s pravom je od evropske kritike nazvan “najduhovitijim čovekom Balkana”. Pisac mnogobrojnih komedija: “Narodni poslanik”, “Sumnjivo lice”, “Gospođa ministarka”, “Put oko sveta”, “Protekcija”, “Mister Dolar”, “Ožalošćena porodica”, Nušić je autor i mnogih satiričnih priča, putopisa, memoara.
Nušićevo poreklo ostaće, najverovatnije, zauvek nepoznato. Kao i Sterija, i on je samo po ženskoj liniji Srbin. Majka mu je Bosanka iz Brčkog. Nušićev otac Georgijes Nuša (Đorđe Nušić) bio je “opštinsko” (vanbračno) dete. Otac Georgijesa bio je Arbanas, a majka Cincarka. Nušić je rođen u Beogradu, a kasnije se porodica preselila u Smederevo. Tu je završio osnovnu školu, doživeo i prva pozorišna uzbuđenja, glumio i režirao u svom dečjem pozorištu. Studirao je prava, i kao student glumio na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
U dvadesetoj godini napisao je prvu komediju “Narodni poslanik”. U Požarevcu, gde je izdržavao kaznu zbog satirične pesme “Dva raba”, napisao je komediju “Protekcija”. Bio je dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, sekretar Ministarstva prosvete, upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, prvi načelnik oslobođenog Bitolja, upravnik pozorišta u Sarajevu i bibliotekar narodne skupštine, predsednik Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Svoje duhovite kozerije potpisivao je kao Ben Akiba.
Neizmerna i neostvarena ljubav prema kćeri jednog beogradskog veletrgovca bila je razlog da naš veliki komediograf i humorista u životu bude tragična ličnost i da u mnogim njegovim delima ženska ljubav bude laka i površna, a žene nepostojane i neverne. U mnogim našim pozorištima prikazana je Nušićeva šala “Običan čovek”, u kojoj se prvi put pojavljuje junak “Puta oko sveta” Jovanča Micić. Ta komedija
za osnov ima neobičnu ljubav - jedna devojka se zaljubljuje u mladića ne poznajući ga lično nego čitajući njegove pesme. U njoj je opisan i istinit događaj koji je veliki komediograf lično doživeo. U predgovoru komedije Nušić sam navodi da ta komedija “vodi poreklo od jednog intimnog događaja”. Kao i glavni junak komedije, Nušić je najpre zbog ljubavi postao pesnik, a kasnije je ljubav postala čest motiv mnogih njegovih komedija i humoreski. Nušić se u mladosti dugo i uporno bavio poezijom.
Objavio je samo dve pesme: “Prva, druga, treća i četvrta tačka moje ljubavi” i “Na dan venčanja”. Obe su bile posvećene istoj devojci koja se zvala Milica. Bila je kći tada poznatog trgovca i narodnog poslanika Mihajla Terzibašića. Upoznala ga je čitajući njegove pesme. I sigurno je jednog dana bila veoma srećna kada je mogla i lično da upozna voljenog pesnika.
A Nušić se od prvog pogleda, prvog susreta, smrtno zaljubio. Zbog toga je, valjda, njegova ljubav i morala da se završi tragično. Jer, Milica je bila iz čuvene bogataške porodice, koja nije htela da dozvoli da se njihova mezimica i jedinica uda za običnog čoveka -mladića čiji je otac, iako i sam trgovac, materijalno posrnuo, a Nušić je bio nesvršeni student.
Da nesreća bude veća, mladog Nušića je ova devojka ostavila dok je bio u Požarevcu na izdržavanju kazne i udala se za njegovog druga i prijatelja! Još pre njegovog odlaska u zatvor, Milica se razbolela.
Veoma zabrinut za njeno zdravlje, zaljubljeni poeta se obratio drugu Đoki Jovanoviću, koji je baš te godine završio medicinske studije. Pošto je bolest bila ozbiljna, lečenje je duže trajalo.
Nušićev drug svojski se zauzeo oko Milice, i izlečio je, ali ne samo od bolesti, već i od ljubavi prema Nušiću. Kada je izašao iz zatvora, velikodušno je oprostio svojoj nevernoj dragani, a utehu je potražio u pesmi i piću.

Pesma na lepezi

BRANISLAV Nušić nije imao, kako kaže u svojoj “Autobiografiji”, trinaest već samo tri ili četiri velike ljubavi. A one su bile uistinu značajne, gotovo sudbonosne za njegov život i književni rad. Druga Nušićeva ljubav bila je, takođe, trgovačka kći. Zvala se Darinka Đorđević. Bila je kći Božidara i Ljubice - Cice Đorđević. Imala je ujaka po imenu Dimitrije Bodi, koji je bio srpski konzul u Bitolju, tada na teritoriji turske carevine, i prvi pretpostavljeni pisaru tog konzulata Branislavu Nušiću.
S jeseni 1891. Darinka je došla u goste ujaku. U njegovoj kući srela je Nušića.
Bila je to ljubav na prvi pogled. No, mogućnost da svojoj voljenoj iskaže ljubav i rečima pružila se tek na jednom maskenbalu. I kako to biva kod književnika, ljubav je izražena stihovima. Svoje srce Nušić je otkrio na lepezi na kojoj je ispisao čitavu pesmu. I brže nego što je trebalo došlo je do bračne ponude, pristanka i veridbe.
I joŠ nešto, Branislav je sa ženom dobio i “klasu”. Radi unapređenja, krajem 1893. otputovao je u Beograd. Venčali su se u maju te godine u manastiru Lisolaju na petnaestak kilometara od Bitolja. Na venčanje se išlo kolima i konjima. Krenulo je oko pedeset luksuznih fijakera od kojih dvadesetak diplomatskih. Pored svih tamošnjih konzula i viđenijih hrišćanskih porodica, na svadbi je bilo dosta paša i begova. Venčani kum bio je ruski konzul, a stari svat rumunski diplomatski predstavnik. Po venčanju, koje je izvršeno po obredima pravoslavne crkve na slovenskom jeziku, i posle gozbe kojom su posebno počašćeni i svi
seljani koji su na ovu svečanost došli, nastalo je veselje.
Iz ljubavi u početku srećnog braka, mladi supružnici dobili su troje dece: kćeri Margaritu (Gitu) i Oliveru, i sina Strahinju (Bana). Olivera je umrla tri ili četiri godine posle rođenja. Ban je poginuo kao đak dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a Gita koja se posle udala za književnika i novinara Milivoja - Mimu Predića i dugo živela, nije imala poroda. Sa njom se Nušićeva loza ugasila.
U arhivu Jugoslavije mnogo godina kasnije pronađeno je pismo, pisano u Solunu 4. 9. 1899. upućeno Nušićevim roditeljima, a koje su pisali Nušić i Darinka - svako svoj deo posebno. U pismu se saopštava njihova zajednička želja da se razvedu.
Kao glavni razlog tome navodi se Darinkina ljubomora i tvrdoglavost. Ali, Nušić ističe da, ako je hteo, mogao se razvesti od Darinke odmah posle svadbe iz mnogo većih i važnijih razloga.
Mnogo godina kasnije (1929) izjavljivao je da je sa predstavnicama lepšeg pola doživljavao samo “teške bure i vihore”. Za redovnog člana Srpske akademije nauka izabran je 1933. godine. Umro je u 74. godini, i za života je stvarao gotovo šezdeset. Sem kratkog boravka u mladosti u Gracu i za vreme Prvog svetskog rata u Francuskoj, on je svoj vek proveo na Balkanu i bio kritičar balkanskih naravi i običaja.

POLOVI
U SKLADU sa svojim zanimanjem komediografa, komentarišući ženski rod, jednom prilikom Nušić je konstatovao da na Zemljinom šaru postoje tri ledena pola - “severni ledeni, južni ledeni i ženski ledeni pol”.

Žalost u stihu

BIOGRAFIJA Laze Kostića čeka svog romansijera. Čeka još od onog decembarskog dana 1910. kada je u knjigama Koteškog senatorijama u Beču zabeleženo da je umro bolesnik iz sobe 86. Umro je pesnik, romansijer, novinar, političar, akademik, a sahranjen je na somborskom groblju, gde na ploči stoji zapis: "Ovde leži dr Lazar Kostić, srpski pesnik".
Njegova sudbina jedna je od najdramatičnijih među životima naših intelektualaca novijeg doba uopšte. U sedamnaestoj godini prevodi "Ilijadu", u dvadeset i petoj odbranio je doktorsku tezu u Pešti, i to na latinskom jeziku. Putnik i filozof nemirnog duha prošao je sveta, putovao ili živeo u Pešti, Novom Sadu, Parizu, Moskvi, Beogradu, Cetinju, Pragu, Berlinu, Somboru, Petrovgradu... Niko nije bio omiljen i mažen kao Laza Kostić. Rođen 1841. u Kovilju, rano je ostao bez majke, pa su mu ukućani samo dobra činili.
Brzo se proslavio poezijom, prevodima i dramama "Maksim Crnojević" i "Pera Segedinac". Srpski narod slavio je u njemu svog Šekspira.
Lekar Milan Savić zapisao je za potomstvo o svom prvom susretu s pesnikom u novosadskoj sabornoj crkvi, u leto 1860, tada je Laza imao 19 godina... "Ujedared zašušta kroz naše redove: Evo Laze Kostića! Svi se okrenusmo nadesno i ja videh u pevnici visokog, mladog golobradog gospodina, belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose. Namerno se naslonio na pevnicu i više je gledao u žensku prepratu nego u ikonostas...’’Devojke, udavače, za vreme bogosluženja, smerno su gledale preda se. Ali, na ulici, u salonima i na balovima nisu spuštale pogled sa tog naočitog, kao iz kamena isklesanog poete. Od provodadžija su slušale da govori sedam svetskih jezika i da je naslednik ujakovog bogatstva.
Prva ljubav započela je u teatru. Glumica Jovanka Kirković, o čiju se naklonost otimaju otmena novosadska gospoda, poklanja srce devetnaestogodišnjem Lazi. Skoro pola decenije je starija od njega, ali on je već pesnik na glasu. Laza je tada počeo da prevodi Šekspirovu dramu "Romeo i Julija", pa se dosetio i sebi dao ime Romče, a Jovanki - Julijica. Glumica Jovanka Kirković je inače bila prava lepotica, odlična
glumica. Oni koji su je lično poznavali tvrde da je bila živahnog temperamenta i vesele naravi, i veoma obrazovana. Svirala je klavir i dobro pevala.Jovanka je znala da joj je kratak vek (bila je plućni bolesnik), predavala se životu i uživanjima. Kao mnoge budimske i novosadske udavače, želela je da što pre postane supruga Lazina. Međutim, Laza, kao što je činio i kasnije, o toj "fikciji" nije hteo ni da čuje. I još je verovao da će ona ozdraviti pa je tadašnjem načelniku teatra Jovanu Đorđeviću predložio da Jovanku angažuje za glavnu ulogu u njegovoj drami "Maksim Crnojević". Umrla je u najboljim godinama, napuštena u ljubavi. Zahvaljujući Jovanki Kirković, Laza Kostić je svoj tada ne tako obiman pesnički opus obogatio sa pet lepih pesama koje spadaju u njegova najbolja ostvarenja. To su pesme: "Pod prozorom", "Na iskap", "Ljubavni dvori", "Pogreb" i "Posle pogreba". Bio je zaista zanesen lepotom ove glumice.
Žalost je ostala u pesmama, a mladi pesnik se potom zagledao u Pavu, sinovicu kompozitora Kornelija Stankovića. Ponavljaju se šetnje i mirisna predvečerja, zakletve i milovanja, ali zbog Lazinog članka koji mu nije po volji, otac udaje Pavu za nekog advokata iz Vukovara. Udavača ima vremena samo za poslednji tajni sastanak, na kome će, nesrećni i uplakani jedno drugom poželeti sreću i vedrije buduće dane.
Daroviti i razbarušeni poeta nalazi utehu u pisanju, gimnasticiranju i samotnim šetnjama. Pre podne, kada je obično ustajao, pred otvorenim prozorima dizao je gvozdenu đulad uveseljavajući susede. Pred veče, sa zgužvanim šeširom u džepu, trčao je oko Petrovaradinske tvrđave, spuštao se do Dunava i nastavljao da trči uz obalu. Povremeno bi zastajao da bi izveo nekoliko čučnjeva, a Novosađani su se navikli na njegove "izmotacije’’.

LEPOTICA
LAZI se dešavalo da na ulici sretne lepoticu Miru Stefanović, pođe za njom i ne obazirujući se ni na koga uđe u stan njenih roditelja. Domaćin bi ga ponudio da sedne i upitao čemu treba da zahvali za tako visoku posetu. "Lepoti vaše kćeri", odgovarao je Laza i odlazio iz kuće.

Lenka iz snova

LAZA Kostić je bio profesor novosadske gimnazije i veliki beležnik magistrata, predsednik varoškog suda. Hapse ga jer su mu u stanu pronašli šifrovana pisma Vasi Pelagiću i ilegalna pravila ’’Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko’’. Kada je posle pet meseci izašao iz tamnice, opet je postao onaj stari, nepopravljivi, pomalo čudni pesnik. Dunav je često preplivavao, i uvek je nosio neki buzdovan napunjen olovom i tako ’’vežbao mišiće.’’
Neobičan život pesnika i narodnog tribuna, nastavlja se zatim na Cetinju, gde je sedam godina u hotelskoj sobici u ’’Lokandi’’ uređivao ’’Glas Crnogoraca’’. Udavače se i dalje dive velikom pesniku. Pričalo se da je zaljubljen u kneževu kćer Milicu, i da mu ona tajno uzvraća ljubav. Iz Crne Gore Laza dolazi u Novi Sad. Žandari su mu opet za petama, pa on traži i pronalazi gostoprimstvo u zamku Laze Dunđerskog, u Čibu.
U dvorcu najimućnijeg Srbina u Vojvodini pesnik uživa u obilnim gozbama a naročito u prijatnim ćaskanjima s lepom i načitanom domaćinovom kćeri-Lenkom. Tada, u leto 1891. njoj je 21, a njemu 50 godina. Pesnika lutalicu neodoljivo privlači ova devojka izvanredne lepote, ali zbog prevelike razlike u godinama ne usuđuje se da zaprosi njenu ruku. Pripovedao joj je svu svoju bogatu prošlost, ćaskali su na francuskom, vozili se kočijama, a uveče, u salonu, kraj kamina, slušali njeno sviranje na klaviru.
Uvidevši da mu pohotne misli mogu pokvariti prijateljstvo povukao se iznenada u mirne konake Krušedola. U drevnom manastiru postio je sve postove. Uzaludna su sva njegova nastojanja da potisne iz srca lepu Lenku. Najzad je 12. juna 1895. napisao Nikoli Tesli: ’’Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvoga sveca... Do sada je odbila čitavu vojsku prosilaca. Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva doznam
šta je: njen ideal je Nikola Tesla.’’
Pismo je otišlo i Njujork, a Laza u Sombor gde ga je već četvrt veka čekala i čamila u kući najbogatija miradžika Julka Palanački. On je njen pesnički ideal i čovek njenog života još od kada ga je prvi put ugledala 1870. Postojana i verna nije se udavala i dočekala je da njen Laza ipak jednog dana zatraži njenu ruku. Propatila je i ostarila.
Jula je imala 46, a Laza 54 kao mladoženja, ali zar su godine važne kada se ostvaruju devojački snovi. Mladoženja je za kuma uzeo starog Dunđerskog da bi se i svojim venčanjem i njegovim kumovanjem zauvek odvojio od prelepe Lenke. Bogati mladenci bili su na svadbenom putovanju po Italiji, kada im iz Beča stiže vest: osmog novembra te 1895. od tifusne groznice preminula je zanosna Lenka Dunđerski. Ostarelog pesnika dugo je proganjao duh Lenke. Prošla je i decenija kako je sahranjena, ali kad padne noć, kada opuste ulice, pohodila ga je u snovima, kako ju je prozvao Lenora, lepa Lenka. On onda ustaje, žurno zapisuje na francuskom snove, pa dnevnik brižljivo zaključava:’’Treći avgust 1908... Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu Njenih usana i teško mi je bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu...’’ On je sada prisvaja, grli, i nikome ne pušta.
Laza Kostić veliki srpski pesnik verovao je da postoji duša i da posle smrti ona nastavlja neki bolji, srećniji, spokojniji život pun blaženstva.

SANTA MARIJA
U Čast Lenke Dunđerski, životu u spomen nastaje jedna od najlepših ljubavnih pesama u srpskoj poeziji "Santa Maria della Salute", iste godine kada mu umire žena: Zar meni jednom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre...
Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute.

Raskidan đerdan

BEOGRADSKO dete Mile Rači, kako su ga u detinjstvu zvali, rodio se 18. 9. 1876. u Knez Mihailovoj ulici. Detinjstvo je proveo u donjem delu Cetinjske ulice i igrajući se sa Palilulcima često zarađivao čvoruge. Rakić potiče iz ugledne porodice: otac Mita Rakić prvi prevodilac “Jadnika” Viktora Igoa na srpski jezik, zet Milan Grol, pozorišni i književni kritičar, političar. Ostavši rano bez oca, on se privija uz dedu po majci, čuvenog Milana Đ. Milićevića, književnika i uglednog predsednika Srpske akademije nauka, koji ga je mnogo čemu poučio i materijalno pomogao. Tako uspeva da upiše Filosofski, sa koga prelazi na Pravni fakultet, a zatim nastavlja studije u Parizu.
Pesnik i diplomata, Milan Rakić bio je jedinstvena ličnost u književnom i uopšte javnom životu između dva svetska rata.Napisao je samo jednu knjigu poezije i ostao u našoj kulturi jedan od retkih koji je uživao poštovanje i divljenje Isidore Sekuluć.
Već prve pesme, a zatim i prva zbirka, naišle su na nepodeljene simpatije književne kritike. Jovan Skerlić ih je odmah uvrstio među najlepše “koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku napisane”. Prvu službu Rakić je započeo u izvoznoj banci, zatim je prešao u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i ukazni činovnik počeo je da dolazi ponedeljkom predveče na prijeme kod istoričara i akademika Ljube Kovačevića. U Jevremovoj 37 okupljali su se mnogi viđeni ljudi. Čest gost je bio i mladi pesnik, koji se u januaru 1906. oženio Kovačevićevom ćerkom Milicom. Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.
Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme “lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi”. Evo nekoliko stihova o očaravajućoj Gospi, koji slave život, ljubav, ženu, strast: “Sinoć sam Gospo, pio razna vina, a sve u čast i slatko ime vaše. No svuda beše takva mesečina da mišljah: pijem nju iz svake čaše.”
I zaista, što je do sada bilo potpuno nepoznato, zaljubljeni poeta, iako je tada već bio oženjen, pevao
je da mu je život “raskidan đerdan” i da se našao “na obalama gde je večna plima”.
Njegova velika ljubav, kako tvrde istoričari književnosti, zvala se Desanka Živadinović. Rakić je bio opijen njenom lepotom. Posebno njenom putenošću i strastvenošću. Bila je “uvek nova, uvek tako čudno draga”. Sačuvano je petnaestak pisama Rakićevih voljenoj ženi. Pisana su pretežno u vreme Prvog balkanskog rata (1912). Već u drugom pismu pesnik Desanki kazuje svoju ljubav. Istog meseca Rakić je doživeo najsrećniji trenutak da se sa svojom dragom susretne u Beogradu u kafani “Moskva”.
Tih dana, Desanka se iz Bora gde je živela, preselila u Zagreb. Rakić je pomislio da je to kraj njihove ljubavne veze.
Posebno je zanimljivo što Rakić, u pismu poslatom iz Beograda 3. 5. 1912, piše da namerava da objavi čitavu zbirku ljubavnih pesama, Desankom inspirisanih i njoj posvećenih. A on, kako kaže, ljubavne stihove nije pisao ni kao dvadesetogodišnjak. Ističe da će tom zbirkom “uneti jednu neobičnu i novu notu u tzv. ljubavnu liriku srpsku”. Milan pokušava sa Desankom da se sretne ako ne u Zagrebu, a ono u bližoj okolini. Razočaran i nesrećan, moli Desanku da mu makar svoju fotografiju pošalje.
Ljubav između Milana Rakića i Desanke Živadinović bila je pre i više bajka nego stvarnost. Novi, prvi svetski rat, nije je prekinuo, ali je njihovu prepisku ipak sveo na retka i kratka javljanja. Poslednje pismo, tačnije dopisnica, datira iz 1916. godine. Rakić je šalje na adresu u Švajcarskoj. Šta se posle dogodilo - ne znamo. Nema nikakvog traga niti svedočenja. A naš veliki pesnik, pred kraj života, još zaljubljen, u svojim stihovima kaže da može mirno da završi “svoga života dane”.
Kada se razboleo, Rakić je dva puta operisan u Parizu. Posle prve operacije vratio se automobilom kojim je sam upravljao, ali posle druge morao je da svrati u Zagreb, u sanatorijum na Srebrenjaku. Zabeležena je jedna od njegovih poslednjih rečenica: - Ne čudite se doktore. Meni je suza uvek nailazila lako. Kao da sad čujem očev glas: “A kod tebe, Mile Rači, opet suze.”
Umro je u Zagrebu u četvrtak uveče 30. juna 1938, a sahranjen tri dana kasnije sa vojnim počastima na beogradskom Novom groblju.

Boem i raspusnik

RADE Drainac (pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović 1899-1943), jedan je od velikih međuratnih pesnika, proznih pisaca i esejista, boem i raspusnik, koji nije krio svoje ljubavne jade. U njegovom autobiografskom ljubavnom romanu glavni junaci su bili Marko Marković i Nela Obrenović, mada je javnost znala da se iza tih imena krije Milica, Cica, lepa Šapčanka (rodom iz Aranđelovca) iz bogataške porodice, nesrećno udata, koja je Drainca srela početkom maja 1928. godine. Pre desetak godina otkrivena su pisma ovoj velikoj pesnikovoj ljubavi.
Drainac, novinar i pesnik, i sam oženjen (nesrećno), prijateljima je u kafani recitovao stihove koje je sročio voljenoj Šapčanki, a svoja pisma voljenoj ženi piše sa uživanjem, bilo da govori o strasti ili patnji: „...Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi se večno zadužili makar i u paklu kao oni Danteovi ljubavnici - Paolo i Frančeska de Rimini.“
Onda nastavlja: „Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama. Koji put sa Palivičinijem (Petrom, poznatim vajarom) odem do žMladog Arapinaž na večeru i to je sve... Ljubim te, ljubavi moja i patim, patim užasno...“ Često joj je pisao i pisma sa erotskim nabojem: „Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke, tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kako se sva upijaš u mene kao neizlečena rana...“
Pesnik ne krije da je izgubio glavu u ovoj ljubavnoj avanturi. Odlazi u Šabac i, skrivajući se, sastaje se sa voljenom ženom. U jednom od tih odlazaka, Drainac je ozebao i javili su se zdravstveni problemi. Ali i komplikacije sa njegovom ženom koju je napustio, sa Darom Hadži Ristić, „vitkom, lepom i sentimentalnom crnkom“ koja je bila poznata u glavnom gradu Makedonije kao gospođa Drainac (sestra Spire Hadži Ristića,predsednika Trgovinsko-industrijske komore u Skoplju i docnijeg senatora). Ona je čak raskinula sa svojom porodicom zbog te udaje.
O tom braku u svojim sećanjima pisao je i veliki Drainčev prijatelj, novinar i publicista Milan Jovanović Stratimirović: „Ne znam kada su se on i ona uzeli, ali sam slušao da ih je na
to navela strasna romantična ljubav. Brak se međutim pokazao kao neodrživ. Dara je bila iz tetovske hadžijske porodice, rođena za kuću, decu, za ognjište, a Drainac za kafanu i javni život. Čim je miraz bio pojeden, oni su se razišli, upravo muž je ostavio ženu. Rade je njoj navraćao s vremena na vreme, da se odmori i poneguje, a zatim da opet iščezne. Često, Dara bi mu tom prilikom dala i svoju ušteđevinu, a on bi je ponekad i vređao i tukao. To milo stvorenje, vaspitano u srpsko
- turskom duhu, nije se bunilo. Ona je o Draincu govorila samo sa miloštom (’Moj Rade’)
Dara Drainac bile je i kućanica, i mudra žena, i dobar čovek, i vrlo simpatična, nežna žena. On se svojoj šabačkoj prijateljici jada: ...Već ne znam šta hoće više od mene ta bolesna žena iz Skoplja! Dovodi me do takvog besnila, da ne znam šta se sa mnom događa. Odmah sam joj napisao da te ostavi na miru ili da ću se gadno obračunati sa svim tim tipovima... Moja je žena bolesna u ljubavi - i ja znam dokle ide sve to. Lagao sam je u Skoplju pomirenjem, verujući da će uvideti jednom da je naš brak nemoguć. Ali, ona iz dana u dan postaje sve gori pauk i ja ću poludeti ako se toga ne rešim.ž Ta ljubav je zaboravljena, došle su nove, kao što je najveća bugarska pesnikinja Jelisaveta Bagrjana i mnoge druge. Sem pisanja, pića I ljubakanja, on nije imao nikakve druge strasti: nije se kockao, nije se bavio politikom, nije ništa skupljao nije nikada ništa imao. Sva njegova imovina mogla je da stane u jedan kofer, jer se on ni za šta nije vezivao. Ako bi mu nešto zatrebalo, on je uzimao gde stigne, a ako nije mogao da dođe do toga, stisnuo bi zube i trpio.“
Veliki srpski pesnik i ljubitelj žena umro je od tuberkuloze za vreme okupacije. Neki tvrde da je do smrti bio kod neke žene koja ga je nesebično i požrtvovano negovala. Njegovu sahranu zbrinuli su Časlav Nikitović, knjižar Dragi Marković i Drainčev prijatelj Milan Jovanović Stratimirović, koji je u to vreme zapisao: „Idući za Drainčevim kovčegom, ja sam bio više ljut nego žalostan. Izvesno, žalio sam jednog druga i čoveka, ali sam osuđivao jednoga lakomislenog i darovitog pisca, koji je skoro straćio jedan veliki lirski talenat, ne davši od sebe ni deseti deo od onoga što je mogao dati.“

Tajno sa princezom

LjUBAV je samo istinska ako je slepa. Ljubav je stradanje, a sve drugo nije ljubav - pisao je Jovan Dučić. Zgodni, visoki Trebinjac bio je poznati osvajač žena. Sam je svom sekretaru Peđi Milosavljeviću govorio o neodoljivoj potrebi da ženu “osvaja kao tvrđavu”, a u jednoj pesmi kaže da se stotinama žena istom(ljubavnom) rečju kleo.
Kao i svaki veliki pesnik zle i naopake životne sudbine, Jovan Dučić je mogao biti izgnanik iz domovine, iz školskih programa, iz javnosti, ali nikada nije mogao biti izgnan iz poezije i jezika naroda kojem pripada. Bio je i jeste “knez srpskih pesnika” kako su ga mnogi nazivali. Tvorac “Blaga cara Radovana” i “Jutara sa Leutara” bio je poznat kao “kradljivac” ženskih srca, ali je neretko doživljavao neuspehe i nesreće.Ljubav je bila njegova preka potreba, neprestan san, njegov životni cilj.
Od prve službe, učitelja u Bijeljini, a potom kroz uspešnu diplomatsku karijeru u Parizu, Ženevi, Beogradu, Sofiji, Atini, Kairu, Rimu, Madridu i Americi, Jovana Dučića su pratile i neprestane glasine o ljubavnim aferama. Bilo mu je i suđeno zbog toga, dolazilo je i do fizičkih obračuna. Tako je 1925. godine u Ženevi Dučić izazvao skandal.
Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše “cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice”. U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.
Neko je Dučiću pokušao
da “namontira” ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala "Laidot". Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!!! Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe!
Dučić je čitavog života bio opsednut ženom i ljubavlju. Iz bogate diplomatske karijere izdvajamo rimski period u vremenu od 1933. do 1937. kada je bio naš izvanredni poslanik. To je zlatno doba njegove karijere. Poslednje godine svog rimskog boravka doživeo je još jednu veliku ljubav sa dona Anđelom, princezom di Sulmone. Bila je to veoma bogata dama, plemićkog roda, ali, nažalost, tuđa žena. Jugoslovenski diplomata i italijanska princeza morali su da se sastaju tajno, najčešće u okolini Rima.
Njegova draga bila je udata za čoveka iz najviših aristokratskih krugova, bliskih italijanskom dvoru, vladi, Vatikanu. Znajući da će kada se najmanje bude nadao ostati bez voljene, Dučić je odlučio da joj pokloni za uspomenu mali zlatni sat u obliku budilnika, a u svom dnevniku je zapisao: "Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutro zakuca novi dan. To je nešto živo i mudro, i određeno i mistično između dve ličnosti, dva života..."
Kada je bio na vrhuncu sreće, Dučić je morao da napusti Večni grad i svoju dona Anđelu. Tadašnji predsednik vlade i ministar inostranih dela dr Milan Stojadinović javljao mu je da je već pripremio agreman za njegov premeštaj u Bukurešt! Samo godinu dana kasnije, u pismu Milanu Kašaninu iz Rima (6. 7. 1938) Miloš Crnjanski piše da se o Dučiću u Rimu naslušao “božanstvenih stvari”!

Jovan i Jovanka

DUČIĆ je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac "Carskih soneta" i "Plavih legendi" jednom prilikom je rekao: "U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu". U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva "Pesme ljubavi i smrti".
Jovanka je za Dučića postala "žena veća no sve žene". Ljubav izmeđi Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.
Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.
Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za "dobru partiju", inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).
Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.
U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.
U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će
Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.
Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti “ubije kao psa”.Ili da ga - makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i NjIHOVIM SINOM JOVICOM otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.
Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira.Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: ”Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju.” Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6.januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa "ostale su za njom negove reči lepše nego svet”.
Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.