Naši stari u belom svetu

СМЕДЕРЕВСКИ ОРАО ЗА НАПУЉСКОГ КРАЉА

Занимљиво је да је најстарији запис наше епске песме оставио Италијан Рођери де Пачијенца
у свом спеву из 15. века

Судбина је имала друге планове с Рођеријем и његов труд да уредно забележи сваки детаљ путовања напуљске краљице Изабеле дел Балцо од Лечеа до Барлете убрзо је пао у заборав. Италијанске госпође, којима је првенствено наменио спев „Балцино”, једва да су га и прелистале и векови заборава наталожили су се на труд верног дворанина. Уместо италијанских, „Балцино” данас често помињу овдашње госпође и госпођице које изучавају народну књижевност. Захваљујући господину Мирославу Пантићу откривен је најстарији до сада познати запис наше епске песме. А записао је баш Рођери де Пачијенца који је само желео да путовање своје краљице опише што детаљније.

Иако је потицала из старе племићке породице Дел Балцо, која је порекло изводила од једног од тројице библијских мудраца с Истока који су дошли на поклоњење малом Исусу, Изабела није ни сањала да ће једног дана постати напуљска краљица. Била је удата за Федерика Арагонског који, као млађи син напуљског краља Ферантеа, није могао да се нада престолу. Међутим, после бекства његовог старијег брата Алфонса Другог на Сицилију пред француском војском, 1495. године, и смрти братанца Ферандина, Федерико је 7. фебруара 1496. године постао напуљски краљ. Срећна вест затекла је Изабелу у Карпињану, малом месту на југоистоку Италије, надомак града Лече. Нови краљ позвао је своју краљицу да се састане с њим у Барлети, одакле ће заједно свечано ући у Напуљ. До тога никад није дошло. Изабела је кренула у сусрет свом мужу 24. маја 1497. године, али Федерико је био заузет побуном напуљских моћника која је изненада избила у краљевству. После четири месеца самовања у Барлети, Изабела је сама ушла у Напуљ 15. октобра 1497. године.

Словени као забављачи

Дворанин малог угледа, Рођери де Пачијенца из Нарда, оданост господарици показао је и као хроничар њеног путовања у сусрет мужу кроз бројна места од Лечеа до Барлете у области Апулија, на „штикли” познате италијанске чизме. У њима јој је приређиван свечани дочек с обавезним приредбама, витешким надметањима, дружењима с месном властелом, обилним гозбама. Рођери је задатак схватио врло озбиљно и трудио се да забележи што је могуће више појединости. Ко је и где сачекао краљицу, каква је приредба спремљена у њену част, шта се певало и играло, ко су били извођачи, шта је писало на паролама којима су мештани искитили градић. Тако су се у његовом спеву названом „Балцино”, осим хронике путовања, нашли и бројни додаци, стихови песама које су биле извођене или речи с парола, а осим италијанског, било је и уметака на латинском и француском. Међу њима био је и један необични одломак, тежак за разумевање.
Бенедето Кроче, први озбиљнији тумач који је из мрака заборава после пуна четири века извукао „Балцино”, запео је баш на том месту. Осим онога што је Рођери објаснио на италијанском, даље се у тумачењу није могло. Дворанин уредно бележи да је краљица Изабела у среду, 31. маја 1497. године, стигла у градић Ђоја дел Коле. У сусрет јој је изашао Андреа Матео Аквавива, маркиз од Битонта. Љубазни домаћин сместио је бројну свиту у свој дворац, а сутрадан, у четвртак 1. јуна, краљица је уживала у приредби изведеној у дворишту замка. Краљицу и домаћине забављали су „Scavoni”, Словени, који су „гласно викали на свом језику”, а такође су се „скачући као козе, окретали и заједно су сви певали следеће речи”. Код тих „следећих речи” застао је чувени Кроче. Није помогао ни пријатељ, познавалац словенских језика, па је познати италијански филозоф и естетичар дигао руке од редова који гласе овако:

„Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauon
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechui napitati seruene
creucze turesche bellocatela
vitesco cha”

Орао на крилима гозбе

Тек пошто се седамдесетих година прошлог века посла око објављивања Рођеријевих дела подухватио италијански професор Марио Марти, чудни стихови које је песник „Балцина” записао по слуху с језика који, како и сам признаје, није ни најмање познавао, одломак је добио тумача. Наш историчар књижевности Мирослав Пантић, без веће муке, како је описао, одгонетнуо је невероватне стихове. Требало је заменити нека слова, неке речи додати, раздвојити оне написане заједно, саставити оне написане растављено и смисао се полако, али незадрживо откривао:

„Орао се вијаше над градом
Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше
из тамнице:
Молим ти се, орле, сиди мало ниже
да с тобоме проговору: Богом те брата
јимају
пођи до смедеревске (господе)
да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти
из тамнице
смедеревске;
и ако ми Бог поможе и славни
деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу
напитати
чрвене крвце туречке, белога тела
витешкога.”

Стихови су као гром одјекнули у нашој науци о књижевности. До тада се веровало да је најстарији запис усмене поезије оставио хварски песник Петар Хекторовић у делу „Рибање и рибарско приговарање” из 1556. године. А онда нам је судбина неочекивано открила Рођерија који је епску песму записао чак 59 година пре Хекторовића. Уследила су даља тумачења стихова.

У јунаку који разговара с орлом није било тешко препознати Јаноша Хуњадија, угарског племића кога је наша епска поезија запамтила као Сибињанин-Јанка. И догађај о коме се пева добро је познат у историји. По повратку из битке на Косову 1448. године, Сибињанин-Јанка заробио је српски деспот Ђурађ Бранковић и затворио га у смедеревску кулу, у граду у ком је столовао. Ђурађ је казнио Хуњадија за пустошење земље. Кренувши на Косово, Сибињанин Јанко пљачкао је и његову деспотовину незадовољан што Бранковић није желео да му се придружи у борби против Турака. После договора да му причињену штету плати, деспот Ђурађ пустио је Хуњадија из заточеништва.
Орао, птица гласник, достојан је саговорник и чест помагач епских јунака, а неретко као награду добија крваву гозбу коју му обећава и Сибињанин Јанко. Прича о тамновању испевана је у још два старија епска записа: „Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка војеводу у тамницу”, а помиње се и у песми о женидби будимског краља. Читаоца навиклог на нашу епску поезију испевану у десетерцима, могао би да зачуди дуги стих ове песме. Данас много мање познате од својих десетерачких „рођака”, песме дугог стиха, бугарштице, најстарији су слој наше епике и ту треба уврстити и ове стихове.
Бугарштице су записиване од половине 16. до раног 18. века, сачувано их је шездесетак, а назив су, највероватније, добиле по глаголу „бугарити”, тужити. Невесео тон приписује се њиховом дугом стиху, мада бугарштице не морају увек бити тужне. Неретко могу да имају и рефрен после сваког другог стиха, а певане су, како нам сведочи и Рођери, најчешће без музичке пратње. Остало је отворено питање да ли је брижљиви Италијан записао целу или само део песме. За бугарштицу није никакво чудо да није „епски” распричана и да не ређа догађаје „од Кулина-бана до нашијех дана”. Она може да буде састављена и од свега десетак стихова, па многи тумачи Рођеријев запис, у науци о књижевности најчешће називан „смедеревска бугарштица”, сматрају целовитом и завршеном песмом.

Сигурност преко мора

Љуба, Радослава, Милица, Мила, Дрита, Душко, Јурко, Радославче – „да не пропусти започети ред казивања” – Рођери нам, осим стихова, наводи и имена Словена који су их певали скачући као козе. Нису се устручавали ни да наздраве: сви су пили по свом обичају, и „мушкарци и жене, одрасли и они који су још деца”. Дворанин је забележио 28 имена Словена, признајући да је извођача било још, али њихова имена није могао да разуме, па их није ни записао. Уредни хроничар оставља и неке своје ситне утиске о словенским забављачима. Међу плесачима у дворишту замка у Ђоја дел Коле била је лепа Вукосава, али и Стија, снаха Радоњина, која је пила највише од свих. Један важан одговор морао је да се потражи у другим изворима: одакле Љуба, Јурко и Стија у Италији?
Научници претпостављају да се ради о Словенима који су из суседних крајева, преко Јадранског мора, дошли у Италију склањајући се од турских освајача. Пантић наводи да је народ из Србије, Босне, Херцеговине, с приморја, бежао у безбедније приморске градове, нарочито у Дубровник. Кад су они постали претесни за толики број досељеника из унутрашњости, и кад приморци више нису хтели да их примају, укрцавали су се на бродове и бољи и сигурнији живот тражили у Италији. Дубровачки песник Медо Пуцић открио је средином 19. века да је у области Молизе, у провинцији Кампобасо, на тлу некадашње Напуљске краљевине, било словенског живља. Колоније досељеника постојале су и у многим другим местима у Италији, нарочито у Апулији, по којој је путовала Изабела дел Балцо. Кад су почела даља истраживања, утврђено је да су у свега неколико места Словени делимично сачували свој језик и обичаје, док се већина досељеника претопила у домаће италијанско становништво. До Рођерија де Пачијенце и поновног открића његовог спева у науци, нигде није било забележено да је словенска колонија постојала и у Ђоја дел Коле.
Мирослав Пантић претпоставља да су Рођеријеви извођачи баш из Србије и то објашњава њиховим именима, језиком којим су певали, а највише песмом коју су извели пред напуљском краљицом. Песма није могла настати у Италији, а Пантић претпоставља да није настала ни у приморју, где је живаљ краткотрајно боравио, већ у Србији, чак негде око Смедерева или у самом граду. Један од доказа који наводи у прилог свом тврђењу је и чињеница да је деспот Ђурађ, који се у другим бугарштицама често назива невером, овде описан као славни деспот.
Наш истраживач подсећа и да је Петар Хекторовић, који је у свом делу такође записао две бугарштице, певање без инструменталне пратње називао „српским начином”. Треба, међутим, рећи и да су неки други тумачи, попут хрватског академика Петра Шимуновића, сматрали да су Словени из Ђоја дел Коле Хрвати, као и да су неки проучаваоци сумњали у то да је записана песма бугарштица због њеног неуједначеног метра и чињенице да је певана у колу. У једном се, ипак, сви слажу: ни код Срба ни код Хрвата нема старијег епског записа од „смедеревске бугарштице”.

***
Мислио је Рођери – дирнућу срца италијанских дама. „Балцино”, сав у описима путешествија велике дворске свите, угледних дама на чијем челу је краљица Изабела, посветио је племкињи, Изабелиној сестри Антонији, а за још једну сињору, баронесу од Кампија, Ђулију Паладини, својом руком радио је препис. Женски род, ипак, није му остао дужан и наградио га је за његов предани рад. „Балцино” данас читају и даме, често оне с високим титулама: магистар или доктор наука.

ЗБИРКА МУМИЈА НЕИСТОМИШЉЕНИКА
Прст судбине умешао се и у Изабелин живот. Првобитно, она је била заручена с Ферантеовим најмлађим сином Дон Франческом, војводом дел Монте, а њен потоњи муж Федерико био је ожењен Аном Савојском, рођаком француског краља Шарла Смелог. Болешљиви Дон Франческо умро је никада се не оженивши Изабелом. Годину дана пре него што ће се удати за Федерика, италијанска племкиња изгубила је оца Пира дел Балцо, кнеза од Алтамуре, жртву њеног злогласног свекра Ферантеа. После неуспеле завере великаша, у којој је учествовао и Изабелин отац, Феранте је 1486. године заробио Пира и затворио га у тамницу свог Новог замка где је, вероватно, дочекао и насилну смрт. Не би било чудно да је тело кнеза од Алтамуре потом балсамовано и придружено краљевој језивој збирци побијених противника. Феранте Арагонски био је чувен по ужасној збирци мумија неистомишљеника, а једна од главних забава била му је да у непосредној близини држи своје непријатеље – било живе у тамницама дворца, било мртве, балсамоване у свечаним одорама. После свадбе у Андрији, 25. новембра 1487. године, Изабела дел Балцо брачни живот проводила је, углавном, одвојена од мужа, „јединог ваљаног члана породице” Арагона, и у честим селидбама. Ни чињеница да се њен супружник испео на трон није је дуго увесељавала. Био је напуљски краљ свега пет година, после чега су он и Изабела морали да беже у изгнанство. Федерико је умро у француском граду Туру, 1504. године, а његова супруга, којој су певали Словени, надживела га је 29 година и више се није удавала.

ЕРЛАНГЕНСКИ РУКОПИС
Рођери де Пачијенца није једини странац који је задужио нашу народну књижевност. Непознатом странцу, претпоставља се немачком чиновнику, који је почетком 18. века записивао махом епске песме од певача с подручја Војне границе, имамо да захвалимо за најстарији зборник народних песама. Збирка садржи 217 краћих и дужих песама, углавном десетерачких, српских, хрватских и муслиманских. Попут Рођеријевог дела, и овај рукопис дуго је лежао заборављен, скоро два века, а нађен је у фиоци Универзитетске библиотеке у Ерлангену. Први га је објавио Герхард Геземан, који је истраживање о њему предао прво факултету у Минхену, а 1921. године и Српској академији наука у Београду. Четири године касније у Сремским Карловцима рукопис је први пут објављен код нас под насловом „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских песама” с Геземановим истраживањем као предговором.

Аутор:
Јелена Беоковић