Zagonetke srpske prošlosti

Zašto je obnovljen "Solunski proces"?
Do danas nije poznato gde su nestala dokumenta i kakve su posledice ovog suđenja? Duboki i zapetljani tragovi "Crne ruke" u gotovo svim važnijim događajima srpske istorije u prvoj polovini prošlog veka. I Moša Pijade "crnorukac"?

Tajna organizacija srpskih oficira "Ujedinjenje ili smrt", poznata i kao "Crna ruka", osnovana je 9. maja 1911. sa ciljem oslobađanja i ujedinjenja svih srpskih zemalja. Svojevrsni ustav organizacije predviđao je da se ta borba ima povesti revolucionarnim putem, te da su sva sredstva u njoj dozvoljena. Jezgro "Crne ruke" činili su pripadnici one grupe zaverenika iz 1903. iz koje su regrutovani neposredni izvršioci pogubljenja kralja Aleksandra i kraljice Drage. Svakako, najupečatljivija ličnost među njima i suštinski lider organizacije bio je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Čovek svog doba, nacionalni idealista, vojnik od glave do pete, Apis je imao bezmalo legendarnu biografiju. Pored učešća u Majskom prevratu i mnogo čega drugog, pripisuje mu se i organizacija dva atentata: onog u Sarajevu, izvršenog na Vidovdan 1914. i jednog manje poznatog i neuspelog atentata na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. kod mesta Ostrova, u pozadini Solunskog fronta. Sarajevski atentat, u kome je ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand poslužiće kao povod za početak Prvog svetskog rata. Pucnji na automabil regenta Aleksandra, ispaljeni dve godine kasnije, označili su početak konačnog obračuna dva srpska politička koncepta, između kojih se godinama vodila žestoka borba iza kulisa. Ishod te borbe bio je, možda, odlučujući za dalji tok srpske istorije.
(izvor casopis Planeta)

IZGUBLJENI RUKOPIS

Atentat na princa Ferdinanda u Sarajevu
Poznato je da su Apis i grupa njegovih pouzdanika uhapšeni krajem 1916. u Solunu. Protiv njih je provedena sudska istraga u cilju rasvetljavanja atentata kod Ostrova. Tom prilikom je na regentov automobil ispaljeno više puščanih plotuna. Rečena sudska istraga, poznata kao Solunski proces, vođena je od 2. aprila do 5. juna 1917. i završena je proglašenjem krivice optuženih za dela pripremanja državnog udara, u maju 1914. i za atentat na regenta Aleksandra. Od devetorice optuženika osuđenih na smrt ta, prvobitno izre-čena kazna, izvršena je nad trojicom. Među njima je bio i pukovnik Apis. Sva trojica su streljana u Solunskom polju, 26. juna 1917.
Trideset i šest godina kasnije, u proleće 1953, kad su i Apis i "Crna ruka" bili već odavno zaboravljeni, odlukom Aleksandra Rankovića, sa-veznog ministra bezbednosti i drugog čoveka tadašnje FNRJ, dolazi do obnove Solunskog procesa, tokom koje će optuženi iz 1917. biti rehabilitovani, a nesumnjivo izvršeni atentat kod Ostrova predstavljen kao konstrukcija i povod za politički obračun. Za verovati je da je glavni inicijator obnove procesa bio Moša Pijade, svojevremeno blizak krugovima oko Apisa, a možda i pripadnik "Crne ruke". Pijade je bio stalni saradnik u dnevnom listu "Pijemont", glasilu "crnorukaca", koje je izlazilo od 1911. do 1915. Kao akademik, bio je i mentor na odbrani doktorske disertacije Apisovog sestrića Milana Živanovića, održanoj ubrzo po okončanju obnovljenog procesa i propraćenoj do tada neviđenom medijskom pompom. Povrh svega Akademija je Živanovićev rad 1955. godine objavila kao svoje posebno izdanje.

Hapšenje Gavrila Principa

Obnova Solunskog procesa nije, međutim, mogla biti motivisana isklj-učivo Pijadinom naklonošću prema Apisu i njegovim sledbenicima. Morao je postojati i politički motiv. Komunističke vlasti su, rehabilitacijom crnorukaca želele da dodatno kompromituju Karađorđeviće i Pašićeve radikale. S tom namerom, a u skladu sa ideološkim potrebama i nazorima vremena, Apis i drugovi su na obnovi procesa predstavljeni kao časni vojnici i borci za Jugoslaviju, koji su pali kao žrtve monarhizma i despotske prirode starih vlastodržaca. Takva interpretacija korena sukoba Aleksandra i Apisa bila je jedino uklopiva u ideološki kontekst druge Jugoslavije i u potrebu njenog establišmenta, koji je nastojao da sve protivnike predratnih vlasti predstavi kao neosvešćene preteče socijalističke revolucije.
Postojeći podaci i indicije upućuju, međutim, na zaključke o sasvim drugačijoj ideološkoj prirodi Apisove organizacije

Regent Aleksandar Karađorđević u svečanoj uniformi,
snimak iz 1909.

Među svedocima se na obnovi procesa našao i čovek po imenu Dragiša M. Stojadinović. On se, uprkos očiglednoj nameri suda da dokaže nevinost optuženika iz 1917. uporno držao stava da je atentata kod Ostrova zaista bilo. Stojadinović je tokom Prvog svetskog rata bio šef foto sekcije policijske uprave pri Vrhovnoj komandi srpske vojske. Bio je zet ministra unutrašnjih dela Ljube Jovanovića Patka, rukovodioca zvanične istrage o događajuma vezanim za atentat na regenta. Stojadinović je, otuda, važio za uticajnu i dobro obaveštenu osobu. Po završetku rata, 1921. i 1922. godine, zajedno sa istoričarem dr Jovanom Radonićem, Stojadinović je boravio u Berlinu, pregledajući poverljive arhive nemačkog ministarstva spoljnih poslova i vršeći ispise nekih dokumenata. Na osnovi tih dokumenata pripremio je obimno istoriografsko delo pod naslovom “Srbija i Nemačka u Prvom svetskom ratu”. Rad na ovoj studiji završen je tek 1935, a autor nikada nije uspeo da je objavi. Nekadašnji komita u Makedoniji i radikalski poslanik u više saziva skupštine Kraljevine SHS, Stojadinović će provesti tri godine u zatvoru zbog saučesništva u pokušaju atentata na svog prezimenjaka i tadašnjeg premijera Milana Stojadinovića. Ni po izlasku iz zatvora,1938. kao žestokom protivniku politike kneza Pavla, nije mu bilo omogućeno da objavi svoje delo. Onda su došli rat i okupacija, a za njima oslobođenje i novo vreme, u kome se nije rado gledalo na bivšeg komitu i radikala. Ipak, 1952. Stojadinović je poslednji put pokušao da publikuje svoj rukopis, ponudivši ga Srpskoj akademiji nauka. Akademija je tim povodom oformila tročlanu komisiju, koja ga je 27. juna 1953. kratkim dopisom obavestila da njegov rad ne može da bude primljen. Predsednik komisije je bio niko drugi do Moša Pijade

Moša Pijade sa Titom :keref: u predratnoj tamnici: Pijade je još tada bio u vezi sa "crnorukcima"
Nekoliko meseci ranije, u Stojadinovićev beogradski stan upada policija, koja pod izgovorom da traži oružje vrši pretres i zaplenjuje veliki broj originalnih dokumenata i rukopis knjige "Srbija i Nemačka u Prvom svetskom ratu". Rukopisu se od tada gubi svaki trag. Danas je dostupan samo deo dokumenata koje je Stojadinović kori-stio i oni se nalaze u Istorijskom mu-zeju Srbije. Uprkos svemu, osnovna teza Stojadinovićevog dela je poznata. Njen sadržaj nije odgovarao svetlu pod kojim je Apis trebalo da bude predstavljen drugoj Jugoslaviji, jer ga je prepoznala kao "nemačkog čoveka", posvećenog ubeđenju da se srpsko pitanje može rešiti samo uz oslonac na Nemačku. Da li je to bilo poznato organizatorima Solunskog procesa i da li je upravo iz tog razloga Apis morao da umre? Možda bi pronalazak Stojadinovićevog izgubljenog rukopisa mogao da pruži odgovor i na ovo pitanje.
Boris Naumović

Tragedija I svetskog rata
Srpska vojevanja
Prvi svetski rat, posmatran sa razdaljine od bezmalo devet decenija, i u svetlu novih istraživanja, jedna je od najvećih tragedija u istoriji srpskog naroda.Da li je tada uzalud nestalo milion i trista hiljada najvitalnijeg srpskog stanovništva? Regent Aleksandar i Nikola Pašić odbijaju mirovno rešenje. Uloga ruske i nemačke obaveštajne službe
"Crna ruka" je, kako smo već pisali, proizišla iz kruga izvršilaca Majskog prevrata. Prevratnici su nakon 1903. godine, postali jak vanustavni faktor političke moći, pred čijim je pritiscima popuštao i sam kralj Petar I. Njihov najznačajniji protivnik bio je Nikola Pašić, vođa vladajuće Radikalne stranke. Pašić će 1906. godine isposlovati penzionisanje ključnih zavereničkih vođa, koji su do tada zauzimali visoke položaje u vojsci. Time je uticaj zaverenika na politička zbivanja u Srbiji privremeno suzbijen. Ubrzo, međutim, politička opozicija u vojsci ponovo jača, ali sada na njen vrh izbijaju oni "prvoborci kraljeubistva" koji su 1903. pripadali mlađem oficirskom kadru. Oni će činiti okosnicu Crne ruke.
Crna ruka je osnovana u proleće 1911. Inicijator njenog formiranja bio je novinar LjubaJovanović - Čupa, ali su opseg delovanja, snaga uticaja i sredstva kojima je organizacija raspolagala bili toliki, da se teško oteti utisku o postojanju nekog veoma moćnog mentora, koji je stajao iza svega. Na takvu pomisao ukazuje i činjenica da su crnorukci imali jasne i za srpske prilike originalne ideološke stavove. Tako prvi broj "Pijemonta", od 3. septembra 1911. o političkim partijama piše da su..."pokazale svoj nemoral, nekulturu i nepatriotizam i da u zemlji treba da se uvede centralizam, dok se narod ne prosveti". Ruskoj privremenoj vladi, obrazovanoj po abdikaciji Nikole II, na više puta ponovljen zahtev da Apis bude pomilovan, Pašić odgovara da je Crna ruka organizacija "protivna ruskoj revoluciji" i daje ideološki bliska pristalicama samodržavlja u Rusiji. Jednom drugom prilikom, Pašić cmorukce opisuje kao "partizane pruskog militarizma" i "hvalioce cara Viljema". Ukazujući na izvore ideoloških shvatanja crnorukaca, Pašić kao da upućuje i na političko i materijalno zaleđe Crne ruke.
Sukobi između crnorukaca i nosilaca izvršne vlasti, bili su praktično javni i do 1914. često na stranicama dnevne štampe. Po izbijanju rata oni su nastavljeni, ali dalje od očiju javnosti. U osnovi, nije daleko od istine teza da su cmorukci bili opredeljeni za ukidanje parlamentarizma i zavođenje vojne uprave, te za približavanje Nemačkoj. Može se, takođe, zaključiti da su postojale bliske veze Ćrne ruke i vojnih krugova Rusije, posebno onih koji su uočavali tačke dodira ruskih i nemačkih interesa. Na drugoj strani, kao nosioci suprotnog, premda nikad oficijelno organizovanog političkog koncepta, stajali su regent i Pašić. lako su njihovi lični odnosi bili hladni, Pašić i Aleksandar su u Crnoj ruci videli zajedničkog neprijatelja, potencijalnu vojnu huntu, opasnu po parlamentarizam i krunu i sumnjičavu prema vezi sa Antantom, kojoj su i regent i premijer ostajali vemi i po cenu biološkog sloma Srbije.

Indicije koje upućuju na postojanje jakih veza između Crne ruke i određenih nemačkih krugova prilično su jasne. Sam Apis je završio generalštabni kurs u Berlinu i bio otvoreni pobornik pruskog militarizma. Mnogi vodeći crnorukci i Ijudi bliski organizaciji spadali su u red srpskih germanofila. Tako je proslavljeni vojvoda Radomir Putnik, inače provereni Apisov saradnik, važio za jednog od najboljih učenika feldmaršala Helmuta fon Moltkea, tvorca blistave pruske pobede nad Francuskom u ratu 1870/71. Među najpoverljivije Apisove pouzdanike spadao je i dr Miloš Bogićević, diplomata i neko vreme otpravnik poslova srpskog poslanstva u Berlinu. Bogićević je bio poznati saradnik nemačkih obaveštajnih centara i čovek sa izvanrednim vezama u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova. S' tim u vezi, beogradski profesor Živojin Perić tvrdi da se na temelju domaće memoarske građe iz nemačkih i francuskih diplomatskih arhiva, može zaključiti da su Apis i Bogićević nastojali da Srbiju približe Nemačkoj, te da uz njenu pomoć ostvare srpsko ujedinjenje.

Od neuspelog puča do neuspelog atentata

Pred sam početak Prvog svetskog rata, u kasno proleće 1914, Apis i saborci planiraju državni udar u novooslobođenim krajevima Makedonije. Ideja cmorukaca je da vojska izađe iz kasarni, razvlasti civilnu administraciju i u novim oblastima zavede vojnu upravu. Iz tako stvorenog uporišta, crnorukci bi potom krenuli na Beograd. U poslednji čas, međutim, plan propada jer komandanti u Makedoniji odbijaju da izvrše naloge pučista.
Do prvog ozbiljnog sukoba dve struje u ratnim uslovima dolazi već avgusta 1914. Pomenuti Miloš Bogićević nalazio se tada pri Vrhovnoj komandi u Kragujevcu, u svojstvu diplomatskog agenta. Pašić je nastojao da ga premesti u Niš, u sedište Vlade, dok se Apis trudio da ga po svaku cenu zadrži u Kragujevcu. Načelnik štaba Vrhovne komande, vojvoda Putnik, svojski se trudio da ispuni Apisova očekivanja, ali uzalud. Upotrebivši sav svoj autoritet, Pašić krajem avgusta premešta Bogićevića u Niš, da bi ga ubrzo poslao čak u Kairo i time, po svemu sudeći, bitno oslabio snage sklone sporazumu sa Centralnim silama.
Ubrzo dolazi do prvog konkretnog predloga o sklapanju mira između Srbije i Centralnih sila. Inicijator predloga bio je Radomir Putnik, što već po sebi upućuje na pomisao o akciji Crne ruke. U jeku druge austrougarske ofanzive na Srbiju, H.novembra 1914, vojvoda regentu predlaže da se Beču ponudi mir, obrazlažući to teškim stanjem na frontu. Početkom decembra iste godine, austrougarske i nemačke diplomate u Atini pokušavaju da posredstvom Grčke privole Srbiju na pregovore o miru. Grci, međutim, odbijaju ulogu posrednika, dok Putnikov predlog regent i Pašić energično odbacuju. Zanimljivo je, međutim, daje istovremeno sa Putnikovim predlogom regentu, nemački generalštab svom kancelaru predložio sklapanje mira sa Rusijom. Nije li pre eventualnog rusko-nemačkog sporazuma, najpre bilo potrebno srediti prilike na Balkanu?

Tokom 1915. na adresu srpske vlade stići će nekoliko ozbiljnih mirovnih ponuda, sada već neposredno od Nemaca. O tome je sa Pašićem u Nišu više puta razgovarao i nemački obaveštajac Albin Kučbah. Nemački planovi o miru sa Srbijom, bili su zapravo presudni segment namere Berlina da pacifikuje Balkan. Po tom planu, Srbija je Bugarskoj trebalo da ustupi deo Makedonije, da bi joj za uzvrat bilo omogućeno ujedinjenje sa Crnom Gorom i pripajanje severne Albanije. Grčko savezništvo bilo bi "kupljeno" ustupanjem južne Albanije. Time bi bila stvorena brana prema Italiji i otvoren kopneni put do savezničke Turske. Međutim, sva mirovna nastojanja ostaće bez rezultata. Nepopustljivost Pašića i regenta dovešće do udruženog napada armija Centralnih sila na Srbiju i do tragedije vojske i naroda u gudurama Albanije.
Pri bekstvu preko Albanije sukob Crne ruke i zvaničnih vlasti dostiže vrhunac. Crnorukci optužuju Pašićai Aleksandra za slom Srbije. Prema svedočenju Koste Pećanca, Apis i drugovi u Skadru, u uslovima povlačenja, krajem 1915. godine, ponovo hvataju vezu sa Nemcima. Ovoga puta plan se sastojao u sledećem: sačekati da se kraij i regent ukrcaju na brod u San Đovaniju, a onda uzeti državni novac, uspostaviti potpunu kontrolu nad vojskom i povesti pregovore o miru. Regent se, međutim, nije ukrcao na brod, a planovi o puču su pali u vodu. Ubrzo potom, Aleksandar krivicu za vojni slom svaljuje na Vrhovnu komandu, koja stoji pod snažnim uticajem Crne ruke. Početkom 1916. regentovom odlukom smenjeni su ključni cmorukci u Vrhovnoj komandi i Ministarstvu vojnom, a među njima i Radomir Putnik. Time je organizacija lišena ozbiljne podrške u vojsci. Sam Apis, načelnik vojne obaveštajne službe, najpre je degradiran, a zatim optužen za pokušaj ubistva prestolonaslednika, uhapšen i streljan.
Vremenska distanca od osam i po decenija, koliko nas deli od kraja Prvog svetskog rata, više je nego dovoljna za novo objektivnije sagledavanje i ocenjivanje aktera političkih, diplomatskih i ratnih zbivanja.
Spoznaja istine o Apisu i Crnoj ruci, svakako bi otvorila put mnogih maglovitih trenutaka srpske istorije u Prvom svetskom ratu, uključujući i jedno pitanje koje je u ovom tekstu svesno zaobiđeno; pitanje zaleđa Sarajevskog atentata, fitilja na buretu baruta, iz kogaje buknuo rat planetarnih razmera.
Boris Naumović