Jovan Dučić

СУЗА
Kô јесења шума тако умираше
Цео један живот тихо и нечујно.
И још носећ срце и жељно и бујно,
Ми смо осећали задње дане наше.
Мотрећи у кобни символ што се диже,
Душа нам се мрзла и тровала тугом;
И држећ све чвршће руку једно другом,
Ми смо корачали раскршћу, све ближе.
Ми смо своју сузу крили у том часу,
Ону сузу чедну, свету, неумрлу:
Но она се свагда јављала у грлу,
И увек се тужно расула у гласу.

РАПСОДИЈА
Dа ми је да љубим као некад прије —
Без наде и среће; вај! да ми је моћи
Испунити опет целе своје ноћи
Сузама и слутњом којој конца није.
Да ми је да волим као пре, пун мрачне
И свирепе сласти да патим и страдам;
И уживајући у болу што задам,
Да не љубим очи него кад су плачне.
Да ми је да волим срцем, које тајно
Све носећи сумњу страшнију и већу,
Не зна за врлину, јер не зна за срећу,
И што мрзи болно, јер љуби очајно.

МИР
Hтео бих да знадем љубим ли и сада —
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.
Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кô задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.
Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кô некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим кô прије.

РАСТАНАК
Oпет сам те срео тамну, пуну сете —
Браниш невидљивој сузи да потече;
Кô сен безнадеждни, тако, јадно дете,
Ти беше поред нас цело једно вече.
Све беше одавна нестало међ нами,
И љубав, и мржња. А наше две стране
Душе осећаху, ипак, кô у тами:
Кипе две-три сузе још неисплакане.
И негдашњег срца, никад неречена,
Притајена, тамна, реч хтеде потећи...
А кад пође као безнадеждна сена —
Никад можда нисмо били ближе срећи.

ВЕЧЕ
Mре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.
Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме...
Хује тамне риме, кô мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.

ИЗМИРЕЊЕ
I када те живот болно разочара,
И када престану и жеље, и снови:
Оно што нам врати једна суза стара,
Вреди један живот незнани и нови.
Памти што је прошло, с пуно вере неме,
Кроз све дане дугих страдања и менâ:
Чувај своју прошлост за суморно време
Кад се живи само још од успомена.
Па ћеш да запиташ једном, и ненадно —
Нашто само сузе, нашто боли само?
И шта да икад жали срце јадно,
Када је све наше, све што осећамо!

ПУТ
Dа ми је да нађем нови ритам неки,
И горду способност којој не знам име,
Да свагда без страха пут пређем далеки —
Пут од једног бола до његове риме.
И да моја мисô никад не залута
У том своме часу свечану и ретку,
Увек свету ватру носећ целог пута,
Велику и светлу, као у зачетку.
И да накрај песме не осетим тада
Боле које ништа не може да спречи:
У души остане још толико јада,
За које немамо ни сузе, ни речи.

ГАМА
Nе! та болна љубав коју срце наше
Сад куне у своме очајању дугом,
Беше можда мржња која нас враћаше
Увек у загрљај кобни једно другом.
Ми смо се љубили мржњом у то доба,
Чежњивом и тамном мржњом. Вај! што мучно
Беше, када једном неста и та злоба
Која нас држаше дотле неразлучно.
Најзад, стисак руке безнадеждан, ледан!
И ми тад метнусмо у очају многом —
Целу своју душу у пољубац један,
И сав отров мржње у последње збогом.

СУСРЕТ
;екасмо се дуго, а кад смо се срели,
Дала си ми руку и пошла си са мном.
И идући стазом нејасном и тамном,
Искали смо сунца и среће смо хтели.
Обоје смо страсно веровали тада
Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали
Колико смо били уморни и пали
Од сумњâ и давно преживљених јада...
И за навек кад се растасмо, и тако
Стежућ своје срце рукама обема,
Отишла си плачна, замрзла и нема,
Кô што беше дошла, тужно и полако.

РЕЗИГНАЦИЈА
Nе прокуни никад то присуство јада,
У вечери глухе, крај мртвог огњишта.
Јер како је празно наше срце, када
Нема у животу да оплаче ништа.
Твој бол беше извор све твоје чистоте;
Он је твоја младост, лепота, и тајна;
Не прокуни тренут који ти све оте:
Само си у патњи постала бескрајна.
И ослобођеној од смрти, без уза
За све око себе — сад нови пут сија:
Кад познамо чари покајничких суза,
Тад постане љубав једна религија.

СЛУТЊЕ
Kако време тече тромо и безлично,
И болна се слутња почиње да буди:
Да и осећаји старе, као људи,
И све једно другом да је тако слично.
Ове бесанице нове, растрзане,
Чини ми се исте као стари боли;
И све нове сузе што малочас проли,
Кô сузе од јуче, кô сузе од лане.
И сва ова љубав коју срце сније
Што се чини тако и млада, и нова —
Све је осветнички фантом старих снова:
Кобни ехо речи изречених прије.

СРЦЕ
Sрешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени —
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.
На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.
Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део —
Увек нови део од нове минуте.

СИМВОЛ
Gледам твоје крупне очи заљубљене,
Где сја ватра — ко зна — грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.
Љубав би ти моја била заточење,
У твом безграничном, граница и мета;
Таква, вечна жено, кроз живот и мрење
У слави инстинкта ти си само света.
Ти си сат од којег небо зарумени,
Символ већи него бол људски што грца;
И ти си божанству ближа него мени:
Више закон света, него закон срца.

РАСПУЋЕ
Jа не знам раскршће на ком смо се срели,
Некад, као странци, са два разна пута;
Кад нит смо то знали, и нити то хтели,
Једног безименог и страшног минута.
Као у дворани огледалâ, и ти
Сад у свакој мисли боравиш по једна.
И цела исткана из сунчаних нити,
Као крупно једро стојиш, недогледна.
Хоћеш ли остати или проћи? Куда
Иде твоја бразда? Какво семе клија
Путем твог триумфа? И да ли је свуда
Само тамни бездан где твој фар засија?

ОПСЕНА
Tи си као звезда једног јутра славе,
А у мени оста као црна рана;
Ти си триста врела што брује и плаве —
Да сва буду једна суза отрована.
Беше као царска галија кроз пене,
С гласом о победи; беше у час зоре
Химна земље сунцу; а само за мене —
Ред црних застава што кроз мрак вихоре.
Рука ти је бела мека као цвеће,
А моја остаде сва окрвављена.
Откуд си и ко си, нико знати неће:
Љубав или мржња, судба или жена.
Пријатељу
Слободану Јовановићу

ХИМЕРА
Nевидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке.
Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, кô орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.
Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што вређа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи.
Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.
И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.
И тако, пун тамне невиђене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста —
Кô злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.

СРЦЕ
Mоје тамно срце, то је део свега —
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.
На обали морској моје срце има
Жамор неког вала што вечито плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.
У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сан поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...
И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и у светлост све ће да се распе.
Увек заљубљено у вечност, док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...

У СУМРАКУ
Oдвела ме туга и мисли злослутне
у поље, далеко. Трава пуна росе.
Тужно стоје врбе изнад воде мутне,
Хладни ветри мрсе зелене им косе.
На западу негде полумртав блеска
Угашеног дана задњи бледи пламен.
Нема је нада мном ширина небеска,
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.
Ево једно гробље. Ту леже сељаци,
До суседа сусед, другар до другара;
А док се у своду бришу задњи зраци,
Побожно капела стоји крај њих стара.
И доле у селу задњи огњи згасли —
Ноћ, и ту се спава... А кô сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,
Сва бела и гола, кратка, вечно будна.

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.
Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem meć svima.
Koliko je šuman eho moje laži,
Da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
Cela jedna duša i san od sveg draži!
Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
I pokažem srce kao prazne sobe.
I tako dve naše ljubavi očajne,
Ogrnute lažju večitom i niskom,
Stoje nemih usta u dnu naše tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.

LJUBAV I ŽENA

Ogromna većina Dučićevih stihova ispjevana je u čast i slavu ljubavi, i to od konkretne ljubavi prema ženi, od onih neposrednih impulsa koje pruža ljubavna strast, pa sve do velikih simbola žene kao takve. Ljubavi kao takve – sve do onog uvjerenja da se najpunije životne i umjetničke misli mogu iskazivati i uobličavati samo kroz osjećanje ljubavi. Ali, Dučić je bio svjestan da ljubav nije nepresušna, da ona raste iz svojih unutrašnjih antiteza, da je njena ljepota u tome što se suprotstavlja svom kraju, da njen trijumf postoji samo onda kad uspije da pobijedi smrt i propadanje i da u toj borbi suprotnosti treba tražiti osnovni smisao ljubavne lirike:

Je li ovo ljubav ili bolna jedna
potreba da ljubim? Ova želja plava
je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Ne znam no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave –
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Iz tog uvjerenja nikla je Dučićeva ljubavna lirika, bujna i raskošna, često duboko melanholična, pokatkad apstraktna i smbolična, a ponekad pomalo koketna, baš kao što ljubav može da bude.

Niko danas ne bi pjevao o ljubavi tako kao Dučić, čak ni u onim pjesmama koje se uzimaju kao primjeri njegovog neposrednog odnosa sa istorijskom ravni. Ali se u isti mah ne može osporiti da i u ovakvim stihovima povremeno bljesne već rečena zagonetka ili ljepota. Ko će, uostalom, osporiti pjesniku da su njegova pitanja o neizrecivosti ljubavi rečena muzikalno, glatko i savršeno jasno?

U njenu sam kosu upleo strasno
mokre noćne ruže. Putem punim zova,
ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
oči oune zvezda i usta stihova.
»Zvezda«

Oči su ti danas pune tople tajne,
i poljubac ima u pogledu svakom;
i ima u glasu tužnom, nejednakom,
obećanje sreće nove i beskrajne.
»Zamor«

Ali, ima jedan drugi, značajniji i daleko veći smisao Dučićevog pjesništva i vrijednosti njegove ljubavne lirike. Za razliku od svih ranijih i njemu savremenih pjesnika, on je od ljubavi napravio sopstvenu mitologiju i, gradeći svoju liriku na svijesti o tome da je ljubav sveobuhvatna, da je više nagoveštaj nego stvarnost, ispjevao u njenu slavu pjesme koje se do tada u srpskoj poeziji nisu čule.

Dučićeva ljubav je elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svjestan njene prolaznosti i bola koji ona ostavlja za sobom.

Dosta jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve dali.
Pogasimo lampe lira! Kao vali,
Sve je već proteklo i ničeg ne osta..

Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna, nego više san o ženi i iluzija o njoj. U pjesmi »Zalazak sunca«, on sniva o jednoj takvoj ženi:

Opet jedno veče... I meni se čini,
negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
tužna, u senci smaragdovih gora,
bleda kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi misleći na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj ljepoti, da strijepi od misli koja bi razrušila tu opojnu himeru njegove duše:
Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
ni moje srce da to laže sebi,
jer, ja bih plak'o, ja bih vječno plak'o
i nikad se više utešio ne bi'.

Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Ducic