U korak s' vremenom

First topic message reminder :


bigoo.ws

Protekla nedelja nije bila obeležena bombastičnim proizvodima, koliko najavama onoga što ćemo u neko dogledno vreme imati prilike da vidimo na IT tržištu, bez obzira da li se radi o čipovima, trendovima ili softveru. I te najave nisu bile baš “naivne”, pošto su mnoge od njih zaista značajne u odgovarajućem segmentu. Iz Intela su “procurele” najave mobilnih Core i7 procesora, koji bi trebali biti lansirani već krajem septembra zajedno sa Calpella mobilnom platformom i PM55 čipsetom. Osim toga, izašle su i prve egzaktne specifikacije procesora koji će se pojaviti početkom naredne godine za desktop tržište, a koji će biti izrađivani korišćenjem 32-nanometarske proizvodne tehnologije. MSI sprema ploču sa Lucid čipom, oko koga se dizala i diže se velika prašina, a koga nikako do sada nismo imali priliku da isprobamo u praksi. Corsair je istupio sa flash drajvom rekordne brzine, a Samsung sa fotoaparatima sa frontalnim LCD ekranima, koji bi trebali da omoguće korisnicima nove vidove primene. Sony je izbacio novu Li-Ion baterije koje imaju veći kapacitet, trajnije su i brže se pune. Toshiba se priklonila Blu-ray grupaciji i zatražila zvaničan prijem u BD Asocijaciju, najavljujući da će do kraja godine izbaciti i prve uređaje. Microsoft, kao po običaju, šeta ivicom žileta, pa kuka kada mu bude određena basnoslovna kazna, a ovaj put je zbog zloupotrebe jednog patenta od strane najvećeg proizvođača softvera na planeti, pored velike odštete, izrečena ni manje ni više - mera zabrane prodaje Microsoft Word softvera u SAD. Kad smo kod Microsoft-a, najavljeno je da će Office aplikacije i prateći softver uskoro biti dostupni i na Nokia telefonima, odnosno Symbian platformi. Konačno, objavljene su statistike koje ukazuju na veliki rast prodaje smartfonova, ali i pad prodaje mobilnih telefona. Pogledajmo šta je obeležilo prethodnu nedelju:

Intel izbacuje mobilne "i7" procesore;
Septembar će biti veliki mesec ne samo za desktop platformu, koju tada čeka dolazak Socket 1156 podnožja, Core i5 procesora i P55 čipseta. I mobilno tržište će dobiti svoje novitete u vidu prvih mobilnih procesora baziranih na Nehalem mikroarhitekturi. Radi se o lansiranju Calpella mobilne platforme, čiji će deo biti pomenuti procesori. Do sada se znalo samo da će se to odigrati u drugoj polovini ove godine. Sada su se pojavile informacije da će nova platforma biti lansirana već 23. septembra. Za Calpella platformu Intel će izbaciti PM55 čipset, kao i tri 45-nanometarska četvorojezgarna procesora koji će koristiti mPGA-989 socket. Prvi talas mobilnih Nehalema, kodne oznake Clarksfield, će uključiti modele: Core i7 720QM na 1.6 GHz, 780QM na 1.8 GHz i 920XM na 2.9 GHz.

Model Core i7 720QM će koštati 364 dolara. Ovaj procesor će imati 6 MB L3 keš memorije, integrisan dvokanalni DDR3-1333 memorijski kontroler, TDP od 45 W, kao i Turbo Mode koji će omogućiti povećanje radnog takta na 2,8 GHz. Slična priča važi i za i7 780QM, samo što će on imati 8 MB L3 keš memorije i dostizaće 3 GHz preko Turbo Mode-a. Njegova cena će biti 546 dolara. Konačno, Core i7 920XM će koštati 1054 dolara i imaće TDP od 55 W, a u Turbo režimu njegov takt će ići do 3,2 GHz. Očekuje se da će notebook računari sa ovim procesorima postati dostupni do kraja godine.

Izvor: TC Magazine

Kućne mreže već neko vreme ne postoje samo zbog deljenja Interneta i
nekolicine fajlova. Potpuno je normalno očekivati da će se u tom
okruženju regulatno razmenjivati i HD multimedijalni sadržaj, što
podrazumeva i potrebu za kvalitetnim gigabitnim rešenjima za žičnu i
802.11n rešenjima za bežičnu vezu. D-Link DIR-855 poseduje oba...


D-Link DIR-855 je wireless ruter nove generacije sa očiglednom ciljnom
publikom među zahtevnijim kućnim i SOHO korisnicima gde bi bio osnovni
gradivni element multimedijalnog centra koji bi spajao sve uređaje u
jednu celinu. Iako je na tržištu već više od godinu dana, još uvek je u
grupi najmodernijih kućnih bežičnih rutera, a periodične revizije firmware-a su mu donele i neke nove funkcionalnosti, što samo pokazuje koliko je inicijalno dobro parče hardvera bilo u pitanju.
Glavne karakteristike su mu gigabitni LAN, dual-band wireless, USB port sa podrškom za D-Link Shareport tehnologiju, kao i LED displej za očitavanje dodatnih informacija o stanju rutera.
rednja strana rutera je vrlo čista i osim power LED-a i LED displeja sa
tasterima za navigaciju njegovim menijima ne sadrži ništa više.
Verovatno je u pitanju stvar ukusa, ali malo nam nedostaje klasičan
sistem sa diodama koje su vezane za portove i sijaju kada veza postoji
i trepere prilikom protoka podataka. LED displej, iako sadrži više
informacija, nije toliko pregledan u svakom trenutku i zahteva kretanje
po barem dva podmenija da bi se saznali potrebni detalji.



Sama navigacija po sistemu menija je dovoljno intuitivna, a informacije
su korisne, mada se do njih vrlo lako može doći i preko web interfejsa
u mnogo preglednijoj formi. Relativno niska rezolucija ograničava
količinu teksta i monohromatske grafike koja može u jednom trenutku da
se nađe na displeju. Ovo rešenje je očigledno bilo neki međukorak ka
DIR-685 koji poseduje potpuno multimedijalni sistem od kojeg već
korisnik ima mnogo više koristi, mada i ovako kućnim korisnicima koji
cene spoljni izgled može delovati atraktivnije od „običnih“ rutera.
Zadnja strana je za razliku od prednje vrlo gusto naseljena
komponentama. Za početak, odmah u oči upadaju tri antene koje
omogućavaju dual-band wireless funkciju pri velikim brzinama. Tu su zatim četiri gigabitna LAN porta i gigabitni WAN port, kao i USB konektor sa Shareport
funkcionalnošću koja je dodata u jednoj od prvih revizija firmware-a
rutera. Tu su naravno i taster za hardverski reset, kao i konektor za
napajanje.

Nakon brojnih testova matičnih ploča baziranih na Intel P55 čipsetu
koje koštaju od 110 do gotovo 300 evra, vreme je da predstavimo i nešto
malo pristupačnije rešenje, koje se uklapa i u priču o Small Form Factor
računarima. Da, konačno je moguće sastaviti PC koji će nuditi izuzetne
performanse u kutiji veoma malih dimenzija. Do sada je to bilo moguće
samo sa „otrovom u malom pakovanju“, poznatijem kao ASUS Maximus III
Gene, ali ploča koju danas predstavljamo košta znatno manje.

Dok čekamo zvanično predstavljanje kompletne Intel Core i3 game
procesora, neki proizvođači matičnih ploča se trude da postojeću ponudu
učine pristupačnijom. Od momenta kada se pojavio Core i5, svi
proizvođači su u fokusu držali uglavnom višu klasu i eventualno mid-range
modele čija cena je u datom momentu bila, i još uvek jeste, dosta
visoka za platformu koja treba po originalnoj ideji da bude
pristupačnija od vrhunskog Core i7 sistema. Naravno, razlika između
cene procesora jasno postoji, ali kada su u pitanju matične ploče stvar
je primetno komplikovanija. Tako top modeli bazirani na P55 čipsetu bez
problema nude performanse, ako tako možemo reći, u rangu sa dobrim
Intel X58 baziranim modelima ploča, ali i više od toga - u nekim
slučajevima i za 20-30 procenata. Istina je da dotični P55 modeli nude
"sve i svašta", ali to opet ne bi trebao da bude dovoljan razlog zbog
kojeg bi matična ploča za mid-range procesore bila skuplja od
one namenjene za sam vrh ponude, ondosno Intel Core i7 platformu. Kada
su nedavno u žižu interesovanja stigli i SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0,
fokus je ponovo bio na Intel P55-baziranim matičnim pločama na kojima
su prvi put implementirani novi standardi. Iako je X58 čipset mnogo
bolje rešenje za inicijalnu primenu SerialATA 6 Gb i USB 3.0 standarda,
adekvatni modeli su se pojavili tek nešto malo kasnije u odnosu na P55
modele.

Tako je veoma očigledno da su proizvođači matičnih ploča svesni da za
LGA1156 platformu postoji najviše interesovanja među korisnicima
računara, pa stoga žele da takvu situaciju maksimalno iskoriste ponudom
P55 ploča po nešto višim cenama. Na sreću, postoje i kompanije koje u
ponudi imaju i nekoliko pristupačnijih modela koje po cenama ne prelaze
granicu od oko 100-110 evra, a koje istovremeno po svojim „vitalnim“
karakteristikama predstavljaju veoma dobro rešenje za gotovo sve
profile korisnika koji su zainteresovani za Intel Core i5 platformu.
Bilo bi, pak, još bolje kada bi postojali i još jeftiniji modeli koji
bi određenoj grupi korisnika (onima koji nisu zainteresovani za
overkloking ili neke specijalne dodatke na samoj matičnoj ploči, ali
jesu za performanse Core i5 procesora), omogućili da uštede poneki
dinar prilikom prelaska na novi sistem. Sam koncept LGA1156 platforme
bi upravo ovo omogućio, jer je kompleksnost ploče, kao što znamo,
znatno manja od kako se koristi P55 čipset, tj. od kako je i memorijski
kontroler integrisan u samo jezgro sistemskog procesora. Shodno tome, MicroATX
format matičnih ploča može da bude sasvim dovoljan da se potencijalnim
kupcima ponudi sasvim solidno rešenje za Core i5 procesore. Do sada,
jedini MicroATX model baziran na P55 čipsetu koji smo
testirali je ASUS Maximus III Gene koja je na nas ostavila odličan
utisak, time potvrđujući prethodno navedenu činjenicu da je i manji PCB
format sasvim adekvatan za LGA1156 platformu. Pomenuta ASUS matična
ploča spada u kategoriju skupih modela, pa tako izlazi iz low-cost okvira koje generalno podrazumeva MicroATX
format. Sada na test stiže druga matična ploča sa PCB-om ovog formata
iz kompanije MSI, koja je po svim svojim karakteristikama tačno uklapa
u okvire osnovne MicroATX ideje.

Ono što je oduvek bilo problematično kod thin and light klase kada se radi o modelima većih dimenzija/dijagonale jeste da li je kvalitet izrade takav da bez problema može da prati povećavanje gabarita, odnosno širenje. Često određena konstrukcijska rešenja ili materijali mogu bez većih problema da funkcionišu na 12-inčnim ili 13-inčnim računarima. Međutim, stvari se menjaju kako se ide na 14-inčne i 15-inčne računare. Oni su primetno širi, moraju se držati čvršće jer su po prirodi stvari teži pa se na njih vrši veći pritisak, postoji potencijalan problem sa rasporedom portova i slično. Sve u svemu, uspešno dizajnirati tanak notebook iole veće dijagonale je puno veći poduhvat nego što se to naizgled čini. Ono što je svakako uočljivo jeste tendencija da se ovom aspektu posvećuje puno više pažnje nego ranije, pa tako imamo situaciju da ćemo veoma brzo imati još više zapetljanosti u ovoj kategoriji. Da li uzeti laptop sa “full” Core 2 Duo procesorom koji je težak 3 kilograma, ili tanku varijantu sa Core 2 Duo ULV procesorom, koji radi na manjem taktu, ali je težak 2 kilograma – primer samo jedne, bazične dileme koja će se pojavljivati u startu, a kamoli kada se krene u razmatranje koji model šta nudi od ostatka hardvera, portova, kakva je izrada i slično. Kao i mnogo puta do sada, na korisnicima je da iskažu šta žele kroz svoja interesovanja, i konačno, kupovinu, a mi smo tu da im predočimo šta mogu da očekuju od ovakvih računara. Krenimo redom, po tradiciji – od hardvera koji nudi UL50A.



ASUS UL50A se oslanja na kombinaciju Intel čipova, i oni čine osnovu hardvera mašine. Procesor je Core 2 Duo SU7300 iz tzv. ULV (ultra low voltage) kategorije. Radi se o štedljvim procesorima, kod kojih je izuzetno bitna stavka ušteda energije, a samim tim i niska toplotna disipacija. Ovaj dvojezgarni CPU radi na 1,3 GHz, ima 3 MB L2 keš memorije, 800 MHz FSB, izrađuje se u 45-nanometarskom proizvodnom procesu i ima termalnu disipaciju od 10 W. Površina od 107 mm2 krije čak 410 miliona tranzistora. Za čipset se koristi Intel GS45 Express rešenje sa integrisanom grafikom, a to je GMA X4500MHD. ASUS koristi DDR3 i DDR2 memorije na svojim notebook računarima UL serije, a u konkretnom slučaju, model na testu je opremljen sa 4 GB DDR2-800 memorije, koja stiže u dvokanalnoj 2 x 2 GB konfiguraciji.


Ovaj 15,6-inčni računar nudi HD ekran, rezolucije 1366 x 768 piksela, sa odnosom stranica 16:9 i LED pozadinskim osvetljenjem. Disk stiže iz kompanije Hitachi, a radi se o modelu koji nudi kapacitet od 320 GB, stiže u 2,5-inčnom formatu, vrti se na 5400 obrtaja u minutu, koristi SATA interfejs i ima 8 MB bafera. Optičkog drajva ima, što valja istaći kada se radi o ovoj klasi računara, premda bi bilo prilično čudno da jedna “petnaestica” ne nudi optički uređaj. Inače, radi se o klasičnom DVD pisaču. Tu su i Gigabit Ethernet, Bluetooth 2.1+EDR i podrška za WiFi Draft N standard, te HD audio. Sliku na eksterni displej možete izbaciti preko VGA ili HDMI izlaza. Prisutna su i tri USB 2.0 konektora, čitač memorijskih kartica je 5-u-1 tipa (SD, MMC, MS, MS-Pro, XD formati), a web kamera ima rezoluciju od 0,3 megapiksela. Zvučnike potpisuje Altec Lansing (zvanično, radi se o kobrendiranim zvučnicima), a u pitanju su stereo zvučnicima sa SRS Premium Sound sertitikatom. Operativni sistem je Windows 7 Home Premium, i to u 64-bitnom izdanju, što je u konkretnom slučaju važno da bi se iskoristila maksimalna količina memorije (32-bitni sistemi vide do 3 GB RAM-a). Konačno, spomenimo i ExpressGate instant-on OS, koji će vam omogućiti da obavite najbazičnije operacije (pogledate film, pustite muziku, započnete surf, pričate preko Skype-a) svega nekoliko sekundi po startovanju računara.

Samsung S8000 Jet je uređaj koji ima zadatak da iskoristi prednosti mobilnih telefona top klase, ali i da sakrije njihove nedostatke, kako bi privukao publiku kojoj cena iPhone, Windows Mobile ili Android telefona nije problem, ali kompleksnost jeste.
Ekrani osetljivi na dodir, kada su dobili komercijalnu primenu na prvim PDA/Palm uređajima, više su bili stvar tehnološke vežbe i prestiža, nego puke potrebe. Danas je težnja da što veći broj uređaja ima što veće ekrane, po mogućstvu osetljive na dodir. Dok smo PC monitore od 14-15“ koristili gotovo dve decenije, sa 17 na 24-26“ skočili smo za samo par godina. Ista je priča i sa mobilnim telefonima, fotoaparatima, televizorima u kući. U istoj dnevnoj sobi gde je 29“ CRT nekada izgledao veliko, sada i 42“ Plazma / LCD izgleda tek prosečno. I dok su najbolji telefoni u poslednjih par godina nastali kao posledica pojednostavljivanja PDA uređaja (Win Mobile na HTC telefonima) i omasovljivanja (Apple iPhone), za novi Samsung S8000 Jet se može reći da je nastao pojednostavljivanjem aktuelnih popularnih telefona. S8000 Jet ima ograničen, ukroćen softver koji sa jedne strane treba da pruži jednostavnost i stabilnost, a sa druge da ugrabi što više osobina iz segmenta najboljih telefona današnjice. Ako se pitate zašto koristiti vrhunski hardver, a relativno ograničen softver, odgovor je veoma jasan – veliki ekran osetljiv na dodir je ono što danas prodaje mobilni telefon. Nije svakome potrebno da ima pravi operativni sistem sa ogromnim brojem mogućnosti.


Ekran osetljiv na dodir i korišćenje telefona na ovaj način sve je popularnije, pogotovo kod mlađe populacije. Istina, upis teksta putem kliktanja po ekranu nikada neće moći da bude ugodan kao korišćenje hardverske tastature, ali to je nešto na šta su nove, mlade generacije korisnika spremne kako bi u trenucima kada nema unosa teksta, ekran na raspolaganju bio što veći radi multimedije i interneta. To je potpuno ispravno razmišljanje.

S8000 Jet telefon i njemu slični imaju solidnu prazninu u tržištu koju mogu da popune. Sa naše tačke gledišta treba konsolidovati stavove i posle testova HTC HD2 i Nokia N900 telefona, treba gledati S8000 Jet iz jednog drugog ugla, kako bi presuda bila pravedna. Mi odmah možemo da kažemo da Samsung S8000 nije toliko impresivan "telefon" kao što je to HTC HD2 ili Nokia N900, ali to nije poenta. Zapravo, osnovno pitanje je da li je Samsung S8000 Jet relativno ograničenim softverom unazadio svoj hardver, odnosno svoje mogućnosti i potencijala ili je vrhunski hardver, prihvatljivim softverom, približen širem krugu korisnika

Jasno je da u poslednje vreme i LCD monitore prodaje najviše atraktivna specifikacija i dizajn, jer će malo ko da se potrudi i pogleda veći broj testova o nekom modelu, pre nego što se za njega odluči u samoj prodavnici. Većina kupaca se odlučuje prema ceni, dijagonali i ono malo „specifikacije“ navedene u samom prodajnom objektu. Pa ipak, to ne znači da iznenađenja ne može biti i kada su u pitanju sasvim "obični" modeli, bar ne kada je odnos cene i kvaliteta u pitanju.
Jasno je da u poslednje i LCD monitore prodaje najviše atraktivna specifikacija i dizajn, jer će malo ko da se potrudi i pogleda veći broj testova o nekom modelu, pre nego što se za njega odluči u samoj prodavnici. Većina kupaca se odlučuje prema ceni, dijagonali i ono malo „specifikacije“ navedene u samom prodajnom objektu. Iako se kasnije neretko dese i razočarenja, jasno je zbog čega se proizvođači trude da izbace nove modele i zbog čega se dizajnom, ako gotovo ničim više, bore za svoje parče tržišta. Tehnologija koju čine monitori svakako ne napreduje onom brzinom kojom nam stižu novi grafički čipovi ili procesori, pa kao i u slučaju hard diskova, zaista nove tehnologije stižu u proseku tek svake druge ili čak treće godine. Noviteti koji kucaju na vrata su LED BLU, ali pravi BLU (back light unit), što EGDE LED monitori, kakvi su jeftiniji „LED“ modeli danas, zapravo i nisu. Međutim, i pravi LED BLU će uskoro postati nešto na šta ćemo se navići, nakon čega ćemo, verovatno, čekati prve prave 3D monitore (u prvi mah, za njih će biti potrebne naočare, a zatim će na red doći i 3D monitori koji se gledaju „golim okom“). Ali, da se vratimo u sadašnjost, u kojoj pravim novinama ne smatramo povećanje dinamičkog kontrasta, koje ne bismo podveli ni pod „evolutivnim poboljšanjima“, već nešto što će zaista podići kvalitet prikaza. U slučaju jeftinijih TFT monitora, to su bolji vidljivi uglovi, realniji prikaz boja i širi kolorni opseg. Međutim, tu je i rezolucija, koja u slučaju TFT monitora za desktop računare nije značajnije napredovala već nekoliko godina unazad. Kada su monitori integrisani na notebookove u pitanju, sa jedne strane, oni su neko vreme u prednosti u odnosu na desktop braću, ali ih ipak nisu dostigli kada je kontrast u pitanju, a utisak svakako kvare razni glare premazi koje proizvođači prenosnih računara danas ne izostavljaju čak i na modelima koji bi trebalo da su namenjeni grafičkim i DTP, odnosno CAD profesionalcima. Osim navedenih poboljšanja koje smo pomenuli na početku teksta, kvalitet prikaza se može podići i većom rezolucijom. Upravo na ovom polju su podbacili modeli rezolucije 26 ili 27 inča, jer je njihova radna rezolucija svega 1920 x 1200 piksela. Neki korisnici će reći da je to taman – ali se sigurno ne bi ljutili da je ona veća. Jer, font i prikaz ikonica se u modernim grafičkim operativnim sistemima lako može prilagoditi i opaska o tome da su „sitna slova“ više ne pije vodu kao nekad. Uostalom, postoje korisnici notebook računara koji gledaju u 1920 x 1200 na dijagonali od 13, 15 ili 16 inča.



Kao što po rezoluciji vidite, u pitanju je “širi od širokog” aspekt – 16 : 9, pa je ovaj monitor jako pogodan za multimediju, jer je već prihvaćen kao jedan od video HD standarda. Aspekt od 16:9 je nešto bolji za pregled filmova, koji su često snimani sa istim aspektom 1.78 AR (to je zapravo 16:9), što važi i za nove serije, ali filmofili dobro znaju da se u visokoj Holivudskoj produkciji koristi još širi aspekt – 2.39AR, što znači da će i na ovim monitorima još uvek postojati dve crne linije – iznad i ispod slike. Istina, linije će biti znatno tanje nego u slučaju standardnih wide monitora, a o 4:3 ili 5:4 primercima da i ne pričamo. Kada je igranje u pitanju, ako imate Xbox360 ili PlayStation 3, ne treba da brinete, jer je odnos stranica kod ovakvih monitora isti kao i kod LCD televizora i plazma uređaja. Međutim, kod igranja PC igara, može biti problema, jer, iako većina sada podržava 16:10 grafičke modove, podrška za 16:9 je malo ređa. Acer je na tržištu već nekoliko kvartala prisutan sa vrlo atraktivnim modelima koji nude baš ovaj odnos stranica, ali i veliki broj piksela na umerenim dijagonalama, a sve po vrlo, vrlo atraktivnim cenama. Zapravo, u odnosu cene i kvaliteta (sa akcentom na obe stavke), Acer je u mnogim stvarima i nadmašio čuveni Samsung, a pogotovo LG, koji i dalje imaju legendarnu prepoznatljivost brenda i fenomenalan dizajn.
Spolja gledano, Acer H233H izgleda veoma zanimljivo, jednostavno i krajnje elegantno. Okvir oko ekrana je načinjen od glossy plastike, ali sama plastika ima nekakvu zrnastu teksturu, što pomaže da otisci od prsta ne deluju tragično. Po svemu ostalom, radi se o minimalistički dizajniranom monitoru sa tilt postoljem. Veoma je elegantan, ali u isto vreme, nije ni po čemu poseban. Čak i touch-sensitive tasteri koji se aktiviraju na toplotu sa vrhova vaših prstiju nisu neka novina, ali deluju efektivno, a s obzirom na to da su lampice koje ih osvetljavaju ispod plastike i prisustvo samo jednog (power) tastera, oni ne narušavaju pomenuti minimalizam. U kućištu panela je i AC adapter, a postolje je na njega vezano na samoj sredini, što znači da je tilt tipa. Baza postolja nije baš masivna, ali je monitor i bez obzira na to prlično uravnotežen, pa ne deluje nestabilno ili klimavo. Acer H233H ima veliki broj video konektora: D-Sub, DVI i HDMI, kao i audio-in u vidu standardne 3.5” “bananice”. Kvalitet izrade je konstrukcijski veoma dobar, a plastični sklopovi bez gapova, pa monitor pod pristiskom ispod dlanova - ne “krcka”.
Sam OSD meni je prilično dopadljiv, ali nije toliko pojednostavljen kao kod poslednje serije LG ili Samsung monitora. Ne postoji poseban taster za brzu izmenu profila slike, a opcija za podešavanje nema previše, iako monitor ima dosta predefinisanih profila, od kojih bi, pored standardnih Standard, Text, Graphics, Movie i sl. istakli i Reduced mod koji je vrlo prijatan kako dolazi veče, pa smo zažalili što nema ambijentalnog senzora. Standard i Normal pružaju najbolji dithering kada radite u default Windows okruženju, ali ako koristite Mac, preciznije boje i maksimalni gamut biće prikazan kada se koristi sRGB profil. Acer H233H ne koristi neki od panela koji bi smo mogli da prepoznamo po oznaci ili da damo referencu ka još nekom modelu koji ga koristi. Sasvim je moguće i da će neki drugi primerak Acer H233H monitora imati drugačiji panel od onog koji smo mi testirali.
Twisted nematic panel ovog monitora svakako poseduje odlične karakteristike: 5 ms odziva i kontrast od 1000 : 1 uz digitalni kontrast „procenjen“ na 40.000 : 1 (što Acer naziva Adaptive Contrast Management (ACM)). Osvetljenje od 300 cd/kvm je sasvim dovoljno izraženo, pa ne smatramo da je bilo potrebno da stave tipičnu vrednost od 250 cd/kvm. Ekran poseduje jako dobar anti-glare premaz, koji savršeno upija i raspršuje svu svetlost koja pada na njegovu površinu. Na prvi pogled, Acer H233H daje vrlo kontrastnu i živopisnu sliku. Boje su jarke, a kontrast postavljen na 50% deluje kao da je dobro odmeren, ali dovoljno izražen. Acer H233H u startu nudi veoma dobar kontrast, ali su “početne” vrednosti zapravo vrlo blizu njegovom optimalnom maksimumu. Ako kontrast povećate već preko 58%, iako će biti još izraženiji i retko kome će biti potrebno više od toga, gradijenti osnovnih boja, a najpre zelena, pokazaće da slika postaje “spaljena” , a kontrast prenaglašen (najsvetlije nijanse se stapaju u jednu). To je i dokaz da naš komercijalni test (Monitor Test 2.2) koji koristimo već godinama, najbolje oslikava koliki je realni maksimum nekog monitora za kontrast. Bez obzira na to, na 50% kontrast je veoma izražen i sasvim dovoljan, čak i kada radite u jako osvetljenoj prostoriji i tada na kolornim gradijentima nema nikakvih grešaka. U startu, kolorit je prilično precizan i veran, pa dithering radi posao na najbolji mogući način i ne može se primetiti da monitor ima 18-bit panel (Acer upravo naglašava da je ovo amaterski monitor i istaknutim podatkom o tome da spektar prikazanih boja pokriva tek 72% NTSC kolornog prostora. Tako će, kada pređete da radite u Adobe RGB ili nekom od naprednih Mac OS profila, nedostaci polako doći do izražaja.
Kada je reprodukcija boja u pitanju u klasičnom default Windows okruženju, Acer H233H se prilično dobro oslanja na ugrađene dithering algoritme, pa se u našim standardnim testovima gradijenti prikazuju odlično. Za naš ukus, slika je u startu pomalo svetla (brightness je podešen na 77%), ali to nije tako strašno jer je i sama dinamika prilično dobra, iako bismo mi savetovali da idete na vrednost od 65% za osvetljenje, jer se neki detalji gube u svetlijim delovima sive, delom i zbog standardno uskog vertikalnog vidljivog ugla, ali se zato dobro vide u tamnijim. Acer H233H je tako i veoma dobar za igranje tamnih igara, a posebno za gledanje filmova. Ovaj utisak nije pokvaren ni na testu crne, koju super-široki Full HD Acer prikazuje kao potpuno zagasitu, bez bitnije izraženih probijanja pozadinskog osvetljenja. Vidljivi uglovi su jedan od izraženih problema TN matrica, ali je i u ovoj kategoriji Acer H233H veoma dobar. Logično, vertikalni ugao je nešto lošiji, ali je ipak sasvim solidan, a horizontalni su nešto malo bolji, ali opet u granicama tolerancije za ono što TN tehnologija može da ponudi. Pozadinsko osvetljenje nimalo ne probija na ivicama i prilično je ravnomerno raspoređeno, a difuzor je, naizgled, kvalitetan.

AMD se sada obraća korisnicima koji ne zahtevaju najviše performanse u visokim rezolucijama, ali im je potreban moderan grafički i video akcelerator za kućni PC ili home multimedia sistem. U ovom drugom slučaju, računar je obično i manjih dimenzija, a ne bi trebalo ni da je bučan, niti da je veliki potrošač, pa se vodi računa i o dimenzijama samog GPU-a, ali i video kartice. Neki kupci bi možda pomislili da se više isplati kupiti neki stariji DirectX 10 ili DirectX 10.1 model koji ima više „snage“, ali je sasvim jasno da će dobrom delu ove grupe kupaca više značiti upotrebna vrednost video kartice u dužem vremenskom periodu nego dvadesetak procenata više performanse u današnjim igrama, koje se retko kada oslanjaju na shader model veći od onog u okviru DirectX 9 API-ja, a kamoli nešto više od toga. S druge strane, DirectX 11 podrška je dosta konkretnija i bitnija, jer konačno uvodi i definiše nove standarde za programiranje aplikacija koje se izvršavaju uz pomoć grafičkog procesora. Tu, naravno, mislimo na DirectCompute 11 i ATI Stream, u nekoj manjoj meri.



AMD Radeon HD5670 bi trebalo da košta oko stotinak evra na našem tržištu, pa će tako biti i najpristupačnija DirectX 11 kartica koju možete kupiti. Konkurent bi tek na proleće trebalo da bude dostupan sa svojim DX11 pulenom, u početku prisutnom samo u najvišoj klasi. Kada će Radeon HD5670 ili HD5770 imati adekvatnu konkurenciju, ostaje da se vidi, ali naša procena kaže se to neće desiti pre sredine letnjeg perioda. AMD je i dalje fokusiran uglavnom na gaming i nedavno predstavljen Radeon HD5770 je svakako poslužio da se DirectX 11 spusti “u mase”, a to je osnovni preduslov da izdavači konačno na tržište puste prve igre koje koriste benefite nove verzije Microsoft-ovog “igračkog” API-ja. Prve igre, demo i benchmark programi sa “prirodnom” podrškom za DirectX 11 su se već pojavili (Unigine, CMR Dirt 2, STALKER Call of Pripyat), a DirectX 11 akceleratori su dostupni i po cenama koje su manje od 150 evra, a uskoro i po cenama koje su i 50% niže. Za razliku od čelnika kompanije NVIDIA, koji smatraju da se i na tržištu jeftinih super-računara može dobrano zaraditi (uz pomoć Tesla kartica, CUDA SDK, a uskoro i nativne podrške za C programski jezik koji će podržavati GF100/Fermi), u AMD-u se još uvek nešto drugačije razmišlja. Prema njihovoj „sweet spot“ strategiji, kreiranje monolitnog čipa više nema smisla i njihov GPU će uvek biti pozicioniran da bude „srce“ performance serije kartica, baš kao što su to bili RV670 i RV770. Dalja strategija je da se prvo kreira ultra-high end klasa sa CrossFire –on-board modelom (HD5970), a onda i da se od RV870 čipa, napravi jednako pametna, ali manje mišićava verzija GPU-a, baš kao što je to i ranije bio slučaj. Čitaoci kojima RV7xx arhitektura nije poznata bi ipak trebalo da pogledaju neki od narednih testova na ovoj ili ovoj lokaciji. Osim gore preporučena dva testa, predlažemo da pogledate i naše prethodne testove Radeon HD4800 familije (dodatni link - 1, 2, 3), a posebno Radeon HD4870X2 akceleratora, u kome je cela priča o DirectX 10 generaciji GPU-ova dopunjena i osvežena. Ako vas zanima arhitektura Cypress GPU-a i čitave Evergreen familije, pogedajte sledeća četiri testa: AMD Radeon HD5870, AMD Radeon HD5770 , AMD Radeon HD5850 - Sapphire i AMD Radeon HD5970.

U testu prvog BlackBerry Bold 9000 telefona, deo priče smo posvetili fenomenalnim poslovnim uspesima koje je ostvarila kompanija RIM (Research in Motion) vlasnik operativnog sistema i BlackBerry brenda. Tada je RIM iskoristio povoljnu poslovnu klimu i maksimizirao svoje rezultate. U poslednjih godinu i po dana segment mobilnih telefona je po svom razvoju prevazišao gotove sve prognoze i očekivanja. BlackBerry ime je naširoko poznato, ali kako RIM nije gigant u poređenju sa kompanijama Google, Apple, Nokia, pa čak i HTC, pitanje je kako su se brojne promene uticale na ovu kanadsku kompaniju.
Ako posmatramo telefone iz neutralnog opšteg ugla, u vreme prvog "Bolda" Android OS faktički nije ni postojao, Apple još uvek nije "ispeglao" iPhone OS niti je AppStore bio njegov osnovni adut, Nokia je bila uporna sa sve manje konkurentnim Symbian sistemom... Hardverski telefoni nisu bili preterano bolji od Bolda, ako su uopšte to i bili. Danas je situacija potpuno drugačija. Apple iPhone sada, vrlo moguće, ima najbolji mobilni OS - a i sama platforma je, uz ponudu aplikacija nekako najkompletnija i najatraktivnija generalnoj populaciji. Windows Mobile, usuđujemo se da kažemo, najviše zbog HTC-a (HD2) doživljava pravu renesansu, a pristupačnost i brzina razvoja Androida su za svaku pohvalu. Ne smemo ni na Nokiu da zaboravimo, koja sada pored Symbiana za širu publiku daje i Maemo. Veličina ekrana mobilnih telefona se značajno povećala, a raspon multimedijalnog i onog što se očekuje od jednog "pametnog mobilnog telefona" je podignut za još jedan stepenik. Čak i u vreme najveće ekonomske krize posle one iz 1929. godine, mobilni telefoni su imali stabilan, siguran i obiman rast i razvoj.



Iako smo prema BlackBerry telefonima uvek imali simpatije, posle testova HTC HD2 i Nokie N900, pitanje je kako ćemo prihvatiti novi Bold. Istina je da Bold 9700 nije klasa ovih telefona, niti cilja na istu grupu kupaca, ali činjenica je da BlackBerry otežano držao korak sa konkurencijom u poslednjem periodu. To ne mora da znači da se dešava nešto loše, niti da će se išta što bi tako opisali i desiti, jer je cilj svake kompanije da pre svega sačuva svoju klijentelu, pa da tek onda proba da nađe novi tip korisnika i obrati se njima. Nema sumnje da će novi BB Bold 9700 biti veoma interesantan svim vernim BlackBerry korisnicima, ali je pitanje može li ovaj telefon da "ućari" i nešto sa strane. Za originalni Bold 9000, pre godinu i po dana, tvrdili smo da je odličan izbor, za bilo koga. Godinu i po dana kasnije, pitanje je da li je i njegov naslednik nešto slično.
Bold 9700 ima iznadprosečno, mada za ovu klasu uređaja, standardno pakovanje. Pored telefona, USB kabla, slušalica, uputstva i CD, nalazimo kožnu futrolu u koju se lako stavlja telefon (ali koja je malo deblja nego što je možda neophodno). Poslednja stvar je punjač koji će voleti svi oni koji dosta putuju (na koji način RIM hoće da pokaže poslovnu notu ovog telefona), jer je "viljuška" punjača izmenjiva, pa ga je tako moguće koristiti u Evropi, SAD i UK... i ostalim zemljama sveta koje imaju jedan od ovih standarda. U svakom slučaju dobar potez, ali moramo da dodamo da se situacija što se tiče punjenja telefona polako standardizuje pa gotovo svaki napredni telefon koji dobijemo, puni se preko micro-USB priključka, što znači da je moguće puniti telefon preko računara ukoliko imate odgovarajući kabal (koji dobijate uz telefon, a i koji svako domaćinstvo ima makar jedan). Na ovo dodajemo da su strujne utičnice sa USB konektorom sve češći slučaj u svetu, pa je situacija sa punjenjem telefona mnogostruko olakšana nego pre samo nekoliko godina.
Fizički utisak koji je ostavio originalni Bold 9000 je bio bez i jedne greške - savršen. Odlično pakovano kućište, mikroskopski precizno, čvrsto, napravljeno od kvalitetnih i postojanih materijala. Sa zadnje strane je bila kožni finiš, koji možda neki nisu voleli, ali koji je u potpunosti zaokruživao utisak. U tom trenutku nismo primećivali da je Bold 9000 moža malo veći, što je počelo da se ističe kao mana nešto kasnije. Novi Bold 9700 zadržava jednako kvalitetnu izradu kao i "original". U jednoj rečenici, ne možemo ništa da zamerimo fizičkom aspektu novog BlackBerry telefona. Od kvaliteta materijala, preko čvrstine, završne obrade i generalno celokupnog sklopa, sve je za čistu desetku. Zadnja strana više nije toliko kožna i atraktivna kao kod prvog modela.
Najveća prednost novog modela u odnosu na stari su umanjene dimenzije, a to je potencijalno i najveća prednost novog Bolda. Na papiru, dimenzije nisu značajno manje. Ista debljina, 5 mm u širinu i 6 mm u visinu, kao i masa manja za 11 grama. Uživo, razlika je izuzetna, gde 5 mm manja širina značajno smanjuje Bold 9700 u odnosu na svog prethodnika. Novi Bold uživo deluje solidno manje i od E72, mada su na papiru brojke gotovo izjednačene. Bold 9000 posle liposukcije - novi Bold 9700 - pretrpeo je nešto što teško ko može da opravda. Ekran je sa 2.6 inča umanjen na 2.44. Niko u današnje vreme ne voli smanjivanje ekrana, čak ni kod full qwertz telefona gde svaki milimetar ekrana nije presudan. Ipak, kako je dijagonala ekrana manja tek za 4 milimetra, smatramo da se RIM ovoga puta provukao. Sve u svemu, primetno manje dimenzije i neprimetno manji ekran su za svaku pohvalu!

Dizajn svakako prodaje proizvode - pa to važi i na tržištu televizora, kao da ćete vreme provoditi gledajući u okvir i dizajn uređaja, a ne u sadržaj onoga što prikazuje. Štaviše, danas je postalo jako važno i kakva je flaša u kojoj se nalazi pivo koje kupujete, jer su razlike između proizvoda toliko suptilne, da svaka sitnica može da utiče na uspeh nekog proizvoda na tržištu. Ova kategorija nije previše bitna, u to nas niko ne može ubediti i svakako nije ključna, pogotovo ako se primeni na tržištu LCD monitora. A pošto ih jako dugo testiramo, znamo da pravila nema, kao i da je dobar deo atraktivnih modela nudio samo prosečan kvalitet na najbitnijim poljima. Sa monitorima je ova situacija možda najizraženija, jer je kod jednog displeja ipak najbitnije kakvu sliku pruža – jednom kada se zagledate u sadržaj ekrana, okvir oko njega postaje poslednja stvar o kojoj razmišljate. Poslednjih nekoliko godina smo svedoci rata koji na tržištu vode Samsung i LG, a koji se trenutno svelo na ogromnu bitku za najbolji dizajn, u kome učestvuje sve veći broj dizajnera, dok inženjeri, izgleda, sede skrštenih ruku. Digitalni kontrast se već meri u stotinama hiljada, a realno je jednak onom od pre tri godine, koji je po specifikaciji hiljadama puta manji. Razvoj Vertical Alignment matrica je udario na veliki kineski zid, a trenutna ekonomska situacija nalaže da se oko jeftinih TN matrica naprave modeli svih cenovnih razreda, pa tako korisnici dodatni novac ulažu u dizajn ili eventualno, više ergonomije, web kameru, dodatne video i audio izlaze ili… pa, dizajn. Jer, u čemu je razlika između monitora dijagonale od 24 inča i cene 160 evra, koji koristi Samsung LTM240CT04 panel i elektroniku i monitora od 24 inča, koji košta 400 evra i koristi Samsung LTM240CT04 panel i elektroniku? Eventualne sitne razlike među modelima nastaju zbog različitih difuzora pozadinskog osvetljenja i tipa (i dalje jeftinih) CCFL lampi. Ipak, ta razlika je ponekad i manja od one između identičnih modela unutar dve različite serije!


Razlike, pak, mogu da postoje ako se TN matrica upari sa kvalitetnijim CCFL osvetljenjem koji po specifikaciji emituje svetlost šireg vidljivog opsega boja ili LED backlight unit, koji se još uvek retko sreće i kod modela viših cenovnih razreda, bar na našem tržištu. Pravi hit je na našem tržištu bio pomalo skupi ASUS Designo MS246H, koji smo testirali i koji nudi zaista mnogo, ako se odlučite da sve to platite. Osim sjajne specifikacije, na papiru, nudio je i fenomenalan dizajn kome mogu da pozavide i najbolji modeli iz Samsunga ili LG-a. Nas je još tada zaintrigiralo to što je ASUS ovaj model reklamirao kao jedan od prvih koji ima noviju generaciju CCFL lampi koja pruža realnije boje, iako se tek kasnije pokazalo da je NTSC Color Gamut tek na skromnih 75%. I u praksi, monitor je bio veoma dobar, ali nije bio bez uočljivih mana. Ipak moramo podsetiti naše čitaoce da je ipak kvalitet prikaza najbitnija stavka i preko nekih mana nikako ne možemo da pređemo kada ocenjujemo koliko je neki monitor zaista dobar.
Asus Designo MS236H je po svemu sličan svom malo većem "bratu", a u ponudi su i modeli od 22 i 20 inča, s tim što su već predstavljeni MS246H i monitor koji je nedavno stigao na naš test (a za nekoliko dana i na tržište) jedini koji nude FullHD rezoluciju. Pošto su ova dva monitora praktično vizuelno, ali i po OSD opcijama i konektorima identični, ništa novo nemamo da kažemo u odnosu na već konstantovano u slučaju modela MS246H. U pitanju je ASUS-ov monitor najviše klase koji pripada novoj MS Designo familiji, a na prvi pogled izgleda više kao ogroman digitalni foto-ram nego kao desktop LCD monitor. Po konceptu podseća na Samsung lapfit seriju monitora (monitori namenjeni uparivanju sa laptopovima), ali je neuporedivo atraktivniji. Sastoji se od kućišta panela, koje je izuzetno tanko (svega 15 milimetara) i jednog hromiranog prstena, koji služi da se monitor nasloni na njega. Dakle, od postolja nema ni traga, pa će monitor na vas “gledati” sa visine stola, slično monitoru vašeg prenosnog računara. Istina je da se kod većine izuzetno dizajniranih monitora morate pomiriti sa činjenicom da će udobnost u radu biti na krajnjem minimumu i da ćete se vi prilagođavati toj prelepoj stvari, a ne ona vama. Tu leži jedna sličnost koju ovaj ASUS monitor deli sa, recimo, pripadnicama lepšeg pola. Sa zadnje strane zatičemo D-Sub konektor, HDMI, audio-in konektor (3.5 mm bananica) i naponski priključak. AC adapter je, sasvim logično, van kućišta panela, baš kao i kod notebook računara. Glossy plastika sa zadnje strane je snežno bela, dok je monitor s prednje strane crn i uniforman, a donja ivica je malo veće visine, dok su gornja i donja ivica nešto šire u odnosu na model dijagonale od 24 inča. OSD tasteri su smešteni sa donje strane, desno i osetljivi su na dodir, kada se iluminacija koja osvetljava njegovu funkciju uključuje. U početku će biti teško da zapamtite šta koji taster radi u OSD meniju, jer kada sklonite prst, osvetljenje se gasi, a da bi se podsetili da li je to pravi “taster” morate ga pritisnuti, a onda ćete, bez namere, ali namerno, i aktivirati funkciju koju ste dodirnuli. U prvih nekoliko sati igranja sa OSD-om, ovo ume malo da nervira, ali, kao što smo i rekli – za lepu stvar se morate malo pomučiti. Izgled monitora dalje nećemo opisivati, tu su fotografije koje će sigurno reći više i bolje nego što bismo mi to umeli.


Asus Designo MS236H, kao što smo i rekli koristi Twisted Nematic panel dijagonale od 23" inča sa odnosom stranica od 16 : 9 i radnom rezolucijom od 1920 x 1080 piksela. Dakle, dijagonala je nešto manja od one kod monitora sa odnosom stranica od 16 : 10, jer se i panel “iseca” sa istih velikih ploča kao i oni sa rezolucijom od 1920 x 1200, što znači da je i dot-pitch isti. I dok je informacija za to koji se panel koristi kod modela MS246H bila poznata (radi se o TN Film panelu kompanije CMO, sa oznakom M236H1), za drugačiji panel koji se koristi kod 0.6 inča manjeg modela nemamo zvaničnu informaciju, mada smo na jednom forumu saznali da se radi o CMO M230H4 panelu, o kome opet nismo našli mnogo podataka, pa ćemo se osloniti na one koje daje ASUS Global websajt. Statički kontrast od 700 : 1 i osvetljenje od 250 “kandela” su već standardni, a dinamički kontrast je “impresivnih” 50.000 : 1. Kada aktivirate i uđete u OSD primetićete da ASUS MS236H podržava mnoštvo olakšica i poboljšanja na koje smo svi navikli pored brojnih modela koji stižu iz Samsung-a i LG-a. Pomenuti digitalni ili dinamički kontrast ASUS naziva ASCR (ASUS Smart Contrast Ratio) technology, a to je svakako sasvim regularan dynamic contrast algoritam – ništa bolji niti lošiji od već viđenih u klasi. Takođe, u OSD meniju je prisutan i taster koji vas odmah “prebacuje” u 4:3 režim, kada monitoru odgovaraju i prigodne rezolucije (1024 x 768, 1280 x 960...) za gaming. Na ovaj model, ASUS je dodao i opciju Overscan, mada nam nije jasno čemu ona služi na digitalnom uređaju. Tu je i pet preset video modova (Scenery, Theater, Games, Night View i Standard) kao i hotkey za tri profila toplote boje (Cool, Normal, Warm i dodatne customsRGB i User). Naprednije opcije za podešavanje boja nisu prisutne.
Designo MS236H u startu prikazuje pomalo nešto svetliju sliku u Full HD rezoluciji, nego što je to činio njegov 0.6 inča veći rođak. Ipak, osvetljenost je u rangu proseka, pa preporučujemo da je tokom dana postavite na oko 85-90%. Kako je u pitanju TN panel, možemo očekivati veoma dobar odziv, slabije vidljive uglove i pomalo probijanja pozadinskog osvetljenja. Kada je reprodukcija boja u pitanju, početni prikaz deluje sasvim dobro ako govorimo o toplini boja, a ovoga puta i nema previše vidljivih grešaka na gradijentima, bar ne u "čistom" modu, kada su isključeni ASCR i ostale dinamičke i marketinške "tehnologije" za poboljšanje prikaza. Splendid sistem za poboljšanje boja preporučujemo samo ako ste strasni ljubitelj crtaća, ali se nama više svidelo da ih podesimo sami. Štaviše, bolje rezultate, odnosno vernije boje smo postigli kada je Splendid isključen, a testiranje smo nastavili sa ASCR opcijom na off kao i što uvek i radimo. Ponovićemo - gotovo svi testirani monitori prikazuju dosta grešaka na gradijentima kada su aktivni sistemi za “poboljšanje” boja, dinamičko osvetljenje i slični “filteri”, ali u čistom modu i kada se kontrast namesti tako da nije prenaglašen - gradijenti bi trebalo da budu glatki i bez banding efekata. Na test primerku ASUS MS236H monitora smo uspeli da postignemo čistu sliku, što nam nije do kraja uspelo na većem MS246H modelu, na kome opet, ruku na srce, nisu bili preterano izraženi. Osvetljenje je gotovo idealno ravnomerno, a test najsvetlije bele otkriva veoma dobru uniformnost koja je krasila i pomenuti testirani MS Designo model. Kontrast je, za divno čudo, u startu podešen prilično umereno, pa preporučujemo da ga postavite na nekih 75 do 80%. Već preko 82%, kontrast postaje prenaglašen, pa ako želite da vam monitor prikaže sve boje koje panel i elektronika to realno i mogu, preporučujemo da ga podesite prema nekom od programa za testiranje LCD monitora. Slika nije previše svetla, ni kada je osvetljenje postavljeno na 85%, a ni tada nećete narušiti solidnu dinamiku koju je ovaj TN film monitor sposoban da prikaže, kao ni reprodukciju duboko-crne. Statički kontrast je, zaključujemo, sasvim dobar – slika ne šljašti, ali je to u ovom slučaju dobro, jer je premaz na ekranu takav da previše (digitalnog) kontrasta ne izgleda dobro van prodavnica.
Kao što smo gore već nagovestili, ASUS Designo MS236H je prošao veoma dobro na testu crne, iako smo viđali i za nešto bolje deep black reprodukcije na TN ekranima. Ponovo imamo utisak da je MS236H i ovde za jednu malu nijansu bolji od MS246H. Naravno, potrebno je imati u vidu i to da je kućište ovih monitora prilično tanko, pa su MS Designo monitori po tome što prikazuju kada su kontrast, dinamika i osvetljenje u pitanju, u samom vrhu. Probijanja pozadinskog osvetljenja, nažalost, ponovo ima, ali opet nešto manje u odnosu na MS246H. Vertikalni vidljivi ugao je solidan i u rangu onoga što smo očekivali, što važi i za generalno nešto bolji horizontalni vidljivi ugao. Ove mane nisu izražene u tolikoj meri da bi morali da se zabrinete, jer se većina kupaca već navikla na ono što TN tehnologija može da pruži, a kao što smo pomenuli, dinamički opseg je veoma dobar, pa se i u tamnijim, ali i svetlijim delovima sive, suptilni detalji najčešće razaznaju i u testovima, a i u realnom radu, recimo, prilikom gledanja tamnih scena u filmovima. Gradijent sive nam nije otkrio veće kolorne aberacije. Kada je odziv u pitanju, možemo ipak reći da kašnjenja u brzim igrama koje nemaju post-processing efekte nema, a nema ni loših artifakta prilikom gledanja filmova standardne definicije.


Nema sumnje da je ASUS MS236H monitor više klase, iako je njegova cena bolja od one koja je važila za neprimetno veći MS246H tokom kraja prošle godine. Kvalitet slike koju nudi je veoma dobar, a ako vam je uz sve to bitno i kako vaš radni ili životni prostor izgleda, ako ste esteta po prirodi ili želite da impresionirate klijentelu koja dolazi u vaše kancelarije, smatramo da će MS Designo biti pun pogodak za današnje enterijere koji su, kao po pravilu, svetli i odišu minimalizmom. Ponovimo još jednom i da će najveći broj korisnika biti veoma zadovoljan i onim što MS236H prikazuje na ekranu, odnosno, da budemo precizniji - time kako to prikazuje. Kako je manji brat nešto bolji od većeg MS246 modela, ali je od njega i jeftiniji, smatramo da ovoga puta zaslužuje našu preporuku...

Prednosti:

* Dizajn
* Kvalitet izrade
* Dobar statički kontrast
* Uniformnost
* Solidna reprodukcija crne
* Dobar prikaz boja
* Odziv

Mane:

* Pozadinsko osvetljenje je ponovo moglo biti malo bolje
* Ergonomija

Mobilnost, male dimenzije i masa, isplativost, dileme oko hardvera, brige oko broja podržanih portova i/ili rezolucije ekrana...danas to sve ostavljamo po strani, to nas ne zanima. Danas vam predstavljamo notebook koji je došao da se nametne kao lider po performansama, namenjen korisnicima koji upravo to cene.
Godinu dana i nešto malo više nakon dolaska "Nehalem" procesorske arhitekture na desktop platformu, ista je modifikovana i za mobilno tržište i lansirana na istom. Radi se o više procesora koji se baziraju na trenutno najbržoj procesorskoj arhitekturi, a u startu se pojavilo nekoliko modela sa njima. To je omogućilo kreiranje izuzetno brzih notebook-ova, koji se apsolutno nemaju čega libiti i u obračunu sa desktopovima, kojima staju na crtu podignutog garda i bez imalo respekta, svesni svojih kvaliteta i aduta. Sada je, međutim, vreme za maksimalno “guranje” te tehnologije, pa ćemo u narednom periodu videti veliki broj laptopova baziranih na PM55 Express čipsetu, koji čini osnovu novih sistema. Na vrhu liste mobilnih procesora nalaze se Core i7 modeli, a jedan od takvih se nalazi i u notebook-u koji vam ovom prilikom predstavljamo.
Sa Core i7 procesorima u laptopovima smo se susreli i ranije, ali sada imamo svetsku premijeru još jednog bitnog čipa, podjednako važnog za kategoriju gejming računara, ako ne i važnijeg – radi se o ATI Mobility Radeon HD 5870 grafičkom čipu, najsnažnijem grafičkom čipu današnjice za mobilni računar, koji pride donosi i podršku za nove tehnologije kao što je DirectX 11. Jednostavno, najsnažnija grafika koja je dostupna tržištu. Dodajte tome brze 7200 rpm diskove, 8 GB “pamćenja”, te ekstravagantan i robustan dizajn praćen brojnim unapređenjima, “potpunu visoku definiciju” ekrana, “ultimativnu” verziju poslednjih “prozora”, pa ćete svejedno imati pred sobom samo deo onoga što G73J nudi. Postojaće i slabije verzije sa manje memorije, slabijim procesorima i grafičkim čipovima, sporijim hard diskovima, ali vi, naši dragi čitaoci, dobro znate ko smo i da nam ipak tu jezivu žudnju ipak i dalje izazivaju hardverski najsnažniji računari. U skladu sa našom reputacijom, imamo tu čast i priliku da prvi u Srbiji ekskluzivno predstavimo najsnažniji notebook koji postoji u ovom trenutku! Upoznajmo se sa ASUS G73J notebook računarom.
Pakovanje kao pakovanje, kartonsko, stilizovano, lepo dizajnirano. Ono što nam je problem jeste što znamo šta je unutra, pa se jedva suzdržavamo da ga načisto ne iskidamo kako bismo što pre došli do mašine. Kako je laptop deo G serije, odnosno Republic of Gamers familije proizvoda, to je na pakovanju jasno naznačeno. Moramo reći da se laptop koji je bio kod nas još uvek vodi kao sempl, što znači da ne bi trebalo da bude iznenađenja ako se sadržaj pakovanja bude menjao (čitati, dopunio nečim). Naš model je došao sa pregršt strujnih kablova (za evropske i ostale sisteme), te ogromnim adapterom koji je verovatno najmasivniji (ili makar jedan od dva ili tri najmasivnija) koji smo do sada imali prilike da vidimo. Ništa čudno, predatora treba nahraniti. Ko to ne želi, na raspolaganju su mu krhki biljojedi kada bira svog kućnog ljubimca.
ASUS je dizajn koncept bazirao na čuvenom američkom avionu F-117A, poznatom po svojom nadimku "Stealth", odnosno "Nevidljivi" (Buđanovci šalju svoj pozdrav!). Inspirisan savremenom tehnologijom, potrebom za tišinom i razornom moći, novi G73J predstavlja pridošlicu u Republic of Gamers seriju proizvoda, namenjenu igračima, overklokerima i entuzijastima. Nismo “overklokerima” rekli po navici, već i zbog konkretnog proizvoda, ali o tome u daljem tekstu. Računar je jednostavno – prelep! ASUS je poslušao komentare zajednice, koja je dala svoje sugestije, te uklonio sve glossy površine sa inicijalne verzije, ostavivši tako vrhunski spoj tvrde, ojačane plastike, gumiranih površina i materijala za koje vam, iskreni da budemo, nismo ni u stanju potvrditi o čemu se tačno radi. Ono što znamo je da je sve spojeno vrhunski, kako u smislu toga kako deluje kao celina, tako i u smislu da su sami spojevi napravljeni besprekorno.
Notebook-om dominiraju crna i (vrlo) tamno siva boja. Na gornjem delu se nalazi ASUS simbol, zajedno sa utisnutim RoG logotipom. Ovaj put – nema nikakvih šljaštećih LED-ova, možda upravo da bi se održao Stealth imidž, što autor može samo da pozdravi. Svuda su prisutne zakošene površine kako se ide prema ivicama. Zadnji deo je prilično “podebljan”. Za to postoje vrlo adekvatni razlozi, a najkraće ih je opisati pod zajedničkom stavkom – adekvatno hlađenje! Nemojmo zaboraviti da notebook raspolaže najbržim procesorom, najbržim grafičkim čipom, sa dva diska koji se vrte na 7200 obrtaja u minutu, što sve generiše pozamašnu količinu toplote. Stoga je ASUS u zadnjem delu implementirao dva velika kulera, koji izbacuju vazduh iza, preko jasno uočljivih otvora, koji deluju poput usisnika motora. O efikasnosti hlađenja ćemo naknadno, ali moramo reći već sada da je posao sa te strane sjajno obavljen! Napred su smešteni diskretni indikatori rada, a ako bismo već morali da tim prokletim mikroskopom nađemo neku primedbu, to bi moglo biti odsustvo mehanizma za pričvršćivanje poklopca, imajući u vidu pozamašne dimenzije računara i masu ekrana. Sa leve strane su smešteni, redom: LAN konekor, USB port, DVD pisač, još jedan USB port, kao i audio priključci. Naspram njih, sa desne strane su priključak za strujni adapter, VGA i HDMI izlazi, još dva USB porta, kao i čitač memorijskih kartica. Interesantno je primetiti da su svi oni smešteni u “drugoj polovini” bočne strane, naslonjenu na zadnji deo. Razlog zašto je veći deo prazan? Naravno, tu treba da se nalazi miš, sprava koju će igrači intenzivno koristiti, te tu ne treba ništa zagušivati dodatnim konektorima. Stoga upućujemo dodatne pohvale za ASUS, koji je mislio i na tu “sitnicu”.
U unutrašnjosti zatičemo jednostavno predivan prizor! Velike površine naslona za dlanove, koji se uspinju kako se ide prema zadnjem delu, takođe zakošene površine koje dodatno pomažu ergonomiji i naslanjanju na dlanove, čiklet tastatura zajedno sa sve numeričkim delom, veliki tačped (sa multitač podrškom, dabome) i zvučnici iznad tastature, koji su svi dizajnerski perfektno usklađeni. Čisto, pregledno, savršeno! U gornjem desnom uglu se nalazi taster za paljenje, a u gornjem levom još nekoliko tastera, koji služe za isključivanje ono malo “svetala” na laptopu, ali i za – overklokovanje! I to, u ovom slučaju, ne samo centralnog procesora, ali o tome nešto kasnije. Ekran je oivičen frejmom tamno sive/crne boje. Ispod njega je ASUS simbol, a iznad njega web kamera sa mikrofonom.


Kao što smo već spomenuli hardversku osnovu računara čini kombinacija PM55 Express čipseta i Intel Core i7 720QM procesora. Čipset je dizajniran tako da omogući slične funkcije koje omogućava desktop pandan P55, sa kojim se pojavio gotovo paralelno. Sa procesorom smo se već sreli, ali to ne menja naše ushićenje, imajući u vidu da se radi o najbržem procesoru koji je dizajniran za potrebe mobilnog tržišta. Pođimo od osnovnih informacija. Core i7 720QM radi na 1,6 GHz. Ako vam se ovo čini kao malo, varate se, iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, performanse ne moraju zavisiti od radnog takta. Drugo, Nehalem procesori (arhitektura na kojoj se baziraju svi modeli koji nose oznaku Core iX, bez obzira da li su namenjeni desktop ili laptop tržištu) podržavaju Turbo Boost tehnologiju. Radi se o, najprostije rečeno, automatskom povećavanju radnog takta u slučajevima kada ne postoji potreba za simultanim obrađivanjem više aplikacija, već je jedno jezgro dovoljno da obavi sav posao. Tada se ostala jezgra isključe i poveća radna frekvenca onog koje je aktivno. U konkretnom slučaju, na ovaj način se maksimalno može doći do 2,8 GHz! Procesor je četvorojezgaran, ali podržava Hyper-Threading, tako da može obrađivati do osam thread-ova simultano. Ima 6 MB Smart Cache memorije, 774 miliona tranzistora, izrađuje se u 45-nanometarskom proizvodnom procesu, a njegova termalna disipacija je deklarisana na 45 W, što je poprilično za mobilno tržište. Stoga je u startu jasno da je i po tom kriterijumu namenjen prevashodno masivnijim računarima, sa dobrim hlađenjem, gde postoji potreba za visokim nivoom performansi. U budućnost će se svakako nastaviti forsiranje multijezgarnog pristupa na svim poljima, i tu nema nikakve sumnje. Možda tromo, možda sporo, možda ne toliko efikasno – ali sav softver nezadrživo ide u pomenutom pravcu.
ASUS je G73J opremio sa čak 8 GB DDR3 memorije! Kao što i sami znate, ukoliko se želi iskoristiti maksimalna količina memorije, potreban je 64-bitni operativni sistem. U konkretnom slučaju, i to je “sređeno”, pa tako računar pokreće Windows 7 Ultimate u 64-bitnom izdanju. Grafička karta je posebna poslastica. Radi se o prvom i – koliko je nama poznatom – za sada jedinom računaru koji raspolaže ATI Mobility Radeon HD 5870 grafičkom kartom! Iako ova karta nije ista onoj na desktop platformi po karakteristikama, radi se o najbržoj karti za mobilno tržište, tek izašlom modelu čiji se konkurent ni ne nazire ni na srednje i duže staze. Karta koristi čak 1 GB sopstvene GDDR5 memorije! Ova karta visoke klase donosi DirectX 11 i Shader Model 5.0 podršku notebook računarima, a po performansama je više nego dovoljna da se “uhvati u koštac” sa najzahtevnijim igrama današnjice i u Full HD rezoluciji! Raspolaže sa 800 unificiranih šejdera, 128-bitnim memorijskim interfejsom, kao i radnim taktovima jezgra i memorije od 700 MHz i 4000 MHz. Sam čim se izrađuje u 40-nanometarskoj tehnologiji, a troši za laptopove teško zamislivih 60 W! Toliko ne troše ni mnogi laptopovi u celini. Jedva čekamo da vidimo kako će se karta pokazati u praksi, odnosno da li će pregrevanje i buka biti problem. Već sada je jasno da će od toga zavisiti da li ćemo laptop smatrati najboljim na svetu, ili samo zanimljivim demonstratorom tehnološke nadmoći, koji nije preterano pogodan za korisnike, zar ne?

Još jedan mesec je iza nas, a mi smo testirali još bar jednu novu grafičku karticu iz ATI-jeve „nove“ HD5000 familije Radeon kartica. Kažemo „bar još jednu“ jer o nekim novim modelima ne smemo da pričamo, a već je i nama počelo da se vrti u glavi od kombinacije brojeva koje postoje u oznakama novih modela. Uzmimo za primer samo neparne brojeve 5 i 7, pa ćemo videti koliko je modela već predstavljeno, a koliko će ih tek doći na tržište - HD5750, HD5770, HD5570, svaki sa 512 ili 1024MB memorije, neki sa GDDR5, a neki sa GDDR3 čipovima... Ako još znamo da postoje i modeli iz serija 5400, 5500 (koje upravo testiramo), 5600 i 5800, kao i da nam uskoro stiže i modelu iz nižeg dela najviše klase (HD5830 ipak nije bio samo “glasina”), jasno je zbog čega se i nama vrti u glavi i zbog čega će nekim prodavci u IT shop-ovima početi da razmišljaju o promeni profesije. Šalu na stranu, na testu nam je, ovoga puta kartica iz srednje klase – Radeon HD5750, koji je stigao nakon najjačih verzija sa jednim čipom (HD5800 serija) i dva GPU-a (HD5970), ali i nakon modela iz niže klase (HD5650 i HD5670), od kojih smo neke već i predstavili. AMD se sada obraća igračima koji mogu da odvoje oko 120-140 evra za video karticu i želi da im pruži najviše za uložen novac. Ako ste već preskočili ovaj deo teksta i pogledali samo karticu, a ona vam deluje previše majušno za nešto što će “voziti” Crysis, setite se koliko je proces za proizvodnju čipova napredovao – kartica koju smo jedva držali u rukama, samo pre nekoliko godina, a koja je imala dva Radeon GPU-a, daje niže performanse i u teoriji, a i u praksi, od Radeona HD5750, koji praktično “staje u džep”.


Osim što se radi o modernom grafičkom akceleratoru koji nudi i respektabilne 3D performanse, činjenica da je to još uvek Radeon HD5000 garantuje nam i da je u pitanju fenomenalan video akcelerator za kućni PC ili home multimedia sistem. Podrška za DirectX 11 je dosta konkretna i bitna prednost Radeon akceleratora nove generacije, jer ovaj API konačno uvodi i definiše nove standarde za programiranje aplikacija koje se izvršavaju uz pomoć grafičkog procesora. Tu, naravno, mislimo, pre svega na DirectCompute 11. Da li će NVIDIA sa podrškom za C+ i novi CUDA standard uspeti da prodrma ovo tržište – ostaje da se vidi. Programeri će na kraju – reći svoje.

Ako je već predstavljeni AMD Radeon HD5670 najpristupačnija DirectX 11 kartica koju možete kupiti, onda bi Radeon HD5750 trebalo da ponudi najbolji odnos cene i performansi. Svakako, trebalo bi uzeti u obzir i to što nova kartica podržava i DX11 i neke druge nove tehnologije, jer je jasno da, kada stigne u radnje, HD5750 neće biti povoljniji od Radeona HD4870, koji će mu, pod uslovom da ga nađete u slobodnoj prodaji, biti nekakav konkurent – najpre jer očekujemo da je brži u najvećem broju realnih scenarija. Pravi tržišni konkurent bi tek na proleće trebalo da bude dostupan sa svojim DX11 pulenom, u početku prisutnom samo u najvišoj klasi, a to onda znači da će “derivati” stići još kasnije. Kada će NVIDIA imati pravi odgovor na Radeon HD5670 ili HD5770 ostaje da se vidi, ali naša procena kaže se to neće desiti pre sredine letnjeg perioda – a znamo da ni AMD ne sedi skrštenih ruku. U ovoj kompaniji su i dalje fokusirani uglavnom na gaming i nedavno predstavljen Radeon HD5770 je svakako poslužio da se DirectX 11 spusti “u mase”, a to je osnovni preduslov da izdavači konačno na tržište puste prve igre koje koriste benefite nove verzije Microsoft-ovog “igračkog” API-ja.

Acer je krenuo da konkuriše velikom dvojcu na tržištu desktop monitora, kompanijama Samsung i LG modelom koji se diči podatkom da je u pitanju najtanji monitor na tržištu, sa postoljem od aluminijuma, zvučnicima i Full HD rezolucijom. Osim toga, tu je i standardnih 2 ms za brzinu odziva, dva HDMI video ulaza, zvučnici i fantastičnih 8.000.000 : 1 za odnos kontrasta. Ipak, radi se o TN-Film baziranom modelu, koji ne košta previše.


Već smo više puta pisali o tome koliko je dizajn proizvoda, a posebno LCD monitora bitan za nastup na tržištu, jer se i monitori prodaju najlakše uz atraktivan dizajn i "napumpanu" specifikaciju, a ako je uz to i tanak i poseduje LED pozadinsko osvetljenje, prodavci neće imati mnogo problema, čak i uz nešto višu cenu. Svakako, dobar deo kupaca se odlučuje prema ceni, dijagonali, a sami proizvođači trude da izbace nove modele i zato se osim cenama, za veći tržišni udeo bore i dizajnom, ako gotovo ničim više. Tehnologija koju čine monitori svakako ne napreduje onom brzinom kojom nam stižu novi grafički čipovi ili procesori, pa kao i u slučaju hard diskova, zaista nove tehnologije stižu u proseku tek svake druge ili čak treće godine. Noviteti koji kucaju na vrata su LED BLU (back light unit), što EGDE LED monitori, kakvi su jeftiniji „LED“ modeli danas, zapravo i nisu. Međutim, i pravi LED BLU će uskoro postati nešto na šta ćemo se navići, nakon čega ćemo, verovatno, čekati prve prave 3D monitore (u prvi mah, za njih će biti potrebne naočare, a zatim će na red doći i 3D monitori koji se gledaju „golim okom“). Ali, da se vratimo u sadašnjost, u kojoj pravim novinama ne smatramo povećanje dinamičkog kontrasta, koje ne bismo podveli ni pod „evolutivnim poboljšanjima“, već nešto što će zaista podići kvalitet prikaza. U slučaju jeftinijih TFT monitora, to su bolji vidljivi uglovi, realniji prikaz boja i širi kolorni opseg. Međutim, tu je i rezolucija, koja u slučaju TFT monitora za desktop računare nije značajnije napredovala već nekoliko godina unazad. Kada su monitori integrisani na notebookove u pitanju, sa jedne strane, oni su neko vreme u prednosti u odnosu na desktop braću, ali ih ipak nisu dostigli kada je kontrast u pitanju, a utisak svakako kvare razni glare premazi koje proizvođači prenosnih računara danas ne izostavljaju čak i na modelima koji bi trebalo da su namenjeni grafičkim i DTP, odnosno CAD profesionalcima.
Aspekt od 16:9 je nešto bolji za pregled filmova, koji su često snimani sa istim aspektom 1.78 AR (to je zapravo 16:9), što važi i za nove serije, ali filmofili dobro znaju da se u visokoj Holivudskoj produkciji koristi još širi aspekt – 2.39AR, što znači da će i na ovim monitorima još uvek postojati dve crne linije – iznad i ispod slike. Istina, linije će biti znatno tanje nego u slučaju standardnih wide monitora, a o 4:3 ili 5:4 primercima da i ne pričamo. Kada je igranje u pitanju, ako imate Xbox360 ili PlayStation 3, ne treba da brinete, jer je odnos stranica kod ovakvih monitora isti kao i kod LCD televizora i plazma uređaja. Za igranje novijih PC igara, takođe, ne može biti većih problema, jer svi podržavaju i novu wide rezoluciju. Kompanija Acer je na tržištu već 18 meseci prisutna sa vrlo atraktivnim modelima koji nude baš ovaj odnos stranica, ali i veliki broj piksela na umerenim dijagonalama, a sve po vrlo, vrlo atraktivnim cenama. Zapravo, u odnosu cene i kvaliteta (sa akcentom na obe stavke), Acer je u mnogim stvarima i nadmašio čuveni Samsung, a pogotovo LG, koji i dalje imaju legendarnu prepoznatljivost brenda i fenomenalan dizajn. Međutim, još uvek nije bilo modela koji se mogu podičiti i fantastičnim dizajnom, koji bi ih, uz još neke dodatke i "poboljšanje" specifikacije (i cenu) smestio u višu klasi. Sve do trenutka kada se pojavio model S243HL LCD monitor, sa svojih 15mm "debljine".
Acer S243HL je i na prvi i na drugi pogled izgleda prilično impresivno. Zapravo, ovako prijatno se nismo iznenadili ni kada smo gledali čuveni Samsung 971P ili prvi Fashion Slim LCD iz kompanije LG. Moderno, kvalitetno, tanko, krajnje elegantno - prvi su epiteti koji nam padaju na pamet. LED (light emitting diode) tehnologija omogućava da kućište panela bude ovako tanko, te da se u njega smesti i pozadinsko osvetljenje (koje je zapravo "na ivicama"), ali i difuzor i sama TN matrica. Okvir oko ekrana je načinjen od metalizirane plastike, pa sve izgleda kao da je od aluminijuma. Dizajn nije minimalistički u to meri u kojoj su Apple Cinema Display monitori, ali deluje jednako elegantno i kvalitetno, što je priličan kompliment za bukvalno sve proizvođače monitora za PC računare. Monitor ima tilt postolje od aluminijuma koje je prilično posebno po dizajnu, ali i činjenicu da je, gledano spreda, izmešteno u desno i to za dve trećine "širine". Naravno, samo dno postolja je dovoljno široko i masivno da cela L-konstrukcija bude dovoljno stabilna. Tasteri koji su praktično touch-sensitive, jer se aktiviraju na toplotu sa vrhova vaših prstiju nisu neka novina, ali je prilično lepo to što osvetljavaju drugi, crni deo postolja, diskretnom iluminacijom. Broj tastera nije mali: power, contrast, brightness i OSD su smešteni sa prednje strane postolja, vertikalno, dok su sa druge strane postolja audio i video konektori: 2 x HDMI i jedan D-Sub VGA, te audio ulaz i USB priključak. Ako vam je čudno to što nema DVI konektora, mi ćemo napomenuti da za njega prosto nije bilo mesta, ali je Acer u pakovanje dodao jedan DVI-HDMI adapter, što je jako lep gest! Ipak, nedostaje i to što ne postoji audio izlaz, jer ako na monitor dovedete sliku putem HDMI kabla sa neke od konzola (PS3, Xbox360), slabašni integrisani zvučnici su sve što vam je na raspolaganju. Nema mesta da izbacite zvuk na slušalice ili jači set zvučnika! To je priličan propust, bar prema našem kriterijumu. Naponski ispravljač je svakako eksterni, a celokupan kvalitet izrade je konstrukcijski veoma dobar, što važi i za završnu obradu i to u svakom smislu. Istina, plastična površina iza panela ovog izuzetno tankog monitora može da se ugiba, ali je to i normalno, jer on nije načinjen od titanijuma, niti je bespotrebno ojačavan iznutra, što bi samo povećalo njegovu debljinu. Uostalom, zbog čega bi ste ga pritiskali i da li to radite na notebook-ovima?

MSI je prošle i pretprošle godine upravo G serijom notebook računara pokazao raskošan potencijal, ali i sposobnost prilagođavanja i menjanja.
MSI, objektivno, do pre samo koju godinu, nije toliko prepoznatljiv po nekim ekskluzivnim modelima, koliko po veoma solidnom odnosu uloženog i dobijenog, posebno u donjoj klasi proizvoda, i posebno na našem tržištu. Iako to naizgled ne deluje tako, svako ko želi da ozbiljnije uđe u višu klasu nekih proizvoda mora daleko više da se potrudi, pa je takav slučaj i sa notebook računarima. Naizgled je tržište sve zgusnutije i natrpanije što se više ide prema nižim klasama, ali postoje drugi faktori koji doprinose težini i naporu koji se mora uložiti da bi se postigao uspeh i obezbedilo ostvarivo prisustvo u višim klasama notebook-ova, gde su korisnici po prirodi stvari zahtevniji, probirljiviji, pa zašto ne reći – i često bolje informisani i znaju šta hoće.
Posebno je takav slučaj sa gaming kategorijom računara, koja je usmerena prema jednoj od najzahtevnijih ciljnih grupacija. Igrači hoće brze, efikasne računare, katkad i ekstravagantno dizajnirane. Upravo tu grupaciju smelo cilja MSI svojom novom serijom laptopova – G serijom, gde oznaka G asocira na gaming, što jasno ukazuje kome su ovi uređaji namenjeni. Kompanija puno radi na izmeni brenda i percepcije svog imena u očima kupaca, te stoga ne čudi da puno pažnje poklanja upravo klasi koja je možda i najprestižnija, ali i u kojoj verovatno ima i najviše mesta za ambiciozne proizvođače u ovom trenutku. To je svakako veliki izazov za MSI, a nama ostaje da posmatramo kako će kompanija odgovoriti na njega. Svakodnevna globalna pojeftinjenja hardvera su svakako omogućila postojanje vrlo snažnih igračkih notebook-ova. Dajte laptop da se igramo.


GX720 je baziran na novoj Intel platformi. Radi se o Core procesorima u mobilnoj varijanti i pratećim PM55 čipsetovima. Konkretno, GT740X pogoni Intel Core i7 720QM procesor. Sa procesorom smo se već sreli, ali to ne menja naše ushićenje, imajući u vidu da se radi o najbržem procesoru koji je dizajniran za potrebe mobilnog tržišta. Core i7 720QM radi na 1,6 GHz. Ako vam se ovo čini kao malo, varate se, iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, performanse ne moraju zavisiti od radnog takta. Drugo, Nehalem procesori (arhitektura na kojoj se baziraju svi modeli koji nose oznaku Core iX, bez obzira da li su namenjeni desktop ili laptop tržištu) podržavaju Turbo Boost tehnologiju. Radi se o, najprostije rečeno, automatskom povećavanju radnog takta u slučajevima kada ne postoji potreba za simultanim obrađivanjem više aplikacija, već je jedno jezgro dovoljno da obavi sav posao. Tada se ostala jezgra isključe i poveća radna frekvenca onog koje je aktivno. U konkretnom slučaju, na ovaj način se maksimalno može doći do 2,8 GHz! Procesor je četvorojezgaran, ali podržava Hyper-Threading, tako da može obrađivati do osam thread-ova simultano.
Ima 6 MB Smart Cache memorije, 774 miliona tranzistora, izrađuje se u 45-nanometarskom proizvodnom procesu, a njegova termalna disipacija je deklarisana na 45 W, što je poprilično za mobilno tržište. Stoga je u startu jasno da je i po tom kriterijumu namenjen prevashodno masivnijim računarima, sa dobrim hlađenjem, gde postoji potreba za visokim nivoom performansi.
MSI je GT740X opremio sa 4 GB DDR3 memorije. Kao što i sami znate, ukoliko se želi iskoristiti maksimalna količina memorije, potreban je 64-bitni operativni sistem. U konkretnom slučaju, međutim, laptop stiže bez ikakvog operativnog sistema, te stoga gore navedena sugestija o korišćenju 64-bitnog OS-a dobija posebnu težinu. Grafička karta stiže iz kompanije Nvidia. Radi se o GeForce GTS 250M grafičkoj karti, poslednjem “kriku mode” u Nvidia ponudi. Ona se bazira na GT215 čipu, raspolaže sa 96 unificiranih šejdera, 1 GB sopstvene GDDR3 memorije. Čip se izrađuje u 40-nanometarskoj izradi, podržava DirectX 10.1 i Shader Model 4.1 tehnologije, i ima termalnu disipaciju od 28 W. Radni taktovi grafičkog jezgra, šejdera i memorije iznose 500, 1250 i 1600 MHz, respektivno. Raspolaže 128-bitnim memorijskim interfejsom.
Računar poseduje 17-inčni ekran, radne rezolucije 1680 x 1050 piksela. MSI reklamira ACV (Amazing Crystal Vision) tehnologiju, kao jednu u nizu tehnologija kojima se diče proizvođači notebook-ova, a koja se manifestuje glossy ekranom sa refleksijom. Hard disk stiže iz kompanije Seagate, a ovaj Momentus se vrti na 7200 obrtaja u minut, baš kao i desktop diskovi! Osim toga, raspolaže sa natprosečnom količinom keša za mobilni disk od 16 MB. Sam disk ima SATA interfejs i kapacitet od 500 GB. DVD pisač je standardan deo konfiguracijeVrlo bogate opcije konektivnosti karakterišu ovaj računar. Od bežičnih tehnologija, tu su Wi-Fi sa podrškom za Draft N standard, kao i Bluetooth. Tu su četiri USB 2.0 porta, eSATA (jedan port je eSATA/USB combo), FireWire, HDMI i VGA izlazi. Uz 4-in-1 čitač kartica, GigabitLAN i modem, pri čemu ova poslednja stavka odavno više nije na spisku mnogih proizvođača. Uz sve to, težina nije puno veća od tipične petnaestice i iznosi oko 3.2 kilograma.

MSI GT740X;

LCD - 17", 1680 x 1050
Procesor - Intel Core i7 720QM, 1,60 GHz
Grafika - Nvidia GeForce 250M, 1 GB
Sistemska memorija - 4 GB DDR3
Hard disk - 500 GB (Seagate, 7200 RPM, 16 MB keš, SATA)
Optički uređaj - DVD RW
Mreže, povezivanja - Gigabit Ethernet, WiFi 802.11n, Bluetooth 2.0+EDR
Konekcije, portovi, razno - (3+1) x USB 2.0, eSATA/USB combo port, VGA izlaz, HDMI izlaz, ExpressCard, FireWire, LAN konektor, 4-u-1 čitač kartica, modem, audio konektori, web kamera
Operativni sistem - Bez operativnog sistema
Masa - 3,2 kg
Dimenzije - 395 x 278 x 33~39.5 mm
Cena - 1399 e
Garancija - 2 godine (1 godina garancije na bateriju)

Računar je izrađen od brušenog aluminijuma, ponovo u specifičnoj kombinaciji crvene i crne boje, koja u praksi deluje vrlo lepo, daleko lepše nego na slikama koje smo videli, posebno imajući u vidu ciljnu grupu. Jarko crvena boja je prilično agresivna, ali sasvim adekvatno i sa merom upotrebljena. Posebno nam se dopada izostavljanje brojnih “šljaštećih” elemenata kada je računar uključen i smatramo da je ovakvo rešenje sa naglašenim bojama daleko elegantnije od ubacivanja kojekakvih LE dioda zelenih, plavih, crvenih i ostalih boja. Naravno, sto ljudi sto ćudi, ne mora da znači da će svi deliti naše mišljenje, ali ono je takvo kakvo je. Što se kvaliteta izrade tiče, on vas neće oboriti sa nogu kao kod nekih skupljih uređaja, ali je sasvim solidan i primeren cenovnom razredu.

Od momenata kada su se na tržištu pojavili prvi dual-core
procesori, postalo je jasno da će se upravo u tom pravcu kretati razvoj
budućih modela. Multiplikacija broja jezgara, odnosno broja thread-ova
koje procesor može istovremeno da obavlja je način da se povećaju
performanse procesora, a da se pri tome ne mora ići na viši radni takt
ili unapređenja u arhitekturi. Tako smo od dual-core procesora
veoma brzo stigli do quad-core modela koji su danas najviše i
aktuelni, pored klasičnih dual-core ili tripple-core
varijanti. Naravno, da bi se mogućnosti procesora sa više jezgra mogle
maksimalno iskoristiti, neophodno je da i sam softver bude na
odgovarajući način optimizovan i prilagođen za multi-threading.
Kao i uvek kada je razvoj softvera u pitanju, ovo prilagođavanje je
išlo dosta sporo, da bi se tek tokom poslednjih godinu dana stiglo to
toga da većina novih verzija popularnih aplikacija ume da prepozna i
iskoristi mogućnosti procesora sa više jezgara. Pored toga, čak su i
igre počele da koriste ove mogućnosti procesora, što je veoma bitna
stavka, jer je gaming jedna od stvari koja vuče celu IT
industriju napred. Ipak, i pored činjenice da je sve više softvera koji
na bolji ili lošiji način podržava multi-threading,
realno je da veoma mali broj korisnika računara pri svom uobičajenom
radu iskorišćava pun potencijal svog računara. Za veliki broj prosečnih
korisnika, klasični dual-core procesori su sasvim dovoljni i
sve preko toga im jednostavno nije potrebno.
Sa druge strane, uvek postoji kategorija korisnika kojima
performanse nikada nisu dovoljno dobre i uvek može brže, a to su ljudi
koji se profesionalno bave 3D modelingom, animacijom, video montažom i
sličnim poslovima kod kojih je brzina računara uvek bila od vitalnog
značaja. Upravo za ovaj tip korisnika Intel nudi ubedljivo najbolje
rešenje i to već duže vreme sa svojim Core i7 procesorima koji u high-end
segmentu nemaju konkurenciju. Međutim, upravo ta konkurencija je
prošle godine na serverskom tržištu pustila u prodaju procesor sa šest
jezgara, a uskoro se sprema da to isto učini na za desktop
tržište. Ovo je bio dovoljan znak za Intel da lagano predstavi svoj
šestojezgarni procesor i time neutrališe eventualne pokušaja da se AMD
umeša u neku borbu za prevlast na high-end segmentu tržišta.
AMD svoj procesor još nije predstavio, ali zato je Intel-ovo rešenje
već pred nama, te imamo zadovoljstvo da testiramo prvi six-core
procesor za desktop tržište.Procesor na testu – Intel Core i7 980X
Prvi detalji vezani za Intel 6-core procesore su počeli da se
pojavljuju još krajem prošle godine, čak su neki „confidential“
primerci počeli da stižu u ruke znatiželjnika koji su po hitnom
postupku hteli da isprobaju novi CPU. Ipak, u tom periodu bilo je
određenih problema oko kompatibilnosti sa matičnim pločama, nove
verzije BIOS-a još nisu bile dostupne, pa to tada nije sve radilo baš
kako treba. To nije sprečilo neke da odrade određene testove i to
prezentuju javnosti, ali na Intel-ovo upozorenje sve informacije o ovom
procesoru su bile pod embargom, sve do danas! Sama oznaka procesora je,
po inicijalnim informacijama, trebalo da bude Core i9, što je u nekoj
meri možda i zvučalo logično – Core i7 + još dva jezgra više je Core
i9. Ipak, od ovoga se odustalo, jer za Core i9 oznaku se čuva nešto
bolje što se očekuju u budućnosti.Tako novi six-core procesor nosi oznaku Core i7 980X,
što znači da nema nikakve specijalne oznake iako je u pitanju procesor
koji ima 50% više jezgara u odnosu na ostale Core i7 modele iz serije
9XX. Logično, veći broj jezgra povlači i veću količinu keš memorije,
naravno, ukoliko se osnove arhitekture ne menjaju. Tako Core i7 980X
predstavlja varijantu Westmere jezgra, što podrazumeva 32nm
proizvodni proces koji se već pokazao kao dobro unapređenje originalnog Nehalem
jezgra. Količina L3 keš memorije je porasla na ukupno 12 MB, a i dva
nova jezgra sa sobom donose svoju količinu L1 i L2 keš memorije.
Logično, sa povećanjem broja jezgara za još dva, povećan je ukupan broj
tranzistora, što automatski implicira i veću površinu jezgra. Tako
novi procesor ima čak 1.17 milijardi tranzistora naspram Bloomfield Core
i7 procesora koji 731 milion tranzistora. No, upravo zahvaljujući 32nm
procesu i Westmare jezgru Intel je u mogućnosti da gotovo na isti
prostor „napakuje“ xeha-core procesor čije celo jezgro nosi kodnu
oznaku Gulftown.

Part Number	BX80613I7980X
Naziv	Core i7-980X
Broj jezgara	6
Broj threadova	12
Smart Cache	12 MB
frekvencija	3.33 GHz
memorijski kontroler	Integrisan
HyperThreading	da
Socket	LGA1366
čipset	X58-Express
množilac	Unlocked (x25)
proizvodni proces	32 nm
veličina jezgra	248mm2
radni napon	0.80~1.375 Volts
TDP	130 Watts TDP

Core i7 980X Gulftown ima površinu od samo 248
kvadratnih milimetara, što je manje od Bloomfield quad-core
procesora koji ima površinu od 263 kvadratna milimetra. Iz ovih brojki
jasno se vidi koliko je veliki značaj ima Westmere 32nm
proizvodni proces koji je omogućio da ukupna cena proizvodnje ne bude
veća, a da se pri tome na wafer smesti isti broj six-core
procesora kao i ranije quad-core procesora. Pošto je Core
i7 980X Gulftown veoma sličnih dimenzija, i on se nalazi
ispod već klasičnog heatspreader-a tako da „na oko“ nema
nikakve razlike između prve generacije Core i7 procesora i novog Core
i7 980X Gulftown-a. Takođe, radni napon je ostao u istom
opsegu, a maksimalni dozvoljeni napon je 1.375 V.




Interesantno, Turbo mod nije nešto mnogo daleko od nominalnog radnog
takta od 3.33 GHz, već je maksimalna brzina u Turbo modu 3.46 GHz.
Dakle, samo jedan množilac više, što može zabrinuti one koji se
interesuju za overkloking. Ipak, pošto je u pitanju procesor koji
pripada Extreme Editon seriji neće biti ovih problema sa
overklokingom jer je množilac otključan. Ono što može više da zabrine
overklokere je neizbežno povećanje zagrevanja, jer se u procesoru sada
nalaze dva jezgra više. No, i pored toga Intel navodi da specifikacija
ista za Core i7 980X kao i za ranije Core i7 modele, što
podrazumeva TDP od 130W. Interesantno da Intel uz Core i7 980X
procesor isporučuje mnogo ozbiljniji kuler od svih ostalih standardnih
rešenja koji u upotrebi, a on nosi oznaku Intel DBX-B Advanced
Thermal Solution.
Reč je o veoma ozbiljnom i kvalitetnom kuleru koji pored odličnih
performansi na sebi ima prekidač koji omogućava izbor između tihog rada
i maksimalnog hlađenja. Naravno, ovo se još dodatno može regulisati
kroz BIOS matične ploče, ali je uvek dobra mogućnost kada se direktno
na kuleru može vršiti korekcija broja obrtaja ventilatora i na taj
način uticati na nivo nesnosne buke, ili sa druge strane, nivoa
hlađenja koji je u datom trenutku neophodan. Nadamo se da će Intel sa Core
i7 980X procesorom i u regularnoj prodaji u „box-u“ nuditi ovaj
veoma dobar kuler, jer je sigurno da bolje hlađenje prija novom
procesoru iako su termalne specifikacije ostale iste.

Iako postoje Radeon kartice koje u većini igara, u odnosu na uložen
novac, trenutno pružaju veći broj "frejmova po sekundi" od Radeon HD5750
i Radeon HD5770 modela, novi, moderniji akceleratori su ipak
popularniji izbor među kupcima širom sveta, a to važi i za naše tržište.
Pored podrške za DirectX 11, tu je i niža potrošnja, tiši rad i manje
zagrevanje. Za 120 ili 150 evra je možda bolje pazariti neki Radeon
HD4850 i HD4890 akcelerator, ako posmatrate samo čist FPS u nekim od
aktuelnih igara, ali one se mahom oslanjaju na Shader Model 3.0 ili
eventualno SM 4.0, pa je jasno da će doći i vreme kada će se moderniji
modeli isplatiti i u ovom smislu. S druge strane, pomenuti modeli HD5750
i HD5770, nisu toliko sporiji od prethodnika sa kojim ih sve vreme
poredimo, što je jasno svakome ko je čitao naše prethodne testove. Već
dokazano plodonosna “Sweet Spot” strategija kompanije AMD funkcioniše i
bolje nego što su u kompaniji mogli da očekuju, a PC računaru kao
igračkoj platformi se sve više zamera nedostatak zaista tehnički
naprednih igara, kakav je Crysis bio u vreme kada se, pre tri godine,
pojavio. Kao što je jedan naš kolega pametno zaključio, industrije PC
hardvera i PC igara su odvojene i funkcionišu mnogo nezavisnije - jedna
od druge, nego što to nama, konzumentima izgleda i deluje logično da
bude slučaj. Pa ipak, 3D i video kartice srednje i više klase se najviše
prodaju upravo zbog igranja igara, jer će i one koje pripadaju
entry level klasi biti dovoljno jake za reprodukciju HD video
materijala i akceleraciju prozora u Windows OS-u. Uskoro će, možda, GPU
biti naširoko korišten i u drugim "taskovima", a sve GP-GPU inicijative
još uvek nisu postigle da se čitava stvar dovoljno standardizuje i da
GPU bude češće upotrebljavan u "ne-grafičkim" operacijama. Izgleda da
ćemo morati da sačekamo da se Microsoft i Intel dogovore oko čitave
priče.
Kao što znamo, Intel je nedavno predstavio novu seriju
Core i3 i Core i5 procesora, koji na die-u imaju i dodatno
grafičko jezgro, koje je, kao i memorijski kontroler pre dve godine, sa
matične ploče, prebačeno "unutar" samog CPU-a. Iako je za današnje
pojmove slabašno, ovo grafičko jezgro bi moglo da postane dovoljno
konkurentno i, za nekoliko sezona, kada Intel osvoji, recimo, 0.18nm
proizvodni proces, može postati dovoljno snažno da obavlja GP-GPU
intenzivne taskove, koji će svakako postati još standardizovaniji kao
deo Windows 8 / DirectX 12 API platforme. Tako da je sasvim moguće je da
će se GPU naširoko koristiti od strane skoro svake aplikacije u
Windowsu tek onda kada postane deo CPU-a, što je prilično ironična
stvar.

Već smo predstavili gotovo kompletnu paletu AMD Radeon akceleratora,
(osim najnovije entry klase, čiji je review u
pripremi), počevši od najjačih modela sa jednim GPU-om (Cypress /
HD5800 serija), ali i dva GPU-a (Hemlock / HD5970), te modela iz niže
klase (Redwood / HD5650 i HD5670), sve do referentnih modela srednje
klase (Juniper / HD5700). Kako to obično biva, partneri kompanije AMD
kartice pošalju nešto kasnije, često sa drugačijim rashladnim
sistemima, koji su bolji jer su efikasniji i tiši. To, naravno, važi za
kartice srednje klase. Radeon HD5700 serija grafičkih akceleratora nudi
respektabilne i vrlo konkretne 3D performanse, činjenica da je to još
uvek Radeon HD5000 garantuje nam i da je u pitanju fenomenalan video
akcelerator za kućni PC ili home multimedia sistem. Podrška za
DirectX 11 je dosta konkretna i bitna prednost Radeon akceleratora
nove generacije, jer ovaj API konačno uvodi i definiše nove standarde
za programiranje aplikacija koje se izvršavaju uz pomoć grafičkog
procesora. Tu, naravno, mislimo, pre svega na DirectCompute 11, ali i
OpenCL. Konkurent Radeon HD5700 serije kartica još nije ni u najavi, a
NVIDIA je navodno izjavila i da ne planira da (u dogledno vreme)
predstavi naslednike GeForce GT2xx serije kartica, pravdajući se da je rebranding
stvar koju zahtevaju OEM partneri. Radeon HD5700 serija je
poslužila da se DirectX 11 spusti “u mase”, a činjenica je da će se
tokom godine pojaviti bar 15-ak konkretnih DX11 naslova.

Široki 19-inčni TFT monitori su upravo oni koji su pre nekoliko
godina "probili" led i koji su postali dostupn širokim narodnim masama.
Oni su bili razlog zbog koga su se i uz najjeftinije konfiguracije
konačno prestali kupovati 17” CRT monitori. Iako su danas i monitori
većih dijagonala prilično povoljni, određenim korisnicima nije potrebna
veća radna površina, niti rezolucija, a iako imaju ograničen budžet
(ili prostor) nije im baš do kupovine bilo kakvog monitora, bez obzira
na to što je danas razlika u kvalitetu realno veoma mala, čak iako
posmatramo najjeftinije i najskuplje modele. Možda će se javiti
nekoliko „profesionalaca“ koji vide i razliku u kvalitetu između DVI i
HDMI konekcije i smatraju da treba kupovati kablove sa pozlaćenim
konektorima, ali takvi korisnici se nikada neće zadovoljiti ni sa
dijagonalom od 19 inča, pa je ova klasa, kao i ranije, namenjena
„običnim smrtnicima“. Novi takmičar u klasi widescree
n devetnaestica stiže iz pomalo zaboravljenog Viewsonica koji i
na našem tržištu još uvek ima svoje poklonike. Oznake njihovih monitora
su i dalje podeljene u VA (Value), VX (eXtreme - misli se na kvalitet,
verovatno) i VG (Graphics). Viewsonic VX1932wm-LED je monitor koji je
poseban po tome što ima pozadinsko osvetljenje od svetlećih dioda. Wide Gamut TFT monitori će još neko vreme ostati rezervisani za
profesionalce kojima je takav raspon kolorne palete neophodan, i koji
sada koriste profesionalne CRT monitore čija je cena slična ceni ovog
LED BLU lepotana.
Za “mainstream”, još uvek će moći da posluži “tehnologija” dinamičkog
kontrasta, koju sada nude praktično svi proizvođači, navodeći
"svemirske" cifre na nalepnicama koje se šepure po retail radnjama
i koje nemaju veće dodire sa realnom situacijom. Iako mi smatramo da
DC može poslužiti dobro pri gledanju DivX filmova, narušavanje dinamike
i preciznosti boja zarad naizgled višeg kontrasta nije put ka
kvalitetnijoj slici, pa digitalni kontrast i nije deo evolucije TFT
monitora, već samo jedna od marketinških zavrzlama. Lagani razvoj
različitih tehnologija displeja nije odraz male konkurencije na ovom
ogromnom tržištu, naprotiv. Već nam je dobro poznato da su LCD
displeji, jednostavno, već dovoljno dobri za najveći broju upotreba, da
se osim povećanja dijagonale i smanjenja cene, akcenat ređe baca na
avanzovanje u kvalitativnom smislu. Poboljšanje na polju prikaza boja
je ostvario Samsung, najpre ekskluzivno kod serije C ,da bi kasnije taj Color Innovation postao
standardni deo svih modela. Kasnije je, CW serija ponudila još verniji
prikaz kolornih paleta, ali nažalost, nakon kalibracije - monitor je
očigledno bio namenjen nešto naprednijim korisnicima, jer je, kao što
smo i zaključili, bolji prikaz boja bilo moguće dobiti tek nakon
detaljnog podešavanja. U međuvremenu, kada smo već prestali da se
nadamo da će do poboljšanja ikad doći, počeli su da se pojavljuju prvi
LED BLU monitori namenjeni običnim korisnicima, koji za FullHD
rezoluciju i dijagonalu od dvadesetak inča ne traže da se odreknete
1500 evra, što je suma za koje je moguće pazariti najbolji LCDTV iste
rezolucije, ali dijagonale od 50 inča.

Radeon HD5750, a odmah za njim i Radeon HD5770 su, pored modela
HD4890, koga je sve teže pronaći u prodaji, najpopularnije su kartice
za koje se igrači danas odlučuju. Na strani novih modela je podrška za
DirectX 11, što za većinu znači i da su “future-proof”. Mi smo
nebrojeno puta pisali koliko je efektivna nova “Sweet Spot” strategija
kompanije AMD, što se već treći put pokazalo kao pun pogodak. Pitali
smo i našeg čoveka iz AMD-a, gospodina Sašu Marinkovića, kako to da
konkurencija nije shvatila da je dizajniranje velikog GPU-a neisplativo
i da je bilo bolje da su “iskopirali” ovaj biznis / dizajn model i da
je GF100 bio sličan najjačem Cypress čipu. Sasvim je, dakle, moguće da
je NVIDIA u vreme kada se Fermi konceptualno uobličavao, očekivala da
će joj krajem 2009 godine, najveći konkurent biti Intel Larrabee, od
koga, na kraju, nije bilo ništa. GPU je ostao proizvod koji se najviše
prodaje zbog „gejminga“, a onda
i svega ostalog. GP-GPU još uvek nije nešto što svi koriste. Jer, čak
ni oni koji znaju koliko je grafički procesor sjajan za određenu vrstu
aplikacija, teško da imaju išta na raspolaganju, osim „par“
transkodera za promenu video kodeka i container-a. I proći će
još dosta vode Dunavom dok i oni koji ne znaju šta znači GP-GPU, krenu
da koriste grafički procesor za razne stvari, a da to zapravo i ne
znaju. Već smo predstavili gotovo kompletnu paletu AMD Radeon
akceleratora, (osim najnovije entry klase, čiji je review u
pripremi), počevši od najjačih modela sa jednim GPU-om (Cypress /
HD5800 serija), ali i dva GPU-a (Hemlock / HD5970), te modela iz niže
klase (Redwood / HD5650 i HD5670), sve do referentnih modela srednje
klase (Juniper / HD5700). Kako to obično biva, partneri kompanije AMD
kartice pošalju nešto kasnije, često sa drugačijim rashladnim
sistemima, koji su bolji jer su efikasniji i tiši. To, nar
avno, važi za kartice srednje klase. Na testu smo imali Radeon HD5750 i
HD5770 kartice iz kompanije Gigabyte.

Radeon HD5700 serija grafičkih akceleratora nudi respektabilne i vrlo
konkretne 3D performanse, činjenica da je to još uvek Radeon HD5000
garantuje nam i da je u pitanju fenomenalan video akcelerator za kućni
PC ili home multimedia sistem. Podrška za DirectX 11 je dosta
konkretna i bitna prednost Radeon akceleratora nove generacije, jer
ovaj API konačno uvodi i definiše nove standarde za programiranje
aplikacija koje se izvršavaju uz pomoć grafičkog procesora. Tu,
naravno, mislimo, pre svega na DirectCompute 11, ali i OpenCL. Da li će
NVIDIA sa podrškom za OpenCL, C+ for graphics i novu verziju
CUDA standarda uspeti da prodrma i ovo tržište – ostaje da se vidi, ali
je očigledno da i na to dosta računaju. Konkurent Radeon HD5700 serije
još nije ni u najavi, niti se o njemu “šuška”, a NVIDIA je navodno
izjavila i da ne planira da (u dogledno vreme) predstavi naslednike
GeForce GT2xx serije kartica. Ako znamo da će Fermi b
iti dostupan tek početkom leta, ako govorimo o njegovom postojanju na
policama prodavnica širom sveta, pitanje je kada će NVIDIA DX11 kartice
srednje klase stići. Usudili bismo se čak i da se zapitamo da li će ih
biti tokom 2010. godine… Za AMD je Radeon HD5700 serija poslužila da
se DirectX 11 spusti “u mase”, a činjenica je da će se tokom godine
pojaviti bar 15-ak konkretnih DX11 naslova (neki su već izašli i nisu
dobili preterano lepe kritike, ali to nije tema ovog teksta). Pa ipak,
DirectX 11 je tu i biće standard verovatno duže nego što je to bio
njegov prethodnik. Zbog toga smatramo da je i Radeon HD5000 serija
kartica bitna za kompaniju AMD, ali u neku ruku i za industriju PC
računara. A srednja klasa je, svakako, najbitnija unutar ove familije.

Ukoliko premotamo film pola godine, ili čak 18 meseci u nazad,
videćemo da nije bilo baš mnogo prilike da se testira puno pravih AMD
noviteta. Tokom prošlog leta AMD je nastojao da tržištu nudi bar tek
ponešto novo kada su u pitanju procesori, kako bi se nekako održala
pažnja javnosti na ono što ova kompanija nudi, dok je sa grafičkim
karticama situacija dosta drugačija (bolja). Ponuđen je TWKR procesor
za sve koji vole da se igraju sa tečnim azotom i sličnim stvarima, dok
su za masovno tržište ponuđene razne verzije Athlon II procesora i
Phenom II varijanti. Međutim, sve ovo je praćeno uz veliku borbu da se
bar na neki način očuva konkurentnost na tržištu, a gotovo jedino oruđe
za tu borbu je agresivna cenovna politika, koja podrazumeva konstantnu
korekciju cena na niže kako bi se eventualno što veći broj
potencijalnih kupaca računara zainteresovao za AMD platformu. Veliki
problem je nedugo zatim bilo pojavljivanje Intel Core i
5 procesora i P55 čipseta, pa su se svi vodeći proizvođači matičnih
ploča fokusirali na ovu platformu, te smo tako tokom zadnjih nekoliko
meseci od ploča na test dobijali gotovo isključivo razna P55 rešenja. U
takvoj situaciji jednostavno nije bilo mesta za bilo kakvu priču o
AMD-u i realno, na tržištu nije bilo nekih noviteta o kojima je vredelo
posvetiti više pažnje. Ipak, postojeća ponuda je bar bila veoma
konkurenta u entry level segmentu, a posebno kada su u pitanju
varijante sa integrisanom grafikom. Matične ploče sa 780, 785 ili 790GX
čipsetovima su i dalje najbolja rešenja u slučaju kada se zahteva
integrisana grafika, a dotična situacija se nije promenila ni sa
nedavnom pojavom Core i3 procesora. No, kako je Intel znatno smanjio
razliku kada su u pitanju performanse, AMD je morao da pripremi novu
generaciju čipseta koji će za nijansu podići grafičke performanse
integrisanog GPU-a, i na taj način osigurati poziciju u je
dnoj kategoriji u kojoj AMD ima prednost. Pored toga, priča oko
izlaska šestojezgarnih procesora za desktop tržište se sve više
zahuktava, pa je i sa te strane trebalo iskoristiti priliku i izaći sa
novim čipsetom koji treba da pripremi teren za budući Phenom II X6.


„Još jedan korak unapred“ je rečenica koja se može ponoviti i u slučaju
ASUS M4A89GTD Pro/USB3 ploče, koju poredimo sa rešenjima ovog
proizvođača baziranim na 785G čipsetu. Možemo reći da je M4A89GTD
Pro/USB3 prva ploča za AMD procesore u koju je ASUS uložio svoj
maksimalni trud i pažnju, a rezultati toga se veoma jasno vide. Iako je
ASUS M4A89GTD Pro/USB3 prva ploča bazirana na 890GX čipsetu koji smo
testirali, čini se da će ovo biti jedan od definitivno najjačih modela
na tržištu. Performanse, overkloking, mogućnosti, kvalitet izrade,
raspored komponenti, hlađenje – jednostavno, sve je na svom mestu i što
je najbitnije sve radi bez ikakvih problema i u prvim verzijama BIOS-a.
Pored svega, "Core Unlocker" funkcija je detalj zbog kojih će
se mnogo korisnika zainteresovati za M4A89GTD Pro/USB3 ploču, ali i
AMD platformu. Sada je otključavanje jezgra mnogo lakše i dostupnije,
pa će samim tim i korisnici biti zainteresovan
i da prilično jeftino dođu do, recimo, Phenom II X2 555 Black Edition
procesora i od njega u sekundi „naprave“ Phenom II X4 955 ili Phenom II
X4 965.

Pod geslom „12 godina iskustva, 19 generacija unapređenja“, Fujitsu
je dočekao novu iteraciju razvoja convertible računara, spreman da je
obogati poslednjim „krikom mode“, odnosno čipovima i tehnologijama
novije generacije i ponudi tržištu. Ipak, treba imati u vidu da se
radi o specifičnim računarima za posebnu klasu korisnika. Uglavnom je
namenjen poslovnim korisnicima, šefovima i rukovodiocima, ali i
ostalima koji vode evidencije ili im je zbog prirode posla potrebna
kombinacija snažnog i pouzdanog računara koji se može nositi u ruci i
kojim se može rukovati pomoću kontrole dodirom, odnosno pomoću
olovke. LifeBook T5010 je poslovna mašina od glave do pete i to
pokazuje na svakom koraku – ozbiljnošću dizajna, paketom koji se
isporučuje uz njega, izborom softvera... No, glavna stvar jeste u
načinu korišćenja samog računara. Ako želite, možete ga koristiti kao
i bilo koji drugi notebook, ali ga is
to tako možete pretvoriti u tablet, na kome ćete informacije unositi
pomoću olovke.

Pogledajmo samo deo pakovanja. Za početak, tu je Docking station,
koji proširuje opseg mogućnosti ovog računara. On donosi dodatne USB
portove i praktično sve vrste video izlaza. No, ono najlepše je
svakako Modular Drive Bay. U praksi, zahvaljujući modularnosti istog,
možete koristiti optički drajv, ili ga pak zameniti dodatnim hard
diskom, ili dodati pomoćnu bateriju, koja je inače deo paketa koji
smo dobili! I nakon svega toga, možete se jednostavno opredeliti da u
slot ne ubacite – ništa, već samo da ga pokrijete plastičnom
pregradom koja se isporučuje, štedeći tako na masi i dobijajući na
portabilnosti.
Hardver, specifikacija

Mašina je relativno
konzervativna, hardverski gledano, što opet nimalo ne iznenađuje.
Računar se bazira na Intel Centrino vPro platformi, čiju osnovu čine
čipovi kompanije Intel. Sufiks vPro označava da se radi o
sertifikovanoj platformi namenjenoj biznis korisnicima, sa dodatnim
mogućnostima kao što su administriranje sa daljine, naprednom zaštitom
protiv krađe i implementacija Trusted Platform modula. CompuTrace BIOS
će omogućiti praćenje računara i vraćanje istog pravim vlasnicima. Srce
sistema jeste GM45 čipset sa integrisanom grafikom. Procesor je Core 2
Duo P8800. Radi se o 45-nanometarskom dvojezgarnom procesoru, koji radi
na 2,66 GHz, ima 3 MB L2 keš memorije i radi na 1066 MHz FSB-u.
Sveukupno, sasvim snažna mašina za nešto što se nosi u ruci. Za grafiku
je zadužen Intel 4500M HD čip, integrisan u northbridge, koji
pozajmljuje deo sistemske memorije – preciznije, ima 64 MB sopstvene
memorije, a ostatak “pozajmljuje” od sistemske memorije. Maksimalno će
“pozajmiti” 1295 MB memorije računara. Kada spominjemo memoriju,
navedimo da je ona DDR3 tipa, te da je u ovom notebook-u ima ukupno 4
GB. Raspoređena je u dva SO-DIMM slota.

Specifikacija:

Fujitsu LifeBook T5010 LCD 13,3", 1280 x 800, touchscreen, multitouch Procesor Intel Core 2 Duo P8800, 2,66 GHz, 3 MB L2, 1066 MHz FSB Čipset Intel GM45+ICH9-M Grafika Intel GMA 4500M HD Sistemska memorija 4 GB DDR3 Hard disk Hitachi 160 GB (7200 RPM, 8 MB keša, SATA, šok senzor) Optički uređaj DVD RW Mreže, povezivanja Gigabit Ethernet, WiFi Draft N, Bluetooth, 3G/UMTS Konekcije, portovi 3 x USB 2.0, VGA izlaz, ExpressCard, LAN konektor, čitač kartica, audio konektori, web kamera Dodatno Dock sa 4 USB 2.0 porta, LAN portom, DVI, VGA i HDMI izlazima Operativni sistem Windows Vista Business (stiže sa kuponom za apgrejd na Windows 7) Dimenzije 319 x 244 x 36,5 mm Masa 2 kilograma Cena 1730 evra Garancija 2 godine (opciono moguće produžiti garanciju)

Ekran računara je osetljiv na dodir. Olovkica kojom se unose komande
je (naravno) deo pakovanja, a sve se odvija vrlo intuitivno, tako da
će se i oni koji nisu imali iskustva sa ovakvim vidom unosa podataka
vrlo brzo snaći. Sam ekran ima 16:10 odnos stranica, odnosno radnu
rezoluciju od 1280 x 800 piksela. Računar koristi hard disk kompanije
Hitachi. On ima kapacitet od 160 GB, radi na 7200 obrtaja u minutu,
raspolaže SATA interfejsom i ima 8 MB keš memorije. Takođe, ima ugrađen
šok senzor, što je sasvim razumljiv potez, imajući u vidu da će se
računar često koristiti u rukama i u situacijama gde lako može da
ispadne iz ruku.

Kada je Kingston ušao na tržište SSD uređaja, to nije mogao da učinitek tako, gotovo reda radi. Reputacija najvećeg brenda na tržištu memorija ga je obavezivala da poslu pristupi ozbiljno, i pokrije razne kategorije, kako cenovne, tako i feature kategorije. Plod takvog angažovanja kompanije jeste izuzetno razgranata ponuda, u kojoj ima mesta za svakoga, i firme koje žele da osveže svoje servere novim ultra-brzim diskovima, i kompjuterskog entuzijastu koji želi da ugradi SSD u svoj desktop, i za korisnika notebook računara koji svojoj mobilnoj mašini želi da udahne nov život, pa i za onoga kome treba samo mali SSD kako bi na njega instalirao isključivo operativni sistem i par najbitnijih aplikacija, dok će za skladištenje podataka obezbediti prostrane i štedljive diskove. Među najinteresantnijim modelima na tržištu su uvek oni koji nude dobar odnos cene i performansi, a takvi su upravo modelu SSDNow V i SSDNowV+ serije, koji su i predmet ovog prikaza. Istovremeno, mi nastavljamo sa serijom prikaza SSD tehnologije i uređaja.

Podsetićemo vas ovom prilikom na neke od njih – Benchmark je od samog početka bio u toku sa razvojem tehnologija i opširno je kroz vesti, editorijale i testove pratio rast ovog segmenta. Upravo za potrebe tog prikaza su obezbeđeni modeli koji su nosili iste oznake kao i oni koji su predmet ovog prikaza, ali se radilo o drajvovima prethodne, prve generacije.
Međutim, ovog puta su pred nama SSDNow V+ i SSDNow V drajvovi druge generacije.
Kingston SSDNow V+ i SSDNow V serija
SSDNow modeli stižu u prepoznatljivom pakovanju kompanije Kingston, u
adekvatno dizajniranim kutijama. Ono što je bitno istaći jeste da smo
za potrebe testiranja dobili čak tri uređaja – dva SSDNow V modela i
jedan SSDNow V+ model. Uređaji V serije su identični, ali se njihovi
paketi razlikuju. Naime, zajednička stavka svim drajvovima je da dolaze
sa kratkim uputstvom kako instalirati uređaj, kao i optičkim diskom na
kome se nalazi softver za automatsko bekapovanje i prebacivanje
kompletnog operativnog sistema. Kingston je po tom pitanju sklopio
partnerski sporazum sa kompanijom Acronis, čiji softver upravo služi u
pomenute svrhe. Ono po čemu se paketi razlikuju jeste da li su drajvovi
namenjeni upotrebi u desktop ili notebook računarima. U desktop kitu
se nalaze breketi za montiranje 2,5-inčnih SSD-ova u 3,5-inčne slotove
kućišta, a Kingston ništa nije prepuštao slučaju kada se radi o
napajanju, pa tako zatičemo konvertor koji stari 4-pinski priključak
(znan još i kao MOLEX) pretvara u SATA kablić za napajanje. Sa druge
strane, u notebook upgrade kitu zatičemo eksterno kućište sa USB
interfejsom, zajedno sa USB kablićem, pomoću koga se drajvovi mogu
koristiti i kao eksterni diskovi (mada će tada biti ograničeni brzinom
USB interfejsa, o čemu takođe treba voditi računa). SSDNow V+ model
takve diferencijacije ne pravi, pa kod njega zatičemo sve što smo
nabrojali – i kućište za eksternu upotrebu, i brekete za montiranje, i
konvertor za napajanje. Razlika u performansama između SSDNov V modela
iz desktop i notebook upgrade kita – nema. Sporta radi, isprobali smo
oba drajva i dobili identične rezultate. Napominjemo i da drajvove
možete kupiti i u jeftinijoj varijanti, bez upgrade kit dodataka.
Kingston SSDNow V+ specifikacija:

Naslednici nekadašnjeg PC odeljenja IBM-a su dugo bili prepoznatljivi
isključivo po hladnim, ne preterano uzbudljivim računarima, namenjenim
prevashodno biznis segmentu, odnosno korporativnim korisnicima.
Menjajući svoj portfolio u etapama, Lenovo je najpre izbacio notebook
računare namenjene potpuno drugačijoj publici, mlađim naraštajima,
korisnicima okrenutim prema multimedijalnoj zabavi. Radi se, naravno, o
IdeaPad seriji prenosnih računara, koji su dosta pomogli izmeni imidža
kompanije u očima krajnjih korisnika. No, naknadnim analizama i
razmatranjem ogromnog broja povratnih informacija se ustanovilo da
postoji dosta prostora između IdeaPad i ThinkPad serija notebook
računara, koji Lenovo nije pokrio na adekvatan način.

Stoga je nastala ideja o novoj seriji notebook računara, koje bi
krasio kvalitet i pouzdanost prepoznatljivi iz ThinkPad serije, ali
koja ne bi bila namenjena uglavnom za upotrebu u korporacijama, te koja
bi bila primetno pristupačnija u odnosu na pomenutu seriju, ali i bila
namenjena rastućoj grupi korisnika koji svoje računare koriste i za
posao i za zabavu, onima koji pored naprednih mogućnosti cene i
jednostavnost i pouzdanost, te koji žele privlačno dizajniran notebook.
Jedna od vodećih primedbi na ThinkPad modele, po priznanjima samog
Lenova, jeste bila da izgleda zastarelo i “poput crne cigle”. Stoga je
došlo do određenog zaokreta u samoj filozofiji ThinkPad serije.
Hardver, specifikacija

Kako efikasnije napraviti otklon od
ranijih smernica, ako ne širokim izborom hardvera. ThinkPad Edge je
„trinaestica“, i zamišljen je kao tanak i lak računar u skladu sa
aktuelnim smernicama kojima se teži kada govorimo o „pristupačnim,
mobilnim računarima za svakog“, što je trenutno u fokusu svih većih
imena notebook tržišta. Stoga ne čudi što je korisnicima na
raspolaganju širok izbor modela, baziranih na Intel ili AMD procesorima,
i pratećim grafikama. Sa jedne strane, tu su čitaocima našeg sajta već
dobro poznati CULV čipovi i integrisana Intel grafika, a sa druge
strane AMD Neo platforma ultra-štedljivih AMD procesora sa dvojezgarnom
arhitekturom, i pratećom integrisanom grafikom koja gotovo da nema
pravu konkurenciju u sferi mobilnog tržišta. Model koji je bio u našim
rukama se bazira na potonjoj platformi, kao što možete videti i iz
priložene tabele.

Athlon Neo X2 L325 CPU radi na 1,5 GHz. Kao što smo već pomenuli,
radi se o procesoru ultra-mobilne kategorije, posebno dizajniranom za
potrebe tankih i lakih notebook mašina. Ima 128 KB primarne, odnosno 1
MB sekundarne keš memorije (512 KB po jezgru), a maksimalna termalna
disipacija je deklarisana na 18 W. Radeon HD 3200 grafika je takođe
stari znanac, a radi se o integrisanoj grafici čije prisustvo daje
sasvim novu dimenziju notebook računarima malih dimenzija u kojima je
prisutna. Raspolaže odličnim multimedijalnim i video mogućnostima za tu
klasu, što sa jedne strane olakšava posao kreatorima i rasterećuje ih
moranja ubacivanja diskretnih grafika koje bi podigle potrošnju i nivo
zagrevanja mašine. Računar se isporučuje sa čak 4 GB DDR2 memorije, a
ekran ima radnu rezoluciju od 1366 x 768 piksela i podržava tehnologiju
LED pozadinskog osvetljenja. Ekran je glare tipa, što znači da ima
refleksivan premaz visokog sjaja.

Specifikacija:

Lenovo ThinkPad Edge LCD 13,3\", 1366 x 768, glossy, LED backlit Procesor AMD Athlon Neo X2 Dual Core L325, 1,5 GHz Grafika ATI Mobility Radeon HD 3200, integrisana Sistemska memorija 4 GB DDR2 Hard disk Fujitsu, 320 GB, 2,5”, 8 MB keša, 5400 rpm Mreže Gigabit LAN, WiFi 802.11n (Realtek) Optički uređaj Nema Konekcije 3 x USB 2.0, VGA izlaz, HDMI izlaz, 5-u-1 čitač kartica, audio izlaz, web kamera Operativni sistem Windows 7 Home Premium, 64-bit Masa 1,64 kg Dimenzije 332 x 228 x 17-31,3 mm Cena 58,990 dinara Garancija 12 meseci

Za skladištenje podataka se koristi hard disk koji izrađuje
kompanija Fujitsu, kapaciteta 320 GB. Radi se o standardnom 2,5-inčnom
disku koji se vrti na 5400 rpm, ima 8 MB bafera i SATA interfejs.
ThinkPad Edge nudi tri USB 2.0 porta, VGA i HDMI izlaze, 5-u-1 čitač
kartica, te jedinstveni priključak za mikrofon i slušalice. Kada
govorimo o USB portovima, na svim novim ThinkPad modelima, uključujući i
Edge, korisnici će primetiti da je jedan od portova obojen žuto
(najčešće je i fizički izdvojen od ostalih). Radi se o portu koji
podržava funkciju punjenja USB uređaja čak i kada je računar ugašen,
pod uslovom da je priključen na struju preko adaptera, što je još jedan
novitet Lenova na ovom polju. Preko njega možete puniti svoj mobilni
telefon, digitalnu kameru, MP3 plejer, bilo šta što za punjenje koristi
USB interfejs, kao što smo rekli, i kada je računar ugašen.

ThinkPad Edge je dizajniran da bude što jednostavniji i praktičniji, i
ovde je Lenovo išao suprotnom linijom od ubacivanja svega što se može
ubaciti u računar po svaku cenu, što je imidž koji je pratio ThinkPad
modele. Stoga ovde ne zatičemo ni ExpressCard slot, ali ni optički
drajv, što nas ipak iznenađuje kada je u pitanju 13-inčni računar. DVD
pisač je moguće opciono dokupiti u vidu eksternog drajva, ali nije deo
standardnog pakovanja. Sa druge strane, kao standard u svim ThinkPad
modelima se nalaze Gigabit Ethernet, te WiFi Draft N konekcije. Web
kamera je takođe zanimljiva, jer ilustruje pristup kompanije Lenovo
novim funkcionalnostima i inovacijama. Radi se o kameri koja akcenat
baca na ponašanje u uslovima slabog osvetljenja, odnosno koja će
pružati relativno do dovoljno jasnu sliku i u zatamnjenoj prostoriji,
što je za pohvalu, jer se ne juri rezolucija kamere, već podiže
kvalitet korišćenja u realnim uslovima. Kada već govorimo o web kameri i
pratećem mikrofonu, spomenimo i novu Fn F6 opciju, koja aktivira
specijalno postavljene mikrofone i izoluje okolni zvuk, omogućavajući
tako osobi sa kojom komunicirate preko Skype-a ili neke druge alatke da
vas daleko jasnije čuje, čineći konverzaciju razgovetnijom.
Računar stiže sa Windows 7 operativnim sistemom, i to Home Premium
verzijom u 64-bitnoj varijanti, koja će maksimalno koristiti sistemsku
memoriju u punoj količini. Pomenimo još da su ovi notebook računari
dostupni u više boja.


Dizajn, konektori

Inovacije se često ne sreću
na prvi pogled, a uskoro ćete shvatiti i zbog čega. Za početak, recimo
da je ThinkPad Edge dostupan u tri varijante – dve crne (smooth ili
glossy spoljašnjost), kao i jednoj crvenoj (glossy spoljašnjost), pri
čemu smo mi imali priliku da isprobamo ovu poslednju. Moramo priznati
da je bilo veliko iznenađenje videti uređaj sa ThinkPad oznakom u novom
ruhu. Poklopac je jarko crvene, upadljive boje, sa simbolom brenda u
donjem desnom uglu, dodatno „obogaćenog“ crvenom diodicom u vidu „tačke
u „i“ slovu“, koja jarko svetli kada je računar upaljen. Podsećamo vas
da se radi o glossy poklopcu, tako da će se ostavljati otisci prstiju
po njemu. Ne tako jasni i uočljivi kao na tamnijim podlogama (recimo,
crnim ili braon poklopcima), ali ipak uočljivi nakon određene mere.
Ivice su sive, dok je donji deo izrađen od standardne krute plastike.



Utisak o izradi je izrazito povoljan, što i ne čudi, jer Lenovo ne
odustaje od određenih standarda za sve što nosi ThinkPad brend, pa to
važi i za Edge. Rekli bismo da je prisutna magnezijumska osovina, iako
nemamo eksplicitnih podataka koji bi to potvrdili ili demantovali. Nema
savijanja, ivice su savršeno uklopljene, sve deluje „utegnuto“,
nepovredivo, baš kao što i treba. Sam računar je prilično lak, čak i za
jednu trinaesticu, i uopšte utisak „pod prstima“ je krajnje pozitivan.
Kada već pominjemo izradu, dodajmo i da Lenovo sa ponosom ističe da se
računar u potpunosti može reciklirati. Novi izgled za novu deceniju,
kako ga nazivaju u kompaniji, nam se veoma dopada. Napred i pozadi
računar nema nikakvih konektora, a baterija ga izdiže od podloge vrlo
blago, za koji milimetar. Sa leve strane se nalaze otvor za hlađenje,
VGA i HDMI konektori, LAN port, kao i USB 2.0 priključak koji se može
koristiti za punjenje uređaja i kada je računar ugašen. Desno su još dva
USB 2.0 porta, čitač kartica, audio konektor i priključak za strujni
adapter.
Tastatura je bila zaštitni znak Lenovo ThinkPad
računara, i vrlo se teško odustalo od klasičnog pristupa. Lenovo je
rešio da prati određene trendove, ali bez kompromisa sa onim
karakteristikama koje su ga učinile prepoznatljivim. Dakle, i nova
tastatura je otporna na prosipanje tekućina, a karakteriše je
2,5-milimetarska visina tastera. Lenovo je ispratio aktuelne „čiklet“
trendove, sa individualnim tasterima koji „izviru“ iz uniformne
površine, ali ne bi bio Lenovo kada ne bi otišao korak dalje. Nova
„Island“ tastatura, kada se pažljivije zagleda, posvećuje ogromnu pažnju
ergonomiji. Svaki taster ima krivu donju površinu, i svaki je zaobljen
i ulubljen po sredini, kako bi korisnici dobili još bolji osećaj pri
kucanju.Takođe, može se podičiti velikim Enter tasterom, kao i našim
slovima. Nemojte paničiti ako vidite da je Fn taster skroz dole levo, a
Ctrl smešten desno od njega – funkcionalnosti ovih tastera se lako mogu
zameniti u BIOS-u. Još jedan prepoznatljiv aspekat Lenovo računara je
tu i dalje – mislimo na crveni trekpoint, i njegove posebne tastere. Za
razliku od nekih ranijih serija, Lenovo je ovaj put više pažnje
obratio na tačped, pa se tako Edge može podičiti relativno širokim
tačpedom solidne površine, koji je pride i multitač tipa. U gornjem
desnom uglu, iznad tastature, je smešten taster za paljenje računara,
dok su ispod i iznad 16:9 ekrana simbol kompanije Lenovo, odnosno web
kamera.

AMD je sa familijom Radeon HD5000 prisutan u svakom cenovnom segmentu. Iako smo sličnu rečenicu možda već ispisali na “stranicama” našeg sajta kada smo predstavljali prvi DX11 akcelerator koji košta manje od 100 evra, sada to i zaista mislimo, jer novi Radeon HD5450 “pokriva” rang cena od 40/ak evra, dok nešto skuplji model HD5570, u dve memorijske konfiguracije, “popunjava prostor” do najjeftinijeg HD5670 akceleratora.
AMD zaista ne želi da nijedan cenovni segment prepusti konkurentu, a
ispunili su i obećanje koje su nam dali pre nekoliko meseci. Obećanje
koje je reklo da će njihove Radeon HD5000 series grafičke kartice stići
sa podrškom za DirectX 11 i imati sve ključne osobine koju krasi jedan
Evergreen akcelerator, kao i da će u ponudi biti “za svakoga
ponešto”. I za one koji smatraju da im integrisana grafika nije
dovoljna, pa bi hteli discrete akcelerator, a da ih to ne
košta mnogo, ali i za korisnike koji bi povremeno ponešto da odigraju,
ali su ograničeni na 720p rezoluciju jer im je računar vezan na LCDTV
monitor. Naravno, ne treba da pominjemo igrače koji zahtevaju veliki
broj frejmova u visokim rezolucijama, jer je onda samo pitanje koliko
su spremni da plate – 130-ak evra za Radeon HD5750 ili dvestotinak, za
moćniji Radeon HD5830. Za one koji ne žele da im nešto tokom igranja
štuca, tu su jači modeli: HD5850, HD5870… Zaustavićete se samo kada ne
budete imali ili hteli da date još više novca.

Sweet spot
strategija podrazumeva da se prvo predstave akceleratori iz više, performance
klase. Zatim, iz najviše, kako bi se titula najbržeg i najboljeg u
generaciji – zadržala. Onda tek dolazi vreme za modele nižih klasa,
koji traže i “tape out” još bar dva GPU derivata. To je sve i nekako
logično, jer privremeno, ponudu u nižim klasama mogu da popune kartice
prethodne generacije, koje su ranije pripadali nešto skupljoj
kategoriji. Ove kartice, prema priči mnogih igrača, često predstavljaju i
za nijansu privlačnija rešenja jer nude veći fps po uloženom novcu.
Ipak, treba znati da noviji modeli iste cene ne predstavljaju njihove
naslednike, jer su naslednici uvek skuplji. Ali, svake godine se
ponavlja ista rasprava.
Šta nam AMD predstavlja ovoga puta? Radeon HD5450 je kartica koja
stiže da zameni model HD4350. Koristi najmanji GPU izveden iz Cypress
jezgra i košta oko 40-ak evra. Ovo je zaista klasičan entry level koji
je u rangu sa aktuelnim integrisanim rešenjima sa poslednjeg AMD
čipseta za Phenom i Athlon procesore. Ruku na srce, discrete kartica,
HD5450 podržava DirectX 11, što je ipak njena osnovna prednost. Ali,
tu je i podrška za povezivanje na više monitora, bolji enkoding video
sadržaja, DirectCompute 11, itd. Radeon HD5570 je dosta snažnija
kartica – čini se i prilično snažnija u odnosu na to koliko je skuplja
od HD5450. Radeon HD5670 već košta oko ili manje od 100 evra, a to je
bio prvi akcelerator koji podržava DX11 za koji nije bilo potrebno
odvojiti više od cene prosečnog sedmodnevnog ski-pass-a na evropskim
skijalištima. Njen konkurent je GeForce GT240, ali i još uvek prisutni
Radeon HD4770, koji je, reći ćemo to opet, nekad pripadao višoj klasi.
Radeon HD5570 se upravo smešta između modela HD5450 i HD5670, što znači
da je logično da košta oko 65-80 evra, zavisno od količine raspoložive
video memorije. No, nećemo o svemu tome već u uvodu, ostavićemo malo
da specifikacije, slike i rezultati govore za sebe, a onda ćemo dati
zaključak.
Igranje na entry-level modelima?

PC
računaru kao igračkoj platformi se sve više zamera nedostatak zaista
tehnički naprednih igara, kakav je Crysis bio u vreme kada se, pre tri
godine, pojavio. Kao što je jedan naš kolega pametno zaključio,
industrije PC hardvera i PC igara su odvojene i funkcionišu mnogo
nezavisnije - jedna od druge, nego što to nama, konzumentima izgleda i
deluje logično da bude slučaj. Pa ipak, 3D i video kartice srednje i
više klase se najviše prodaju upravo zbog igranja igara, jer će i one
koje pripadaju entry level klasi biti dovoljno jake za
reprodukciju HD video materijala i akceleraciju prozora u Windows OS-u.
Uskoro će, možda, GPU biti naširoko korišten i u drugim "taskovima", a
sve GP-GPU inicijative još uvek nisu postigle da se čitava stvar
dovoljno standardizuje i da GPU bude češće upotrebljavan u
"ne-grafičkim" operacijama.
Iako AMD često pominje kako je igranje igara moguće i na njihovim
laptop platformama, igrači često traže mnogo više od arhaičnih 1024 x
768 piksela u igrama koje su se pojavile na PC platformi pre nego
Facebook. Zbog čega kartice najniže klase najsporije napreduju? Upravo
zbog toga što svaki proizvođač insistira na unifikaciji feature-set-a
za čitavu generaciju, pa, iako proizvodni proces napreduje i na svaki
čip je moguće staviti više tranzistora nego ranije, dodatnu površinu
oduzimaju poluprovodnici koji odlaze upravo na obezbeđivanje podrške za
DirectX 10, HDMI audio, video enkoding… ali nažalost, ne i na veći
broj TMU, ROP ili shader jedinica. Srednje klase napreduju
znatno brže, a najviše najbrže, pa se često broj pomenutih jedinica
udvostručava, iako se to ne dešava sa performansama, zbog problema sa
skaliranjem, koje na PC platformi postoji na “bezbroj” nivoa.


Integrisana grafika možda nije, niti će uskoro biti interesantna
igračima, ali je bitna za čitavu industriju i “neku novu generaciju”
“igrača”. Nakon integrisanja memorijskog kontrolera u CPU, Intel je
nedavno integrisao i GPU na samu procesorsku pločicu. Nova serija Core
i3 i Core i5 procesora na die-u ima dodatno grafičko jezgro,
koje je sa matične ploče prebačeno "unutar" samog CPU-a. Ovo je prvi
korak i smatramo da će jako brzo, Intel uspeti da “sjedini” ova dva
jezgra, koja će opet zadržati sopstvene radne frekvencije, baš kao što
to NVIDIA-i uspeva sa GeForce GPU procesorima, kojima shader jedinice
rade na znatno višem taktu u odnosu na ostatak čipa. Iako je za
današnje pojmove slabašno, Intel-ovo grafičko jezgro bi moglo da
postane dovoljno konkurentno i da, za nekoliko sezona, kada Intel
osvoji, recimo, 0.18nm proizvodni proces, postane dovoljno snažno da
obavlja GP-GPU intenzivne taskove, koji će svakako postati još
standardizovaniji kao deo Windows 8 / DirectX 12 API platforme. Tako je
sasvim moguće je da će se GPU naširoko koristiti od strane skoro svake
aplikacije u Windowsu tek onda kada postane deo CPU-a. Ironija svakako
ima smisao za humor.

Da li to znači da ni igranje Crysis-a,
igre iz 2007. Godine, na kartici koja se pojavila tri godine kasnije i
košta 50-ak evra, još uvek neće biti realnost? Naravno da ne, jer,
kartica od 50 evra nije namenjena igračima. PC je i dalje skupa igračka
platforma, ali igranje nije jedina stvar koju na njoj možete obaviti.
Uostalom, najjeftiniju zabavu su uvek pružale igračke konzole, dok je
PC, između ostalog, tu za one zahtevnije igrače, koji još uvek moraju da
plate ekstra!
Maleno DX11 jezgro - Cedar

Radeon HD5450 je, kao što
smo već pomenuli, totalni entry-level ponude kompanije AMD
kada su discrete grafičke kartice DirectX 11 generacije u
pitanju. Kartica je bazirana na jezgru koje se zove Cedar (zapravo, to
je fabrički code-name). U pitanju je jako malo 40-nm jezgro
koje će AMD uskoro sasvim sigurno implementirati na novu generaciju
mobilne platforme, odnosno kao deo northbridge-a na nekoj novoj
generaciji matičnih ploča, tj. čipsetova za iste.
Kao što možemo videti na grafikonu, Cedar GPU ima svega 80 SP
(stream processor) jedinica, 8 TMU jedinica, tj. TAU jedinica (texture
adress unit), 4 render back-end unit-a i sa memorijom
komunicira putem 64-bitne magistrale. Dakle, ima samo jedan crossbar
izlaz na “kraju” pajplajna. Ostatak arhitekture je isti, pa Cedar ima
podršku za DirectX 11, Eyefinity, DirectCompute 11 i ostale lepe stvari,
ali je pitanje koliko je u realnim aplikacijama snažan da išta od toga
na njemu bude iole upotrebljivo. Naravno, dekodiranje video materijala
visoke definicije će svakako biti moguće bez opterećenja centralnog
procesora, jer to sada mogu i nove generacije integrisanih grafičkih
rešenja iz Intel-a. Radeon HD5450, odnosno Cedar Pro (šta li je
non-pro verzija – prim.aut.) nije kartica koja je namenjena
igračima, osim ako ne igrate zaista stare igre i ne držite se niskih
rezolucija. U tom slučaju se, svakako, možete zabaviti.

Sasvim je jasno i logično da nije svako spreman da odvoji preko 300evra za grafičku karticu – to je slučaj i na zapadnim tržištima, a pogotovo kod nas. Iako smatramo da je to realna cena za 3D akcelerator koji nudi gotovo tri TeraFLOPS-a computing moći, AMD je uspeo
da ponudi svoju Evergreen tehnologiju u svim cenovnim razredima. Sa serijom Radeon HD5700, HD gaming je postao moguć i na karticama koje koštaju 150-ak evra ili manje. Iako se može reći da je Radeon HD5870 možda i prebrz za ono što PC gaming tržište
trenutno “nudi”, kao i da je Radeon HD5770 trenutno nekakav “optimum” za umereno zahtevnog igrača, fascinantna je činjenica da se, u odnosu na HD5870, kod Radeon HD5770 modela, odnos dobijenih performansi po uloženoj novčanoj jedinici ne povećava. To je nekad bio slučaj sa svim modelima srednje i više srednje klase, jer su najskuplje kartice bile umereno brže i mnogo skuplje, dok su sada baš onoliko skuplje koliko su i brže. Nova Radeon HD5770 kartica koji danas predstavljamo, svakako služi da se kupcima pruži dodatni izbor u ovoj kategoriji, a “krivac” za sve je kompanija MSI.
Radeon HD5770 je, za aktuelne pojmove, mali GPU. Svakako, poseduje oko milion tranzistora, ali je izrađen u 40-nm procesu i praktično predstavlja derivat Cypress tehnologije. Po “snazi” je u rangu sa RV870, odnosno Radeon HD4890 GPU-om, s tim što sa video memorijom
komunicira putem 128-bitne magistrale, što donekle kompenzuje višim radnim učestanostima. Ipak, kako AMD već koristi najbrže dostupne GDDR5 čipove, Radeon HD5770 ipak nije u stanju da prestigne Radeon HD4890, mada, sa njim i ne bi trebalo da se poredi, jer je i sada, kada je Radeon HD4890 u statusu “rasprodaja”, jeftiniji od “bivšeg high-end modela”. Pa ipak, MSI R5770 Hawk nije samo još jedna Radeon HD5770 kartica, pa će možda, u specijalnim uslovima, uspeti da prestigne Radeon HD4890 o kome mnogi još uvek pričaju.

Kartica na testu – MSI R5770 Hawk ;


Još jedna Radeon HD5770 kartica je stigla na naš test, ovoga puta od kompanije MSI. MSI R5770 Hawk ima impresivan TwinFrozr hladnjak,koji će vam odmah privući pažnju, te ćete zaboraviti na “tunel” rešenje koje sa referentnog modela. MSI ovaj kuler naziva TwinFrozr II, jer je i u prethodnoj generaciji Radeon kartica imao kuler istog koncepta.Ovaj je, dakle, poboljšana verzija, adaptirana za nestandardni PCB koji je MSI pripremio specijalno za ovu priliku. Sam kuler čini velika bakarna baza koja na sebi ima sloj legure nikla, kao i same toplotne cevi, koje su od istog materijala, ali su “metalik” spolja. Ne znamo čemu ovo “farbanje”, ali je jasno da sve lepše izgleda kada deluje da je u klasičnoj boji metala. Toplotne cevi, jasno, efikasno odvode toplotu sa bakarnog jezgra u veliki profil od aluminijumskih listića,koji hlade dva termalno konrolisana ventilatora. Poklopac sa gornje
strane je izuzetno atraktivan i daje kartici pravi šmek jedne custom-designkartice namenjene overklokerima.
MSI tvrdi da ovaj kuler hladi karticu toliko efikasnije od referentnog rešenja, da su temperature pod optrećenjem i do 13 stepeni niže (predpostavljamo da se misli na iste radne frekvencije, pošto je Hawk kartica blago overklokovana u odnosu na referentnu). PCB standardne Radeon HD5770 kartice nije previše dugačak - Radeon HD5870 ima dužinu od nešto preko 280 milimetara, dok je Radeon HD5850 nekih 40 milimetara kraći. Radeon HD5770 je prilično mala kartica za modele ove klase, sa nepunih 210 mm dužine. MSI R5770 Hawk je PCI Express 2.1 kartica, koja poseduje samo jedan CrossFire konektor, dok referentni model ima dva ovakva konektora što verovatno znači da je i ne možete povezati u Tripple Crossfire. Ipak, za standardni Crossfire vam je potreban samo jedan “mostić” odnosno samo jedan par konektora (po jedan na svakoj kartici). Nažalost, MSI nije dao sam CF mostić u pakovanju,
ali to ionako dolazi uz sve kompatibilne matične ploče.Naponska jedinica na referentnom modelu je realizovana u tri faze za GPU, što je sasvim dovoljno, znajući da procesor ne vuče previše struje. Međutim, inženjeri kompanije MSI itekako znaju da naprave mišićavu matičnu ploču, umeli su i da na jednu Radeon HD5770 karticu primene iskustva koja su pokupili dizajnirajući, recimo, DrMOS. A Radeon grafičke kartice već tri generacije unazad koriste naponske sekcije koje su upravo DrMOS tipa – po konceptu. MSI R5770 Hawk kartica ima osmofaznu (7+1) naponsku jedinicu koja omogućava, naravno, da se uz više radne napone (i efikasnije rashladno rešenje koje je, jelte, već instalirano), postignu i bolji rezultati. Verujemo da uz to ni dometi koji nudi standardno klokovana Radeon HD5830 kartica nisu mnogo daleko.

Kao i Radeon HD5870, HD5770 koristi digitalne naponske regulatore i kontrolere, a dok ih je kod jačeg modela bilo čak tri sa potpisom kompanije Volterra, Juniper kartici je dovoljan samo jedan (sa potpisom kompanije ST Technology). Jedan od nestandardnih čipova je i kontroler sa oznakom UP6204CJ. U pitanju je naponski kontroler, model koji je podržan od strane MSI Afterburner softvera i dozvoljava promene radnog napona od 1.0 do 1.35V. Ono što je još nestandardno za ovu Radeon HD5770 karticu, ali i video kartice uopšte su i V-Check point mesta,kakve viđamo na novim MSI matičnim pločama. Na ovim mestima je moguće i zmeriti realne napone koje daje naponska jedinica grafičkom čipu i memoriji. Postoje dva V-Check pointa, upravo zbog toga.
Referentna Radeon HD5770 kartica radi na 850 MHz, a gigabajt brze GDDR5 memorije je podešen na realnih 1200 MHz. Međutim, R5770 Hawk ima blago overklokovano jezgro – tek na 875 MHz, kako bi margina za overklokovanje bila pozamašna. Osam čipova sa potpisom kompanije Samsung (referentni model je imao H5GQ1H24AFR-T2C čipove iz Hynix-a),smešteni su iznad i desno od GPU-a, po četiri, sa obe strane PCB-a.Oznaka na memorijskim čipovima je K4G10325FE-HC04 što znači da mogu da rade na frekvenciji od 1300-1350 MHz. Dakle, ovo su “brži” čipovi u odnosu na one sa referentnog modela, koji su imali latenciju od 0.5 ns.


S prednje strane uočljiv je i priključak za šestopinski PCI-E konektor za eksterno napajanje. S obzirom na to da referentna Radeon HD5770 kartica ne vuče više od 108W, ni MSI R5770 Hawk sa svojih 120W koje može da povuče pod opterećenjem ne zvuči loše jer, kao što smo već rekli, naponska sekcija na ovom modelu je mnogo “mišićavija”. U svakom slučaju, 150W koje će pružiti matična ploča i pomenuti 6-pin PCIe priključak, biće dovoljni i za situacije kada su GPU i memorija na kartici overklokovani. Potrošnja kartice u stanju “mirovanja” i dalje iznosi sjajnih 19W. Ovo su prilično skromni zahtevi za GPU koji ima blizu milijardu i po tranzistora, a 40-nm proizvodnom procesu možemo da zahvalimo i zbog toga što sam Juniper grafički čip ima površinu od tek 166 kvadratnih milimetara. Kartica poseduje Dual-Link DVI konektor i HDMI, kao i DisplayPort i kao takva podržava ATI Eyefinity, pa je maksimalna kombinovana rezolucija koju kartica može da prikaže čak 5670x 1200 piksela!

Test Setup

PCI Express kartice smo testirali na test sistemu prikazanom u tabeli:

Procesor	Intel Core i7 920 @ 4000 MHz
Matična ploča	ASUS P6T Deluxe OC Palm Edition Intel X58 Chipset
Memorija	3 x 2Gb Geil PC2-16000 2000 MHz @1.65V
Hard Disk	Samsung SpinPoint F1, 320 GB, 16MB Cache Western Digital Caviar Black 7500 AALS, 750GB, 32MB Cache
Video Karte	NVIDIA GeForce cards tested on ForceWare 195.55 Windows 7 x64 AMD Radeon cards tested on Catalyst 10.3
Monitor	Samsung SyncMaster 244T / 245T
Cooling, Case, PSU	CoolerMaster Hyper Z600 CoolerMaster Cosmos ESA 1010* CoolerMaster Ultimate Circuit Protection 1100W* * - ustupio Cooler Master
DVD uređaj	Optiarc DVD Recorder, SATA II
Optički uređaj	Pioneer Blu Ray reader
Operativni sistem	Windows 7 Enterprise Edition 64-bit

Call of Juarez: Bound in Blood benchmark



Call of Juarez: Bound in Blood je multiplatformska TPS igra i nastavak čuvenog western hita istog naziva, koji je izašao samo za PC platformu. Pokreće ga četvrta generacija Chrome Engine-a, koja i u implementaciji za PC, ali i za Xbox 360 i PS3 podržava per-pixel metode
osvetljenja i senčenja (normal mapping, virtual displacement mapping,environment mapping) kao i napredniju implementaciju deffered shading-a,doduše samo kroz DX10 verziju na PC platformi. Prikaz terena je realističniji nakon što je uveden poseban geo-mipmapping algoritam koji
smanjuje broj poligona i žestoko se oslanja na height-map shader.Postprocessing efekti uključuju i maksimalno 64-bitni HDR, dinamičke i statičke meke senke, full screen motion blur, bloom, glow,depth-of-field, ambient occlusion, tone-mapping, edge AA, itd. Mi smo
testirali kroz prvi "built-in" test, uz maksimalan nivo detalja, u DirectX10 okruženju.

Pogledajmo rezultate:

Overclocking

MSI R5770 Hawk standardno radi na 850 MHz za jezgro i 1200 (4800) MHz za memoriju. Našu test karticu smo uspeli da ubrzamo solidno preko propisanih vrednosti bez ikakvog volt-modovanja do veoma dobrih 920 MHz za jezgro i 1300 (5200) MHz za VRAM. A onda smo se malo igrali sa MSI Afterburnerom i podigli napon na maksimalnih 1.35V stigli smo do 1036 MHz za jezgro i efektivnih 5640 MHz za memoriju! Nažalost, MSI-jev softver za testiranje stabilnosti “Kombustor” izgleda ima nekakvih problema u radu sa Windows 7 64-bit OS-om, pa je stalno prijavljivao grešku u radu kartice.

Pogledajmo kakoizgledaju novi rezultati:



Zaključak
MSI R5770 Hawk je izuzetna Radeon HD5770 kartica, najpre zbog poboljšanog dizajna i priloženog softvera, koji je čini veoma „overklokabilnom“. Osmofazna naponska jedinica i fenomenalno izveden rashladni sistem su ključni elementi njenog uspeha. Ipak, i referentni model nije mnogo lošiji, a razlike između maksimalnih dometa „Hawk“ i „vanilla“ Radeona HD5770 nisu realno veliki i upravo zbog toga smo se plašili da MSI ne postavi cenu previsoko za ovaj model. Na svu sreću, to nije tako, pa postoje čak i najobičnije Radeon HD5770 kartice koje su skuplje od „sokola“. Štaviše,MSI R5770 Hawk je tek desetak evra skuplji od obične MSI R5770 kartice kod većine prodavaca i to je, pored već nabrojanih prednosti, možda i najveća prednost ovog proizvoda.Kvalitet izrade je svakako na mestu, pa su tu opet tzv. military grade komponente – tu se misli na solid state kondenzatore, te poboljšanu 7+1 phase naponsku PWM sekciju koja obezbeđuje fenomenalne overkloking mogućnosti, ali i dugotrajniji rad.
Twin Frozr II kuler je estetski i funkcionalno doveden do savršenstva,a njegova dva 80-mm ventilatora smo čuli samo kada smo ih putem MSI Afterburner softvera „odvrnuli“ na maksimum tokom OC sesije. Kartica je i tada bila samo topla, dok je veći deo perioda testiranja bila samo mlaka, sa temperaturama koje su se kretale oko 50-ak stepeni Celzijusa.Temperatura nije bila mnogo viša ni kada je GPU radio na gotovo 20% višoj učestanosti, što je impresivan podatak i stoga moramo još jednom da čestitamo inženjerima kompanije MSI na odlično obavljenom poslu.

Veoma brzo, Gigabyte je predstavio unapređenu verziju sa oznakom P55A-UD6, gde je dodatak sufiksa "A" označavao prisustvo SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 podrške. Prilikom testa P55A-UD6 modela pokazalo se da sa implementacijom SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 standarda ima određenih problema, jer nije bilo baš moguće ostvariti punu propusnu moć koja je deklarisana za dotične standarde. Ovo je više problem samog P55 čipseta koji nema na raspolaganju dovoljno PCI Express linija da bi se ostvarila potpuna brzina SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 standarda, koji su obezbeđeni kroz dodatne čipove. Ne mnogo nakon pojave P55A-UD6 modela, za koji se smatralo da će ostati kako top model u Gigabyte ponudi, na tržištu se pojavljuje P55A-UD7.




Ništa bez NF200
Jedna od osnovnih nedostataka P55 čipseta je nedovoljan broj PCI Express linija koje se mogu slobodno koristiti za obogaćivanje funkcija i mogućnosti samih matičnih ploča. Iako je ovo definitivno činjenica, sam Intel je dimenzionisao P55 čipset kao mid-range rešenje kome nije neophodno da poseduje NVIDIA SLI ili ATI Crossfire podršku u 2x16 režimu, kao i opcije za dodavanje funkcija kakve su SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0. Što se Intel-a tiče, trenutno još nema realne potrebe za SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 standardima, a kada je bude bilo, Intel će to zvanično podržati kroz adekvatnu verziju čipseta, prema nekim najavama tek krajem sledeće godine! Problem je u tome što se LGA1156 platforma pokazala kao najzanimljivija za kupce, pa su proizvođači ploča morali da bace akcenat na P55 modele i logično,
uđu u žestoku borbu na tržištu. Nakon onoga što možemo nazvati prvom generacijom P55 ploča, od početka 2010. godine nam stiže druga generacija high-end P55 modela, a zajednički imenitelj za sve ove modele je upotreba dodatnog čipa koji ima zadatak da poveća broj PCI Express linija. Prva dva takva modela koja smo imali na testu su bila Trinergy, pa Fuzion, obe iz kompanije MSI i sada je tu Gigabyte P55A-UD7. Dakle, Gigabyte P55A-UD7 poseduje NF200 čip koji ovog ploči obezbeđuje mogućnost više PCI Express linija, odnosno mogućnost rada SLI i CrossFire režima u 2x16 modu.

Matična ploča na testu - Gigabyte P55A-UD7
Gigabyte P55A-UD7 poseduje čak četiri grafička PCI Express slota što je stvar koja prva privlači pažnju kada se ploča raspakuje iz pozamašnog paketa. Naravno, ideja je da se korisnicima ponudi mogućnost upotrebe tri ili četiri grafičke karte u odgovarajućim SLI ili Crossfire režimima, što je direktno omogućeno upotrebom NF200. Pošto sada procesor nema direktnu vezu sa grafičkom kartom, upotreba NF200 čipa dodaje određeni "latency", ali je on na sreću minimalan, pa nema nikakvih posledica po performanse. Sam NF200 čip omogućava rad sa 2x16, 1x16 i 2x8 i na kraju 4x8 modovima rada i zavisnosti od broja grafičkih karti koju neko želi da koristi. Naravno, na drugim čipsetovima i platformama ima i boljih rešenja za multi-grafičkeakrobacije, ali je ovo na P55 čipsetu trenutno najbolje što se može imati. Pored dotičnih slotova, Gigabyte P55A-UD7 poseduje i dva klasična PCI slota, uz jedan PCI Express x1. Na žalost, u slučaju upotrebe najrealnije 2x16 varijante za grafičke karte, jedan PCI slot ćeostati blokiran, pa se u tom slučaju može računati samo na jedan. Za nekog multimedijalnog i multiigračkog korisnika ovo može predstavljati malo nezgodno ograničenje.



Ukoliko pažnju sa tematike slotova pomerimo malo "ka severu" videćemojoš neke značajne razlike kojeGigabyteP55A-UD7 model razlikuju od Gigabyte P55A-UD6, na kome je "sedmica" u osnovi bazirana, tj korišćen
je osnovni PCB layout. Što se tiče naponske jedinice, tu nemaznačajnije razlike u odnosu na Gigabyte P55A-UD6, što znači da je na snazi i dalje Gigabyte 24-phase rešenje. Naravno, odavno smo rekli da veći broj VRM modula ne mora obavezno da znači i bolju naponsku jedinicu, ali je očigledno da se svi trude da poseduju što više-phase rešenje, a Gigabyte je jedan od glavnih zastupnika ove trke. U konkretnom slučaju, dakle i kod P55A-UD7, Gigabyte je išao
da upotrebom nešto sitnijih komponenti napravi 24-phase konfiguraciju (Intersil "phase doubler" MOSFET-i) koju može
da smesti na PCB i istovremeno "razvuče" naponsku jedinicu na nešto veći prostor kako bi se na kraju dobilo bolje hlađenje. Celu tu akciju treba da pomogne i veliki heatpipe sistem koji se proteže prekoMOSFET-a i čipseta, tako da bi ova naponska jedinica trebalo da pruža maksimalne performanse bez obzira na težinu eksploatacije kroz overkloking. Kada je u pitanju sam heatpipe sistem, ovde je Gigabyte napravio razliku u odnosu na ono što se nudi kod P55A-UD6.
Dakle, kod P55A-UD7 modela upotrebljen je potpuno novi heatpipe sistem koji kao dodatnu mogućnost ima opciju vodenog hlađenja.
Sistem se proteže preko MOSFET-a, P55 i NF200 čipova, a na centralnom delu se nalazi "water block" dodatak na koji se veoma lako mogu povezati „creva“ od bilo kog sistema za vodeno hlađenje. Tako je dobijena mogućnost da se vitalni delovi matične ploče još bolje hlade, čime se logično obezbeđuje duži radni vek pri maksimalnom optrećenju, koji logično podrazumeva ozbiljni overkloking. Ipak, ukoliko ne želite da koristite vodu kao pomoć za hlađenje, na raspolaganju su dve opcije. Možete ostaviti "water block" jer i tako ceo heatpipe sistem veoma dobro obavlja svoju funkciju, ili ga skinuti i umesto njega povezati ogroman hladnjak koji se dobija u paketu. Ovaj dodatni hladnjak se povezuje za kućište kao standardna PCI karta i obezbeđuje dodatno povećanje performansi hlađenja vazduhom. Dakle, Gigabyte se maksimalno potrudio da kupcu ponudi sve napredne varijante za hlađenje vitalnih delova ploče, a na šta će biti odabrano kao finalno rešenje je stvar korisnika ploče.



Sledeća zanimljiva razlika između P55A-UD6 i P55A-UD7 je broj memorijskih slotova. P55A-UD6 poseduje čak šest, dok se Gigabyte odlučio da se kod P55A-UD7 vrati na standardnih četiri. Ovo deluje malo nelogično da skuplja ploča i jači model ima manje memorijskih slotova,ali je očigledno da je Gigabyte procenio da je šest slotova ipak preteran broj za P55 platformu. Iako na prvi pogled deluje kao odlična opcija, upotreba svih šest slotova za sobom povlači korišćenje "single side" modula u prva dva slota, što automatski komplikuje stvari. Čak ni zvaničnici Gigabyte-a nisu imali neko ubedljivo objašnjenje zašto se na P55A-UD7 odustalo od šest memorijskih slotova, pa možemo ostati pri našoj konstataciji. Što se ostalih stvari tiče, one su gotovo identične sa onim što se nudi na P55A-UD6, uz jednu ipak bitnu razliku. Gigabyte je pri kreiranju "A" varijante P55-UD6 ploče primenio jednostavno rešenje koje podrazumeva prosto povezivanje Marvell 9128 čipa na jednu PCI Express liniju i to je to. Ovo rešenje se pokazalo ipak kao nedovoljno adekvatno, pa je kod P55A-UD7 promenjen pristup ovom problemu. Tako P55A-UD7 poseduje PLX "switch" čip koji ima funkcija dupliranja PCI Express linija, a upravo preko njega je povezani standardni Marvell čip koji obezbeđuje SerialATA 6 Gb/s podršku sa dva kanala.

Ovo rešenje je bitno drugačije od onog koje je u startu primenjeno na P55A-UD6, i interesantno, isto rešenje koje je ASUS u startu primenio na svojoj prvoj ploči sa SerialATA 6 Gb/s podrškom. Što se tiče USB 3.0podrške, ovde nema problema i u upotrebi je NEC µPD720200 kontroler koji ujedno i predstavlja prvi USB 3.0 kontroler u regularnoj prodaji.
USB 3.0 je dostupan preko dva porta koji se nalaze na I/O panelu, a na I/O panelu se nalaze još osam USB 2.0, dva gigabitna LAN i dva firewire porta. Naravno, neizbežni set audio konektora je obavezan, sve zajedno sa digitalnim i analgonim S/PDIF izlazima.

Gigabyte P55A-UD7 BIOS
Kada pažnju prebacimo na BIOS, sasvim očekivano možemo konstatovati da generalno nema razlike između onoga što nudi BIOS na P55A-UD6.Gigabyte je ponovo "ispeglao" par sitnih detalja, među kojima je još doterana "vdroop" funkcija čijim aktiviranjem se gotovo anuliraju svi "undervoltage" problemi. Sada BIOS i naponska jedinica maksimalno sarađuju i napajanje je svim uslovima, posebno, overklokinga je na očekivanom nivou za jednu vrhunsku matičnu ploču. Glavne overkloking opcije se nalaze u M.I.T sekciji koja je značajno preuređena još sa prvom generacijom P55 matičnih ploča. Odmah po ulasku u M.I.T sekciju na raspolaganju je veoma detaljan prikaz svih vitalnih parametara sistema.









Ovo je jedan od veoma korisnih detalja, pa je dobro videti da se to nije promenilo i na P55A-UD7, jer je korisniku omogućeno da na jednom mestu tačno vidi takt QPI u UnCore magistrale, brzinu i tajminge memorije, množilac i radni takt procesora u običnom i turbo modu, kao i temperaturu svakog jezgra. "Advanced Frequency Settings" je centralni
deo za podešavanje svih pomenutih parametara, a na raspolaganju je apsolutno sve što je neophodno za bilo koji nivo overklokinga. Raspon napona za podešavanja je i više nego dovoljno veliki, pa je ovde mnogo bitnije da se napon procesora može podešavati u koracima od 0.625 V, dok se napon memorije može podešavati u koracima od 0.04 V.
Ovo je korisno zbog toga što je pružena mogućnost da se detaljnije podešava napon i tako na najbolji mogući način odredi neophodan napon za stabilan rad pri overklokingu, a da pri tome ne dolazi do nepotrebnog preopterećivanja ili zagrevanja komponenti.

CPU Vcore: 0.50000V - 1.90000V
QPI/Vtt : 0.800V - 1.940V
PCH Core: 0.850V - 2.080V
CPU PLL: 1.500V - 2.580V
DRAM
Voltage: 1.300V - 2.600V
DRAM Termination: 1.000V - 1.705V

Test sistem

Matične ploče MSI Big Bang Trinergy GA P55A-UD7 GA P55A-UD6 Procesor i kuler Intel Core i5 750 @ 2.66 GHz Cooler Master TX3 Memorija 2 x 1 GB DDR3 1666 Kingston HyperX Grafička karta AMD Radeon HD4890 Hard disk 500GB SATA2 Western Digital WD5001ABYS RE2 Opički uređaj DVD-RW Pioneer 215D SATA Napajanje i test bench CoolerMaster UCP 1100W Professional Test Bench by CoolerMaster Monitor Samsung SyncMaster 960BF

Overclocking
Logično, kao i na P55A-UD6, BIOS je na P55A-UD7 je odličan, i generalno nemamo nikakvih zamerki, sem još uvek prisutne "CRTL-F1" funkcije, a mislimo da je vreme da ona nestane, bar sa matičnih ploča high-end profila. Onima koji znaju šta rade to sigurno ne treba, a za one koji ne znaju tu su već poznate opcije automatskog overklokinga. Pošto smo
za ovaj test odlučili da promenimo primerak procesora i zamenimo ga nešto boljim (bar po pitanju maksimalnog BCLK-a), na P55A-UD7 smo bez problema uspeli da ostvarimo stabilan rad na BCLK taktu od 230 MHz. Ovo je ubedljivo najbolji rezultat, ali to opet pokazuje da pitanje BCLK takt umnogome zavisi od procesora nego od matične ploče. Tako za
postignut BCLK takt od 230 MHz nisu bile potrebno nikakve manipulacije sa radnim naponima, već se sve može ostvariti i na default vrednostima.



Već na 232 MHz sve postaje lagano nestabilno, bez obzira šta se radisa radnim naponima, tako da je jasno da je tu gotovo sve do procesora. Što se tiče maksimalnog radnog takta, 3.9 GHz za primerak Intel Core i5750 procesora je bio maksimum na kojem je isti hteo apsolutno stabilnoda radi. Naravno, mogli smo podići sistem i na 4.1 GHz, ali stabilnog
rada tu nije bilo ni u najavi. Na kraju možemo konstatovati da P55A-UD7 nudi apsolutno sve opcije koje su potrebe i najokorelijim overklokerima, a da od ostalog hardvera zavisi koliko će sve to moći dase iskoristi i koliko će ceo sistem na kraju "moći da razvije"...

Zaključak
Zaključni deo priče uvek počinjemo pitanjem peformansi, odnosno o tome koliko su razlike u brzini kod svih P55 matičnih ploča minimalne, čak i u okviru greške koje generišu same test aplikacije. I ovoga puta je tako, pa neke velike razlike između ploča nema, ali ipak možemo primetiti da je P55A-UD7 nekako skoro uvek za „nijansicu“ brži od P55A-UD6 modela.
Takođe, u nekim gaming testovima možemo primetiti da P55A-UD7 ima primetno slabije performanse. Pošto se svi gaming testovi rade u niskim rezolucijama kako grafička karta ne bi predstavlja usko grlo,sama brzina komunikacije postaje lakše vidljiva. Tako P55A-UD7 u Tom Clancy’s H.A.W.K, Far Cry 2, a posebno u World Of Conflict RTS
strategiji jasno pokazuje slabije performanse u odnosu na P55A-UD6. Ako ove performanse uporedimo sa MSI Trinergy modelom, možemo stići do zaključka da je ovo posledica prisustva NVIDIA NF200 čipa koji ipak dodaje mali "latency" na komunikaciju procesora i grafičke karte, što se vidi kroz FPS u ovim testovima.

Kada se, pak, grafička podešavanja postave na normalna podešavanja koji bi neko koristio za igranje, ovaj problem se drastično smanjuje, pa je razlika u FPS-u tada minimalna, ako se uopšte i javi. Pored toga, može se reći da su ploče sa NVIDIA NF200 čipom namenjene za Multi GPU primene, a na za upotrebu samo sa jednom grafičkom kartom.
Upravo ovde dolazimo i do smisla postojanja ploče kakva je P55A-UD7, odnosno jedinog jačeg razloga zbog kog bi neko trebalo da poželi da je poseduje. Dakle, ukoliko imate želju da koristite ATI Crossfire ili NVIDIA SLI, Gigabyte sa P55A-UD7 modelom nudi odlično rešenje. Pri tome, cena nije toliko visoka koliko smo mislili da će biti, ali je
nešto više nego na razvijenijim tržištima. Oko 260 evra, koliko je za nju potrebno izdvojiti nije mala količina novca, ali to ne menja činjenicu da je P55A-UD7 u ovom momentu jedina Gigabyte ploča za LGA1156 platformu koja nudi sve mogućnosti na pravi način, što podrazumeva i SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 u punoj brzini. Na žalost, ovo može ostaviti malo gorak ukus kupcima koji su uložili novac u P55-UD6, pa to zamenili sa P55A-UD6, da bi na kraju Gigabyte rekao čuveno - "ovo vam je sad najbolje" tek sa P55A-UD7. Ploča koju smo testirali je definitivno za svaku preporuku, ali samo onima koji žele da je koriste sa bar dve grafičke karte. Ukoliko to nije slučaj, na raspolaganju su
druga, bolja i pristupačnija rešenja.

Mushkin IO series SSD (64 GB)
Nakon što smo u prethodnim prikazima SSD-ova uglavnom pažnju posvećivali najaktivnijim
firmama koje promovišu NAND fleš tehnologiju kod nas, odnosno kompanijama kao što su Kingston i Intel, došao je trenutak koji smo žarko želeli, a to je da domaće firme počnu da nude uređaje raznih firmi. Intel ionako nije zainteresovan za prodaju svojih SSD-ova ovde
već se uglavnom ograničava na marketinšku stranu cele priče, dok Kingston dosta dugo nije ni imao konkurenciju u samoj prodaji. Iako Kingstonu moramo odati priznanje na volji da u priču uđe praktično od samog početka, ne možemo reći da nismo želeli da vidimo još neke
proizvođače na našem tržištu, naročito pošto smo videli da mnogi od njih “niču kao pečurke posle kiše”, omogućavajući kompanijama koje nikada nisu učestvovale u storage segmentu, ili koje makar nisu bile prepoznatljive po tome.

Taj prostor je otvoren za brojne firme koje su se bavile memorijskim proizvodima. Jedna od takvih firmi-specijalista je i Mushkin. Radi se o kompaniji čija je puna oznaka Mushkin Enhanced, koja se nalazi u Denveru u Koloradu, u Sjedinjenim Američkim Državama. U godinama koje su iza nas, ova firma osnovana 1994. godine je bila prepoznatljiva pre svega po sjajnim memorijskim modulima. Ipak, vremena se menjaju i DRAM proizvođači moraju da ulaze i u druge tržišne segmente. Ono što je u konkretnom slučaju dobro jeste što je Mushkin oduvek bio prepoznatljiv po vrhunskom kvalitetu i beskompromisnim performansama, za šta smo se
nadali da će preneti i u ovaj segment proizvoda. Između ostalih, u klijente kompanije Mushkin spada i NASA. Kompanija ne propušta priliku da na svakom koraku naglasi svoju “Get More” filozofiju. Gde je Mushkin u SSD svetu, kako se snalazi sa SLC i MLC čipovima, i konačno – šta može ponuditi korisniku u Srbiji;

SSD na testu

Do nas je stigao Mushkin IO series solid state drajv, kapaciteta 64 GB. Verovatno će prva reakcija korisnika biti procenjivanje odnosa cene po gigabajtu prostora, i ako tako posmatrate stvari, ovo definitivno nije drajv za vas, pošto po tom parametru teško da može da se nosi ne samo sa hard diskovima, već i sa pristupačnijim SSD-ovima drugih proizvođača. Pored ovog modela, u ponudi su još i uređaji kapaciteta 128 GB i 256 GB. Pakovanje u kome je
drajv stigao je vrlo specifično, odnosno jedinstveno. Metalizovana kutija podseća na one u koje se stavljaju radioaktivni elementi radi bezbednog prenosa. Naravno, jasno je da unutra nema plutonijuma niti drugih radioaktivnih elemenata, da kutija nije izrađena od materijala
koji je otporan na radijaciju, ali je poruka korisnicima jasna – čuvajte se onoga što se nalazi unutra, dabome u pozitivnom smislu.Nažalost, samo pakovanje se sastoji upravo od – nabrojanog, to jest kutije i drajva unutra. Nema nikakvog uputstva, dodatnog kabla (za
napajanje ili protok)...na korisniku je da se snađe za takve stvari.U principu, ne bi bilo problema da je sama kutija više “prilagođena” value segmentu. Ovako, imamo utisak da smo dobili skupo, a prazno pakovanje, kome inicijalno ne bi trebao biti cilj da se uštedi što
više, tim pre ako imamo u vidu cenu.


Drajv je tamno sive boje, smešten unutar kućišta od aluminijuma, sa vidljivom nalepnicom sa oznakama Mushkina. Raspolaže standardnim priključcima za SATA napajanje i interfejs, pri čemu naglašavamo da se radi o 2,5-inčnom drajvu, sa SATA 3.0 Gbps interfejsom. Uređaji imaju
rupice za šrafove po bokovima i na donjem delu, što mu omogućava zašrafljivanje po dve površine, u zavisnosti od toga u kakvom ćete ga računaru koristiti, mobilnom ili desktopu, ili pak u nekoj fioci.
Mushkin za potrebe ovih drajvova koristi MLC (multi-level cell) NAND flash memorijske čipove, koje izrađuje kompanija Samsung. Za kontroler se koristi Indilinx Barefoot, baziran na ARM tehnologiji, koji je pobrao brojna priznanja usled izvanrednih performansi. Pored toga,postoji bafer od 512 Mb (64 MB) koji radi na 166 MHz, ako je verovati specifikacijama.
Specifikacije su “utisnute” na poleđini pakovanja u vidu nalepnice koja pruža bazične informacije o proizvodu.Tako saznajemo da su brzine čitanja i upisa deklarisane na “do 220
MB/s”, odnosno “do 140 MB/s”. MTBF (mean time before failure) rejting,odnosno projektovani radni vek, iznosi 1,5 miliona radnih sati, duže od standardnih 1 milion, na koliko smo uglavnom navikli. Sa jedne strane, to pokazuje da Mushkin ima puno poverenja u svoje drajvove, dok sa druge to i ne potvrđuje baš kroz garanciju. Iako dvogodišnja garancija zvuči kao sasvim prihvatljiva u globalu, nešto je kraća od garancija koje daje konkurencija, bez obzira da li govorimo o HDD ili SSD uređajima, a koja traje tri ili pet godina.

Šta je tehnološki zanimljivo u ovim drajvovima? Verovatno najznačajnija novina jeste implementacija TRIM tehnologije. TRIM komanda omogućava operativnom sistemu da direktno komunicira sa kontrolerom,te saopštava informacije o obrisanim fajlovima. Ova informacija je od izuzetnog značaja zato što je lakša manipulacija praznim prostorom,odnosno efikasnija je raspodela upisa novih informacija, što je od suštinskog značaja za SSD-ove imajući u vidu ograničen broj zapisa. Na taj način inteligentni kontroleri mogu da vode računa o ovim
parametrima i u samom startu, uslovno rečeno, “ravnomerno raspodele teret” između memorijskih ćelija, tako da ograničenje broja zapisa praktično nikada ne uzrokuje otkazivanje neke ćelije. Čak i da se to desi, ne treba brinuti, jer kontroler motri i na stanje ćelija te blagovremeno izmešta upisane podatke iz ćelije koja više “nije sasvim zdrava”. Pre treba brinuti o firmveru, ali otom potom, dovoljno smo vas naplašili, zar ne? TRIM komandu za sada podržava samo Windows 7, a malom broju proizvođača koji nude drajvove sa podrškom za ovu tehnologiju sada se priključio i Kingston. Uz već navedeno, pomaže se i performansama, jer se omogućava da se sa diska brišu informacije na redovnoj bazi, umesto tek kada prostora počne da nedostaje. Ubacivanje TRIM podrške je moguće kroz apdejtovanje firmvera, što smo mi ionako učinili čim smo raspakovali drajv. Sam proces je detaljno objašnjen, a kompatibilan firmver se može za tili čas skinuti sa sajta kompanije Mushkin i ugraditi u drajvove. Mushkin se postarao za lako nadograđivanje firmvera.

Način testiranja, test sistem

Uređaj smo povezali na SATA port matične ploče i obezbedili mu adekvatno napajanje,nakon čega smo „poterali“ seriju testova, koristeći HD Tune Pro, HD Tach, SiSoftware Sandra i PC Mark (HDD sekcije potonja dva) test programe. Evo i našeg primarnog test sistema na kome smo vršili testiranja:

Izvor - Benchmark

HTC Legend

Priču o Androidima najbolje da nastavimo tamo gde smo pre mesec dana stali - kod Google Nexus telefona. Kako bi se Legend kvalitetno propratio,potrebno je još jednom osvrnuti se na Nexus i evoluciju Androida.Hardverski gledano Android telefoni su bili odlični još od svojih prvih dana. Standardi oko ekrana pre svega, a potom komunikacionih čipova(WiFi, GPS) i nekih stvari koje nisu značajne, ali koje opet guraju tehnologiju napred (kao što je recimo kompas - bitan za interakciju sa određenim aplikacijama), od prvog dana su bili ispunjeni. Čak i lošije performanse ekrana u startu nisu imale veze sa hardverskom izvedbom telefona, već sa (ne)kvalitetom drajvera i sistema. Vrlo brzo posle,druga stavka bitna za kvalitetan telefon je počela da se razvija, a to je komuna - Market, pravljenje aplikacija i širenje ideja. U jednom trenutku zahuhtana Android priča pretila je da udari u betonski zid, jer je operativni sistem vukao celu platformu dole. Rad ekrana nije bio na
najboljem mogućem nivou. Multitouch funkcije (makar onakve kao na iPhone telefonima) nije bilo, web browser nije bio za pohvalu. Paralelno sa time, javio se problem što čak i novije verzije sistema (1.6, potom 2.0) nisu mogle lako da stignu (ili nikad nisu ni stigle) do telefona, jer je princip obnavljanja sistema na Android telefonima takav da sistem mora prvo da prođe kroz ruke svakog proizvođača telefona i to za svaki telefon pojedinačno, a neretko i za regionalne (pod)verzije jednog mobilnog telefona. Poslednja najava ili glasina, jeste da bi ubuduće Android mogao da dobije centralizovani
princip update sistema za sve telefone, a o dobrim stranama ove ideje nepotrebno je trošiti reči, dok loše ne možemo konstatujemo.


Čak ni v2.0 sistem na Motoroli Droid / Milestone nije u potpunosti pokazao da je Android platforma na pravom putu. Ipak, krajem 2009.u SAD mnoštvo medija upoznalo se sa Google Nexus One telefonom, a mi smo imali tu priliku pre mesec dana (iako, podsećamo, Nexus One se u Evropi očekuje u Q2 - odnosno tek ga sada zvanično očekujemo). Koji su motivi bili da se sam Google umešta u posao sa telefonima (a podsećamo, Google je vlasnik Android platforme) nikada neće da bude potpuno jasno, mada postoji nekoliko zdravih predpostavki. Ono što je jasno, jeste da je Google sa Nexus One telefonom stavio tačku na sumnje i špekulacije u to da Android platforma ima svetlu budućnost (sređena je većina problema prethodnih verzija Android OS). Mi smo se usudili da kažemo da je Nexus One vrlo moguće najbolji telefon na svetu, ali samo zbog toga što je Apple iPhone 3GS pomalo star, N900 je isuviše otišao u undergroundi softveraši ga više tretiraju kao minijaturni PC, nego kao telefon,
dok je HTC HD2 iako i dalje broj jedan po specifikacijama, čini se malo sputan manjom atraktivnošću WM platforme, a možda i svojim dimenzijama.
Istina, iPhone OS 4.0 izlazi uskoro, ali čini se da su "problemi" iPhonea u ovom trenutku hardverski (veličina i kvalitet ekrana, kao i kamera), a ni malo softverski, jer je već potvrđeno da verzija 4.0 donosi baš sve ono što se iPhone OS-u zameralo (multitasking, na prvom mestu).
Ako se pitate čemu ovolika priča o Nexusu, podsećamo vas da Google nema svoja hardverska postrojenja i da HTC proizvodi Nexus One po nacrtima Googlea. Druga, verovatno još bitnija stvar, jeste da je i Nexus One i HTC Legend imaju 2.1 (Eclair) Android OS. Bez obzira što je Nexus rađen po Google nacrtima, a Legend po HTC nacrtima,može se primetiti da su ovi telefoni izašli ispod jednog čekića. Na neki način, HTC Legend možemo da posmattramo i kao Nexus One Mini, najviše zbog veličine ekrana i procesora. Ipak, koliko imaju sličnosti HTC Legend i Nexus One toliko imaju i različitosti. Legend, naravno, ima Sense korisnički intefejs i
prilično unikatnu spoljašnost, zbog koje je u neku ruku naslednik modela Hero / Magic.

Tehničke karakteristike

HTC Legend
dimenzije	112 x 56.3 x 11.5 mm
masa	126 g
oblik	blok
baterija	Li-Ion 1300 mAh
ekran	3.2", 320 x 480, AMOLED
pomoćni ekran	ne
kamera	5 MP, autofokus, led
prednja kamera	ne
procesor	600 MHz - Qualcomm MSM 7227
memorija	384 MB RAM, 512 MB ROM
proširenje memorije	Micro SD - 2GB uz telefon, do 32GB
zvučnici	mono
format melodija	MP3, vibracija
priključak za slušalice	3.5 mm
sistem	Android OS, v2.1
accelerometer - orijentacioni senzor	da
konekcije	USB, Bluetooth, Wifi
prenos podataka	GPRS, EDGE, 3G (HSDPA - 7.2 Mbps, HSUPA - 2 Mbps)
GPS	A-GPS
poruke	SMS, MMS, IM
email	da
FM radio	da

Dizajn, hardver

HTC Legend veoma podseća na HTC Hero telefon, što je i očekivano jer se Legend deklariše kao
naslednik Hero modela. Oblik i linije telefona su iste, ali tu prestaje direktna sličnost sa "Herojem". Zakrivljenje na donjem delu telefona je prijatno i kada se telefon koristi za SMS, Web, ali i kada se telefon drži naslonjen na glavi radi telefoniranja. Kućište HTC Hero bilo je urađeno od plastike, dok je veći deo kućišta Legend telefona od metala.
Što je još impresivnije u pitanju je jedan komad aluminijuma što obećava vrhunski fizički utisak.
HTC Legend je fizički vrlo moguće najbolji telefon koji smo imali na testu. Za to nije zaslužan samo komad aluminijuma, već su i ostali delovi izuzetno kvalitetni i dobro upakovani u kompaktnu, veoma čvrstu, celinu. Istina, HTC HD2 ili Nexus One takođe su maksimalno dobro urađeni, ali se Legend ipak čini za korak bolji od HD2 i za dva koraka od Nexus One. Kada već spominjemo Nexus One, moramo da ponovimo da je to ipak telefon koji je najbolje upakovan.
Primera radi, HTC Legend koji je prilično dobro sjedinjen telefon, na nimalo manjoj masi i zapremini ima osetno manji ekran (a i pojedine hardverske delove unutra slabije nego Nexus). HTC Legend je mogao da bude nešto lakši i tanji, ali čini se da to nije bio prioritet, već
kvalitet kućišta i generalno vrhunski osećaj koji ovaj telefon ostavlja u ruci.


Zbog kućišta od praktično jednog komada, primetićete jedinstveno mesto za stavljanje baterije, SIM kartice i MicroSD kartice. Sa donje strane telefona se skida omanji gumirani plastični deo, ispod kojeg se baterija smešta u telefon poput starih disketa za PC. Odmah ispod baterije je mesto za MicroSD karticu (levo) i SIM karticu (desno). Ovakvo mesto za bateriju i kartice ne stvara nikakav problem ukoliko spadate među one koji ove stvari često menjaju (štaviše, ovaj sistem je lakši od većine telefona).Sigurno da ovakva konstrukcija telefona nije idealna za servisere istog, ali to nije ono čemu mi treba da brinemo.
Još jednu novinu u odnosu na HTC Hero nalazimo na mestu gde se nekada nalazila kuglica (trackball). Sada je tu optički senzor koji prepoznaje kretanje, najčešće, palca u četiri smera. Napominjemo da ovo nije mini touchpad kao kod novog Bold 9700 telefona, već je princip rada drugačiji (ne radi na
principu dodira, već sličnije optičkim/laserskim miševima). Na prvi pogled čini nam se da rešenje nije dobro kao mini touchpad na novom Boldu. U odnosu na kuglicu unapređenje nije značajno, ako ga ima.Mada moramo priznati da se vežbanje sa ovim optičkim senzorom isplati,jer se posle nego vremena poboljša njegova upotrebljivost. Sreća je u tome što vas [url=http://www.benchmark.rs/benchmark-testovi/mobilni-telefoni/test-google-android htc-magic.html]Android
OS[/url] uopšte ne tera da koristiti ovaj senzor/kuglicu /kursorske tastere,već je korišćenje fakultativnog tipa, te se u praksi pokazalo da su minimalne situacije kada će ekran biti inferioran u odnosu na ovaj način kretanja. Između ekran i ovog senzora stoje četiri standarda Android hardverska tastera, od kojih su tri neophodni u stalnom korišćenju. To su tasteri Home, Menu i Back, a nazivi dovoljno govore o njihovoj upotrebi. Ostatak telefona je minimalistički, pa pored vol /- tastera i onog za zaključavanje / otključavanja, nema više ni jednog. Čak nema ni tastera za kameru, a "okidanje" se obavlja pritiskom na kursorski senzor (kamera ima autofokus, ali zaključavanje fokusa nema). Sa gornje strane telefona je 3.5 mm priključak za slušalice, sa donje Micro-USB konektor za punjenje i USB konekciju (punjenje je,naravno, moguće preko USB veze sa računarom). Sa zadnje strane je sočivo kamere i LED osvetljenje i otvori za zvučnik.


Najveći deo telefona, kao što je i logično - predstavlja ekran.Ekran je upravo ono oko čega smo se najviše "lomili" u vezi sa krajnjim zaključkom o Legend telefonu. Najviše nam je zasmetala veličina ekrana koja je ostala ista kao kod Hero modela i u pitanju je faktički početna veličina ekrana Android telefona - 3.2" dijagonale. Podsećamo vas na priču da HTC pravi Nexus One i da se u Evropi upravo očekuje početak prodaje Nexusa, ali i Nexusovog brata blizanca - HTC Desire telefona.Dijagonala ekrana je namenski zaustavljena na 3.2", a za razliku od Hero modela koji je u svoje vreme bio najbolji HTC Android, HTC Legend jasno to ne treba da bude, već bi trebalo da predstavlja viši segment srednje klase. Sam vrh je ostavljen za HTC Desire / Google Nexus, a možda i Android verziju HD2, o čemu je bilo glasina. Ekran je AMOLED tipa i njegov prikaz je ono najbolje što se danas može dobiti na potrošačkim elektronskim uređajima "džepnog" tipa. I rezolucija ekrana je zadržana na 320 x 480, mada iskreni da budemo, vizuelni kvalitet Sense UI naterao nas je da u početku mislimo da je rezolucija ekrana veća. Dakle,kvalitet ekrana je bez i jedne greške, ali veliko je pitanje kako će HTC Legend zainteresovati ljude koji već imaju HTC Dream, Magic, Hero,Samsung Galaxy, ako ima istu dijagonalu ekrana. Nesporno da je bolji telefon od od ovih nabrojanih, ali bez većeg ekrana, za mnoge to neće biti dovoljno. O odzivu (na dodir) ekrana i praktičnom radu biće reči na strani o operativnom sistemu.
Što se tiče hardvera "ispod haube", nalazimo na još detalja koji otkrivaju da je HTC Legend, isto kao u slučaju ekrana, ukroćen kako ne bi bio previše jak. Za razliku od Nexusa koji ima 3.7" 480 x 800, 1 GHz i 512 RAM-a, HTC Legend ima 3.2" 320 x 480, 600 MHz i 384 RAM-a. Što se ekrana tiče, jasne su prednosti većeg i ograničenja manjeg ekrana. Što se tiče manje memorije i slabijeg procesora, videćemo na sledećoj strani.


Operativni sistem

HTC Legend ima poslednju,2.1, verziju Android operativnog sistema sa kodnim nazivom Eclair. 2.1 verziju sistema i Google Nexus One. Međutim, kao što je već poznato,integralna verzija sistema mora da prođe kroz ruke softverskog odeljenja proizvođača telefona, kako bi se na konkretnom telefonu našla. Pored osnovnog prilagođavanja, vrlo često je delimično personalizovanje sistema, a u čemu HTC prednjači sa sada već naširoko poznatim Sense korisničkim interfejsom.


Pre nego što uporedimo 2.1 na Nexusu i Legendu, podsetimo se osnovnih karakteristika ovog sistema. Na 1 GHz i 512 RAM-a na Nexusu sve je bilo glatko i brzo bez ikakvih problema. Pozitivno smo se iznenadili kada smo videli da je Legend u kretanju kroz sistem, aplikacije i
menije jednako agilan kao i njegov jači suparnik (o razlikama u pefromansama u jednom segmentu, na sledećoj stranici). Kostur Android sistema je sledeći. Osnovni deo sistema jesu nekoliko desktopa (u ovom slučaju 7). Sa gornje strane se nalazi notification koji sadrži nove informacije i eventualno pojedine osnovne akcije. Meni sa listom svih programa se poziva virtuelnim tasterom na ekranu. Uz ovo, tri tastera su neophodna za korišćenje Androida: Home - vraća na centralni desktop, Back - vraća korak unazad i Menu - prikazuje na ekranu podmeni aplikacije u kojoj se trenutno nalazite. Prilagođavanje i učenje sistema
je faktički minimalno, jedino što je od starta neophodno koristiti spomenuta tri tastera kada god je to neophodno.
Za razliku od Windows Mobile operativnih sistema, gde Sense korisnički interfejs pravi kompletnu novu masku i prikaz celokupnog WM operativnog sistema, kod Androida je situacija nešto blaža. Razlog za to leži delimično u tome što Android nije pogodan sistem za softverske izmene duboko u korenu koda, a delimično u tome što osnovna ideja Androida zahteva manje
korekcija od WM - makar tako u HTC-u smatraju. Sense UI na Androidima je ništa više nego kolekcija dobrih widgeta, a za koje je Android plodno tlo. Mora se priznati da Sense UI prilično manje atraktivan i kompleksan u odnosu na onaj na WM, ali je pozitivna strana
toga da je lakši za korišćenje. Istina, mora se priznati da HTC jeste uložio trud, pa tako izdvajamo 6-7 predefinisanih kombinacija desktopa i widgeta koje možete učitati, shodno stilu korišćenja telefona i potrebama, kao i to da ukoliko na glavnom desktopu pritisnete Home taster još jednom, dobićete na jednom ekranu prikaz svih sedam desktopa
kojima možete odmah pristupiti.


Prve dve stvari koje smo videli da nedostaju u odnosu na Nexus jesu animirane interaktivne pozadine koje prosto nikada ne mogu da dosade.Druga stvar, koja možda nekome i nije toliko značajna, jeste da ne postoji kvalitetna integracija sa Google Picasa galerijom. Primera radi,
kad prvi put pokrente Android on od vas traži da ukucate user i pass vašeg Google naloga (radi pošte, kontakata, kalendara). Kada smo to uradili i posle ušli u galeriju Nexusa bili smo oduševljeni što pored albuma iz samog telefona, ravnopravno pored njih stoje albumi iz Picasa galerije, koje telefon jednako tretira (dokle god je internet konekcija dovoljno brza) kao da su na telefonu.
Utisak o ekranu, a koji ima veze sa sistemom i drajverima, je na visokom nivou. Moramo ponovo da se vratimo nakratko na Nexus One i da podsetimo da smo tu rekli da je konačno neko napravio ekran dobrog odziva i upotrebljive multitouchopcije kao što to ima iPhone (ne treba zaboraviti ni HD2 koji se po ovom pitanju jako dobro drži). Dobra vest je da je Legend pojednako dobar što se tiče osećaja i rada kao i iPhone, kao i Nexus. Odziv dodira je gotovo trenutan, "klizanje" koje zahtevaju aplikacije radi dobro, a imultitouch radi bez greške. Ono u čemu HTC Legend zaostaje za pomenutim dvojcem, a pogotovo za HD2, jeste manji ekran koji znači: 1.manja virtuelna tastatura - samim tim i manji tasteri i teže pogađanje,
2. manje površine za delikatne multitouch akcije. Veličina ekrana kod touchscreen telefona zaista znači, jer se, primera radi, na monstruoznih 4.3" dijagonale ekrana na HD2 tekst unosi lako skoro da imate kompletan tablet ispred vas.


Ono što je u poslednje vreme na mnogim telefonima napredovalo jeste integracija socijalnih mreža (i generalno svih internet "vašara") sa imenikom. To se čak može videti i na slikama ekrana koje smo priložili uz ovaj test. S jedne strane imate dobru aplikaciju (koja ima svoj widget)koja integriše mnoge socijalne mreže. Sa druge strane vezivanje kontakata, u našem slučaju, za Facebook je značilo da unutar imenika može da vidimo promene statusa ili galerije fotografija. HTC Legend naravno nije jedini telefon kome se Facebook uvukao duboko pod kožu, ali moramo da kažemo da je jedan od boljih po ovom pitanju. HTC dodaje još određeni broj svojih aplikacija kako bi upotpunio Sense UI priču, mada ta lista i dalje solidno zaostaje od one na HD2 telefonu (koji je sigurno out-of-the-box softverski najbogatiji telefon ikada),ali kao protivargument tome ide činjenica da je HTC Android osetno lakše
koristiti nego HTC Windows Mobile telefon.








Multimedija, web, navigacija

Muzički plejer podseća na onaj sa WM HTC telefona. Prilagođen je korišćenjem prstima,mada centralni deo ekrana zauzima albumart pa bi se moglo postaviti pitanje jesu li možda tasteri ili bar za premotavanje pesme mogli da budu veći. Plejer ispunjava svoj zadatak sasvim dobro, ali muzički orijentisani korisnici neće biti oboreni sa nogu. Pored muzičkog
(MP3) plejera, tu je i FM radio. FM radio radi samo kada su priključene slušalice što je situacija kod 99% telefona, jer su slušalice neophodno vezano kolo koje predstavlja antenu. FM Radio aplikacija je prilično dobra. Uz telefon se dobijaju slušalice čiji je kvalitet, kao
što se može pretpostaviti, tek prosečan. Isto to može da se kaže i za jačinu audio izlaza koja je možda tek iznad-prosečna, a i to je mnogo puta viđena situacija do sada.Video plejer je tek površan. Pušta sledeće ekstenzije: ".3gp, .3g2,.mp4, .wmv", mada treba biti oprezan sa .mp4, jer je to ipak kontejner za široki spektar kodeka te ne treba očekivati da će ih plejer sve pustiti. Ovaj plejer ujedno služi i da pusti snimke sa YouTube putem YouTube aplikacije.


Kamera se nalazi sa zadnje stane, poseduje autofokus i za osvetljenje koristi jednu LE diodu. Poseban taster za kameru ne postoji,već se "okida" pritiskom na optički senzor sa prednje strane telefona.Iako zaključavanja autofokusa ručno od strane korisnika nema, kamera uvek pokušava da zaključa autofokus pre slikanja. Aplikacija kamere je dosta dobra,laka za korišćenje i ima finu listu standardnih i naprednih podešavanja. Rezolucija je 5 MP, a kvalitet fotografija nije za pohvalu.
Nevažno je što već neko vreme ima telefona sa 8 MP (i više), već ni ovih 5 MP ne zadovoljava. Daleko od toga da je kamera neupotrebljiva,ali je ovo prilično slabih 5 MP. Kvalitet video snimaka, iako takođe nije za pohvalu, nešto je bolji nego što su fotografije u poređenju sa
konkurencijom. HTC nas još nijednom nije oduševio na ovom polju, a kad će, ne znamo...

[img(130,98):989e]http://www.benchmark.rs/tests/phone/htc/legend/male/VIDEO0002.3gp_snapshot_00.00_[2010.04.06_23.35.41].jpg[/img:989e]

Foto galerija je prilično dobra, mada nam je ipak omiljena ostala ona na Google Nexus One. Pored fotografija u telefonu, prikazuje (u posebnom delu) i Facebook galerije vaših prijatelja, a moguće je dodati još par poznatih photo odeljaka sa drugih servisa iz kategorije društvenih mreža. Prikazivanje fotografija je veoma brzo i prilikom prelaska sa jedne na drugu nismo primetili lag. Što se tiče multitouch opcije može da se kaže da radi odlično, ali je problem na neki način manji ekran, pa tako nećete imati problema ako multitouch radite pomoću dva palca, ali ako hoćete da uradite precizniji pinch-zoom jednom rukom, mali ekran postaje skučena površina.



Pregled internet stranica sigurno je ono po čemu se HTC Legend i mnogo puta spominjani Nexus One najviše razlikuju. Browser u Nexus One je trenutno Usain Bolt što se tiče internet pretraživačima na svim mobilnim telefonima. Ni jedan telefon ne može da mu priđe po brzini.
Nažalost, iako je učitavanje strana na Legendu relativno brzo, primetno je sporije od Nexusa i jasno da je da postoji određeno usporenje. Da li je to zbog RAM memorije (količine i brzine) ili sporijeg procesora, ne možemo tačno da kažemo. Verovatno kao kombinacija ta dva činioca. Sa druge strane, ono što Nexus One nema (ili makar nije imao kada smo ga mi testirali),jeste prikaz flash materijala, sa kojim HTC Legend odlično radi. Ne baš kao Nokia N900, ali prilično dobro. Iako burne rasprave vode oko flasha na mobilnim telefonima i njegovoj budućnosti uopšte, sigurno da je dobra vest što ga HTC Legend prikazuje.
Multitouch u web browseru radi odlično, još bolje nego kod pregleda fotografija. Sve u svemu, aplikacija za pregled interneta na HTC Legendu je jedna od najboljih koje smo videli, ali ostaje žal što seweb strane ne prikazuju brzo kao na Google telefonu.


Što se tiče mapa i navigacije, Google Maps aplikacija napreduje gotovo na dnevnom nivou. Iako je mapa Beograda / Srbije kvalitetna, još uvek mnoge ulice nisu imenovane, a ni sistem navigacije Google Maps aplikacije nije kao kod standalone uređaja. Dodajemo na ovo da
Google Maps traži konstantnu vezu sa internetom, što može da bude problem, ali ako imate ovakav telefon, svetogrđe je nemati neki postpaid sa uračunatim data protokom. Mada vam ni takav paket neće pomoći,recimo, u roamingu. Srećom, postoji solidan broj navigacionih aplikacija za Android, a dva programa koja imaju najbolje mape Srbije jesu NDrive i IGo. Uz solidnu sirovu snagu, HTC Legend sa jednom od ovih aplikacija može da bude dobar navigacioni uređaj.Na prste jedne ruke se mogu nabrojati bolji telefoni od testiranog HTC Legend modela, bar na našem tržištu. Na globalnom tržištu za to su vam potrebne samo dve ruke. Ako mislite da to nije dobar rezultat, setite se da HTC Legend nikada nije ni namenjen da bude telefon top klase.
Dostojno noseći Hero(jsko) nasleđe, novi Legend može hrabro da izađe "na crtu" sa bilo kojim telefonom današnjice. Tek protiv nekolicine neće biti favorit, ali ako u obzir uzmemo i cenu, možemo reći da će ih pošteno namučiti i u određenim segmentima igre biti čak i bolji. HTC
HD2, Google Nexus One, HTC Desire, iPhone 3GS - sve su to telefoni koji su bolji od Legenda, ali su i (dosta) skuplji od njega. Dobra cena za HTC Legend može da bude jedna od njegovih ključnih prednosti, pa investicija u ovaj model može da bude jedan od vaših boljih poteza kada je kupovina potrošačke elektronike u pitanju.

Za:

- fizička izrada i kvalitet kućišta
- kvalitet prikaza
ekrana
- performanse
- web pretraživač
- kvalitetna
mulitotuch opcija
- GPS, WiFi
- Sense UI - veliki izbor
aplikacija i widgeta
- Android 2.1 Eclair
- integracija sa
Facebook i sličnim servisima

Protiv:

- kvalitet fotografija
- veličina ekrana i rezolucija
-
video plejer

Izvor - Benchmark

Među najrasprostranjenijim i najenigmatičnijim, da se tako izrazimo,SSD-ovima (ali i drugim memorijskim proizvodima) se nalaze oni koji stižu iz kompanije Patriot. Govorimo o našem tržištu, koga je u poslednje vreme, uslovno rečeno, “preplavila” masa proizvoda ove kompanije, koja se specijalizuje za memorijske uređaje. Kao takva, nije smela da dozvoli sebi da propusti priliku “da kaže reč-dve” kada se radi o solid state drajvovima, aktuelnim hitom u domenu rešenja za
skladištenje podataka. Patriot je dosta učinio kao brend da se dodatno podstakne konkurencija na našem tržištu, naročito među DRAM ponudom, nakoju je prilično uticala ponuda solidnih uređaja po pristupačnoj ceni.
Može li se nešto slično ponoviti i na polju SSD-ova?
Patriot je osnovan 1985. godine u Kaliforniji, a puno ime kompanije je Patriot Memory. Verovatno nije potrebno dalje objašnjavati da im je fokus na memorijskim proizvodima, kao što smo već napomenuli. Ono što je pak bitno jeste reći da je ova firma jako dugo direktno prisutna na tržištima Severne Amerike i Azije, dok je ostalim tržištima posvećivala nešto manje pažnje, ubrajajući tu i evropsko tržište. Ipak,globalizacija je neumitno uticala na kompletnu industriju, a firme se
moraju širiti i osvajati nova tržišta čak i makar samo zarad opstanka.Pri tome ne mislimo samo na geografsko širenje poslovanja, već i na širenje spektra ponude. Patriot pokriva više segmenata, od proizvoda vrhunskih performansi namenjenih entuzijastima, sve do serija koje su namenjene štedljivim korisnicima kojima ne treba puno više od brendiranog proizvoda koji garantuje kvalitetno korišćenje u podrazumevanim režimima rada. Na srpskom tržištu, na kome nažalost
prolazi skoro isključivo samo ono najjeftinije i (ponekada) najskuplje.Na njemu je Patriot veoma dobro prošao kada se radi o memorijskim modulima, zahvaljujući lepo selektiranoj ponudi u domaćim distributivnim lancima. Kako će se pokazati SSD-ovi, koji su sami po sebi još uvek „egzotika“ za nas?

Izvor; Benchmark