Mitropolit Petar I (Sveti Petar Cetinjski)

Mitropolit Petar I (Sveti Petar Cetinjski), crnogorski mitropolit i vladika od 1782-1830. Zavladičio se u Karlovcima 1784., odakle je pošao u Rusiju. Pri povratku iz Petrograda u domovinu, Petar je izjavio: "ko je protivu Rusije, taj je i protivu svijeh Slovena", čime su se upravljali i kasniji crnogorski vladari.

1787. je pomagao Rusiji i Austriji u ratu sa Turskom, koji nije bio povoljan ni za saveznike, ni za Crnu Goru. Dva puta je suzbio tursku vojsku pod Mahmut-Pašom. Poslije drugog napada 1796., u kojemu je poginuo sam Mahmut-Paša, Brda su prisajedinjena Crnoj Gori (vidi Bitka kod Martinića).
Velikoga je udjela imao sa svojim Crnogorcima i Bokeljima u ratnim događajima, koji su bili sudbonosni za Boku i Dubrovnik. Crnogorci i Bokelji su se tada borili zajedno sa Rusima protivu Francuza. Pod njegovom vladavinom prisajedinjena je Crnoj Gori Morača, a Boka, koja je dva put dolazila pod njegovu vlast, je predana Austriji 1814. Održavao je stalne veze sa Karađorđem za vrijeme Prvog srpskog ustanka i sa njim je sklopio savez za oslobođenje potčinjenih Srba, te je sa tim ciljem vodio znatne borbe sa Turcima.
Pod mitropolitom Petrom Crna Gora dobila je prvi pisani zakon 1798., koji je proširila Narodna Skupština na Cetinju 1803. Njime je ustanovljen sud, koji se zvao "Kuluk". Petar Cetinjski imao je plan o stvaranju slaveno-serbske države, kada je to predložio ruskom caru. Tada to nije bilo moguće, pa je plan ostao bezuspješan.
Ponekad se kaže da što je Nemanjićima Sv. Sava, to je Petrovićima Sv. Petar, koji je bio neustrašivi narodni vođa i učitelj, blage prirode, a silna autoriteta, kojem se pokoravao i najoporiji gorštak. Zbog njegovoga bogougodnog života narod ga je prozvao, još za života, svetim.
Petar I je preminuo 18. oktobra 1830 na Cetinju.

Свети Петар Цетињски не само да је био образованији од својих претходника, него је био и духовно цјеловитији. Његова мисо и дјело били су одраз његовог личног живог опита у најдубљем смислу те ријечи. Испосник и подвижник, човјек молитве и практичног умјећа, као и великог човјекољубља, био је и човјек светитељске смјелости и одлучности. Као ни тројица његових претходника ни он није био богослов теоретичар, него првенствено мудрац практичне философије живота. Иако се није бавио школским богословљем у уобичајеном смислу ријечи, ипак је могуће на основу његових "Посланица", по много чему сличних посланицама апостола Павла, извући кристално јасан његов црквенобогословски поглед на живот и свијет. То нарочито важи за његову етику, утемељену на изворним еванђеоским начелима, на народном етосу и језику. С, то свето Име Божије којим он почиње свој законик, личност Христа Бога и Cина Божијег представљају основне истине његовог живота и учења као и његовој дјелања. Мало је ко примјетио да његов Закон не само што почиње именом Свете Тројице, него и има 33 члана, онолико колико је Хрисос поживио година на земљи. Миротворац и Законодавац, он као да слиједи начело свога сродника по духу, великог исихасте XIV вијека, Св. Григорија Паламе, који каже:"Ми проповједамо Пијеч преточену у дјело, и дјело, праксу словесну, разумну (логосну)."
Посебно мјесто у његовој личности и животном опиту има његова ријеч, било изговорена као поука, благослов и клетва, било записана. Писана ријеч му је језгровита и убједљива, сажета. Као и његова усмена ријеч, она је плод не разумског домишљања, него најдубљег искуства, опита ума и срца заједно. Његов благослов и клетва
не темеље се у његовој људској снази, нијесу просто одраз психосоциолошког стања његових умних и емотивних сазнања и способности. Они су испуњени Божјом силом, живом вјером у стварно присуство и дејство Божје. Он је близак Богу, он живи Богом и Његовом вјечном ријечи, снагом Његовог Имена које је изнад сваког имена. Отуда је моћ његове ријечи у Божјој сили, а не у њој самој, зато је тако дјелотворна и снажна, зато се толико дуго памти, ниакд не губећи своју благодатну силу. Не памте се до дана данашњега не само његове клетве и благослови, усмени и писмени, него и пут којим је прошао, дом у коме је боравио, камен на коме је сједио, дрво у чијем се хладу одмарао.
Речено је да је теократија лозе Петровића била особене врсте. То потврђује и чињеница да су митрополити као Господари били организовани са "црногорским збором", који је одлучивало под њиховим предсједништвом. Ту специфичност је у своје време запазио већ Љуба Ненадовић, кад каже: "Владалац је у Црној Гори као старешина једне задруге, као патријарх једног племена, као отац у једној великој породици." Лаза Костић томе додаје:"Митрополит је био симбол јединства и вјере и црногорске узајамности. Ово "благо сагласије" између црквености и свјетовности, између свјештенства и царства могуће је било постићи зато што је народ био крштени хрушћански народ, јединствене вјере и етоса. То сагласије је нарочито остварено баш у личности Светог Петра Цетињског и начину његовог дјелања. Он нимало случајно, баш са тог разлога, назива цркву "општенародна црква". У ствари, овдје је народна црквеност и обједињеност око Имена Божјег био стожер сам државности и предуслов да управо епископ буде на челу народа и народног "збора", да га он мири, да му суди, да га брани од сваког насиља, унутарњег и спољашњег.
Свети Петар Словенски је такође заговорник обнове "Славено-Сербског царства" . Битке на Мартинићима и Крусима су резултат тог ослободилачког заноса. Оне претходе Првом србском устанку и као такве су претеча и почетак општег покрета ослобођења на Балкану уопште. Зато није ни мало случајно што се Петар Први толико изненадио појавом и личношћу вожда Карађорђа. То одушевљење он је пренео и на свога синовца Петра Другог, а овај га је преточио у "Посвету праху оца Србије" у Горском Вијенцу. Свети Петар се носио са истим искушењима коа и његови претходници: ратовао је с Турцима, носио се с Млечанима и Аустријом, трудио се да настави и утврди везе с Русијом, уз сва искушења са којима се сусретао. Појава Француза на просторима Боке и Далмације било је ново искушење с којим се носио. Ширење Црне Горе на Брђане, покушај присаједињења Боке Црној Гори, сарадња са херцеговачким племенима и са Карађорђем, одушевљење грчким устанком на Пелепонезу под Орловим и касније Грчком борбом за ослобођење и стварање државе - све еј то уткано у живот и дјело овог највећег и најсветијег изданка светородне лозе Петровића. Као што је познато, он је уложио огромни труд на мирењу закрвљених племена и на основу тога с правом назван Миротворац. Био је у живом контакту с митрополијом Сремско-Карловачком гдје је од стране Мојсија
Путника рукоположен за архијереја (1784).

18. октобра 1830, пред само упокојење, Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) обратио се црногорским главарима:

Посљедње ријечи Светог Петра Цетињског
Ја већ немам рад шта крити, мени се посљедњи час приближио, и ја ћу овај свијет оставити.
Препоручујем ви узајамну слогу, мили витези и честити јунаци!
Поздравите ми сву браћу Црногорце и кажите им, да иако им се њихов Господар преселио у вјечност, да је његова топла и посљедња жеља, да му његова слободна браћа Црногорци у миру и братској љубави бране своју богодану слободу, и да не забораве да су Црногорци и слободни јунаци.
У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се с вама растанем вјечно, но не заборавите на моје ријечи.
Збогом слободне горе, и не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија по сриједи вас и свега рода србска!
Поведите ме у моју одају, да мирно мој дух предам вишњему промислу.