Petar I Karađorđević

Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.
Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.
У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом - Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.
Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.
У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. ''Желим да будем прави уставни Краљ Србије'' – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.
Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.
Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. - окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.
Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.
Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац

Na ulicama Beograda posle krunisanja

Kralj Petar Prvi Karađorđević, tvorac novostvorene države i ujedinitelj srpskog naroda, opevan u narodnim pesmama kao Petar Mrkonjić, još za života je postao legenda zbog učešća u Bosanskohercegovačkom ustanku 1878. godine, kao i zbog drugih hrabrih podviga. Golgota preko Albanije, u kojoj je kralj bio zajedno sa vojskom, ostala je nezaceljena rana u srpskom narodu. Svedočanstva o herojskim borbama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao i vernost i odanost starog, bolesnog kralja svojim vojnicima i ideji o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda, daleko su prelazili granice Kraljevine. Najveći evropski listovi veličali su kralja Petra. Engleski listovi su pisali: ''U istoriji dugog mučeništva Srbije nije bilo herojskije figure od kralja Petra''.2 Tadašnje francuske novine su zabeležile: ''Stari srpski kralj Petar Prvi ima danas sedamdeset godina. Školovao se u Sen–Siru i Mecu, vojnim školama u Francuskoj. Borio se u našim redovima 1870. Odlikovan je Ordenom legije časti za hrabrost na bojnom polju kod Vilerseksela''.3 Kralj Petar Prvi bio je nosilac i najvećeg ruskog odlikovanja, velike lente svetog Andreje sa mačevima, ordenom koji je pre njega nosio samo car Aleksandar Prvi, pobednik nad Napoleonom.
O podvizima srpskog kralja i njegove vojske pisali su i ljudi od pera. Francuski pesnik Edmond Rostan, pisac o herojskim podvizima Sirana de Beržeraka, nadahnut hrabrošću kralja Petra Prvog prilikom povlačenja kroz Albaniju, napisao je i objavio pesmu ''Četiri vola kralja Petra'', koju je na srpski jezik preveo Milutin Bojić, pesnik ''Plave grobnice''. Rostanova pesma je već na Solunskom frontu bila borbeno nadahnuće srpskim vojnicima.
Reči kralja Petra, izgovorene pred Suvoborsku bitku, kada su Austrijanci došli do Kolubare, a on sa oba svoja sina sišao u rov i održao govor iscrpljenoj i umornoj vojsci, odzvanjale su mnogo šire od rovovskog prostora. ''Deco moja'', rekao je, ''vi ste se zakleli da branite svoju otadžbinu i svoga kralja, ali vas ja razrešavam zakletve date meni, jer život, i vaš i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti i ja sam došao među vas da je, sa onim koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo. Sada je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive i ognjište. Možda među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam''.4 Roditeljske reči Starog Kralja učinile su ono što je izgledalo nemoguće. Klonuli i iznemogli ratnici, kao preporođeni, smogli su snage za još jednu, pobedonosnu bitku.
Petar Prvi Karađorđević (1844–1921), ličnost izuzetnih ljudskih i moralnih osobina, krunisan je za kralja Srbije 1904. godine. Težeći ka ekonomskom i društvenom napretku svoje zemlje, kralj Petar Prvi omogućio je unošenje stranog kapitala, razvoj industrije, zanatsva i trgovine, kao i otvaranje Univerziteta u Beogradu. Nesrećni ratovi koje je vodio i kroz koje je zajedno sa srpskom vojskom prošao, pridodali su njegovom imenu atribut ''oslobodilac''. Ljudske vrline koje su krasile kralja, vojničke veštine koje je dokazivao na mnogim ratištima u zemlji i van nje, neizmerna odanost narodu iz koga je ponikao, kao i ideja jugoslovenstva koju je zastupao sve do smrti, podarile su kralju Petru još za života slavu i poštovanje na celom prostoru Kraljevine SHS.
U periodu između dva svetska rata, u svim delovima Kraljevine SHS podizani su spomenici zaslužnim pojedincima, zatim spomenici kojima su obeležavani važniji istorijski događaji. Najviše spomenika je podignuto istaknutim predstavnicima dinastija Obrenović i Karađorđević. Među njima, najveći broj podignut je kralju Petru Prvom i njegovom sinu kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću.
Posle smrti kralja Petra, 1921. godine, i u mnogim gradovima Vojvodine (Senti, Pančevu, Novom Bečeju i dr.) podignuti su spomenici u znak sećanja na ličnost i delo srpskog kralja.

Spomenik kralju Petru Prvom u Velikom Bečkereku otkriven je 1. decembra 1928. godine. Svečanost otkrivanja spomenika bila je pažljivo pripremana, jer je tom činu dat višestruki značaj: desetogodišnjica postojanja Kraljevine SHS, desetogodišnjica ulaska srpske vojske u Veliki Bečkerek i oslobođenje Banata i njegovo prisajedinjenje Srbiji i Kraljevini SHS.
Prema navodima iz dnevne štampe, Trg kralja Petra na kom je stajala velika kapija sa natpisom ''Dobro nam došli'', bio je svečano ukrašen. U celom gradu osećala se praznična atmosfera.
Izaslanik kralja Aleksandra Prvog, artiljerijski pukovnik Vojislav Savić, izaslanici kraljevske vlade, ministri Dragiša Cvetković, Daka Popović, Rudolf Valdec sa suprugom Helenom i drugi visoki gosti, nakon svečanog defilea trgom, zajedno sa ostalim zvanicama prisustvovali su svečanosti koja je otpočela u velikoj županijskoj sali. U ime gradske vlasti, goste je pozdravio v.d. gradskog načelnika dr Jovan Stajić. Nadahnutim, patriotskim govorom, prisutnima se obratio i Svetislav Rajić, veliki beležnik i predsednik Odbora za podizanje spomenika, koji je svoje obraćanje završio pod nazivom ''Molitva svetom kralju Petru''. Svečanost na trgu uveličao je svojom besedom i dr Slavko Županski, predsednik Srpskog narodnog veća u Velikom Bečkereku 1918. godine i prvi veliki župan Torontalske županije u Kraljevini SHS. Na početku izlaganja je rekao : ''Svršio je veliko delo, vratio je mač u korice i stao pred Svevišnjeg i pred svoj narod, zaogrnut plaštom svojih napora i svojih uspeha, smiren, gologlav i tih i traži pravedni sud''. Svoj govor završio je sledećim rečima: ''Dragi Banaćani! Dobili ste u svom najlepšem gradu Starog Kralja u tuču i mramoru. Da ga čuvate i da vas čuva.'' Povodom otkrivanja spomenika značajnim ličnostima, širom Vojvodine, izdavale su se razne publikacije, spomenice i brošure o istorijatu izgradnje pojedinih spomenika, a na sam dan svečanog otkrivanja pojavile su se u prodaji razglednice, značke, plakete i plakati.
Povodom otkrivanja spomenika u Velikom Bečkereku, Rudolf Valdec je izvajao plaketu sa likovima kralja Aleksandra Prvog i kraljice Marije. ''Plaketa je bila namenjena darodavcima novčanih priloga za podizanje spomenika, pojednicima i institucijama. Bila je izlivena u velikom tiražu od 40.000 komada, a ukupan trošak izrade i izlivanja podneo je beogradski industrijalac Đorđe Vajfert.''
Spomenik kralju Petru Prvom bio je postavljen preko puta županijske zgrade i okrenut u pravcu prostiranja glavne gradske ulice. Nepune dve decenije nemo je svedočio o svakodnevnim događajima vezanim za život ljudi u gradu na Begeju. Jedno vreme je u njegovoj neposrednoj blizini prolazio voz, koji je saobraćao od železničke stanice preko glavnog trga, kroz centar grada, tako da su i putnici mogli da vide spomenik i dožive ga iz neposredne blizine.
Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka spomenik je postao prepoznatljiv simbol i obeležje jednog vremena i grada. U to doba, grad se, najčešće, na razglednicama i predstavljao sa motivom kralja Petra na konju.
Od 1935. godine, grad je poneo ime kralja Petra, promenivši naziv Veliki Bečkerek u Petrovgrad.
Spomenik kralju Petru Prvom Oslobodiocu nalazio se na glavnom gradskom trgu Velikog Bečkereka od 1926. godine, sve do 1941. godine, kada su ga uklonile fašističke okupacione vlasti.
Od spomenika kralju Petru Prvom do današnjih dana ostala je sačuvana glava figure kralja, koja se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Sačuvana glava je poslužila vajaru Zoranu Jezdimiroviću pri rekonstrukciji spomenika. Nema pouzdanih podataka o tome šta se desilo sa ostatkom spomenika. Prema pisanju lokalne štampe, deo skupocenog granita ''red afrika'' sa postamenta spomenika ugrađen je u stepenište nove poštanske zgrade, prilikom njene izgradnje pedesetih godina prošlog veka. Pretpostavlja se da je deo granitnih ploča korišćen i za popločavanje privatnih dvorišta, a da je deo bronze od pretopljene figure spomenika upotrebljen za livenje spomenika Žarku Zrenjaninu polovinom prošlog veka.
Stare razglednice, kao svedoci vremena, sa spomenikom okruženim cvetnim alejama, bude osećanja nemoći i tuge pred rušilačkim nagonima moćnika, ali i nade zbog onih razumnih, koji obnavljaju porušeno i čuvaju preostalo.