Rastko Petrović

First topic message reminder :



RASTKO PETROVIĆ


(1898-1949)

Najsentimentalniju o sitosti legendu

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.

Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног

Претоврио је, гле, сав труд у густу песму, небу,
И као кроз трубу димњак
Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке;
Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
То доле играју радници и певају витлови у реци,
И певају у трбусима жена месеци:
Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
И ја сам млад,
И тебе рад,
У ње је цвет!
У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче,
Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
Засвирај у гајде, у дипле, у зурле - сећаш се! ону песму живу. Хајде!
Засвирај у јареће гајде, па умри!
О слатки брате, засвирај ми виолон,
Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон?
Та он је умео да буде и лопужа;
Да л' знаш, брате, оне тамо са Гружа?
Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
Док попови поје - то је још једино моје - упокој.
А кад војник уђе да се купа, у реци по ноћи -
Он и његов коњ -
Драга, у које ћу ти време доћи
Од љубави сам бон?
Кад војник крепки у реку ујаше,
Закуцаће на прозор тад неки смело:
Одшкрини да само протне руку
Па помилује дојку и грло бело:
И зарије се у тебе сав без бола.
Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола -
А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
У огледању крећу звездана кола.

Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
Чије су очи пуне суза са огромних визија
Хоризоната.

Гле, јахач на коњу, ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
Загазиће реку што се зове Историја,
Далеко негде сања Калифорнија.
Кад уђе војник да се купа у реци по ноћи
Он и његов коњ,
У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
Од љубави,
У пролеће или у јесен
Смрти димњачке звон чућете;
О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње...
Ко? Декамерон!

Али то није ништа,
О баш то није ништа;
Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
Жандар зазвижди песму стару
Пркосећи оџачару. Просјак проси: дај ми пару,
Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
Веруј, драги, ужасно је - манометар - срце моје
Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
Па не љуби, кад смрт ти дође драгану ту на уста;
Ускочи међ витле и међ кајише,
Дочекаће те ова шума густа,
Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева.
Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
Извући гласне звукове свих поморских напева.
И трбух, гле, затегнут као на бубњу кожа,
А у желудцу је једна арија,
Њу слушајући успављује се велможа
У аероплану. Ко пева о хлебу и о глади!
Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија!
Она: О, не! о не! то није од глади;
То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!

О, па дивна је та Скадарлија!
Два војника крај друма седе,
Говоре о вашкама и о сељанци,
Затим о оном што се не једе -
Бар у војсци и железничкој станици:
О кокошци прженој на кајмаку...
Брегови су тако меки, љубави моја велика,
Брегови су тако меки, и река није дубока;
Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
Иста нас баш смрт чека крај миле сељанке
У војсци и железничкој станици.
Те никад њеног олакшања дочекати нећу,
Смрт ће мене најзад растурити сутра;
Умрећу.
Кад?
У хладна јутра.

Два војника крај друма седе,
Па усхићено гледам њина лица млада:
Ко би рекао да ко хуље -
Од старице што их примила -
Украше осам динара!
А та жена била тако суморна
И тако стара;
И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
Не би ли се преварила да им зготови...
Али је старица та тако лукава;
Она не би ни свраку
Приправила тек онако
Олако,
Олако.
Камо л' кокош пржену на кајмаку,
Камо л' звезду да породи
Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:

Земља је тешка у просторима,
Вртећи се, дубину заврће у циклон:
Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
Толико је тешка, тешка, и то од скора!
Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;
Никад њеног порађања дочекати нећу:
Умрећу. Олакашаће се једним уздахом или смехом,
Откинувши од притиска
Одлетети кроз зрак -
Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом!
И доћи ће на домак једном детету,
Које бледо
Као васкрснути херој јак,
Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
А један једини воз
Отхуктаће свим правцима у исти час.

Двадесет неприкосновених стихова

У устима још гадно од великих имена,
И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
У тајанствени живот тела!
Ево: отисци последњих руковања
Новога завета;
Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
Скоро ме страши силна мудрост ове руке,
Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених
покрета
(Не, духовност мојој пустоловини мишићној само
смета!).
И та ребра савијена у луке;
Тајанствено учешће једног бедра;
Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
Ноћ руковања!
Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
Ноћ Новога завета:
Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!

Зимски репертоар

Скок је преклане кокоши у небо
Крв точи,
И револверски пуцањ,
То: грамофонска плоча,
У обртању , прстом својим изазвати арију,
То: гнездо ластије у виолини
Целе зиме остаће без звука и без птица
Та топла кућа селица.

У стању да пођем за пуком,
Банда кроз поља кад засвира,
Замишљено да живи о црном
Луку, о хлебу и на сену:
О, на трулом плашћу иза манастира!
У стању да сања пучину црвену
СУНЦЕ, одсуство четири месеца:
Ево приближује се зима!


О афазија, о подношења, о мучна балканска клима
Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво;
Сироти шегрт који ће ноћас заспати го,
Сироти балкански во!

Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту,
Заносу новом бегунац кад преда визиткарту,
Просјаку коме старом што чува улаз у порту
Карту овога света! и један мишић за Марту
(Марта је девојче и дуња у орману);
У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану,
Свуда зима дође у своје време,
Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.

Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре:
Пејзажи извиру из очију и теку низ лице,
Сузни огољени пејзажи,
Од савести и мраза дрхћу озебле убице
Са жудњом изгледајући жандаре.
Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
Да прихватимо се њом врелине сунца,
О ви плећа гола сад у одмицању бегунца
Што кроз све постеље прониже своја курварства:
Више го но мржња нашег одсуства;
Не веруј ни у сумраку у млаз сунчани аорте.

Недоглед, где, пљује светлост међ облаке,
Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу;
И сва та прекоморска путовања
Која обвију главе у видике ко у саруке,
А надму трбух трулом рибом по острвљу,
Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања,
Не ублаже опору пљувачку дубина
Но још натопе све сољу горчине и јода;
Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода,
И на труд прелажења преко кривина.

Сувише тесан простор да се протегли,
Сувише мало звукова којима да се зева
Под покриваче оштре неба, којима пева
Ревматични бол сумње, бесмо легли.
О, сан је вампир пун гнусобе и крви,
А буђење те вреба разроким очима;
Неспособан да изградиш биографију, ниси први
Који си жртва отровних гљива. Има!

Има оних што, из спавања, пробуде се па виде
Недоглед,
Очију плавих како седи крај прозора,
И пре но што упију га у поглед
Налочу се опет сна и умора.
Има оних који одлазе
Под плотове да олакшају утробу
Крај разбијених флаша, који пролазе
И нађу се одједном у гробу.

Има оних који проклињу!

А ја сам у стању да пођем за пуком
Из собе своје која нема прозора,
Треба мишљу и вољом да их пробијем,
Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
Тамо где кроз три облака пуца из револвера
Дубина мокра која зору протера,
Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.

Постигох ли дакле довољно усавршења,
И сиромаштва чак уводих ли у чистине?
Ко је постио, ко размишљао, кад немогућна прекорачења;
Ко, напуштен од њушки, не беше и од истине?
Ја!

Имах свој јужни пол, свој Судан;
Своју кошаву бар, коју не делим.
Од све чистијих обиља начиних план
Проширивања живота - из данас у сутра
Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност
друга: старија)

То:
Постоји револверски пуцањ изнутра
Што убија.

НАЛИЧЈЕ: Опкољен са свих страна својим самоубиством;
Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима;
Пролеће носи пуне џепове пиштоља;
Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности);
Мање црвенила на снегу после самоубице.

Ово о једном песнику

Чудо Господе, велико чудо!
Море: оно, оно! свуд море!
Ми смо се пели уз планине
А кроз грање и кроз горе
Модра,
Страшна - рибља - вечера.

Чудо боже! огромног чуда!
Речи нам звижде брже но куршуми;
Боже, спаси душу нашу у прашуми!
Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле,
А око кроз подеротину лица:
Учи угласти костур камена и сарделе;
Па узбудљивије од љубичица
Мирише љуто млеко непомужених крава
Кроз планину!

Ујед његовог генија: из тела
Изазваће лучење најљућег отрова;
Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
Отпашће - ко смолом - с усних углова.

Па деран који пронађе ово доцније,
Може л' опростити младости љубав за бунџије:
Помисли на њега, ову песму што крије
Тајну наклоност; и збуњеност га трза!

Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
И он разголитити речи да осрамоћене беже:
Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
Богохулити дању, под покривачима се молити - кад леже?

Узети га треба за руку па извести у поље,
Да тамо заборави све песме
И чак бол свој који не беше дубок:
Те ноћи би јео више и спавао боље,
И не би осећао да му постеља загриза бок,
И да је живот дуг.

Али пред зору, преко свих губера, убити треба
Песника; да не потеже личност своју из детињства:
Као случајни, замешени, канап из хлеба
Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!

Јер рођен после седам месеци трудноће,
Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
И, не излазећи више никада, хоће
Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци.

Ал' залуд! у очима електричну визију,
У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
Два-три сумњива стиха, историју:
Однесе; а са телом уједе - непогода - неизлечиве.

Затим се пробуди, погођен од удара,
- Место утроба да га обавија, ето судар:
Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
И да ће ивица што се плави,
Одвише широког света за угрожену младост,
Да га као најбеднијег скота умори...

Тек тог тренутка Он поче да говори.