Kako preživeti inostranstvo?

Nedelja, ni na nebu ni na zemlji



Ja sam vam od one fele koja najbolje voli nedelju kao dan u sedmici, ali
kad dođe nedelja, onda se nekako snuždim i spapunjim i nije mi ni do
čega, već samo da se izležavam u ‘’pildžami’’, što bi rekla moja
sestričina, da ispijam kafe i nešto čitam…da bistrim politiku, od koje
vajde nema, kako je uvek onomad meni govorila moja nana…Umesto da se
prihvatim nekog konkretnog posla, od koga glava ne boli…ali ne valja
se, kažem ja samoj sebi, kad je nedelju i Bog namenio za odmor,
pogotovu ovde gde se trenutno nalazim…
Danas je prvi dan februara, prvi dan i pao baš k’o bubreg u loj,
pravo u nedelju... Neki hladan i šućmurast dan, ovde na severoistoku
Francuske, na samoj granici sa Nemačkom…Na ulici vidim kroz prozor,
nema nikog živog, samo tek poneki sused, k’o po kazni mora da proseta
kućnog ljubimca, i još usput da u najlonsku kesicu prikupi brabonjke …
Bože, pomislim, da li mu se ponekad otme da onako srpski opsuje, bar u
sebi, ne mora na glas…Evropa je to…zna se šta je red, rad i
disciplina…Moraću i ja da se posle 16 sati izvučem iz pidžame i probam
da nađem parking mesto ispred zgrade, jer ne daj bože da mi sutra
lokalni žandar zatekne auto parkiran na parkingu određenom za isporuke
robe – kazna 30 evrića, pa se ti izležavaj do mile volje…
Onako baš neki mrzli dan samo za krevet; izlazi para na usta, ali
nema problema sa grejanjem, što je super... Ne trudim se baš da budem
Francuskinja, ali mi je njihova navika da uživaju u ‘’gras matine-u’’,
iliti što bi mi rekli u slobodnom prevodu, da džonjamo nedeljom, vrlo
bliska, takoreći urođena genetski, kao da mi deda vodi poreklo direkt
od Napoleona, kao da nije iz onih gustih i tamnih ličkih šuma, gde
možeš samo da natrčiš na međeda, a ne i na neku poznatu facu, k’o što
se posrećilo ovim našim perjanicama u Davosu…
Pritom moram da se ipak ogradim, da ja nisam baš od onih što će
spavati do podneva, ma jok… Dižem se ja na noge lagane čim zora zarudi,
ali volem što ništa nije smarajuće nedeljom…volj’ti ‘vako, volj ti
‘nako…divota…Mada moram da priznam da mi ponekad malkice, ali samo
ponekad, smeta to što je sve nedeljom nekako utihnulo, zabrađeno…Ni
kafići ne rade osim onih u centru grada, gde sad i na ovoj hladnoci
vrvi od turista…Frizer te ne šiša…samo ne daj bože da ti pritreba hitna
pomoć tj. vatrogasci…tu su očas posla…



Internet i onlajn novinska izdanja su mi pali k’o kec na desetku (i to
onu veliku, duplu, znate), jer si pripravim veliko lonče nes kafe i
udobno se ugnjezdim na mojoj stoličici tzv. vrtiguzu, da bih sve vesti
iz domovine na miru prelistala i provarila onako temeljito, baš
ljudski, kako je Bog zapovedio…Ovde moram da pojasnim da je meni
domovina vrlo širok pojam, takoreći staromodan i izašao iz YU, a
pogotovu svetske mode…Jesam rođena i odrasla u Beogradu, ali brate
smatram svojima sve one tamo od Đerdapa pa do Triglava…I tako onda
krenem redom prvo one moje najbliže tj. ‘’Serbian newspapers
online’’…To traje podosta, a i ruku na srce, tu se obično najviše
iznerviram, što jest’ jest’…Valjda su ti nekako najviše moji, pa me
njihove nebuloze najviše bole…
A hvala Bogu za koji god se resor uhvatiš, ima šta da te nervira…Od
pačje škole u Skupštini, do ministarskih putovanja na čarobnom ćilimu,
po sistemu, stavi prst žmureći na zemaljski globus, pa gde se zalomiš,
tu se prođi na račun srpskih poreskih obveznika, šta košta da košta,
nije važno… Nema veze što sve to ima uzročno posledičnu vezu sa
finansijskom rupom u budžetu, kursom koji divlja, radnicima koji
dobijaju otkaze… Kad ti se Srbin uhvati za drvo zeleno, ono se namah
sasuši…čudo jedno…Još kad pročitam da ima 28 hiljada uposlenih u
državnoj administraciji, onih što tokom radnog vremena ležerno šetaju
papire, a da se pritom ništa nije pokrenulo sa mrtve tačke još od 2000.
god, da se ništa nije unapredilo ni u policiji, ni u sudstvu, ni u
zdravstvu, ni u prosveti, po pitanju elementarnih ljudskih potreba i
zahteva…e tu načisto dođe do kvrca u mojoj glavi…Kako bre toliko ruku,
toliko pari očiju, toliko nervnih ćelija, a stanje status quo…u prevodu
sa latinskog na srpski – žabokrečina…


Pogled na crkvu, sa reke

U estradna pitanja ne zadirem, to mi nije nešto preterano zanimljivo,
kraj sjaja ovdašnjih zvezda…Nedeljom popodne na francuskoj televiziji
obično bude lagan program sa obiljem domaćih zvezda, kako novih tako i
onih starih, što mi je sasvim potaman….Ljudi nasmejani, lepuškasti, ne
opterećuju, pevuše fransucke šansone…divota…Nemam satelitski TV, pa
nisam onako baš stoprocentno u toku šta se dešava kod nas na Pinku, još
manje na RTS-u…B92 odgledam ponekad preko interneta, mada je često loš
prijem, kao i da njima neko radi o glavi, k’o ovima iz Peščanika…Mada
moram da se pohvalim da sam imala čast da gledam „Ranjenog orla“ za
Novaka u Beogradu. Cela serija je izgleda snimljena u ‘’slow
motion-u’’, valjda se producentu više isplati tako natanane, a i manje
košta RTS…što duža serija, to se manje para potroši, to je srpski
izum…a mošda i da se pruži bolja prilika gledaocima da svaku scenu
upamte do u tančina…do sledeće reprize, jer k’o zna kad će se i koliko
puta reprizirati… (čujem da je hvala Bogu već krenulo repriziranje)
Negde već na pola listanja srpske štampe dođe mi da odustanem, jer
u stvari shvatim da se ništa novo niti bolje nije desilo, ni juče niti
danas, a ne obećava ni da će sutra…A ja bih tako volela da i nama tj.
Vama krene…Više nas ni teniseri ne bacaju u sevdah…Ništa vala…tuga
jedna…Kriza zavladala načisto, depresija opšta...Globalna finansijska,
a i šire, samo što mene lično, ovde gde živim i radim, da kucnem u
drvo, da me zlo ne čuje, srpsko sujeverje je čudo, ta gorepomenuta
SEKA. iliti svetska ekonomska kriza ne pogađa nešto preterano...
Čak razmišljamo o kupovini novog stana, jer su kupci kažu sad u
prilici da diktiraju svoje uslove…No, kad bacim pogled tamo nizvodno
prema matici, načisto se rastužim, a nekad bogami i pobesnim, pa mi
onda moji kažu…ma daj batali to, šta ti treba da ti skače pritisak,
samo još da te šlog opali...

A onda mi đavo ne da mira, već se onako u poznatom srpskom stilu, brže
bolje, navrat nanos, daj šta daš, bacim na komšijsko dvorište…da vidim
jel’ si oni imaju bolju sreću u životu, ili je i komšiji crkla krava…
I ne lezi vraže, divota…Hrvati i Slovenci načisto zakrvili…jedni
drugima spočitavaju sve još od Ilirskih vremena, pa preko
Austro-Ugarske, Titovih međa, do današnjih pecaroških priča… Čiji je
zaliv onaj koji bolju ribu daje i tako to…Kuku lele, nije ni njima
lako…Onda se pomislim, onako u sebi, e baš su ovi Slovenci neke ćifte,
gore od Kir Janje, ugurali se prvi od sve braće u Uniju i sad prave
pitanje za neki pedalj ili dva zemlje…
Budi bre gospodin čovek, kad ti je već Bog dao da uživaš…Povuci malo
na tu stranu brata Hrvata, da se i oni na mišiće uguraju među vihorove,
neće ti pasti kruna sa glave…Ko će kome ako neće svoj svome… a braća
Hrvati će kad njima krene, kao u onoj narodnoj priči o babi, dedi i
repi, da se svojski založe za svoju braću, Srbe, jer poznato je da se
oni koji se najviše mrze u stvari potajno najviše vole…I kad se ubacimo
svi onako đuture u tu Uniju, ima da leti perje na sve strane… A opet,
možda nas zato ova evropska gospoda i neće, pa nam stalno traže dlaku u
jajetu…mislim se ja….možda u tom grmu leži zec, jer svi ti naši bivši i
sadašnji sa Balkana su čudo…koga vole vole, koga ne vole….pu, daleko
bilo….gde mi takve ružne misli padaju na ovaj sveti dan u nedelji…

G.T. Francuska

Šoljica kafe





Prvih godina moga života u Australiji ponašala sam se kao izgladnelo pseto
koga je iznenada zapala masna kost. Halapljivo sam proždirala svoju
kosku “terae incognitae” - nepoznate zemlje: “novih“ ljudi, mogućnosti
da se vidi ovo i ono, da se sazna, upije i zadovolji radoznalost, žeđ
za “svetom”.
Mnoge na početku trese ta groznica. Dani obećavaju. Obećanja su šarena i čine se važnim.
A, onda, kako vreme protiče, polako počinje da isplivava na površinu sumnja. Zašto? Čemu? Kada? Pošto? Koliko?
Jutarnje kafe subotom. Samotnjački trenutci obraćanja samoj sebi dok
moj sin spava. Ušuškan mojom nepoderivom brigom u kaputiću dečje
bezbrižnosti. Pišem najkraće pismo kući, pismo koje se zove uzdah. I
večito pitanje bez odgovora i odjeka: Da li je ovo ono što sam htela?
Ili jedino što sam mogla?
Australija je novo mesto - sa divljom lepotom prirode i sirovošću
početka. (Šta je dvesto godina nego početak?) Ni traga od patine i
dekadentne razmaženosti stare dame Evrope. Možda, ponegde u tragovima,
zasvetluca staro srebro viktorijanske Engleske, koferi migranata
zamirišu na staru čipku i požutele slike, ali u suštini to je “vrli
mladi svet “ tehnološkog napretka koji gazi užurbano, ne osvrće se
mnogo za sobom, jer mnogo nije za sobom ni ostavio, a u daljini zamamno
varljivim sjajem svetluca novac.
Možete da zamislite nas, gladne velikog sveta, kako zujimo uokolo
kao pčele i upadamo u ovu teglu punu slatka koja se zove „bolji
život“... Posle, dolazi otrežnjenje. To je dečija bolest koju ovde
mahom svi preleže. Vreme omamljenosti polako nestaje i počinje da nas
muči, dugo, prikriveno i svakodnevno neumoljivost udaljenosti od svega
i svakoga ko nas je oblikovao, od onoga što se zove otadžbina.
Australija, mesto bolnog prilagođavanja, instinkta za preživljavanjem. Nevinost početka i konačnost nemirenja.
Kažu da je eukaliptus lekovit. Znam da u svoje grane ušuškava sve
moje tuge i čežnje, miri me sa svojom sudbinom. Ova masa vode sa
Pacifika, tako strašna i veličanstvena u isti mah, vodi me u svoj
beskraj i izravnava sve u savršenoj ravnoteži dvaju plavih horizontala
- neba i mora.
Opori miris mora i školjki me vraća u sadašnjost. Ovaj žuti pesak po kome gazimo je pesak od koga treba da izgradimo svoj zamak.
Moje dete pušta uporno svoj papirni brod da zaplovi ovom velikom
vodom. Uporno. Ponovo i ponovo. Ja gledam sa strane, na sigurnoj
udaljenosti sa čvrsto ukopane stene.
Okidač na fotografskom aparatu moga sećanja okida. Na nebu i moru se plameno crveni zalazak ogromnog sunca.

Marija Starčević, Sidnej, Australija

Centar sveta



(ilustracija Ivana Radenković)

Bezmalo svakog leta u poslednjih petnaest godina vraćao sam se na mesec-dva u
krajeve koji su nekada bili u sastavu Jugoslavije. Vraćao sam se da
posetim grobove roditelja, da vidim rodbinu i prijatelje, znance i
kolege. Svaki put bih uočio nove promene u odnosu onih koji su otišli i
onih koji su ostali.
Ima, međutim, nešto što se u tom odnosu ne menja. Zato je posebno
privuklo moju pažnju. Najpre sam mislio da je moje iskustvo
jedinstveno. Kada sam od mnogih ljudi u rasejanju čuo da su iskusili
isto što i ja, moje zanimanje za ovu pojavu je još više poraslo.
Reč je o tome da nas, u zavičaju – a ja, šta mogu, zavičajem osećam
zemlju u kojoj sam proveo daleko najveći deo života, zemlju koja se
tako nesretno raspala devedesetih godina prošlog stoleća – nama bliski
i ne tako bliski ljudi jedva da pitaju ili uopšte ne pitaju kako nam je
u dalekom svetu, šta i gde radimo, kakva je zemlja u kojoj godinama
boravimo, kako se u njoj živi, kako se odnose prema došljacima, ko se s
kim udružuje, ko od koga zazire. A ako pitaju, odgovor često do kraja
ne saslušaju. Dopunska pitanja nikada ne postavljaju.
Nagađam šta stoji iza ovakvog nedostatka ljubopitljivosti kod sveta
koji nije poznat po tome što ne voli da zna – obično više nego što
nalaže dobar ukus – o drugim ljudima.
Možda nam zameraju što smo otišli. Mada ih nismo ometali da i oni
odu, običavaju reći da smo ih ostavili kada je bilo najružnije i
najtužnije. I obično dodaju da i danas nije mnogo drugačije. Ispada da
smo im se zamerili zato što nismo ostali da podelimo teška vremena
kojima kao da se kraj ne vidi. I to ne mogu da nam oproste. Ljutnju
izražavaju time što neće da znaju o našem životu.
Tako nas kažnjavaju. Manjkom zanimanja za nas. Ili možda misle da,
ma kako da nam je, ne može da nam bude gore nego njima. U predstavama
onih kojima nije dobro svima drugima je dobro. Eto još jednog moćnog
razloga da oni koji su ostali budu ljuti na one koji su otišli. Iz
straha da ne bi iz prve ruke čuli, ili tek samo zaključili da su
pogrešili što su ostali, izbegavaju da one koji u zemlju porekla samo
navrate pitaju kako žive tamo gde sada žive.
Neće da čuju ono što ne žele da čuju, ono što bi, sigurni su, čuli kada bi pitali.
Zato ne pitaju. Ne pada im na pamet da bi neko iz rasejanja mogao da
se požali na nov život, da bi, u nastupu iskrenosti i slabosti, mogao
da se poveri kako je u tuđini gorak svaki zalogaj hleba, kako je rekao
jedan pesnik, kako je domovina kao zdravlje, kako je rekao jedan drugi
pesnik, obojica donedavno obavezna školska lektira. Takvu mogućnost
jednostavno isključuju, jer računaju da im je tamo loše ne bi ovde
došli samo u posetu. A kada se ljudi iz rasejanja požale na nostalgiju,
spremno odgovaraju da je nostalgija bolja od ovoga ovde.
Ima i treći mogući razlog manjka zanimanja onih koji su ostali za
one koji su otišli. Oni prvi su toliko sebi važni, i u dobru i u zlu,
da ih naprosto ne zanimaju ni oni tamo ni ono tamo. Sebe vide kao
centar sveta. Dobro, možda ne baš kao centar sveta, ali tu negde,
sasvim blizu. A pošto su toliko važni i jedinstveni, pošto takvih kao
što su oni nigde u svetu nema, treba svet da se za njih zanima, a ne
oni za tamo neki svet i one koji su otišli u taj neki svet.
Volio bih kada bi ovaj treći razlog bio jedini ili najjači. Dođe mi
nekako najviše razumljiv, jer su i oni koji su otišli i oni koji su
ostali istovetno sazdani.
Tekst je pisan za Politikin "Kulturni dodatak" i objavljen je 15.5.
Dušan Kecmanović, Australija

Lozinka: "Gospodin"



U poslednje vreme me proganja reč “gospodin”, pa je tako ušla i u moj kompjuter - kao lozinka, Ili kao virus, kako se uzme!
A ta reč, verovatno, ima neke veze sa mnom: prešao sam pedesetu, stekao imetak - možda bi i sam hteo da postanem “gospodin”?!
Supruga često koristi onu frazu “gospodin čovek”, a kada je pitam kako
se to postaje, tu nastane tišina - ili ona neće da oda "tajnu" ili i
sama ne zna. Ipak, verujem da ovo prvo, jer je ona iz “bolje porodice”.
Jedini gospodin koga sam ja poznavao je bio “Gospodin Đoka”. Tako su ga
zvali, čak i kada je ta reč zamenjena sa onom - “drug”. Gospodin Đoka
je bio predratni profesor, čovek sa manirima, uvek u odelu; sa suprugom
su ponekad razgovarali na nemačkom, valjda je to tada bilo “cool”.
Imamo sam i jednog daljeg rođaka “gospodina”, ali je on proteran, ne
samo iz svojih fabrika, nego i iz porodičnih uspomena. Kažu da nas
dvojica “ličimo”, ali moje dečje uspomene ne idu tako daleko, pa to ne
mogu da potvrdim.
Kada bolje razmislim, znao sam još jednog gospodina - profesora ruskog
jezika. Njega, mi gimnazijalci, nismo zvali “gospodin Ćirić”, nego samo
“Joca”. Svoje govore je uvek počinjao rečima “Pripalo mi je posebno
zadovoljstvo” a svo vreme je uvijao svoje mršave ruke, kao da pokušava
da ih ugreje. Sećam se, takodje, da je stari profesor govorio da “pre
rata” u gradsku kafanu nije moglo da se uđe bez kravate…

***
Idem često, ovde u Australiji, u šetnju - u obližnji park. Kada je
topao dan, ja “nabacim” uniformu za golf. A pravila su stroga: kragna
ne sme da bude uzdignuta, kratke pantalone moraju da budu u visini
kolena a sokne ne smeju da budu podvijene. A kao dokaz svoje
individualnosti - stavim beli šešir.
I dok tako smerno hodam parkom, starije dame počnu da me pozdravljaju.
Nakloni se i po koji džoger - ljudi prosto imaju potrebu da pozdrave
“gospodina”.
Inače, mnogi od tih džogera žive na račun države. Ne žele da rade.
Dobijaju dovojno novca za stan, mleko i “pirinčane pahuljice”. A kada
smo već kod toga, da dodam, da su ovde lekari i škole besplatne a da
penzije dobijaju svi (bez obzira na to da li su ikada radili), kao i da
su one iste za sve penzionere.
A šetnja parkom je, ionako, besplatna. Kada vidim te džogere, kroz
glavu mi često prostruji ona davno naučena rečenica iz pomenute
gimnazije: “Društvo će biti dovoljno bogato da će svako raditi ono što
voli”.
U početku sam bio zbunjen tim pozdravima. A onda sam naučio da
otpozdravim, onako diskretno. Uz to, malo zastanem, a onda odvažno
nastavim svoj put...
***
I dalje pokušavam da shvatim zašto supruga odbija da oda “tajnu”.
Mora da je u pitanju ljubomora. Dok su njeni svirali klavir, moji su
pravili frule. A sada, odjednom - “ON hoće da bude gospodin”.
Međutim, kakav bi ja to bio analitičar (koga plaćaju “suvim dolarima”), kada ne bi uspeo da "provalim" i tu tajnu!
Evo, dakle, rezultata: Gospodin je onaj ko je uvek gospodin. Na njega,
ništa, pa čak ni “vreme”, ne sme da utiče! A “detalji” mogu lako da se
“nabace” - kao ono sa mojim šeširom. Ili ono sa vučjakom i belim
rukavicama.
Ja, inače, za sada, retko nosim taj šešir. Držim se izreke - "Budi ono što jesi...".
I evo, tu bi mogao da bude kraj moje priče! Ali nije!
Brine me šta bi se desilo kada bi ja, onako ambiciozan, poželeo da
nosim frak! Jer - "za frak su potrebne tri generacije" (Zar je moguće
da naša Srbija toliko mnogo kasni?!).

Džordž Petrović, Melburn, Australija

Najlakši način da preživite inostranstvo je da se vratite natrag prvim brodom, avionom, vozom, ili kolima, zavisno od toga kako ste došli.

Međutim, ako je to neostvarljivo, ako nemate para za kartu, nemate obraza da izađete na oči prijateljima koji su vam dali sve one poklone, gladni ste, kuća vam je spaljena ili ste željni avantura, onda uzmite onu motku koju akrobate koriste kada prelaze preko provalije i pridržavajte se sledećih pravila. Garantujem da ćete uz ove savete izdržati pet, deset, dvadeset godina, a možda i ceo život, u inostranstvu. Dakle - pravila:

- Učlanite se u neki naš klub gde se vikendom radi volonterski. Tako ćete broj dana kada vas tretiraju “kao krpu” smanjiti sa sedam na pet

- Otvorite prodavnicu bilo čega, zaposlite bilo koga i budite mu gazda. Ako prodavnica gubi novac, samo vodite računa da ne gubi više nego što zarađujete na svom glavnom poslu.

- Idite u posetu zavičaju bar jednom godišnje. Ponesite punu vreću poklona, obucite novo odelo i počastite svakoga koga makar površno poznajete. To će vam podići samopouzdanje i hraniti vaš “ego” najmanje još tri meseca - godinu ste tako skratili na osam meseci.

- Decu vodite na folklor i časove srpskog jezika. Tako ćete steći utisak da ih još nije “pojela” asimilacija. Ne obraćajte pažnju na to što tamo govore engleski, nemački, japanski ili bilo koji od tih “stranih” jezika

- Kupite deci narodnu nošnju. Izgled mnogo znači.

- Jedite redovno ćevape, burek, sarmu, krofne i mekike

- Pijte “Knjaz Miloš” i Koktu”, a ako baš morate “Stomakliju” ili neku drugu “home made” rakiju

- Nađite jeftinu telefonsku kompaniju i razgovarajte sa rođacima u Srbiji najmanje dva puta nedeljno po dva sata Time godinu skraćujete za cela četiri dana.

- Čitajte samo naše novine, slušajte samo našu muziku i govorite isključivo srpski. Ako to malo uspori učenje “stranog” jezika - ne brinite. Naučićete ga kad-tad.

- Kupite plac i počnite da gradite kuću u rodnom kraju. Ako već imate napušteno porodično imanje - obnovite ga

A ako vam neka od prethodnih pravila ne pomognu – ne očajavajte. Uvek možete da se pridružite onima koje pokušavate da pobedite. Uostalom, to i nije toliko važno, jer ako vi to ne uradite - uradiće to vaša deca.

I ne zaboravite da uvek postoji ona prvo-pomenuta mogućnost - da se vratite. To niko (osim vas) ne može da vam zabrani.

Toliko dobrih rešenja za jedan tako mali problem koji ste (uzgred budi rečeno) - sami stvorili!

Džordž Petrović, Australija

Sve, baš sve: i ružnoća grada i ogoljenost našeg bitisanja omekšava s vremenom. Saznanje da smo na tim mestima zauvek ostavili svoje srce ispisano po trotoarima Beograda... Taj rukopis na grubom licu velegrada, vidljiv i znan samo nama, kao tetovaža usečen bolno u sećanju.
Nestaje na somotskoj prostirci neba ustreljena ptica naše mladosti.
To je moj grad, onakav kakvog pamtim, stegne me snažno i ne ispušta nikada: zanosan kao početak, strastven kao tango, lep kao neočekivan susret dvoje davnih prijatelja...
Koraci, ritmično i jednolično, gotovo utešno zvone niz utihnulu ulicu. Dobro je znati da još uvek snažno kuca srce moga grada i da mu krv struji kroz vene.
Stranice života i dalje se iščitavaju sa žarom, a oči su plamene, odjekuju u grudima zaljubljenih.
U pogledima, niz strme ulice koje se ruše prema reci cvetaju osmesi jorgovana i mirišu obećanja.
Sutra...sutra...tu.
Prizme neonskog svetla se lome na krhkoj latici koja omekšava sve što dotakne.
Toči se radost u bezbrojnim virovima.
Jalovo je ne zakoračiti u svet ove noći. Oko mene su zidovi i zgrade. Žuti, kao kad me je sunce ogrejalo, u boji zemlje koja je prekrila i deo mene odlascima bez poratka. (Da li mi je vetar pomrsio kosu ili me dotakla ruka koja me je davno milovala? Nikada neću znati.) Plavo kada se nebo nada mnom otvaralo i bele pahuljaste ponjave oblaka izrodilo.
Jedna musava devojčica protrčala je stazom ovuda. Odlepršala je negde u vazduh koji je mirisao na nestašni, razigrani dim iz dimnjaka, ćebe snega i gugutke. Otrčala je sa belom mašnom oblaka u kosi. Sada je zovu teta Marija.

...

Lepota se kao i dobrota umnožava.
Moja mati iznosi na sto tanjir pun trešanja.
Vratila sam se kući.
Marija Starčević, Sidnej, Australija

Ma, šta su meni mačke krive?

Opšti slučaj: Gde god da putujemo, gde god da se selimo, glavu svoju sa sobom nosimo.
Iz opšteg slučaja neizbežno sledi pojedinačni: Gde god da putujem, gde god da živim, draga mi (luda) glava verno me prati.
Ali da pređem na priču.

Prva slika, pre mnogo godina, tesan beogradski stan mojih roditelja. Javlja se moja starija ćera: „Mama, hoću macu!“. „Ma hajde, samo nam maca još fali“, kažem ja, „Vidiš da nema mesta ni za nas...“

Druga slika, pre takođe dosta godina, već smo u inostranstvu, iznajmljen stan, ali ništa novo pod kapom nebeskom: „Mama, hoću macu!“ – ponavlja moja starija kćer. „Dete drago, u ugovoru piše da kućni ljubimci nisu dozvoljeni!“ – ponovo je pedagoški ućutkam.
Slika treća, sad već pre četiri godine, konačno i ja prelomila da kupim stan. Ni u kakvom ugovoru se ne pominje nikakva zabrana o kućnim ljubimcima. Na hodniku srećemo komšijske pse, a komšija sa sprata ima i jednu ogromnu debelu kuju i snežnobelog mačora – persijanca. Ćere već poodrasle, odavno su tinejdžerke, pa u skladu sa tim menjaju taktiku, više ništa ne mole niti pitaju, nego me obaveštavaju: „Mama, mi smo rešile da nabavimo macu koja će da se zove Peni Lejn.“

Tačka. Glas sasvim odlučan, kraj rečenice, kraj diskusije koja nije ni počela. Meni ponestaju argumenti. Uvek sam živela u relativno tesnim stanovima, pa nikad nisam imala ni jednu životinju. Celog detinjstva sam zavidela sestri od strica, koja je živela u kući i imala i kucu, jedno preslatko rundavo belo mešanče terijera, i nekoliko mačora, rasnih avlijanera. A moram da priznam i da su me dodatno potkupile omažom „Bitlsima“ – makar sam se izborila da se muzički ukus dečice mi drage ne razlikuje mnogo od mog, što je, priznaćete, zavidno pedagoško dostignuće.

Kad slučaj hoće da se namesti – namesti se. Nekoliko dana posle tog, da kažem, razgovora, najavljuje mi se prijateljica: „Prolazmo pored tvoje kuće, svratili bismo na spavanje, da li ti odgovara?“ Ma, mislim se, naravno da mi odgovara da u ovoj tuđini razmenim nekoliko „naških“ reči sa nekim odraslim, „Samo dođite!“.
Auto se parkira u dvorištu, ja sišla da kao dobra domaćica dočekam goste, i prijateljica mi kaže: „Moram da ti pokažem šta imam na zadnjem sedištu. Ako ne voliš životinje, mogu one da prespavaju u kolima, nema problema!“
Kad, tamo, dva preslatka mačeta u kavezu – nosiljci. „Ovu mačkicu sam ponela prijateljici kod koje idemo posle tebe, a mačorčić je mnogo miran i tunjav, plašila sam se da ga ostavim kod kuće sa odraslim mačorima, umlatili bi ga, pa sam ga ponela da mačkici pavi društvo. Inače su tetka i nećak, deca od majke i kćerke, i tetka je dve nedelje starija, a oboje imaju po oko tri meseca“ – obaveštava me prijateljica.

„Ma, slobodno ih ponesi gore“ – izgovaram najgluplju od mnogih mojih glupih izjava – i, da skratim priču, kako su mace ušle u moj stan, tako iz njega više nisu izašle. „Grehota je razdvajati ih“, zaključila je prijateljica, „vidiš kako se lepo slažu, a kod tebe baš ima mesta!“ – a taman sam bila lepo namestila i ušuškala novi stan, onako po meraku. Starija ćera je bila očarana, sva blaženo srećna, i odmah je strpala mace u svoj krevet.

Idila je trajala neko vreme. Mace su bile male i nemoćne, ponekad bi, onako trapave, nešto oborile ili napravile neku štetu, ali im to nismo uzimale za veliko zlo. Starija kći se lepo brinula o njima, mazila ih, četkala, čistila i menjala pesak, a mlađa i ja bismo ih pomazile kad nam se zapletu u noge, i tako smo zajednički živele u miroljubivoj aktivnoj koegzistenciji.
Ali, avaj, deca rastu, završavaju škole i kreću na studije, pa ni moje starije dete nije bilo nikakv izuzetak.
Ovde nije običaj da deca žive sa roditeljima tokom studija, čak ni ako je fakultet u istom mestu (ne samo da su fakulteti besplatni, nego država svima koji su na školovanju daje izvesnu „platu“ - dovoljnu za krov nad glavom i hranu, kao i da još malko preostane za piće, tako da su punoletna deca praktično finansijski nezavisna od roditelja.

Doduše, za piće ne ostaje dovoljno bar iz dva razloga – alkohol je ovde vrlo skup, i omladina pije izuzetno mnogo – ali to su sve teme za neku drugu priču. Mačke, koje su tema ove priče, niti studiraju, niti piju). Tako me je ćera jednog lepog dana obavestila da će da se iseli, i da u studentskom domu u kome je dobila sobu mačke, naravno – nisu dozvoljene.

„Ja nisam bila kod kuće kad ste uzele mačke. Nikako ne mogu da budem odgovorna za njih. Tvoje je bilo da tinejdžerkama zabraniš da prave gluposti, a ne da im u tome pomažeš“ – obavestila me je mlađa kći, koristeći svoju poznatu neumoljivu logiku. Šta da joj kažem? Deca su ukras sveta, poznato je, pa bila i tinejdžeri...

A nedavno se i ona odselila od kuće, došlo je i njoj vreme da otpočne samostalan život.
I tako je briga o macama spala samo na mene. Pa, eto, za rubriku „Moj život u inostranstvu“ - moj život u inostranstvu je lud provod. Kad kasno popodne, uveče ili usred noći, kako kad, konačno dođem kući, najčešće poprilično smlaćena – zateknem haos svuda po stanu, na patosu i po foteljama primetan sloj dlaka, na kožnoj sofi još nekoliko svežih ogrebotina, a kupatilom se šire miomirisi i pored otvorenog prozora.
Naravno, macama ne pada na pamet da bi kroz taj prozor mogle i da izađu i otšetaju u beli svet – zašto bi se upuštale u avanture, kad ih u mom stanu čekaju „visok nivo usluge“ i zavidna sloboda? E, tako sve to lepo počistim, usisam, prebrišem i sredim do ujutro, kad ponovo odem na posao – samo da bih kad se vratim u stanu zatekla isti svinjac (ups, zapravo - mačinjac) .
Vidi moja dobra prijateljica Ana, inače veliki šeret, da očajavam zbog mačaka i da ne znam šta ću sa njima (niko neće odrasle mačke, a da ih vodim kod veterinara „da ih uspava“, kako se ovde kaže, a zapravo ubije, prevedeno na svakodnevan jezik – nemam srca, isuviše su mlade i slatke), pa udara brigu na veselje, pričajući mi vic:
Raspravljaju sveštenici tri velike svetske religije o momentu kada počinje život.
Prvi kaže: „Nesporno, život počinje trenutkom začeća!“, a drugi odgovara „Pa, znate, svašta može da se dogodi tokom trudnoće, tako da mi smatramo da život počinje rođenjem, prvim plačem!“.
Gleda ih treći, vrti glavom, pa komentariše: „Drage kolege, uz sva uvažavanja vaših stavova, moram da vam kažem da nemate pojma o čemu govorite. Život počinje kada deca odu od kuće, a pas ugine!“.
„Ali, mačke žive duže od pasa“, odmah dodaje Ana, – pa nastavlja da me „teši“, uz svoj poznati zarazni smeh – „Ali ne brini se, mlada si ti još, dočekaćeš...“
Tja - nikada nisam imala mnogo simpatija za male stare same dame sa mačkama – a sad sam i ja postala jedna od njih. Ma, tako mi i treba...
P.S. A odakle vam ovo pišem? Pa, iz Danske – zemlje u kojoj, po mnogim ispitivanjima, i to čak i sasvim ozbiljnim ispitivanjima, žive najsrećniji ljudi na kugli zemaljskoj. Valjda i najsrećnije mačke. A ja? Ma, šta su meni mačke krive? I šta su mi Danci krivi? Pogledati početak teksta...

O, Danska

Hladno je na severu






Sećate se verovatno Mikija Rubiroze iz serije ”Grlom u jagode”. Dajem glavu
ako većina nas koja je otišla na zapad ne misli o sebi kao o modernom
Mikiju Rubirozi – bar mi koji smo ostavili Beograd. Vratiću se na to
malo kasnije.
Mene je sudbina oduvala na hladni sever, u „trulu kraljevinu“
Dansku. Da je trulo – nije, da je hladno – jeste. Hladno je i na
celzijusovoj skali ali još više oko srca i oko duše srpske. Mislio sam
ja da beogradskom šmekeru niko ništa ne može i da ću “lako ja njih da
dovedem u red“. Prošlo je 17 godina, uspesi i padovi se ređaju godinu
za godinom ali jedno zasigurno stoji sve vreme – Danac nikada neću
biti. Ne zato što je ne bih, jer imaju oni mnogo dobrih strana.
Jednostavno ne postoji genetska podloga da osećajni Balkanac pogodi
žicu hladnog i racionalnog Danca. Možeš da se nerviraš, možeš i da
psuješ ali je rezultat uvek isti, što će reći da stvari idu na danski
način. Koliko sam puta rekao “paaa kako bre sine …“ ubeđen da bi - kada
bih se ja pitao - sve bilo mnogo bolje.
Mnogi bi rekli “pa vrati se u onaj Beograd, ko ti brani?“, ali nije
to to. Fora je uspeti tamo gde si. A uspeh se definiše time što ti sam
misliš da je važno. Po pravilu izgleda da je uvek najvažnije ono što ti
smeta i nedostaje, do čega dolazimo jako teško, ili nikada.
Onda dolaze kompromisi, što je možda suština života kada pređeš
40-u. Kompromisi svuda: na poslu (“šef je glup ali je lova dobra“), sa
devojkom (“nervira me ali ne histeriše“), na rukometu – trener sam
(“nemaju osećaj za igru ali me slušaju“), političari (“meki su ali nisu
kvarni“), i tako sve redom. Moj najveći kompromis i možda najveći uspeh
je da sam uspeo da definišem sebe kao „beogradskog Danca“ i jako mi je
dobro, mogu vam reći. Na taj način se diferenciram od onoga što ne
volim, a uzimam ono što mi odgovara. To vredi i za beogradsku i za
dansku stranu.
Ih da sam do toga došao pre 10 godina, sada bih bio car a Danska carevina...
Od kada postadoh beogradski Danac postade mi lepo da navratim u
Beograd. Sada me više ne nervira „GSB“, čak me ni roditelji više ne
nerviraju. I lepo mi je. A onda sam opušten i to se primeti. Baš kao
kada je Miki Rubiroza davnih 70-tih dolazio u Beograd na odmor sa
pečalbe u Nemačkoj.
Goran Vuk, Kopenhagen, Danska