Baš lična istorija beogradskih kafana

„Zlatno brdo“

Iako sam za četiri godine, koliko sam išao u Građevinsku tehničku školu u Hajduk Stankovoj ulici na Zvezdari, prošao najmanje hiljadu puta kraj „Zlatnog brda“ u Bulevaru (tada Revolucije, danas Kralja Aleksandra), u ovu kafanu u blizini Cvetkove pijace prvi put sam ušao tek kao četrdesetogodišnjak, negde početkom devedesetih godina prošlog veka. Dva su razloga za to: iz škole sam se uglavnom vraćao u društvu drugarica iz odeljenja, od kojih sam u jednu bio beznadežno zaljubljen (to je ista ona devojka koju sam kasnije sačekivao u bašti „Vašingtona“, što sam pomenuo u epizodi „Šećeranac“), a kad bismo ostali posle škole da igramo fudbal sa „cvetkovcima“ u pare, na piće bismo odlazili u legendarni bife „Kosmos“ (danas je na tom mestu, na obodu „Učiteljskog naselja“, restoran „Đerdan“ sa odličnim roštiljem i prevelikim porcijama).

U „Zlatno brdo“ sam počeo da dolazim utorkom uveče, posle fudbala u obližnjem „Olimpu“ sa mojim kumom Brankom Arbutinom i njegovim drugarima iz Vinče, gde je on svojevremeno radio u vodovodu Instituta za nuklearne nauke. Slučaj je hteo da sam jednom prilikom baš ja nehotice povredio Branka, pa je umesto njega i na fudbal, i u „Zlatno brdo“ počeo da dolazi moj kolega Zoran Nikolić „Zozon“. On to nije propustio ni 2. oktobra 1990. kad mu je njegova supruga Gordana rodila stariju ćerku Jelenu, pa nije čudno što su potom i njen prvi rođendan i krštenje proslavljeni u ovoj kafani.
U to vreme se posle jedanaest godina stanovanja u Šimanovcima (na 35. kilometru autoputa za Zagreb) moja porodica preselila u Beograd, ćerke su već poodrasle i većinu obaveza oko njih je preuzela mama Mira, pa sam gotovo svakodnevno sa društvom iz „Borbe“ radni dan završavao u nekoj od beogradskih kafana (obično bi počeli u „Rapsodiji“ u komšiluku, a završavali ili u već pomenutom „Crvenom fesiću“ ili u „Brankovini“ ili u „Zlatnom brdu“).
Kad sam u martu 1993. godine iz „Borbe“ prešao u nedeljnik „Vreme“ drugari su mi priredili nezaboravnu oproštajnu večeru baš u „Zlatnom brdu“. Nešto pre toga, iste godine smo tu, maltene u istom sastavu (samo pojačani suprugama), dočekali i Srpsku Novu godinu. A onda su počele „godine koje su pojeli skakavci“, pa su inflacija, nemaština, ratovi, besposlica... rasturili i društvo u celini, ali i pojedinačne ekipe na nekim lokacijama. Kad smo krajem 1995. godine kupili kuću u zvezdarskoj uličici Vladimira Gortana, na nekih kilometar od „Zlatnog brda“, bilo je sasvim prirodno što sam ponovo počeo da dolazim u ovu kafanu. Uglavnom sam, posle pijace ili iz obližnje kladionice „Lavovi“...
Tako sam 30. septembra 2008. godine u „Zlatnom brdu“ sam samcijat popio piće i za mog prerano preminulog drugara i pašenoga Svetozara „Caleta“ Genića, čija je ćerka Cveta tog dana rodila Mašu, koja se, sticajem okolnosti, preziva Goldberg (na nemačkom „zlatno brdo“). Tih dana sam u ovu kafanu doveo i našeg najboljeg sportskog plesača Dušana Dragovića i njegovu partnerku prelepu Ruskinju Ekaterinu Romaškinu, a oni su obećali da će ponovo doći kad postanu svetski prvaci, što se i dogodilo šest meseci kasnije.
Ova moja priča će sigurno izgledati prazno i previše faktografski svima koji znaju koliko sam baš pravim prijateljstvom vezan za gospodina Jeremiju „Remka“ Lazareskog i njegovu porodicu, kakve sve specijalitete ima ova kafana (čuvena kavurma), u čemu je posebnost njenog ambijenta ili kako sam u aprilu 1991. godine za manje od šest sati stigao kolima iz Sarajeva jer nas je u „Zlatnom brdu“ čekalo društvo da potrošimo novac od opklade na tačan rezultat istorijske utakmice Crvena zvezda – Bajern (2:2, Siniša Mihajlović, Augentaler, Zvezda u finalu Kupa šampiona)... Činim to namerno, jer želim da što veći deo prostora ustupim mojoj prijateljici Vesni Đukić (koju, uzgred, nikad nisam i lično upoznao, ali je smatram prijateljem jer i ona voli „Zlatno brdo“).
Vesna me je pre tri godine, kad sam jednom prilikom u „Blicu“ pomenuo „Zlatno brdo“ i njihovu čuvenu kavurmu, pitala gde je ta kafana, da bi potom otišla tamo sa prijateljima i – ostalo je istorija. Đukići su postali ne samo njihovi redovni gosti, već i prijatelji porodice Lazareski, koja već duže od šest decenija vodi ovu kafanu, od „Remkovog“ oca, pa „Remka“, a sad je mladi gazda njihov stariji sin Joca
Vesna je nedavno objavila knjigu svojih zapisa pod naslovom „U zemlji čuda“ (MLD, Beograd, 2010.), u kojoj je, naravno, i priča „Zlatno brdo“. Mada mi je bilo krivo što nigde nije pomenula „Kolumba“ koji joj je otkrio ovu oazu starog i pravog beogradskog kafanskog šmeka, prepisujem Vesnine beleške, upravo da bih i samom sebi objasnio zašto već pune dve decenije volim ovu kafanu:
„Kada se nađete u kafani u kojoj su svoj stalni sto imali Aleksandar Popović, Mira Trailović, Zoran Radmilović, Ružica Sokić i mnogi drugi uživaoci ambijenta, koji se ne menja gotovo sto godina, pitate se da li ste možda zalutali u neko prethodno vreme. Peć na drva, daščani pod, fotografije na zidovima, koje upućuju na slavne dane prve polovine prošlog veka, na jelovniku specijaliteti zaboravljeni čak i u ono malo preostalih beogradskih kafana. Kada se tome doda da ti isti specijaliteti nisu ni malo skupi, da gazda Remko i gospođa Dana uspevaju da od svakog gosta naprave prijatelja, onda se valja potruditi i pronaći kafanu „Zlatno brdo“, koja je stvarno na brdu, na kraju Bulevara Kralja Aleksandra u Beogradu. Ne primeti se na prvi pogled, čak i na više pogleda nećete je uočiti jer liči na običan izlog koga skriva tenda, pa u početku niste sigurni da li se tu prodaju cipele, tekstil, povrće… Ali ipak, pogledajte pažljivo kad šetate Bulevarom i ako je nekako spazite, uđite, sigurno ćete je zavoleti.
Kafanu su do sada otkrili i prisvojili brojni sportisti, novinari, navrati i Dragan Todorović, svetsko ime u oblasti fotoakustike, legenda katedre za informatiku FON-a, profesor Ćirić, profesor Đukić sa Tehnološkog, mnogi boemi, boemi pripravnici, boemi koji za sada nisu svesni da su boemi ali biće uskoro. Za to će se pobrinuti kuvari koji spremaju najbolju kavurmu u gradu, crevca na žaru, gulaše razne, salate razne i, po mogućstvu, umereno dozirano vino - dovoljno je samo da se dođe prvi put. Mnogi od naših ljudi, koji žive u dalekom svetu, navrate u „Zlatno brdo“, verovatno u želji da prizovu davne uspomene, pokušavajući da se čudesno prebace u vreme kada su s prijateljem, devojkom, društvom odlazili u neku od ovakvih kafana. Poznaćete ih po tome što uglavnom sede sami uz poručeno najjednostavnije spremljeno jelo, na primer prebranac i kobasicu, lagano pijuckaju, najčešće mineralnu vodu i posmatraju, posmatraju, posmatraju, dugo.

Najbolje je da u „Zlatno brdo“ dođete s prijateljima, poželjno je poneti i neki instrument, pa onako, red starih gradskih, pa red dalmatinskih, pa bosanskih pa, ima toga još, nismo zaboravili, pamtimo. Može vam se deseti da u „Zlatnom brdu“ zateknete i Dragana Mirijevca kako sa uživanjem rasteže svoju harmoniku, a ponekad, kad su tu sa društvom, zasviraju i zapevaju Đukići, a s njima i njihovi gosti, a s njima i gosti kafane, a s njima i gazda Remko, ali on ima privilegiju da peva svoju pesmu, solo partiju: „Sejvdiniti oči, milo nane…“, podseća ga na rodno Mavrovo. Uz pesme se dešavaju mala čuda: lica pevača pa i slušača, postaju mlađa, javi se neki lepi zanos, ponekad zaiskri suza i tada je sasvim sigurno da se u „Zlatnom brdu“ nalaze ljudi koji su to veče srećni.“

“Banovac”

Da bi čovek mogao da opiše neko svoje putovanje, a ja evo već nedeljama tumaram po svojim prethodnim životima i danima koje sam proveo u nekim beogradskim kafanama, neophodno je da se bar jednom osvrne i na trenutak kad je zaista krenuo na taj “put”, kad je “otišao od kuće”.

Nije tajna da sam ja pod “kućom” uvek smatrao najstariji deo Čukarice, čija je prirodna granica bila parna strana Lješke i neparna strana Zrmanjske ulice, odnosno splet uličica ispod njih prema Savi i Topčiderskoj reci, sa kućercima i velikim dvorištima, šupama i sobičcima za izdavanje, dok je već preko puta sa prvim “poštanskim zgradama” između Lješke i Turgenjevljeve, samouslugom, bioskopom “Šumadija”, zgradom opštine, soliterom preko puta Crkve Svetog Đorđa u Kirovljevoj i potom novim zgradama u Požeškoj i nizom solitera uzbrdo prema Košutnjaku počinjala nova era, odnosno nešto što smo mi “iz donje škole” zvali “Brdo”.
Opisao sam već dve kafane iz tog mog kraja (“Dva lađara” i “Šećeranac”), a za potpunu legitimaciju pred starim Čukaričanima morao bih da napišem nešto još samo o “Velikoj Čukarici” (danas je tu restoran “Gušti mora”) i “Uni” (postoji i danas, iznad starog tunela u Paštrovićevoj).
Moj svet se završavao čuvenim podvožnjakom kojim se iz Radničke prelazilo u Bulevar vojvode Mišića, odnosno rampom kod Careve ćuprije, pa su u tom smislu i čuvene beogradske kafane “Gospodarska mehana” i “Careva ćuprija” za mene bili samo toponimi, mesta kraj kojih sam prolazio na putu za grad, odnosno ka Stadionu JNA, na koji se sa Čukarice išlo uglavnom pešice, pored Hipodroma i preko Topčiderskog brda.
U “Veliku Čukaricu” sam retko kad ulazio, jer je ona u predstavama “poštenog radnog sveta, koji ne može da se odmori od njine muzike, tuča i galame” (doslovan citat moje mama Janje) zapamćena kao stecište ljudi sa kojima je bolje nemati posla, a u “Unu” je, kad je i on stasao za kafanu, počeo da zalazi moj brat Zoran sa svojim drugarima sa Hipodroma, pa smo zbog nepisanog čukaričkog pravila da mlađi moraju da slušaju starije izbegavali da se nađemo u istom prostoru.
Kad sam već stasao do punoletstva počeo sam da se družim sa momcima iz dvorišta omeđenog Dalmatinskom, Đušinom i Draže Pavlovića, tako da su mi, iako sam i dalje živeo u Doksimovoj ulici na staroj Čukarici, neke druge kafane i neke druge priče postale važnije, o čemu ću, ako me previše negativnih komentara čitalaca ne ubede da treba da prekinem ovu svoju “baš ličnu istoriju” – takođe napisati nekoliko priloga.
Kad smo već kod komentara čitalaca, mnogo mi pomaže da istrajem u ovom poduhvatu Srbin Srbinović, upravo zato što je kritički nastrojen i što me stalno opominje da je nemoguće čitaocima prodavati bifee za kafane, da baš ne kažem “rog za sveću”.
Tako mi je posle priloga o “Šećerancu”, uz ocenu da sam počeo da smaram, postavio pitanje: “Usput, ti si sa Čukarice, gde ja bila “Metohija”, a gde “Majevica”? A ne pomenuti čuvenog Acu Devetku je bruka i sramota”. U prethodnim pasusima pokušao sam na neki način da odgovorim SS-u, da objasnim da sam na Brdo retko odlazio, da sam veoma rano “prošao kroz podvožnjak” i da za neke lokalne priče nisam ni na koji način vezan.
To ne znači da ne znam da su moji drugari iz Ičkove ulice “Majevicu” zvali “Šervud”, jer se ta baraka nekadašnjeg građevinskog preduzeća “Novi Beograd”, zaostala posle izgradnje solitera na neparnoj strani Požeške, nalazila u prelepom šumarku, gde se i sada vide njeni nekadašnji temelji, da je upravnik “Majevice” kasnije prešao u “Đurđevgrad” (na uglu Kijevske i Požeške, u kome sam bio samo jednom sa Grujicom Spasovićem kad me je nagovarao da se pridružim ekipi koja je pokrenula list “Danas”), da je “Metohija” nastala iz podruma pećkog piva na uglu ulica Pere Todorovića i Steve Todorovića, te da bih, ako pišem o njima, onda morao da napišem i nešto o čuvenoj “Zavetrini” (iza samoposluge), “Ekspresu”, “Grahovu”…

Pošto je sve to sa gornje strane moje demarkacione čukaričke linije, neka ostane samo na pominjanju, uz napomenu da je Aca “Devetka” bio i ostao izvan mog interesovanja.
Kad sam se i sam preselio na Brdo, u moj poznati vagon u Ulici Petra Lekovića, neposredno uz sadašnju čuvenu kafanu “Stara trešnja”, jedino bih povremeno odlazio u bife “Car Lazar” na sadašnjoj tramvajskoj okretnici.
Kasnije je taj objekat prekršten u “Banovac”, a slučaj je hteo da mi je 8. februara 2008. godine Mirko Stoiljković, stalni čitalac moje kolumne u „Blicu“, uputio sledeći vapaj: „Kao treću generaciju Čukaričana pogađa me činjenica da kultni bife ‘Banovac’ ili bivši ‘Car Lazar’ od sutra prestaje sa radom posle skoro 40 godina.
To je ne znam koja po redu kafana u našem gradu, pa i na našoj Čukarici koja nestaje, a bojim se sa njom i duh takvih mesta, pa bih Vas zamolio da koji red posvetite i toj kafanici. Zaslužila je.”

"Oproštajno pismo" stalnih gostiju

Iako me je rastužila vest o zatvaranju tog jedinog mesta na Brdu koje sam koliko toliko mogao da smatram “svojim”, nisam tada ništa napisao, osim što sam ovo Mirkovo pismo objavio u celini na beogradskim stranama “Blica”. Desetak dana kasnije dobio sam sliku kako je “Banovac” izgledao na “samrti” i oproštajnu poruku, koju su potpisali Mirko Stoiljković – Šrafciger III, Vladimir Jokić – Kepa, Aleksandar Ilić – Ila, Marko Živanović – Mare, Vlade Baković – Crnogorac, Marko Kovačević – Ćelavi I, Aleksandar Vladisavljev – A. električar, Milan Timotić – Foto i Dušan Popović (jedini bez nadimka ili zanimanja).
Kasnije sam saznao da je ono “Šrafciger III” uz ime mog fana Mirka porodični nadimak i da su i njegov deda (Šrafciger I) i njegov otac (Šrafciger II) bili stalni gosti ovog bifea, te da su njega pravo iz porodilišta doneli na “krštenje” u “Banovac”.
Ovim nabrajanjem imena i zanimanja meni potpuno nepoznatih ljudi na neki način želim da odgovorim i onima koji mi zameraju što pišem o kafanama, smatrajući ih mestima za upropašćivanje sopstvenih života i porodica. Verujem da je ipak mnogo više nas koji sva ta mesta, manje ili više svoja, smatramo oazama dobrog duha i beogradskog šmekeraja, čega ima sve manje u ovom novom, uzburkanom, užurbanom, “realnom, živom, pulsirajućem, modernom megalopolisu”, kako je to napisao Filipovski.

“London”
Kad sam završio drugi razred Građevinske tehničke škole, početkom leta 1966. godine, počeo sam da se družim sa Draganom Jovanovićem, koji je sa mnom išao u isto odeljenje, u početku zbog toga što je “Dadica” pao na popravni iz geologije i nacrtne geometrije a njegov uvek štedljivi otac Časlav izračunao da je jeftinije da ga za popravne ispite spremam ja nego neki profesori koje bi morao i da plaća.
Kažem “u početku”, jer sam se vremenom, odlazeći svakodnevno u njihov stan u Dalmatinskoj ulici, u onom sivom i sumornom bloku između te, Đušine i Ulice Draže Pavlovića, sprijateljio sa njegovim drugarima iz tog dvorišta, pre svih sa Brankom Arbutinom “Albancem”, Slobodanom Arsićem “Pakijem”, Vladimirom Videnovićem “Šoletom”, Slavkom Nanevićem “Antracitom”, Slobodanom Miloševićem “Gušterom”, Ivanom Lukovićem “Guzičarem”…
U ovu ekipu spada i naš već više od dve decenije pokojni drugar Miodrag Vasić “Lale”, koji je počeo da dolazi u taj kraj u isto vreme kad i ja, jer je sa “Albancem” išao u isto odeljenje Hemijske škole na Banovom brdu. Iduće godine su i “Dadica” i “Albanac” ponavljali, ali smo “Lale” i ja nastavili da dolazimo na gluvarenje na ogradi zgrade Rudarskog fakulteta, preko puta ovog dvorišta.
U jesen 1968. godine u podrumu drugog ulaza zgrade koja se pola vodi kao Dalmatinska 27 a pola kao Draže Pavlovića 8, staru vešernicu smo pretvorili u naš “klub”, gde smo se skupljali i uglavnom igrali tablić u sitnu lovu, po principu da pobednički par ostaje za stolom.
Potom bismo, pošto smo ipak izbegavali da pijemo tu pred komšijama, koji su i odobrili prenamenu ove prostorije, odlazili da pobednici časte u nekoj od okolnih kafana, pre svih u “Moravi” (na uglu Takovske i Ulice 27. marta, danas pola butik pola pekara), “Gružanki” (u dijagonali, preko puta škole “Vuk Karadžić”, posle neuspelog eksperimenta sa turskim restoranom “Lilit”, danas prodavnica svetiljki) i bifeu “Cer” (iznad “Morave”, u Takovskoj, danas lokal lanca brze hrane “Grill Uno”).
Ko zna zbog čega, ovo moje društvo je, kad bismo stigli na ugao Dalmatinske i Takovske, nekako instiktivno kretalo prema centru grada, ali se najčešće naše putovanje završavalo već na sledećoj raskrsnici, a već bismo pravim podvigom smatrali odlazak do “Vidin kapije” (čuvene kafane na uglu Hilandarske, Palmotićeve i Dordža Vašingtona, koju je nedavno upropastio Veselin Jevrosimović, pretvorivši je u nešto što pripada nekom novom vremenu i nekom novom poimanju ugostiteljstva).
Na suprotnu stranu bismo najdalje otišli do starog “Takova” na uglu Takovske i Ulice vojvode Dobrnjca, jednu od najstarijih i najpoznatijih palilulskih kafana, u koju su po knjizi “Mehane i kafane starog Beograda” Vidoja Golubovića “svraćali poznati kafanski ‘mislioci’ Đura Jakšić, Stevan Sremac, Velimir Rajić, Jova i Vojislav Ilić”. Golubović je napisao da je staro “Takovo” srušeno oko 1960. godine, što sigurno nije tačno, jer smo se baš u toj kafani početkom sedamdesetih “Lale”, “Albanac” i ja dogovorili da međusobno kumujemo.
A onda je jedne večeri neko rekao kako u restoranu “London” rakija “manastirka” košta samo jedan “novi dinar”, pa smo se postepeno odvažili da večernja druženja završavamo malo dalje od “kraja” i roditelja mojih drugara, što je posebno odgovaralo “Laletu” (stanovao u Ulici proleterskih brigada, ranije i danas Krunska) i meni (da u Ulici Narodnog fronta, ranije i danas Kraljice Natalije, uhvatim poslednji autobus za Banovo brdo).
“London” je u to vreme imao tri posebne sale, jednu za piće iz koje se izlazilo na “baštu”, tačnije kolonadu prema Ulici kneza Miloša, drugu za ručkove, večere i ostale slavlja (u drugom delu prizemlja) i treću u podrumu. Restoran je tada poslovao u sastavu Ugostiteljskog preduzeća “Stari grad”, koje je najviše eksperimentisalo sa tom salom u podrumu, povremeno je izdavajući za noćni klub i snimanje filmova, ali sam je ja upamtio dok je tu radio riblji restoran, ponajviše zbog mog školskog druga Zorana Čičkarića.
On se u to vreme nesretno zaljubio u jednu nešto stariju, ali izuzetno atraktivnu devojku, koja ga je namamljivala u jedan od separea, naručivala skupe morske specijalitete, a onda bi, kao slučajno, dolazili njeni drugari i svi bi se častili na račun zaljubljenog junoše.
Šestospratnica Privredne komore Beograda sa lučnom fasadom, u kojoj se nalazio “London”, sagrađena je početkom šezdesetih godina prošlog veka na mestu zgrade nekadašnjeg hotela i kafane “London”, za koju Vidoje Golubović navodi da je podignuta 1865. godine. Istoričari su zabeležili da je upravo ispred ove kafane posle atentata u Košutnjaku 29. maja 1868. godine izdahnuo Knez Mihailo Obrenović. Kraj “Londona” je, piše Golubović, bio i prvi beogradski “korzo”, koji je kasnije premešten u Knez Mihailovu ulicu.
U “Londonu” koji ja pamtim i u kome smo moji drugari i ja vremenom stekli status “stalnih gostiju” najveća gužva bila je u sali za piće i naravno bašti, a osim nas još nekoliko društvanceta je tu imalo svoju “bazu”. Nama najbliži bili su drugari “Laletovog” brata Mihaila “Mike” Vasića (poginuo 1976. godine na Fruškoj gori), od kojih danas više nisu među živima ni braća Milovan i Dušan Jauković i Zoran Perišić.
Uz naše preminule drugare, “Laleta” a od prošlog leta i “Albanca” i “Dadicu”, svako moje podsećanje na restoran “London” postaje veoma tužno, čak i da čitav taj objekat u međuvremenu nije sveden na običnu kladionicu na gornjem i kockarnicu na donjem nivou
Pre toga je na mestu restorana u kome smo moji drugari i ja ispekli “kafanski zanat” i naučili većinu zlatnih kafanskih pravila, godinama bila jedna od najvećih tombola u gradu, u kojoj sam ja jedne noći osvojio onu “poslednju ruku” sa premijom koja je bila trostruko veća od moje plate.
Za “London” me vežu još dva neprijatna sećanja. Tu mi je jedan od stalnih gostiju, poznati advokat koji je imao običaj da nam šalje “ture za ceo astal”, saopštio da ću izgubiti dvorišni stančić u Doksimovoj, u kome sam tri godine posle preseljenja ostalih članova moje porodice u novi stan u Požeškoj živeo potpuno sam, te da je njemu krivo što je gazda tog stana baš njega angažovao da ga zastupa.
Zbog toga sam se u februaru 1973. godine preselio u čuveni vagon u Ulici Petra Lekovića 22 (u dvorištu su zaista bile trešnje, ali klince iz kraja, o čemu je pisao komšija Vlada, reagujući na tekst o “Banovcu”, nije rasterivao moj otac, već gazda tog dvorišta i vagona Siniša Pavićević). U “London” je jedne jesenje večeri 1972. godine, znajući da tu “visim” sa društvom, ušetala i devojka koju sam već pomenuo u pričama o “Šećerancu” i “Zlatnom brdu”), da bi mi saopštila da se udaje.
Od tada sam počeo da proređujem svoje posete ovom restoranu. Naše društvo postajalo je sve veće, prišljamčili su nam se i neki lokalni “baroni” i pijanci, bilo je sve više pića i zezanja samo zbog pića, a ja sam polako postajao svestan da ako želim da upoznam neku pristojnu devojku to mi se sigurno neće dogoditi u “Londonu”.
Nekako u to vreme otkrio sam Klub radnika društvenih delatnosti, izuzetno prijatan restoran na prvom spratu zgrade u Čika Ljubinoj 15, u koji sam, uz zakletvu da to mesto čuvaju kao našu najveću tajnu, odveo svoje kumove “Albanca” i “Laleta”. Godinu dana kasnije tu se preselilo čitavo naše društvo iz “Londona”!

“Smederevo”
Ivan Mrđen
(uz pomoć Vladimira Stankovića i Slaviše Lekića)

Ovog teksta ne bi bilo da me dvojica mojih prijatelja i sjajnih novinara Vladimir Stanković (koji je nedavno potpisao za NIN, pa smo sad opet zaposleni u istoj firmi, prethodno je to bilo u “Borbi”) i Slaviša Lekić (glavni i odgovorni urednik magazina “Status”, sa kojim sam takođe radio u “Borbi”) nisu, svaki za sebe, pitali kad ću nešto da napišem o “Smederevu”, svojevremeno jednoj od najboljih kafana u gradu. Iskreno sam im odgovorio da je ovo moja “baš lična istorija”, te da sam u „Smederevu” na zglu Zmaj Jovine i Braće Jugovića bio samo jednom. Bilo je to početkom 1991. godine, kad sam Dušanu Mihajloviću, lideru tek osnovane Nove demokratije, ponudio posao u „Borbi”, onako na svoju ruku, a on me je, kao pravi policajac (tada a duši, a kasnije i u praksi) tri sata „ispipavao” i ispitivao ko stoji iza svega toga. Nismo se dogovorili, jer je Dule imao ozbiljnije planove, ali se sećam da je tada u „Smederevu” radio čuveni konobar „Rista, koga će mnogo godina kasnije gazda Branko Stanković dovesti u „Klub Sokoj” u Mišarskoj ulici, gde i dan danas radi.
Zbog toga sam predložio Vladi i Slaviši da njih dvojica napišu svoje „baš lične” priče o ovoj kafani, što su obojica sa zadovoljstvom učinili. Tako, pošto prošlog petka iz objektivnih razloga nisam imao prilog na ovu temu, sada čitaocima poklanjam dva, meni se čini, sjajna teksta:

Vladimir Stanković:
Uloga “Smedereva” u junskim danima 1968.
Priznajem da se ne bih osmelio da ovu “sasvim ličnu istoriju” sedenja u jednoj kafani stavim na papir da me moj drug i kolega Ivan Mrđen, sa kojim sam od nedavno, na obostrano zadovoljstvo, ponovo u istoj firmi, nije ohrabrio serijom svojih nostalgičnih sećanja na poznate, manje poznate i nepoznate beogradske kafane…
Nasleđujući tradiciju čiji početak niko nije mogao da veže za neke određene ljude ili tačno vreme, studenti iz provincije imali su 60-tih godina prošlog veka mesta svojih okupljanja. Mi Zaječarci nalazili smo se između 19 i 20 sati, u zavisnosti od doba godine, ispred hotela “Balkan”. Strogi centar, a tu je bila i Balkanska ulica kojom se išlo ka autobuskoj i železničkoj stanici ili dolazilo od njih. Obe stanice imale su značajno mesto u životu studentarije, jer su tamo pristizali paketi koje su brižni roditelji slali po nekome kako bi deci na studijama bilo lakše… Malo ispod nas, prema Knez Mihailovoj, negde ispred “Dušanovog grada” skupljali su se Užičani, “Kasina” je, čini mi se, bila zborno mesto Čačana, dok su se Leskovčani okupljali kod “Šanse”.
Posle odstajanih 60-tak minuta, razmene informacija i novosti, ako je bilo para za kafanu znalo se - pravac “Smederevo”, u Ulici braće Jugović, ugao sa Zmaj Jovinom, vrlo blizu Prirodno-matematičkog fakulteta a ni Filološki i Filozofski nisu bili daleko. Opet “miraz” prethodnih generacija, bez objašnjenja zašto baš “Smederevo”. Kafana je bila sasvim obična, ali je imala neki “šmek” privatnosti. Svi su se međusobno znali, keleneri su bili “na ti” sa velikom većinom gostiju, znali su ko šta pije… Jedna od znamenitosti kafane bili su baš kelneri, posebno dvoje - Mica i Mita. Mica je bila krupna, da ne upotrebim neku drugu reč, uvek raspoložena a osmeh joj je otkrivao zlatni zub. Bila je veliki navijač Crvene zvezde dok je Mita bio zakleti Partizanovac, koji je pre dolaska na posao obavezno išao na prepodnevni trening i onda ceo dan, govoreći u prvom licu množine, planirao nedeljnu pobedu “crno-belih”. Iako smo i sami bili navijački podeljeni, uživali smo da “bockamo” Micu i Mitu koji su znali ozbiljno da se dohvate oko fudbala…
Kad bismo uveče došli, Mica je obično pitala:
- Je l’ opet pet ćevapa, tri čačkalice i jedno pivo sa tri čaše?
Najčešće je tako bilo, ali se često dešavalo da umesto pet stigne svih deset ćevapa. Na pitanje “šta je ovo”, nemarno je odgovarala:
- Zabrojala se kuvarica…
Dešavalo se da pivo popije samo jedan od nas, Peća Šakić, kasnije poznati slikar u Parizu i Los Anđelesu. On je, kad bi Mica donelo pivo, prvi zgrabio flasu i sasuo u nju poveću pljuvačku koji je prethodnih minuta marljivo sakupljao…Naravno, nikome nije bilo više do piva a na sve ljutnje i prigovore, samo je odgovarao:
- Što se vi niste setili ?
Naš ugled u Micinim očima, a boga mi i Mitinim, naglo je skočio kad je, valjda beše 1967. godine, u Zvezdu, direktno iz našeg “Timoka”, došao naš gimnazijski drug Predrag Bubanja, zvani Buki. Kad smo ga, sa puno ponosa, predstavili Mici, nepoverljivo je prokementarisala:
-Jes’, baš tebe čekamo…Takvih ko ti imamo kol’ko ‘oćeš…

Da ih je bilo - jeste. Od Džaje i Kuleta Aćimovića do Žike “Luna” i Duje na golu. Bila je to ona velika Zvezda, tri puta uzastopno prvak one Jugoslavije, sa Čičom Miljanićem na klupi… U takvoj konkurenciji naš drugar Buki, objektivno, nije imao šansu da igra, ali je trenirao sa njima i bio član ekipe (skoro kao “član biblioteke”, što bi rekao još jedan naš zemljak, Zoran Radmilović)… Ubrzo mu je i slika izašla u novinama, tako da je Mica bila razuverena što nam je još malo popravilo status kod nje. Neku godinu kasnije Buki je, igrajući za Bor, dao Dujkoviću tri gola na “Marakani”. Jes’ da je Zvezda pobedila sa 5:3, ali tih godina malo je bilo igrača sposobnih da urade to što je uradio Buki… Kasnije ga je lopta odvela čak do Kolumbije, igrao u Bogoti sa Šekijem. Danas peca ribu u Oklendu, Novi Zeland… Ima pravo Bajaga kad peva o drugovima rasutim po svetu.
U burnim junskim danima 1968, kad smo naivno ali sa najboljim namerama pokušali da ondašnju državu približimo Evropi (koliko vidim, još smo u redu) Mica i “Smederevo” odigrali su epizodnu, ali važnu ulogu. Naime, sa zabarikadiranih fakulteta na Studentskom trgu mogle su , privremeno, da nas izvuku - ili da budem precizan i pošten, bar mene - samo dve stvari: glad i fudbal. Možda je redosled bio i obrnut. Problem gladi rešavan je pretrčavanjem do “Smedereva” gde bismo na brzaka pojeli nešto “s kašiku” kako je voleo da kaže moj, na žalost odavno pokojni, drug Trile, takođe nekadašnji fudbaler “Timoka”. Jednog dana Mica mi je tutnula u ruke kesu sa sendvičima:
- Nosi tamo drugarima… Ne znam šta tražite, ali znam da ste gladni i bez revolucije.
Petog juna te 1968. u polufinalu Evropskog prvenstva u fudbalu Jugoslavija je u Firenci igrala sa Engleskom, aktuelnim prvakom sveta. Znao sam da nema ni promil šansi da me elan revolucionarnih ideja zadrži na fakultetu. Kasno popodne izašao sam mirne savesti, uveren da je i navijanje za državnu reprezentaciju sasvim u skladu sa patriotskim osećanjima. Bila je to ona nezaboravna noć u kojoj je Džaja tri minuta pre kraja majstorski na grudi primio loptu pošto je preletela Bobija Mura i onda je velemajstorski zviznuo Gordonu Benksu “kroz uši”…A igrali smo sa deset igrača gotovo od početka, Ivica Osim se povredio i samo statirao na levom krilu.
Naravno, nije bilo nikakve dileme da ću isto ponoviti i tri dana kasnije, za finale protiv domaćina Italije. Bila je to najveća krađa u istoriji evropskih prvenstava. Godinu dana kasnije počeću da se bavim novinarstvom, što, evo, radim već 41 godinu ali ostajem pri tvrdnji da je to najveća nepravda koju sam video. Vodili smo 1:0, opet golom Džajića koji je igrao u životnoj formi, trebalo je da bude bar 3:0, penal nad njim kad ga ruše sa dve ruke, s leđa, vidim kao da je juče bio, ali sudija Dinst iz Švajcarske imao je druge namere ili drugi zadatak… Italijani su izjednačili devet minuta pre kraja, u produžetku nije bilo golova a u novom meču kroz dva dana mi mismo imali šansu…
Ali, da se vratim “Smederevu”. Negde 1970. naš “Timok” izbacio je još jednog prvoligaškog igrača, u Partizan je došao Ivica Pogarčić. Igrao je levo krilo a kad je u Novom Sadu svojim golom doneo pobedu protiv “Vojvodine” našoj sreći nije bilo kraja… Kako se igralo popodne, uveče je bio na zbornom mestu ispred “Balkana” a odatle smo otišli na pravu večeru, naravno u “Smederevo”. Mita je tog dana radio prepodne i nikad sebi nije oprostio što te večeri nije bio na poslu da usluži, lično, strelca jednog gola za “Partizan”…
Vremenom, odlasci u “Smederevo” počeli su da se proređuju… Doduše, tradiciju je, nenamerno, nastavila moja supruga Gordana, koja je radila u IHTM, smeštenom na Prirodno-matematičkom fakultetu, pa im je “Smederevo” bilo najbliže… Ali, to se ne važi, ona nije iz Zaječara. Ne znam do kad je tradicija potrajala, ali znam da kad sam se krajem 90-tih godina vratio u “Smederevo” tadašnja garnitura kelnera nije znala ništa o Zaječarcima. A vratio sam se zbog Bojane i Slaviše Lekić, Mikija Petrovića i društva okupljenog oko “Statusa”. Imali su neki iznajmljeni prostor tik uz kafanu i ništa logičnije od viđanja u njoj. Nisu mi baš verovali kad sam ih uveravao, pokazujući na poveći potporni stub u sred sale, da sam “svojevremeno ja izgradio”.
Na žalost, “Smedereva” više nema. Prođem, k’o nekad u osam, što bi rekao Đoka Marjanović, ulicom Braće Jugović ali taj izlog nisam nikad udostojio ni jednog pogleda. Neka mi vlasnik lokala oprosti, ali za mene će zauvek tamo biti samo kafana “Smederevo” u kojoj su nekada sedeli Zaječarci i u kojoj su legendarni kelneri bili Mica i Mita…

Slaviša Lekić:
Jedna kafana za dve redakcija
U “Smederevo” sam prvi put ušao februara 1998. godine. Lepo ušuškana kafanica u centru grada, na ćošku Braće Jugovića i Zmaj Jovine, nije među novinarima, posebno onima koji su se tih godina gložili sa Miloševićevim civilnim pokretom, bila na dobrom glasu: u njoj su, kružile su informacije kafanskih sveznajućih insajdera, godinama ranije, odsedali članovi zloglasne grupacije “Čarapićev brest”! Nisu to bili teroristi, ama, bolje da jesu: tu se gotovo dnevno zasedali, s kraja osamdesetih, Mira Marković, Jagoš Purić, Nebojša Maljković, Zoran “Kundak” Todorović, Snežana Aleksić, Tahir Hasanović, Zoran Čičak, Radoš Smiljković i ostali primerci bulumente koja je spremala puč u Univerzitetskom komitetu, Osmu sednicu CK Saveza komunista Srbije, “događanje naroda”, a potom i sam rat.
Te februarske subote, u “Smederevu” je “pala” odluka o ustoličenju redakcije magazina “Status” u Zmaj Jovinoj. Mali korak za čovečanstvo, ogroman za mene i, ispostaviće se – “Smederevo”. Kelner je bio na: “Stižem” – “Evo” – “Sa’ ću”; nisu tog dana imali crnogorsku “lozu”, od kuvanih jela na ponudi je bio čorbast pasulj a naznaka “Od juče”, imala je za cilj da potkrepi kvalitet ponude.
U “Smederevu” sam se definitivno uverio u opravdanost parole: “Prvi mačići se u vodu bacaju”! Jer, iako je “upoznavanje” neslavno prošlo, “Smederevo” je postalo neprikosnoveni depadans redakcije “Statusa” već posle par meseci. Iako je ulaz u redakciju “Statusa” bio svega dvadesetak metara niže, rukopisi, fotografije i ideje za “Status” ulazi su kroz vrata “Smedereva”. Sećam se zaprepašćenih lica nekoliko slučajnih namernika (inače je u “Smederevu” ordinirala stalna postava “gostiju), uz aplauze onih koji su nosili inventarski broj “Smedereva”, kad je gnevna saradnica, zbog odbijenog teksta, sadržinu polulitarske flaše BIP-a sasula ovom uredniku na glavu. Da, nekad su prave novinarke pile pivo.
U “Smederevu” je zaliven prvi broj “Statusa”. I drugi, treći… i peti bi da bombardovanje nije zarobilo dopola printani broj u magacinu štamparije. Redakcija je raspuštena, ali sam ja, ipak, ostao zarobljenik “Smedereva”. Sa mojom voljom poklopile su se i životne okolnosti: posle ozbiljnih dojava iz vrha vlasti (bilo je i tamo izuzetaka) da nam se ne može garantovati miran san u stanu gde smo inače živeli, Bojana i ja smo, pod okriljem jedne kasnomartovske noći 1999. godine, sa dve na brzaka popakovane torbe stvari, bezbednost potražili u Zmaj Jovinoj, iza blindiranih vrata stana gde je bila redakcija “Statusa”. Ona će kasnije objašnjavati prijateljima: “Privremeno smo pobegli iz Vranjske ulice: ja u Zmaj Jovinu, Slaviša u ‘Smederevo’”! U Zmaj Jovinoj, pardon, “Smederevu”, ostali smo do kraja avgusta kad su se i zvanično stekle okolnosti da nam niko neće nauditi u sopstvenom stanu.
Vratili smo se u Vranjsku ali ja nisam otišao iz “Smedereva”. Tu, zajedno sa kelnerskom postavom koja je u međuvremenu htela –ne htela maestralno edukovana, dao sam svoj skromni doprinos formiranju redakcije beogradskog “Reportera”! Tu je nastao, naknadno zabranjivan, seljen i raseljavan, čak hapšen zajedno sa kombijem i vozačem, “Reporter”! Tu su pohranjivani primerci zabranjenog “Reportera” dok ih ne bi pokupili diskretni kolporteri, koji su ih kasnije delili po ulicama Beograda. Tu su održavani redakcijski sastanci. Tu su, ako na “radnom mestu” posle sinoćne “analize broja” slučajno nije bilo nikog od urednika, deponovani tekstovi. Tu su potocima, barabar, tekli alcohol & teme: više je ideja za tekstove poteklo u “Smederevu”, nego u tada ozbiljnim redakcijama kakvi su bili konkurentski “NIN” & “Vreme”!
“Smederevo” je bila baza “Reportera”. U svako doba dana tu si mogao zateći nekog iz garniture koju su činili Suzana, Pava, Rade, Pera, Vesna, Vlada, Dragana, Željko, Biljana… Pohodili su nas ovejani drugari iz drugih redakcija: Zozon, Mirkan, Čaki, Srki… Ko nam sve nije dolazio u “redakciju”. Od pripadnika raznih službi, preko dragih gostiju Dragana Bujoševića i Radmile Stanković, do anonimusa koji su hteli da nam pomognu novcem, idejama ili, prosto, da nas okuraže.
Jednom se u “Smederevu” pojavila neka Zorica: niko čuo, niko video. Hoće da piše za “Reporter”. “A, šta bi ti pisala”? “Pa, recimo intervju sa patrijarhom Pavlom”? “E, pa, super ideja, samo napravi”, glasila je urednička „otkačka”! Eto nje i sutra: “Ja napravila”! “Šta, bre, napravila”?! “Pa, intervju”! Ok! “A, koliko imaš“?! “Hm, recimo ovoliko po visini i ovoliko po širini ekrana”, rukama je odokativno odmeravala Zorica! “Ma, koliko karaktera”, iznervirano će kelner Draganče?! “Kara… šta”, zaprepastila se Zorica! Eskluzivni intervju je, ipak, objavljen već u narednom broju “Reportera”. Zorica se nikad više nije pojavila u “Smederevu”, čija je kasa, posle uobičajenog protoka vremena, uzaptila njen ekskluzivni honorar: ovoliko i ovoliko.
Postoktobarske promene su se odrazile i na rad “redakcije”. Legalizacijom “Reportera” nestao je onaj “smederevački” šmek, ugrađen u temelje tih novina. Ubrzo je nestalo i samo “Smederevo”. Nestala je čak i Zmaj Jovina ulica. Tek ponekad u “Klub SOKOJ” naletim na Ristu, dragog batajničkog kelnera s kojima sam ubijao dane a ponekad i noći u “redakciji” na uglu Braće Jugovića i Zmaj Jovine. Ostali su rasuti ko zna gde.
Ali, kad god danas u redakciju stigne novi broj “Statusa” i prostorijom se raširi miris tek odštampanih novina, meni su, uvek i iznova u glavi zavrti “Smederevo”.
Može li se očekivati više od kafane?!

“Central”

Bife “Central” u Čika Ljubinoj 11 je središnja tačka najintimnijeg dela ove moje, baš lične priče o beogradskim kafanama, onog koji se odnosi na međusobno upoznavanje i prvi period zabavljanja tada 23-godišnje Mirjane Gligić i njenog evo već punih 37 godina životnog saputnika. Iako se nismo upoznali u “Centralu”, prvi zajednički izlazak imali smo u subotu 14. aprila 1973. godine baš do tog bifea na dva nivoa sa strmim drvenim stepenicama do sale u podrumu, na kojima me je ona uhvatila pod ruku a ja osetio da se u tom dodiru nagoveštava mnogo više od pukog pridržavanja.

Upoznali smo se tog popodneva u Klubu radnika društvenih delatnosti, na prvom spratu zgrade broj 15, ulaz pored australijske ambasade. Napisao sam već u delu ove hronike o restoranu “London” da mi je u jednom trenutku počelo da smeta to svakodnevno okupljanje, pretežno u muškom društvu, opijanje i prepričavanje jučerašnjih pijanki, neobavezna pitanja “gde si” i “šta ima” na koja se i ne očekuje odgovor, a najviše prišamljičavanje nekih lokalnih tipova, uglavnom grebatora za piće i ordinarnih lažova. Među njima je šampion nad šampionima bio neki Bane “Kreza” iz Sarajevske, koji je mene, kao vatrenog “partizanovca” i čoveka koji i dandanas može napamet da izrecituje neke sastave “crno – belih”, pa i njihovih protivnika (Kramerijus, Kolar, Taborski, Migas, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana – to je, na primer, sastav praške “Sparte” iz one nezaboravne utakmice 9. marta 1966. godine u Beogradu, kad je “Partizan” 4:1 iz Praga anulirao sa 5:0 i plasirao se u polufinale Kupa evropskih šampiona) ubeđivao da je igrao tri godine za prvi tim kluba iz Humske, pri čemu bi kad malo popije mešao i Bobeka, i Zebeca, i Vladicu Kovačevića, i Galića, sve do tada aktuelnih Đorđića ili Bjekovića.
U takvom društvu i “provodu”vremenom je bilo sve manje mesta za devojke, a i one koje bismo ponosno doveli u “našu kafanu” da je “upoznamo sa društvom” ili bi prestale da nam se javljaju ili bi tražile da izađemo na neko drugo mesto. Tako sam i ja, zahvaljujući nekoj Miri iz Travnika. koja mi je već na drugom “sudaru” rekla da joj ne pada na pamet da sedi u “Londonu”, otkrio “Klub”, kako smo kasnije nazivali to posebno i više nego prijatno mesto. Ušuškan na prvom spratu, neprimetan sa ulice, sa stolovima prekrivenim uštirkanim belim stolnjacima i diskretnim osvetljenjem, klupskim cenama pića i dobrom kuhinjom, više nego ljubaznom konobaricom Anom… taj restoran nam se zaista činio kao mesto samo “za posebne prilike”, pa smo u početku moji kumovi Branko Arbutina “Albanac” i Miodrag “Lale” Vasić i ja tamo odlazili samo sa devojkama. Naša zaricanja da nećemo da kažemo ostalima za to tajno mesto nisu dugo vredela, tako da su se vremenom, mic po mic, svi naši drugari iz “Londona” preselili u “Klub” i jedina vajda bila je što smo se rešili “Kreze” i sličnih tipova.
Tu je, međutim, dolazilo mnogo više devojaka, posebno studentkinja Filozofskog i Filološkog, pa je očijukanje sa okolnim stolovima ubrzo postalo daleko zanimljivije od naših bajatih “londonskih” priča. Iako je za neku sasvim drugu ličnu istoriju priča o Mirinom i mom upoznavanju, tek te večeri je u “Centralu” slavio venčanje neki njen drugar, pa sam se ja ponudio da je pratim do tamo, što nam uz već opisanu scenu na stepeništu daje pravo da već godinama 14. april obeležavamo kao “naš dan”.
Klub radnika društvenih delatnosti nije radio ponedeljkom, pa smo se kroz dva dana nas dvoje našli u “Centralu”, gde su u gornjoj sali uz šank bila svega tri stola za stalnu postavu, nešto starijih i, meni se bar činilo, vazda isto obučenih gostiju, dok je u podrumu po čijim zidovima su iscrtani nekakvi “motivi starog Beograda” bila “sala za ručavanje”, što je poštovano utoliko što bi gomila mlađarije za stolovima tu I tamo poručila ponešto od “specijaliteta kuće”. Zato smo u narednim godinama, kad je “naš Klub” zatvoren a taj prostor pretvoren u kancelarije, moja Mira i ja 14. april slavili u “Centralu”, uz kolenice, prebranac i krompir - salatu, kao zaštitni znak njihovog jelovnika. U takvim prilikama bili bismo sretni ako bi radila konobarica Dragica, koja nas se sećala kao “golupčića iz ćoška”, mada ni legendarni Ika nije propuštao da nas pozdravi kao “stare goste”. Prvo je on otišao u penziju, a onda Dragica, da bi pre nekoliko godina nestao i “Central”.
Na dan kad smo nas dvoje slavili 35-godišnjicu upoznavanja gospodin Ivica Stevanović nam je u svom restoranu “Palilula” pripremio “jelovnik iznenađenja”: kolenice, krompir - salatu i prebranac! Napisao sam sutradan u svom redovnom komentaru na prvoj strani “Blicovog” dodatka “Beograd” i ovo: “Šta vam vrede uspomene, ako nemate gde da ih – poručite”, da se zahvalim gazda Ivici, ali i da nekako kažem da “to ipak nije to”.
“Central” je središnja tačka najintimnijeg dela ove moje, baš lične priče o beogradskim kafanama, zato što se nalazi između “Kluba” i “Zore”, čuvene kafane u Makedonskoj, u koju smo u prvim danima zabavljanja moja Mira i ja odlazili kad bismo želeli da budemo sami ili kad u “Centralu” nije bilo mesta. Te tri kafane, od kojih ni jedna više ne radi (u “Zori” je sad pola kladionica, a pola kockarnica) podjednako smatram mestima na kojima smo se nas dvoje upoznali i utabali stazu za brak koji traje već duže od tri i po decenije. Ponekad mislim da mnogi ljudi greše što u tom periodu svojih veza hoće da se naprave pametnijim i kulturnijim nego što jesu, pa to prvo zajedničko vreme troše po pozorištima, bioskopima, igrankama… Ako hoćeš nekoga zaista da upoznaš i da se uveriš da li ti odgovara, kafana je pravo mesto za to!

Autor:
Ivan Mrđen