Beogradski džez festival

Kako je rođen Džez festival (1958-1970)



Pokušaj sastavljanja male istorije događaja starog skoro četiri decenije, sa oskudnim press clippingom i fragmentalnim sećanjima nekadašnjih organizatora, novinara i publike predstavlja nezahvalan, ali izazovan posao. Koliko god truda uložio, hroničar nema pravo da misli da je dostigao apsolutnu istinu, već mora da moli arhivare i svedoke da svojim dokumentovanim sugestijama poprave postojeći rukopis.

Jedna zemlja koja se geografski i politički našla između Istoka i Zapada dobila je privilegiju da bude Istočni prozor u Zapadni svet, a da je dugo zadržala svu naivnost i nevinost. Dok su nas posećivali Đina Lolobriđida (Gina Lollobrigida), Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock), Ela Ficdžerald (Ella Fitzgerald) i Luj Armstrong (Louis Armstrong), mislili smo da je to normalno, doživljavajući svoju zemlju kao deo sveta i svoj grad kao metropolu, a da nismo bili potpuno svesni šta nam se dešava. I dok je razvijeni svet uvek formu stavljao bar u istu ravan kao sadržaj, ovde se forma veoma malo poštovala, posebno ako bi bio postignut zadovoljavajući sadržaj.

Beogradski džez festival je pun takvih primera. Osim u slučaju prvih izdanja kada je bio filijala Newport Jazz Festivala (što znači da su svi bitni troškovi bili pokriveni inostranim novcem), festival je uvek do poslednjeg dana vodio donkihotovsku bitku obezbeđivanja budžeta za planirani program. Spisak učesnika se ponekad menjao u poslednji čas, posle štampanja programa. S druge strane, ni danas nije jasno kako se desilo da 1979. godine bude preskočen 9. i bude najavljen 10., jubilarni, festival, pa da potom više niko ne ospori novo brojanje sve do obnavljanja festivala 2005. godine. Desilo se, konačno, da se u arhivi TV Beograd zaturi gomila snimljenog materijala zbog očajno vođene evidencije (npr. snimak The Giants of Jazz iz 1971. godine skupljao je godinama prašinu među policama u Košutnjaku pošto niko nije ni pomišljao da proveri traku zavedenu pod neobećavajućim naslovom „Povratak džezu“), ali i da se gomila traka presnimi zbog nemaštine i „važnijih potreba“. No, šta je tu je. Još uvek ima dovoljno sačuvanih fakata da se nekako složi priča...

Prvi Newport Jazz Festival u Beogradu održan je od 31. oktobra do 3. novembra u Domu sindikata. Ova manifestacija predstavljala je kulminaciju jednog ciklusa u radu Doma omladine, gde su se od prvih dana zatekli ljudi sa jasnim afinitetom prema džezu, bilo da su u kući bili formalno zaposleni, kao urednik programa Milan Šević, bilo da su kuću osećali kao treći dom, poput tadašnjeg novinara Tanjuga Aleksandra Živkovića. „Dom (omladine) je“, kako je kasnije pisao Svetolik Jakovljević, „preuzeo štafetu džeza od Udruženja džez muzičara, koje je, osnovano 1953., bilo glavni činilac u džez događanjima ranijih godina.“ U maju 1968. godine oprobana je Velika dvorana Doma omladine, programom „Džez i lirika“, kojom prilikom su svoju poeziju kazivali Matija Bećković i Brana Petrović, u pratnji kvinteta Instituta za džez iz Graca. Potom su organizovani sporadični koncerti umetnika iz inostranstva, u okviru programa „Podijum džeza“. Kada je krajem 1969. godine u Beograd došla Sara Von (Sarah Vaughan) – koja je umela da prepozna glad publike i odlučila da, iako nezadovoljna zvukom, ne napusti salu već mirno završi koncert bez pomoći ozvučenja – bilo je jasno da je Beograd zreo da dobije pravi festival džeza.

Seme saradnje producenta Džordža Vina (George Wein) i američkog Stejt departmenta u pogledu promocije džeza u zemljama Istočnog bloka i u Jugoslaviji, posejano je još 1958. godine. Vin je tada posetio Jugoslaviju, Poljsku, Mađarsku, Rumuniju i Čehoslovačku, kako bi sastavio najbolji internacionalni bend sa ovih prostora za nastup na njegovom Newport Jazz Festivalu. Prvobitno je želeo da bend nazove Tower of Babel (Vavilonska kula), ali se potom odlučio za konvencionalnije i manje intrigantno ime Newport International Youth Band. Posle uspešnog nastupa, Stejt department se zainteresovao za ovaj projekat i predložio Vinu da odvede sastav na Svetski sajam u Briselu, prihvatajući pokrivanje svih troškova.

Tokom šezdesetih godina, džez se našao kao posebno pogodan umetnički aspekt za različite političke ciljeve američkog predsednika Ričarda Niksona (Richard Nixon) i njegovog državnog sekretara Vilijema Rodžersa (William Rogers). U zemlji, pomaganje džeza označavalo je borbu za prava Afroamerikanaca, posebno značajnu u godinama posle atentata na Martina Lutera Kinga (Martin Luther King), 1968. godine. Iste godine, nemiri u zemljama Istočnog bloka povoljno su uticali na otvaranje naroda ovih zemalja prema Zapadu. Konačno, propaganda muzike i džeza kao stila koji lako probija etničke granice, mogla je da predstavlja svojevrsni balans ratnim dejstvima na Dalekom istoku. A posredno, Sjedinjene države su imale plan da preko kulturnog otvaranja putem džeza, zapravo otvore vrata novom tržištu. Dvojica vodećih političara bili su, svakako, pravi ljudi za ovakve akcije: Nikson je voleo džez i pomalo svirao klavir, a Rodžers bio poznat po zalaganju za ljudska prava, još iz vremena kada je u Ajzenhauerovoj (Eisenhower) administraciji radio u ministarstvu pravde.

Potrebno je još bilo da se Stejt department odluči na obimniju saradnju sa privatnim sektorom, što se nije često praktikovalo. Konačno, na inicijativu Marka Bi Luisa (Mark B. Lewis), direktora biroa za edukativne i kulturne prezentacije, pod izgovorom smanjivanja vladinih troškova, Stejt department je prihvatio partnerstvo sa firmom Festival Productions.

Newport Jazz Festival je pripadao grupi konvencionalnih festivala, koji nisu bili omiljeni među pobunjenicima poput Čarlsa Mingasa (Charles Mingus), Majlsa Dejvisa (Miles Davis) ili Orneta Kolmena (Ornette Coleman). Zanimljivo je, međutim, da je većina tih pobunjenika rado prihvatila da pod firmom „Newport Jazz Festival“ ode na daleki put evropskog Istoka. Kao nikad ranije, ka istom cilju je konvergirao interes Stejt departmenta, muzičara i publike.

Prva turneja organizovana je 1970. godine. Prvobitno je među učesnicima bio planiran pijanista Bil Evans (Bill Evans), ali je uhvaćen na aerodromu Kennedy i, potom, optužen zbog posedovanja heroina, pa je umesto njega u paket uskočio Erl Fata Hajns (Earl Fatha Hines). Hajns je prvo nastupio u Bukureštu, a potom se u Beogradu pridružio Čarlsu Mingasu i Aniti O Dej (Anita O’Day). Dva meseca ranije, Politika je pod naslovom „Njuport džez festival u Beogradu?“, pisala o ponudi Vina „Beogradu, Domu omladine i impresariju Aleksandru Živkoviću“. Ipak, za početak je održan samo jedan koncert sa tri učesnika, kao prvi korak pred ambiciozniji poduhvat.

Koncert u Beogradu najavljen je za 6. novembar, kao „Koncert sa Njuport džez festivala 70 – najveći koncert džeza ikada održan u Beogradu!“. U oglasu tog naslova objavljenom u Politici 3. novembra stajalo je da će u Velikoj dvorani Doma sindikata nastupiti Anita O Dej, Trio Bila Evansa i Kvintet Čarlsa Mingasa, da bi već sledećeg dana u novom oglasu umesto Trija Bila Evansa stajalo „Earl Hines Quartet sa voc. Narva Josie“. Ovaj dan ostaće zauvek u sećanju Dragutinu Guti Grdaničkom, legendarnom voditelju programa na Beogradskom džez festivalu, kao i neka limuzina, u kojoj se vozio ulicama Beograda sa Džordžom Vinom i Anitom O Dej. Dvorana je bila ispunjena do poslednjeg mesta (1700 ljudi), a potom su narednih dana emitovani snimci na radiju i televiziji. U organizaciji, Festival Productions su sarađivali sa Domom omladine Beograda i Aleksandrom Živkovićem. Vin se uverio da u Beogradu postoje partneri sa kojima može da sarađuje i interesovanje publike za muziku koju želi da predstavi. Festival je mogao da počne.

OD NJUPORTA DO BEOGRADA (1971-1975)



Od 29. oktobra do 4. novembra 1971. godine, Stejt department i Newport Jazz Festival opet udružuju snage za spektakularnu „Američku džez nedelju u Istočnoj Evropi“, tokom koje su se iste grupe prošetale po glavnim gradovima Čehoslovačke, Poljske, Jugoslavije, Mađarske i Rumunije. Spisku muzičara koje je odabrala vlada SAD, Džordž Vin je dodao sastav Majlsa Dejvisa (Miles Davis), koji je Stejt department je zvanično odbio da sponzoriše, zbog kontroverznih stavova slavnog trubača. Zbog loših redovnih veza, za neke umetnike su obezbeđivani i specijalni avioni!

31. oktobra 1971. godine, Duke Ellington and His Orchestra otvorili su prvi Newport Jazz Festival u Beogradu. Uvodni tekst u štampanom programu potpisao je beogradski publicista Žika Bogdanović: „Ispunjeni uzbuđenjem i novom plimom nade, prvi put u ovom gradu primamo... neke od najvećih živih ličnosti džeza... Imamo već Bitef, Bemus i Fest: sada dobijamo i Njuport u Beogradu, sa vrućom nadom da će i on postati neotuđiva tradicija kulture ovog podneblja. Vidimo večeras ovde sredovečne i mlade zajedno, povezane istom emocijom; preko jaza generacija, ovog časa, prebačen je most.“

Danas neverovatno zvuči da su se u istom trenutku na sceni našli Dizi Gilespi (Dizzy Gillespie), Soni Stit (Sonny Stitt), Kaj Vinding (Kai Winding), Telonijus Monk (Thelonious Monk), Al Mekibon (Al McKibbon) i Art Blejki (Art Blakey), u sastavu savršeno nazvanom The Giants of Jazz. Ili da su članovi kvarteta Orneta Kolmena (Ornette Coleman) bili Djui Redman (Dewey Redman), Čarli Hejden (Charlie Haden) i Ed Blekvel (Ed Blackwell). Ili da je i Beograd imao priliku da pozdravi Kita Džereta (Keith Jarrett), u to vreme nepoznatog mladića duge kovrdžave kose, koji je – tvrde svedoci – zakasnio pola sata na koncert septeta Majlsa Dejvisa.

Zbog velikog interesovanja, većina učesnika je nastupala po dva puta, u kasnom popodnevnom (18h, matine za mlade) i večernjem terminu (21h). Najveću pažnju izazvao je Majls Dejvis, koji je u Jugoslaviji nastupao prvi put: „Neki su stajali pored zidova, drugi čak sedeli u prolazima između sedišta, mnogo više ih je ostalo pred ulazom, na trgu...“ (Borba) Kašnjenje popodnevnog koncerta izazvalo je, inače, glasno negodovanje i salvu zvižduka u sali, a prisutni su o njegovom nastupu imali različita mišljenja. “To je bila izvanredno dinamična muzika... nedostupnih prostora i krajeva... Kosmička muzika, kako neki vele“ (Radomir Ličina, Borba). „Muzika koju je prikazao izazvala najoprečnije reakcije kojih je ishodišna točka – šok“ (Željko Janda, Vjesnik).

Najprijatnije iznenađenje na festivalu priredio je Kid Thomas’ Preservation Hall Band, sastav dedica iz Nju Orleansa. Kid Tomas je „na glavi nosio belu kapicu kakve su nosile crnačke dadilje a oko struka opasanu široku suknju“ i svirao iz publike, pisao je Jovan Dulović u Politici Ekspres. Dan kasnije, na prijemu koji je u Domu omladine organizovala Kulturna sekcija Američke ambasade u Beogradu, društvo se oko dva sata posle ponoći opet prihvatilo instrumenata. “Hello, Dolly” je bio poziv na novo veselje i ples, sve do ranog jutra.

Trećeg dana festivala u Beogradu se pojavio Džordž Vin, da zajedno sa Aleksandrom Živkovićem najavi The Giants of Jazz. Iako je Televizija Beograd snimala, i u okviru serijala “Povratak džezu” emitovala celokupan festival, jedino je deo mali nastupa ovog sastava (21 minut) preživeo do današnjih dana. Za razliku od tog koncerta, ostao je sačuvan celokupan njihov nastup godinu dana kasnije, koji je Trezor RTS nedavno emitovao u emisiji pod nazivom “Izgubljeni festival”.

Događaju je prisustvovalo oko 12 hiljada ljudi, koji su dugo potom prepričavali šta su doživeli. „Pokazalo se i dokazalo da i omladina svoja interesovanja ne usmerava samo u lažnom sevdahu ’tesno mi ga skroji nane’ kada se pruži prava prilika...“, primetio je kritičar Politike Ekspres B. Ilić. Milan Šević, urednik Zabavnog programa Doma omladine, podsećao je da „do trijumfa nije došlo slučajno: već dve godine Dom omladine, koji se u Beogradu javlja kao jedini, oduševljen kao i njegova mlada publika, organizator džez koncerata, neguje tu istu publiku“. Aleksandar Živković je upozoravao da je bez jače pomoći kulturnih institucija opstanak festivala neizvesan.

Sledećeg proleća, na sastanku u Kulturno-prosvetnoj zajednici Beograda, Dom omladine je izašao sa inicijativom da NJF postane stalna gradska manifestacija, sa stabilnim finansiranjem iz fondova kulture i u rangu sa FEST-om, BITEF-om i BEMUS-om. Preovlađivalo je uverenje da će Zajednica kulture podržati događaj, ali nikakva odluka nije donesena. Put do drugog Newporta nije zatvoren, uz preporuku organizatorima da na sledećem izdanju predstave i neke domaće sadržaje.

Aleksandar Živković je imao rešenje. Na drugom Newportu sastaviće prvi Jugoslovenski All Stars Band, „Orkestar snova“, sa 19 najboljih domaćih džezera. Pod vođstvom Duška Gojkovića i Bore Rokovića, orkestar je pripremio isključivo muziku domaćih autora. U katalogu festivala, Živković je imenovan za selektora programa, dobivši izvesnu mogućnost uticaja na Vinovu ponudu.

Najavljujući događaj, beogradski NIN i zagrebački Vjesnik su se složili da (delimična) beogradska repriza NJF predstavlja uz Berlinski džez festival najznačajniju džez manifestaciju u Evropi u tom trenutku. I bili su u pravu. Sa YU All Stars i Chicago Blues Festivalom, drugi Newport u Beogradu je dobio ono što ga je izdvojilo od ostalih repriza Newporta u regionu. Osim koncerata, organizovane su i „Džez kinoteka“, radionica sa američkim gostima na Beogradskom univerzitetu, kao i okrugli sto uz učešće Leonarda Federa (Leonard Feather) i Vilisa Kanovera (Willis Conover).

Pred Beograđane su ponovo izašli The Giants of Jazz („u istom sastavu u gotovo istim odelima kao prošle godine“, Borba), a drugu postavu istinskih giganata – trubači Klark Teri i Art Farmer (Clark Terry, Art Farmer), saksofonisti Džejms Mudi i Ilinoja Džekit (James Moody, Illinios Jacket), gitarista Keni Barel (Kenny Burrell) i bubnjar Roj Hejns (Roy Haynes) - predvodio je orguljaš Džimi Smit (Jimmy Smith). Nastup Dave Brubeck Trio & Gerry Mulligan & Paul Desmond ocenjen je kao jedan od najuzbudljivijih događaja festivala. „Dejvov koncert“, sećao se godinama kasnije Leonard Feder, „privukao je tipično prihvatajuću, brojnu publiku... Američki ambasador Malkolm Tun i njegova supruga su prisustvovali događaju, kamere državne televizije su snimale.“

Treće izdanje već nosi ime Newport-Beograd Jazz Festival, što je priprema za puno prepuštanje manifestacije domaćinima. Pomoć kulturnih institucija nije se povećala, a među novim sponzorima našlo se Hotelsko preduzeće Metropol: “Sara Von, Majls Dejvis, Oskar Piterson, B.B. King, Rolan Kirk i drugi učesnici Njuport-Beograd džez festivala borave u hotelu ‘Jugoslavija’ o kome imaju najlepše mišljenje”, pisalo je na stranicama kataloga festivala.

Svi učesnici su, kao prve godine, nastupali i u matine programu koji je, kako je pisala Borba, bio namenjen “radničkoj, srednjoškolskoj i studentskoj omladini”. Cena ulaznica za ove događaje bila je 10 i 20 dinara, što je bilo nekoliko puta manje nego za večernji termin (80 i 100 dinara). Rasprodate su nedeljama pred festival.

Festival je otvoren nastupom gospel sastava Stars of Faith (of Black Nativity) i trija pijaniste Oskara Pitersona (Oscar Peterson), u produkciji Normana Grenca (Norman Granz): “On sa klavirom postupa kao sa – ženom. Kad sedne za klavir, već od prvih tonova ga mazi, kao da mu celo vreme nešto šapuće” (Žika Milutinović, Ilustrovana Politika). Za nastup Sare Von i B.B. Kinga tražila se karta više – kod tapkaroša je prodavana i po desetostruko većoj ceni! Bila je to prilika da se organizator iskupi za bruku sa ozvučenjem prilikom prvog gostovanja Vonove, ali problemi su ih snašli sa druge strane – B.B. Kingov avion je kasnio, o čemu je Sara obaveštena, i opet je imala rešenje: “Ja ću pevati dok god moji prijatelji ne stignu, jer bi zaista bilo šteta ovu divnu publiku pustiti da čeka”, umirivala ih je slavna pevačica.

I na ovom izdanju u program je uvršten jedan domaći sastav, Korni Grupa - u to vreme najpopularniji rok bend u SFRJ. Za specijalnu priliku, Kornelije Kovač je napisao tri nove kompozicije, u trajanju od 40 minuta. “Biće to progresivna i pop-džez muzika. U stvari, to su tri teme, tri priče, a ne opisivanje jednog osećaja”, izjavio je pred nastup.

Za kraj festivala, organizator je Beograđanima priuštio novi susret sa Majlsom Davisom i premijerno predstavljanje Rahsana Rolana Kerka (Rahsaan Roland Kirk). Majls je sada šokirao one koji su očekivali Bitches Brew funk sa Newport premijere. “Njega je više interesovao cjelokupni ‘saund’ grupe u koji je inkorporirao i elemente roka i afričke i indijske muzike… Ako nas je taj koncert mogao da oduševi prije dve godine… očito je da se danas već zamorio” (Ognjen Tvrtković, Oslobođenje). U drugom delu večeri, Rahsan Rolan Kerk je trijumfovao: “Iza privida ekscentrika publika je mogla da oseti vulkanski muzički temperament koji se bori za izraz, koje se dionizijski raspinje dotičući i granice čovekovih fizičkih sposobnosti” (Milan Vlajčić, Politika).

U Domu omladine su održavani džem sešni do svitanja - dežurni orkestar bio je Art Farmer-Kenny Drew Quartet. Sa nešto komercijalnijim programom, treći Newport je zabeležio odličnu prodaju karata, a neki kritičari su i preterivali u pohvalama: “Može se reći da je verovatno jedan od najboljih festivala džeza koji su do sada održani u svetu” (Žika Milutinović, Ilustrovana Politika).

Prekretnicu je predstavljalo sledeće izdanje, održano od 12. do 15. novembra 1974. godine. “Dom omladine predstavlja Beogradski džez festival”, stajalo je na omotu kataloga sa slikom Duška Gojkovića, i bilo je jasno da je izvršena suštinska promena. U uvodnom tekstu Živković piše: “Koncept salona Newport Jazz Festivala je konačno napušten… Beograd (je) dobio svoj, međunarodni džez festival, priredbu velike vizije i budućnosti.” Glavni program je prvi put održan u novoj sportskoj hali Pionir, s obzirom da se termin festivala poklopio sa terminom kongresa Saveza sindikata Srbije. Po tvrdnji Svetolika Jakovljevića, svake programske večeri je prisustvovalo oko 4000 ljudi!

U periodu pripreme ovog festivala došlo je do velike prekretnice u stavu gradskih institucija. Zajednica kulture Beograda konačno je odlučila da nameni ozbiljna sredstva za festival – 200 hiljada dinara, što je bilo više nego za sva tri prethodna festivala zajedno, kada je dotacija iznosila po 50 hiljada. Stavljanje festivala „pod gradsku kapu“ značilo je i formiranje Programskog saveta od 26 članova, kome je predsedavao kompozitor Vojislav Kostić.

Reči Aleksandra Živkovića najbolje opisuju odnos festivala i publike: „(Manifestaciju je) upravo stvarala, hrabrila i negovala divna, nova, mlada publika. A sam džez festival u Beogradu, zauzvrat, podizao je, vaspitavao i omasovljavao jedan zahvalan, mobilan i radoznao auditorijum, koji je u džezu otkrio nešto novo, sveže, uzbudljivo, blisko savremenom čoveku.“

Američku reprezentaciju činili su Soni Rolins (Sonny Rollins), Mekoj Tajner (McCoy Tyner) i Sten Gec (Stan Getz), kao i impresivna produkcija Džordža Vina, najavljena kao gostovanje Newport Jazz Festivala – „Muzički život Čarlija Parkera“. Ovaj program je imao pet celina: Kanzas Siti koreni – Džej Mekšen (Jay McShann), Počeci karijere – Bili Ekstajn (Billy Eckstine), Eksplozija bibapa – Dizi Gilespi (Dizzy Gillespie), Kulminacija (Parker sa gudačima) i Sledbenici – Soni Stit i Čarls Mekferson (Sonny Stitt i Charles McPherson), a u all-star bendu su se, pored pomenutih umetnika našli i Edi Lokdžou Dejvis (Eddie Lockjaw Davis), Bad Džonson (Budd Johnson), Kertis Fuler (Curtis Fuller) i Sesil Pejn (Cecil Payne).

Odvažan potez da većinu učesnika čine umetnici iz Evrope analizirao je u NIN-u Dragutin Gostuški: „Beogradski džez festival uključuje (se) u polemiku koja ima svoju izrazitu važnost. Amerikanci, naime, proklamuju vrlo jednostavno mišljenje po kome Evropljani samo imitiraju njihov način sviranja, bez nade da postignu odgovarajući kvalitet. Ozbiljni evropski teoretičari ne osporavaju kvalitet, ali tvrde da se Amerikanci obilno služe invencijom Evropljana kojoj zatim menjaju etiketu i plasiraju pod svojim imenom.“ Ocenjujući set Rolinsovog sastava kao najbolji na festivalu, Gostuški završava kritiku „sa srdačnom podrškom Domu omladine da Beograd utemelji kao fokus jedne prevashodno međunarodne, rekli bismo čak ’muzičko-mirotvorne’ manifestacije, koja upotrebljava jednu od najrečitijih varijanata umetničkog esperanta.“

Beogradski džez festival 1975 održan je od 11. do 14. novembra u Velikoj dvorani Doma sindikata (glavni program) i Dansing dvorani Doma omladine (džem sešn). Programski savet festivala je smanjen za petinu i donekle promenjen, predsedavao mu je Dr Dragutin Gostuški, a selektor je bio Aleksandar Živković.

Festival je otvorio naš najuspešniji džez muzičar Duško Gojković, u formaciji odličnog internacionalnog kvinteta. Na manifestaciji je premijerno nastupao Džez orkestar RTB, uz dva renomirana gosta – Boru Rokovića i Džonija Grifina (Johnny Griffin). Nastupom Igora Brilja (SSSR) do kraja sprovedena ideja koja se naslućivala na ranijim festivalima – da američka džez ponuda bude balansirana muzičarima iz Istočnog bloka, čime se u javnosti stvarao utisak da se najvitalniji džez izvan SAD svira baš na istoku Evrope.

Najjači utisak ostavili su Čarls Mingas i Geri Barc (Gary Bartz). „Mingasova grupa delovala je izvanredno homogeno, sa sjajnim kolektivnim improvizacijama, kontapunktalnim preplitanjima i virtuoznim solo deonicama... Barcova muzika je opojna, komunikativna, no bez kompromisa sa komercijalnim zahtevima pop scene“, zapisao je Milan Vlajčić u Politici. U muzici pijaniste Erla Hajnsa (Earl Hines) i pevačice Karmen Mekrej (Carmen McRae) našlo se mesta i za obrade numera iz pop repertoara – džez se menjao u skladu sa novim muzičkim trendovima, a Beograd je tom menjanju svedočio.

U završnoj oceni festivala, Vlajčić je zapisao „da je prikazan džez visokog izvođačkog dometa, sa nizom antologijskih izvođenja koja obogaćuju ovu muzičku jesen Beograda“, odajući „puno priznanje“ Domu omladine kao jedinom organizatoru koji „ulaže napore“ da Beogradu predstavi najveće domete džeza.

------------------------------------------------

Beogradski Jazz Festival: 1971 - 1975

1971 (pod imenom Newport Jazz Festival)

Duke Ellington and his Orchestra, Kid Thomas’ Preservation Hall Band, The Giants of Jazz (Dizzy Gillespie, Sonny Stitt, Kai Winding, Thelonious Monk, Al McKibbon & Art Blakey), Gary Burton, Ornette Coleman Quartet, Miles Davis Quintet

1972 (pod imenom Newport-Beograd Jazz Festival)

Jugoslovenski All Stars Band, Chicago Blues festival, The Giants of Jazz, Elvin Jones Quartet, Jimmy Smith and Friends, Cannonball Adderley Quintet, Dave Brubeck Trio w. Gerry Mulligan & Paul Desmond, Charles Mingus Quintet

1973 (pod imenom Newport-Beograd Jazz Festival)

The Stars of Faith, Oscar Peterson Trio, Sarah Vaughan, B.B. King, Korni grupa, Nowi Singers (Poljska), Young Giants of Jazz (Jimmy Owens, Joe Henderson, Gary Burton, Cedar Walton, Larry Ridley, Roy Haynes), Miles Davis, Rahsaan Roland Kirk, Art Farmer-Kenny Drew Quartet

1974

Sonny Rollins Quartet, McCoy Tyner Quintet, Aladar Pege Quartet (Madjarska), Stan Getz Quartet, SHQ - Karel Velebny Trio (Čehoslovačka), Henryk Slaboszowski Quartet (Poljska), Gato Barbieri Septet (Argentina), Passport – Klaus Doldinger (SR Nemačka), B.P. Convention Boška Petrovića, Musical Life of Charlie Parker: Dizzy Giliespie, Jay McShann, Sonny Stitt, Billy Eckstine & All Stars Big Band.

1975

The Music of Louis Armstrong: New York Jazz Repertory Company, Gary Bartz Group, Ansambl Igora Brila (SSSR), Duško Gojković Quintet, Heikki Sarmanto Quintet (Finska), Earl Hines Trio & Benny Carter, Carmen McRae & Trio, Charles Mingus Quintet, Jazz Orkestar RTB feat. Johnny Griffin, Roy Haynes Hip Ensemble

JUBILEJ PRE JUBILEJA (1976 – 1980)



Aleksandar Živković se potom povlači iz prve linije fronta. Uspesi koje je postigao sa festivalom osokolili su ga da oproba sreću u inostranstvu – postao je pravi džez impresario, poput Džordža Vina, ili Normana Grenca, preselio se u London, potom u Francusku, radio je sa legendama džeza, roka i klasične muzike. Nasleđuje ga Saša Radojčić, beogradski džez pijanista i muzički urednik u Domu omladine. Značajnu ulogu tih godina igra novi direktor Doma omladine Zoran Milošević, veliki ljubitelj džeza. Tokom njegovog mandata počinje sa radom džez klub, kao jedina stalna oaza džeza u gradu, u kom su se održavali džem sešni beogradskih muzičara, ili su se preslušavale ploče, koje bi donosili i sami posetioci. Klub će u narednim godinama postati mesto rađanja nekih od najuspešnijih kombo sastava kod nas, kao i odskočna daska za domaće džez talente.

Reagujući na činjenicu da su honorari vodećih svetskih džezera rasli, a ekonomija u zemlji bila sve klimavija, 1976. godine broj dana se smanjuje sa 4 na 3 (vikend), a broj učesnika pada sa 10 na 8, i taj broj se održava do 1978., sa po četiri američka sastava/izvođača i isto toliko neameričkih/evropskih/domaćih učesnika. U prvim teškim godinama za džez, kada su pank i njuvejv s jedne, a disko muzika s druge strane lako kupovali novu generaciju ljubitelja muzike, trebalo je puno strpljenja i hrabrosti da se pritisak izdrži i sačuva publika za muziku koja je polako prelazila na medijsku marginu.

Izbor američkih džez umetnika nastavlja niz započet Newportima, popunjavajući listu slavnih džezera koji su posetili Beograd. Jedno ime je uvek iz bluz sveta (1976 – Madi Voters, 1977 – Odeta, 1978 – Albert King, 1979 – Memfis Slim). Pogled na evropski džez ostvaren je gostovanjima sastava iz Poljske, Mađarske, SSSR, Zapadne Nemačke i Austrije. Irakere (Kuba), Yatra Jazz Sextet (Indija) i Tania Maria Trio (Brazil) širili su vidike ka egzotičnim svetovima. Na svakom festivalu predstavlja se i po jedan domaći veliki orkestar, poštujući, koliko je moguće, u ono vreme praktikovan tzv. republički ključ (1976 – Ljubljana, 1977 – Simfonijski orkestar RTB, 1978 – Beograd, 1979 – Zagreb, 1980 – Beograd, 1981 – Novi sad). „Beogradski džez festival“, objašnjavao je Dr Aleksandar Gostuški, „karakteriše bogatstvo raznih ideja, raznih pravaca i različitih orijentacija, koje se sublimišu u asimilaciji evropske muzičke nauke i vanevropske spontanosti... predstavlja(jući) publici različite ansamble iz svih krajeva sveta kako bi pokazao da jedan jedinstveni muzički jezik može ipak imati i svoje posebne varijante.“

Funkciju kataloga 1976. i 1977. godine imaju Beogradske džez novine – osam strana u formatu/dizajnu dnevnog lista, sa biografijama umetnika, zanimljivostima/vestima iz muzičkog sveta, džez dnevnikom, pismima čitalaca, humoreskama Jovana Hadži-Kostića i ukrštenim rečima, koje je pratio naslov: „Ako vam je dosadno na koncertu“! Urednik novina bio je poznati beogradski radijski disk džokej Nikola Nešković. U uvodniku iz 1976. godine Gostuški je zapisao: „Tamo negde, posle godine 2000. nekakav istoričar opisivaće između ostalog muzički život našeg vremena. Njemu će, razume se, biti sve jasno, naročito ono što je nama, u ovom trenutku, delimično, ili potpuno nejasno... rekao bih da on mora doneti sledeći zaključak: džez muzika je dominantna umetnost dvadesetog veka.“

Apsolutni šampion izdanja iz 1976. godine bio je pijanista Bil Evans (Bill Evans), dužnik Beograđana iz 1970. godine, čiji je nastup: „bio je susret sa bogatstvom harmonija i akorda i ritmičkom imaginativnošću nezabeleženom na ovom festivalu. Od prvog do poslednjeg akorda iz njegove muzike zračila je neka dubina u koju je teško proniknuti.“ (Ljubomir Vučković, Džuboks). Sledeće godine trijumfovao je Fredi Habard (Freddie Hubbard), vraćajući se na bis „ravno četiri puta“ (Saša Gajović, Džuboks). Potom je spakovao trubu i otišao u Dom omladine, da dočeka jutro na džem sešnu. Ni to nije bilo dovoljno – na zahtev publike dogovoren je još jedan koncert u Beogradu, odmah posle zvaničnog završetka festivala – pred prepunom Velikom dvoranom Doma omladine.

Umesto klasičnog programa 1978. godine, organizator je u saradnji sa PGP RTB pripremio distribuciju džez albuma, pri čemu bi u jednom džepu bile vinilne ploče, a u drugom džepu bilten festivala, sa programskim i drugim informacijama. 1979. godine je program dizajniran kao niz od četiri pisma, adresiranih „Zaljubljenicima džeza – Dom sindikata – 11000 Beograd“, uz poštanske marke sa likovima Lajonela Hemptona (Lionel Hampton) i Čika Korije (Chick Corea), etiketu „Par Jazz Mail – R1979“ i ručno pisani komentar u uglu: „Unutra su 4 pisma. Čitajte ih odvojeno i nemojte žuriti unapred da saznate šta Vam pišemo.“ „Pisma“ su se sastojala od osnovnih podataka o učesnicima, ali i unapred ispisanih utisaka („komentari su sjajni“, „bilo je fantastično“, „poneli su dvoranu“...). Dizajner Milan Tasić otišao je toliko daleko da su pisma kucana pisaćom mašinom vrvela od štamparskih grešaka, koje su kasnije ispravljane olovkom. Slatko. Džezerski. A anonimni autor teksta počeo je prvo pismo rečima: „Dragi zaljubljenici džez-a... verujemo da će i vas iznenaditi podatak da je ovo već deseti po redu Beogradski džez festival, koji je svoj život započeo kao gostovanje dela učesnika Newport Jazz Festival-a u Beogradu.“ Zaista, ne treba sumnjati da su mnogi bili iznenađeni objavom jubilarnog festivala! Osim što bi lako mogli da prebroje godine od 1971., takođe su mnogi imali sačuvane programe i novinske reportaže, pa su mogli da vide da je npr. u programu iz 1976. pisalo „godina VI“, ili da je na panou iza muzičara 1977. pisalo „7. Beogradski džez festival“. Najsmešnije tek sledi – ako su se organizatori 1979. zabrojali, kako nikom, ama baš nikom, nije palo na pamet da to kasnije ispravi, nego je novo brojanje uredno nastavljeno sve do 1990.?

Kada je Dom omladine Beograd dobio 2005. godine zeleno svetlo da ponovo pokrene festival, ova greška je morala da bude ispravljena, pa je tako održano dva izdanja 21. Beogradskog džez festivala. Apsurdnu situaciju organizator „drugog“ 21. festivala je prevazišao nazivajući ga neformalno „nultim-obnovljenim“. Razmišljajući kako je moglo da dođe do takvog propusta, jedna logična pretpostavka bila je da je nekom u organizaciji izdanja iz 1979. palo na pamet da bi, ukoliko bi proglasio jubilej, možda obezbedio dodatna sredstva SIZ kulture Beograda i veći broj komercijalnih sponzora. Druga, šaljiva verzija je da je sa ranije pripremljenog festivalskog panoa otpalo rimsko I, u oznaci IX. Šta god bio razlog, nikad ga nećemo saznati.

Izdanje iz 1979. godine dobro pamti Stjepko Gut, tada mladi perspektivni trubač duge žute kose sa beogradske džez scene. Na džem sešnu je tako rasturio trubu, da ga je u svlačionicu pozvao lično Lajonel Hempton da mu predloži da se priključi njegovom All Stars Bandu. U beogradskoj štampi je ubrzo osvanuo naslov „Hampton zove Guta“ – čime je festival možda prvi put neposredno učestvovao u svetskoj promociji nekog domaćeg muzičara.

Naspram dominatnih pohvala šire javnosti tih godina su se u medijima prvi put pojavili umereniji tonovi nekih kritičara, upućeni na adresu festivala, muzičara, i džez javnosti. Kritičar Džuboksa Dušan Latković je još 1978. godine primetio da konstrukcije poput beogradska kultura džez muzike i beogradska tradicija džez muzike „pripadaju kategoriji takozvanih sezonskih lepih reči“, zahvaljujući neposrednim povodima, poput Beogradskog džez festivala. U istom tekstu autor konstatuje da je „dve stotine vrhunskih muzičara najmanje prodefilovalo kroz Beograd (misli na festival, naravno), održalo desetine koncerata, i pružilo materijal za stotinu časova TV programa. U ovom trenutku, međutim, ne postoji više ništa od sveg tog materijala, bačen je, uništen, izbrisan kao nevažan.“ Još 1978.! Godinu dana kasnije, u istom časopisu se Slobodan Trbojević žali na slabu organizaciju, ali stiže i da primeti da će festival ostati upamćen po jam sessionu nezaboravne postave u Dansing dvorani Doma omladine: gitarista Džon Meklaflin (John McLaughlin), trubač Fredi Habard, bubnjar Bili Kobam (Billy Cobham), klavijaturista Beri Goldberg (Barry Goldberg) i basista Lari Hlejn (Larry Hlein). Otkud oni? Pa, koncert Meklaflina i njegovih prijatelja (pored Kobama i Goldberga još i Džek Brus) u hali Pinki poklopio se sa poslednjom večeri festivala (nastup Lajonela Hemptona). Momci su stigli u Beograd dan ranije, pitali gde je najbolja žurka u gradu pa, kako bi napisao Trbojević: „eto ih na džem sešnu“! Ovaj mali primer pokazuje koliko su ta kasna noćna druženja u DOB-u svima bila više od igre...

Sledeće izdanje (1980) ostaće upamćeno po dva legendarna momenta koja će svedoci prepričavati godinama kasnije. Festival su otvorili Weather Report, 31. oktobra 1980. godine, u tom trenutku najpopularniji džez band na svetu, pa je za dvoranu ponovo izabrana hala Pionir – ne treba sumnjati da su veliki majstori uspeli da pobede neakustičnost dvorane. „Snaga, lepota i ukus“, reči su kojima je njihovu nezaboravnu svirku u Džuboksu opisao Dragan Kremer. Piter Erskin (Peter Erskine) i Robert Tomas Džunior (Robert Thomas Junior) su založili vreli ritam, Pastorijus je mahnito vozio po basu bez pragova, Džo Zavinul (Joe Zawinul) i Vejn Šorter (Wayne Shorter) su nas uvlačili u svet u kom je neopozivo izvršeno organsko spajanje džeza i roka, sa „world music“ ekstraktima deceniju pre nego što će ovaj termin ući u svakodnevnu upotrebu. TV Beograd nije bilo dozvoljeno da snima, već samo da direktno emituje magiju iz Pionira. Ipak, neko je ostao kod kuće i snimao, traka je obilazila svet, presnimavana ko-zna-koliko puta, da u eri interneta i digitalnih fajlova dočeka razmenu među brojnim fanovima putem brzih veza.

Druga epizoda pripada samom kraju koncerta Sonija Rolinsa (Sonny Rollins), tj. izvođenju bisa u Velikoj dvorani Doma sindikata i žestoko je bizarna. „Naime, Soni je raspalio ’Isn’t She Lovely’ Stivija Vondera (Stevie Wonder)“, zapisao je u izveštaju Dragan Kremer. „Taman kad se razmahnuo, ozvučenje je prestalo da radi. Obzirom da pre toga nije bilo nikakvih znakova kvara, a da je otkazivanje bilo sveobuhvatno, publika je s pravom pomislila da je neko namerno pritisnuo prekidač. No, majstor se nije dao zbuniti – valjda je i njemu bilo jasno da je to samo grubi način da nas isteraju iz dvorane – pa je nastavio kao da se ništa nije desilo, samo uz bubnjeve. Uz ovacije prisutnih i pljeskanje rukama, išao je iz kruga u krug improvizacija više od deset minuta, izazivajući oduševljenje svaki put kad bi otpočeo novu frazu... Slušali smo izuzetnog muzičara i još doživeli jedan od onih divnih trenutaka koji se dešavaju samo slučajno i posle pamte doživotno”.

Svedoci tvrde da je struju isključio neko od zaposlenih u Domu sindikata (radnik obezbeđenja, ili slično) kome se žurilo kući, uvidevši da je probijen planirani termin za koncert. Heroj socijalističkog rada postupao je po pravilu službe – džez se ovde ipak nije dovoljno primio za deset godina festivala.

----------------------------------------------

Beogradski Jazz Festival: 1976 - 1980

1976

Inamorata Quintet, Zbigniew Namyslowski Quartet (Poljska), Dr Vukan György Trio (Madjarska), Muddy Waters, Bill Evans Trio, Betty Carter & Trio, Plesni orkestar RTV Ljubljana, Gil Evans Band

1977

Duško Gojković i Simfonijski orkestar RTB, Nowi Singers (Poljska), Shelly Manne Quartet & Lee Konitz, Günter Lenz “Spring Time” (SR Nemačka), Sammy Price & Friends from Harlem & Odetta, Freddie Hubbard Quartet, Jazz orkestar Jermenske Narodne Republike (Jermenija), George Duke Band

1978

Jazz orkestar RTB, Dexter Gordon Quartet, Irakere (Kuba), Thad Jones – Mel Lewis Big Band, Neighbours (Austrija), Kvartet Toneta Janše, Albert King Blues Band, Nancy Wilson

1979

Plesni orkestar RTV Zagreb feat. Nada Knežević, Chick Corea & Gary Burton, Günter Lenz (SR Nemačka), European Jazz Consensus, Memphis Slim, Freddie Hubbard Quintet & Leon Thomas, Lionel Hampton All Star Band

1980

Weather Report, George Shearing, Yatra Jazz Sextet (Indija), Trumpets & Rhythm Unit (Duško Gojković, Petar Ugrin, Stjepko Gut, Ladislav Fidri, Nikola Mimo Mitrović, Borislav Roković, Krešimir Remeta, Ratko Divjak), Trio Saše Radojčića & Nada Knežević, Sonny Rollins Quartet, Tania Maria Trio (Brazil), Jazz orkestar RTB

Jednog jutra, na pragu nekog džez zaljubljenika našao se koverat adresiran „najboljem bubnjaru na svetu“. Ne otvarajući ga, dopisao je „Elvinu Džonsu“, kao i adresu eminentnog bubnjara koju je pronašao u imeniku, pa ubacio koverat u poštansko sanduče.

„Neko je grubo pogrešio“, zaključio je Elvin kada mu je stigao koverat – nije ga otvorio, već je precrtao svoje ime i napisao „Maksu Rouču“, promenio adresu i vratio nazad u poštu. „Hm, pa ja nisam najbolji bubnjar na svetu, to je Badi Rič“, pomislio je Rouč. I on, ne otvarajući koverat, napisao je Badijevo ime i adresu, pa otišao do najbližeg sandučeta. Kada je Badi Rič primio koverat, samozadovoljno se osmehnuo i napokon ga otvorio: „Dragi Ringo...“, pisalo je unutra, a pošiljalac je, naravno, mislio na Ringa Stara, bubnjara „Bitlsa“.

Vic koji je slavni džez kritičar Tomas Konrad ispričao za stolom najstarije beogradske kafane „Znak pitanja“ u predvečerje 26. Beogradskog džez festivala bio je vladajući ton sedmodnevnog urnebesnog nadigravanja petnaestak vodećih džez pera iz SAD, Engleske, Italije, Austrije, Španije, Francuske, Makedonije i BiH. Estonka Madli-Lis Parts je pre tri godine ovo društvo prozvala – Beogradski bend. „Dragi Ringo“ perfektno opisuje mesto džeza na margini popularne kulture, zbog čega svaka nova akcija okupljanja svetskih džezera u ovom gradu predstavlja putovanje u nepoznato. Koliko nas ima? Da li smo spremni da oslušnemo njihove poruke? Čime će nas ovog puta zavesti?

Šorter traži bedž

Sedim sa Vejnom Šorterom u sunčano oktobarsko jutro posle koncerta. Ćutimo. Dok posmatram njegove ruke, čujem pet tonova kojima nas je prethodne večeri zavodio. Govori mi očima, pogledom punim radosti: upijam tu veliku priču o džezu, ljubavi, životu – „čisti zen“, opisaće ga kasnije Milan Vlajčić. Prilazi fotograf koji se tu slučajno zatekao: „Učinite mi sreću da Vas slikam“, obraća mu se. Vejn se okreće kameri, oči igraju u ritmu muzike koju smo slušali, na glavi kačket sa natpisom Beograd. Još jedan osmeh za „do viđenja“, a onda prstom pokazuje prema mom reveru. Skidam bedž festivala i pružam mu ga – kači ga odmah, nastavljajući džez hodočašće sa dragom uspomenom tik pored srca.

Beogradski basista

Uveče su nas muzikom zaveli Erni Vots i Alan Brodbent. Ovacije posle njihovih solo deonica su toliko odzvanjale salom, da je veliki šef Čarli Hejden zaustavio bend, nastavljajući svirku tek kad se publika potpuno umirila. A Hejden nas zavodi uspomenom na zabavu u američkoj ambasadi u Beogradu posle koncerta sa Ornetom Kolmenom 1971, uz flašu šljivovice koju su iskapili Djui Redman i Soni Stit. „Prišao sam Neli Monk i upitao je da li bih mogao da zasviram sa njenim suprugom“, sećao se. „Potvrdno je klimnula glavom, a ja sam pojurio u hotel po bas. Kad sam se vratio, sa Monkom je već svirao jedan od beogradskih basista...“ Posle koncerta obećavam da ću mu na recepciji hotela ostaviti presnimak nastupa iz 1971. Tri sata kasnije zazvoniće telefon: „Zdravo, ovde Čarli! Ovo je sjajno – znam šta ću da slušam u avionu! Imaš li i Dizija?“ Potvrđujem. „A Majlsa i Djuka?“ I njih. „Piši adresu, platiću ti.“ „Biće mi čast da Vam poklonim“, odgovorio sam.

Iz podruma do Meseca

Za vreme koncerta Nacionalnog džez orkestra iz Francuske dobijam poruku da hitno siđem u podrumski bekstejdž na dogovor sa danskom pevačicom Sine Eg – hoće da pomere sutrašnji odlazak za nekoliko sati kasnije da bi malo prošetali gradom. Silazim i zatičem kvartet oko nekog starog pijanina: Jakob Kristofersen cepa „strajd“ po prašnjavim dirkama, Morten Ramsbel raspalio „voking“ kontrabas, Martin Anderson „kuva“ metlicama po dobošu, dok se Sine između njih zavodljivo uvija pevajući „Fly Me To The Moon“. Hitam napolje da dovedem Miću Markovića, usput pokupim i Jelenu Koprivicu i Darka Ćirkova – eto žurke gde joj mesto nije!

Mića Marković se raspituje za svog prijatelja iz Danske, svi ga poznaju, kažu – on je legenda. Sutradan će se u razgovoru sa austrijskim novinarom Otmarom Klamerom pomenuti Karlhajnc Miklin, višestruki gost Beogradskog džez festivala. „To mi je jedan od najboljih drugova“, kaže Klamer, i bira njegov broj. „Halo, Čarli? Evo me na beogradskom Ušću, neko hoće da te čuje...“ Da li su se možda podsetili zavođenja uz saksofon u vreme zajedničkih studentskih dana u Gracu?

Reutini problemi sa geografijom

Izraelska trombonistkinja Reut Regev nije omašila samo zemlju porekla sopstvenog muža (Makedonija umesto Moldavije)! U najavi za numeru „Montenegro“ saznali smo da je bila inspirisana požarom u hotelu u Podgorici tokom prošlogodišnje turneje sa Eliotom Šarpom i hukom/brujanjem vakuumskih čistača u hodnicima hotela. U stvari, tada shvatam da je numera trebalo da se zove – „Srbija“. Jer, požar o kom je pričala buknuo je u beogradskom hotelu „Park“ u kome su se zadržali na proputovanju za Crnu Goru, 16. novembra prošle godine. Kako bi nas tek tad zavela da nije pobrkala lončiće?

Poslednju ovogodišnju večeru Beogradskog benda obeležavaju duvan-čvarci, srneći paprikaš i domaće vino u „Kafanici“ nad Košutnjakom, i, naravno – Vejn Šorter. Čita se recenzija Viktora Čikeša iz sutrašnje „Politike” (Igor je izvrsno prevodi na engleski), a potom se nastavlja stara diskusija, najpre iscrpno o Šorteru, a onda ipak i o ostalima. Najviše ih je izgleda zaveo Enriko Rava. Objavljujem pet minuta za želje: svako za stolom uzvikuje po jedno ime, a onda bend „odobrava“. Ponoć se bliži, predstava traje, klub Voks je blizu, a tamo se igra do zore…


Autor je umetnički direktor Beogradskog džez festivala