Beogradski murali

Farba, suze i znoj

Piše / STEFAN UNKOVIĆ
Fotografije / ANA ADAMOVIĆ


Kasnih šezdesetih, u tunelima podzemne železnice Njujorka, počeo je da se razvija pokret koji je
do današnjih dana opstao kao autentičan vid izražavanja kreativnosti, likovnosti ali i osećanja i stavova gradske omladine širom sveta. Od prvog ozbiljnog odjeka u javnosti, kroz tekst o grafitima u New York Times-u do prvih komada autolakom našaranih platana u galerijama, prošlo je nešto manje od decenije.

Osamdesete su sa sobom donele prve grafiti superzvezde, a filmovi poput Style Wars i Wild Style pomogli su da kultura prepliva okean i nastavi da se širi poput zaraze, prvo po Evropi a zatim i ostatku sveta. U devedesetim se desila neka vrsta industrijalizacije grafita, nastankom prvih velikih fabrika koje su se bavile proizvodnjom boja pravljenih prevashodno za potrebe uličnih crtača. Za razliku od muzike i grandža koji je tih godina proživljavao sličnu fazu, za grafite je ovo predstavljalo neku vrstu novog početka i korak u jednu potpuno novu sferu. Postojeće okolnosti koje su obuhvatale i ekspanziju interneta u ovom periodu, doprinele su da se razvije potpuno novi pristup izražavanju, rasterećen do tada već ustaljenih vizuelnih formi i tehnika. Ono što je možda još važnije, čin crtanja, sam po sebi, više nije predstavaljao jedini izraz stava, već su sve učestalije počeli da se pojavljuju umetnici čije su produkcije imale jasnu sociopolitičku sadržinu. Odveć postojećoj teškoj produkciji za razumevanje, i pomalo dosadnim šarenim formama ispunjenim čudno izuvijanim slovima potpisanim imenima nepoznatih autora, pridružile su se na potpuno nov način ilustrovane priče i stilizovane poruke o životu u postmodernom društvu. Komunikacija sa spoljnim svetom i običnim ljudima postala je znatno jasnija i intenzivnija, i podstakla mnoge da izađu idejom i bojom u otvoreni prostor, iako prethodno nisu imali mnogo veze sa hip hopom ili bliskim supkulturama za koje je grafiti pokret prevashodno bio čvrsto vezan. Sve ovo je početkom novog milenijuma na površinu izbacilo jedan potpuno nov, svež pristup u ilustraciji i grafičkom oblikovanju uopšte, koji je svoje uporište ubrzo pronašao kako u primenjenoj, tako i u savremenoj umetnosti. I dok su kolekcije velikih svetskih muzeja, kao i fasade nekih, postajale bogatije za komade ovog vida baratanja vizuelnim, ulični izraz je uveliko zavladao i popularnom kulturom kao nosilac identiteta mnogih komercijalnih projekata namenjenih pre svega mlađoj populaciji. Nije zgoreg zapaziti da je ova epoha označila neki vid komercijalizacije ali ujedno i potpune afirmacije nečega što se četrdesetak godina teturalo između vandalizma i umetničkog izraza nadolazećih generacija.

Remed, Lokacija_Karađorđeva ulica

Beograd je svoje ime na mapi ovog globalnog fenomena ozbiljnije počeo da ucrtava negde sredinom devedesetih, tada još uvek daleko od očiju ovdašnje javnosti. Tu i tamo bi se desila poneka emisija ili krajnje laički tekst u dnevnoj štampi, ali ozbiljnije prepoznavanje ulične umetnosti u vladajućim umetničkim krugovima, bilo je na nivou divljenja genijalnosti kreativnim vragolijama dece predškolskog uzrasta. Deceniju kasnije, stvari su konačno počele da se menjaju nabolje, kako po crtače tako i po ovaj grad. Ništa se tu nije desilo preko noći. Posle jednog polu uspešnog pokušaja na Belefu 2003. godine, kada je posle samo godinu dana, mural izveden u kolaboraciji nekolicine grafiti umetnika sa ovih prostora, završio četvrtinom prekriven reklamnim panoom, nije postojala prevelika nada da će se stvari u odnosu grada i institucija kulture prema street art-u u skorije vreme promeniti. I pitanje je da li bi, da se pred kraj 2007. godine nije pojavila potpuno nova postava mladih ljudi na čelu organizacionog tima vizuelnog dela najveće gradske umetničke manifestacije, i rešila da stvari drastično izmeni. Ono što je zatečeno bila je duga, impotentna, na trenutke blještava tvorevina u ideji, nastala da popuni već po običaju kulturnim sadržajima siromašne beogradske vrućine. Mozganju i suvišnoj priči mesta nije bilo. Šta dati „diskutabilno koliko’’ milionskom gradu, sa dva velika neaktivna muzejska prostora, u koji su se, pre svega tokom leta, posle skoro dve decenije zaobilaženja počele slivati gomile turista pre svega mlađe generacije? Dovoljno je bilo samo poslužitise iskustvima Berlina, Barselone ili Londona i hrabro zaključiti - umetnost na ulici.

Blu, Lokacija_Pop Lukina br.6; M-City, Lokacija_Durmitorska br.16

U prvom sledećem izdanju Belefa koje je usledilo 2008. godine, u roku od mesec dana, na tri lokacije u užem centru grada, u nekoliko različitih dešavanja, četrdesetak umetnika iz regiona i
ostatka Evrope poklonilo je Beogradu par stotina metara najluđe street art žurke na starom kontinentu tih dana. Posebnu počast dobio je francuski umetnik Gijom Albi (Alby Guillaume) naširoko poznat kao REMED, oslikavši 17 metara visok mural u jednoj od najlepših beogradskih ulica, Karađorđevoj, inspirisan pričama koje je slušao o istoriji našeg glavnog grada. Stanicu niže tramvajem, može se videti i drugi, nešto manji mural koji je Gijom izveo u okviru svoje radionice u saradnji sa još sedam domaćih crtača. Cela stvar se sjajno zakotrljala i nikome nije ni
padalo na pamet da od postavljenog koncepta ni za dlaku odstupi, te je jedina opcija za ovogodišnje izdanje Belefa bila, pogurati stvar još par koraka napred. Kriza i ne baš najsrećnija situacija sa finansijama nije zaobišla ni produkciju Belefa. Na uštrb masovnosti prethodnog izdanja, ovoga puta cilj je bio dovesti još više značajnih imena iz ovog sveta i obezbediti im adekvatan prostor za kreativnu intervenciju. Rezultati su bili sjajni a najbolji prikaz tome su gomile tekstova i osvrta na etabliranim internet glasilima vezanim za street art kulturu, u kojima je Belef, zahvaljujući KIOSK platformi za savremenu umetnost, svojim vizulenim segmentom, stao rame uz rame sa najvećim festivalima ove tematike kojih je svake godine širom sveta sve više. Dovesti imena kao sto su Mark Dženkins (Mark Jenkins), Blek Le Rat, BluBlu i M City svakako je bio poduhvat, a ono što su oni kroz Belef ostavili ovom gradu daje nam svima na znanje kako i gde dalje ako želimo napred. Beograd za 10 godina, ono što je Berlin danas?
Zašto da ne? Farba, suze i znoj.

Blu, Lokacija_Pop Lukina br.6