Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
PristupiSedi da ti pričam
+5
Vedrana
mesecevojezero
rouzvel
ka5an
MustraBecka
9 posters
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Sedi da ti pričam
Sub Dec 20, 2008 5:08 am
First topic message reminder :
Врата
Слушај како само лупају тим вратима, као да су туђа и као да су сами на ливади, а не у солитеру. Шта се свађају кад не умеју да се свађају онако, културно, тихо, а не ово, као ратно стање. То су ови са осмог спрата. И увек, некако, у ово време. Он би у кафану, она му брани, онда крене свађа и на крају он бесно излети.
А сад ће и они са десетог да крену. Како знам? Па знам. Сачекај мало. Аха, Шта сам ти рекла. Како не чујеш? Ма слушај, звони цела зграда, аха, ето, сад и ти чујеш. Сад ће и он. Не, он не иде у кафану, он је још гори, он има неку, ма вуку се као црева већ трећу годину, цео солитер их већ зна. Иде на вечеру, не може маца да ручка сама. Пази сад, охо, први пуцањ вратима, па задршка, па ће сад да се врати да јој каже да купи прње и да неће да је затекне кад се врати и... ево га, други пуцањ вратима. Да, да, већ три године он два пута лупа на одласку и већ три године тера жену од куће. А онда, негде пред зору у неком другом солитеру опет пуца вратима, само тамо пре другог пуцња не тера никог, него се враћа да каже како он дефинитвно одлази и шта се он петља са којекаквима кад га онаква жена, онаква лепотица чека кући, па се онда овде уфуња као пребијен мачор.
Шта како знам? Ето, знам, чули људи па причали. То је испричао муж оне са другог спрата, ма оне што је стално на степеништу, к'о да нема стан, ма она риђа што је стално са виклерима. Е, то је испричао њен муж и све је било у реду док овој није синуло, а шта је овај њен радио пред зору у том солитеру, е то је била комедија. И пуцала врата. Само, тај њен је пукао вратима тад и никад више. Кажу да сад мирно живи у оном солитеру.
Е, овај пуцањ није свађа, али, ако не поправе та врата, ја ћу да се посвађам са њима. Аман, да годинама нису у стању да поправе једна врата. Ако, бре, ниси мушко, а ти зови мајстора. Па јесте. Шта ту има. Ови бар лупају вратима зато што се свађају, не лупају зато што је муж шоња па не уме ништа да среди.
Колико је то сати? Ух, сад ће да пукне на седмом, па ће да се одазову врата са трећег. На седмом је онај мали, сад, није баш ни мали, други гимназије, он је почео од скора да лупа вратима, кад излеће на састанак са девојком, а на трећем је она малецка, сад, малецка, малецка, али уме и она да залупи врата. Чим пукне на седмом, пукне и на трећем. Па добро, нек пуца, кад се деца воле. Ако, нека се воле, само да се не свађају. А, и другачије пуцају врата кад пуцају због љубави.
Намћор овдашњи
(необјављени текст потписан као Тодора Манојловић)
(Izvor,"Kafa kod Namcora")
Слушај како само лупају тим вратима, као да су туђа и као да су сами на ливади, а не у солитеру. Шта се свађају кад не умеју да се свађају онако, културно, тихо, а не ово, као ратно стање. То су ови са осмог спрата. И увек, некако, у ово време. Он би у кафану, она му брани, онда крене свађа и на крају он бесно излети.
А сад ће и они са десетог да крену. Како знам? Па знам. Сачекај мало. Аха, Шта сам ти рекла. Како не чујеш? Ма слушај, звони цела зграда, аха, ето, сад и ти чујеш. Сад ће и он. Не, он не иде у кафану, он је још гори, он има неку, ма вуку се као црева већ трећу годину, цео солитер их већ зна. Иде на вечеру, не може маца да ручка сама. Пази сад, охо, први пуцањ вратима, па задршка, па ће сад да се врати да јој каже да купи прње и да неће да је затекне кад се врати и... ево га, други пуцањ вратима. Да, да, већ три године он два пута лупа на одласку и већ три године тера жену од куће. А онда, негде пред зору у неком другом солитеру опет пуца вратима, само тамо пре другог пуцња не тера никог, него се враћа да каже како он дефинитвно одлази и шта се он петља са којекаквима кад га онаква жена, онаква лепотица чека кући, па се онда овде уфуња као пребијен мачор.
Шта како знам? Ето, знам, чули људи па причали. То је испричао муж оне са другог спрата, ма оне што је стално на степеништу, к'о да нема стан, ма она риђа што је стално са виклерима. Е, то је испричао њен муж и све је било у реду док овој није синуло, а шта је овај њен радио пред зору у том солитеру, е то је била комедија. И пуцала врата. Само, тај њен је пукао вратима тад и никад више. Кажу да сад мирно живи у оном солитеру.
Е, овај пуцањ није свађа, али, ако не поправе та врата, ја ћу да се посвађам са њима. Аман, да годинама нису у стању да поправе једна врата. Ако, бре, ниси мушко, а ти зови мајстора. Па јесте. Шта ту има. Ови бар лупају вратима зато што се свађају, не лупају зато што је муж шоња па не уме ништа да среди.
Колико је то сати? Ух, сад ће да пукне на седмом, па ће да се одазову врата са трећег. На седмом је онај мали, сад, није баш ни мали, други гимназије, он је почео од скора да лупа вратима, кад излеће на састанак са девојком, а на трећем је она малецка, сад, малецка, малецка, али уме и она да залупи врата. Чим пукне на седмом, пукне и на трећем. Па добро, нек пуца, кад се деца воле. Ако, нека се воле, само да се не свађају. А, и другачије пуцају врата кад пуцају због љубави.
Намћор овдашњи
(необјављени текст потписан као Тодора Манојловић)
(Izvor,"Kafa kod Namcora")
- MustraBecka
- Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 02, 2009 2:59 am
Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!
Autor, Tatjana Debeljački
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!
Autor, Tatjana Debeljački
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 02, 2009 3:21 am
Priča o jednoj ljubavi
Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi. Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi...ispričanu iz njenog ugla...ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.
* Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao. Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca. Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje. Čekala je onog pravog.
* Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude. Čekao je onu pravu.
* Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem. Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu. Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć. * " Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! " " Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? " Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče. Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.
* " Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. " Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu. Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina. Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu. Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela...- " to je periferija, ti si gradska devojka ", slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu. Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće. " Sada smo manje periferija nego pre " njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane " Vidoje ", a mi smo neka sredina. Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili " selo " počelo je da lomi nešto u njoj. " Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. " * Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe " Prvog beogradskog pevačkog društva ", šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima. Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.
* Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu. Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan. " Kako bude ostalom svetu, biće i nama ". Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u " Autokomandi " preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik. Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u " bežanije ", snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala. U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin. Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku. * Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.
* Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi. Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ). * Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.
* U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu. Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari. " Varaš me, vidim da me varaš...vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! " Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha...bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen. " Ti si moja prva ljubav ", znao je uz smeh da kaže, i da doda " oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame ". " Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav..." crvenela je u licu moja baka. Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže " a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena..."
* Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla. " Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali..." Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci. * Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva...Poslednje reči su bile " zove..zove me "....i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo " baba ". Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.
Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi. Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi...ispričanu iz njenog ugla...ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.
* Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao. Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca. Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje. Čekala je onog pravog.
* Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude. Čekao je onu pravu.
* Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem. Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu. Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć. * " Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! " " Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? " Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče. Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.
* " Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. " Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu. Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina. Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu. Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela...- " to je periferija, ti si gradska devojka ", slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu. Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće. " Sada smo manje periferija nego pre " njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane " Vidoje ", a mi smo neka sredina. Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili " selo " počelo je da lomi nešto u njoj. " Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. " * Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe " Prvog beogradskog pevačkog društva ", šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima. Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.
* Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu. Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan. " Kako bude ostalom svetu, biće i nama ". Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u " Autokomandi " preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik. Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u " bežanije ", snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala. U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin. Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku. * Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.
* Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi. Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ). * Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.
* U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu. Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari. " Varaš me, vidim da me varaš...vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! " Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha...bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen. " Ti si moja prva ljubav ", znao je uz smeh da kaže, i da doda " oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame ". " Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav..." crvenela je u licu moja baka. Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže " a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena..."
* Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla. " Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali..." Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci. * Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva...Poslednje reči su bile " zove..zove me "....i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo " baba ". Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Sre Avg 05, 2009 9:31 pm
PISMO LJUBAVI
Evo opet ti pisem, jer moja nada je jaca od vremena.Ti znas da ne mogu pobjeci od tebe i da zelim da mi zauvijek ostanes vise od navike jednog sna, jace od potrebe da zauvijek kraj mene ostanes.
Ti znas da bez tebe ni ja ne postojim, na samo dno padam sve bezdane nadjem, vise ih ne brojim, vlastitim mislima ne mogu da vladam.
Ti znas da je zivot bez tebe apsurdan. Sasvim su bezvrijedni dani sto dolaze svaki je unapred bolno uzaludan. Noci me razbiju bezdusno pogaze.
Zeljela bih ti reci koliko te volim, koliko mi znacis. Iz dana u dan mi mnogo vise trebas, samo ti mi osmjeh na licu izvlacis.
Htjela bih ti reci sasvim jednostavno bez suvisnih rijeci i bez potetike, ono sto je vazno i neizostavno.
Iako me nista o tome ne pitas, znam da su ti jasna moja osjecanja. Od prvog trena ti mi misli citas, znas cemu se nadam i znas koga sanjam.
A ja ... Ja jos trazim nacin da opisem ono sto jos nikad niko opisao nije...
(Lejla pishe Medznunu )
Evo opet ti pisem, jer moja nada je jaca od vremena.Ti znas da ne mogu pobjeci od tebe i da zelim da mi zauvijek ostanes vise od navike jednog sna, jace od potrebe da zauvijek kraj mene ostanes.
Ti znas da bez tebe ni ja ne postojim, na samo dno padam sve bezdane nadjem, vise ih ne brojim, vlastitim mislima ne mogu da vladam.
Ti znas da je zivot bez tebe apsurdan. Sasvim su bezvrijedni dani sto dolaze svaki je unapred bolno uzaludan. Noci me razbiju bezdusno pogaze.
Zeljela bih ti reci koliko te volim, koliko mi znacis. Iz dana u dan mi mnogo vise trebas, samo ti mi osmjeh na licu izvlacis.
Htjela bih ti reci sasvim jednostavno bez suvisnih rijeci i bez potetike, ono sto je vazno i neizostavno.
Iako me nista o tome ne pitas, znam da su ti jasna moja osjecanja. Od prvog trena ti mi misli citas, znas cemu se nadam i znas koga sanjam.
A ja ... Ja jos trazim nacin da opisem ono sto jos nikad niko opisao nije...
(Lejla pishe Medznunu )
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pet Avg 07, 2009 11:28 pm
ŠTA JE NOVOSADSKI?
Nedelja oko podne.
Miris rečne smole, kuvanog kukuruza, pečenog kestenja i vanil šećera.
Biti kod kuće pre mraka.
Crveneti od stida a ne od besa.
Ne stajati na tuđu senku i muku.
Voziti bicikl.
Kupovati cveće.
Ulagati više u ćerke nego u sinove.
Ponositi se svojima kada postanu slavni.
Dotle ih više kuditi nego hvaliti.
Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpešta i Beč malo zabačeni.
Obožavati akvamarin, boju panonskog pra-mora.
Praviti se kao da Venecija nema golubove.
Pamtiti da su najveće poplave bile 1770. i 1965., a najbolje berbe 1900. i 1969. godine.
Kladiti se da je osamdeset metara prava mera nadmorske visine za pogled na svet, a dve stotine metara najpogodnija daljina između obala.
Sanjati mostove.
Pričati o vremenu.
Ići u bioskop.
Šetati se.
Očenaš govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaže.
Ne zaboraviti nikad ono što se nekom dalo, ali ni ne iskati nazad.
Podeliti hladovinu sa drugima.
Posle dobrog gutljaja obrisati se rukavom, kao što to rade dole, na
jugu.
Ne dolaziti nenajavljen u tuđu kuću, kao što se to ne radi ni gore, na severu.
Imati instinkt za ponavljanje istorije.
Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
Bol u grudima držati za zubima.
Biti spor iz otmenosti.
I blago uobražen.
Zbog tradicije depresiju negovati, melanholiju prenositi u nasleđe.
Ne smejati se grohotom, vec pogledom.
Otezati sa vokalima.
Odugovlačiti sa odlukama, ali ih se pridržavati.
Držati ruke češće na leđima, nego u džepu.
Ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste.
P.S. Novosadizam nije zarazan i ne prenosi se kontaktom.
Autorka: Zagorka Radović
Nedelja oko podne.
Miris rečne smole, kuvanog kukuruza, pečenog kestenja i vanil šećera.
Biti kod kuće pre mraka.
Crveneti od stida a ne od besa.
Ne stajati na tuđu senku i muku.
Voziti bicikl.
Kupovati cveće.
Ulagati više u ćerke nego u sinove.
Ponositi se svojima kada postanu slavni.
Dotle ih više kuditi nego hvaliti.
Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpešta i Beč malo zabačeni.
Obožavati akvamarin, boju panonskog pra-mora.
Praviti se kao da Venecija nema golubove.
Pamtiti da su najveće poplave bile 1770. i 1965., a najbolje berbe 1900. i 1969. godine.
Kladiti se da je osamdeset metara prava mera nadmorske visine za pogled na svet, a dve stotine metara najpogodnija daljina između obala.
Sanjati mostove.
Pričati o vremenu.
Ići u bioskop.
Šetati se.
Očenaš govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaže.
Ne zaboraviti nikad ono što se nekom dalo, ali ni ne iskati nazad.
Podeliti hladovinu sa drugima.
Posle dobrog gutljaja obrisati se rukavom, kao što to rade dole, na
jugu.
Ne dolaziti nenajavljen u tuđu kuću, kao što se to ne radi ni gore, na severu.
Imati instinkt za ponavljanje istorije.
Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
Bol u grudima držati za zubima.
Biti spor iz otmenosti.
I blago uobražen.
Zbog tradicije depresiju negovati, melanholiju prenositi u nasleđe.
Ne smejati se grohotom, vec pogledom.
Otezati sa vokalima.
Odugovlačiti sa odlukama, ali ih se pridržavati.
Držati ruke češće na leđima, nego u džepu.
Ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste.
P.S. Novosadizam nije zarazan i ne prenosi se kontaktom.
Autorka: Zagorka Radović
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Sub Avg 08, 2009 7:08 am
BROD U MAGLI
Ispricao nam je ovo jedne snezne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadise.
Razgrcuci na ognjistu pepeo krajem stapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kazem zasto sam tuzan. Hocete da vam ispricam onu tuznu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca. Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne moze biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslusajte moju pricu. Saslusajte me bez sazaljenja, jer sazaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, jos uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju zene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluskujuci sapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me masta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li zenu lepog lika, prijatnog glasa, neznog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne zene? Da li se pomesala sa mojom svescu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se druzim, i u kojoj trazim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, nista ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i cuo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Nase cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova zena iz maste je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i zelje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje cisto, nezno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za misljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio drzeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad trazila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potrazi prenociste.
Toliko puta je dosla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog sto mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem zivotne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, zivot izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Moze li u cvetu mladosti biti dovoljno ono sto nazivate iluzija, masta, san - cak dusevna bolest?
Kazem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepsi, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo zivota koji znam. Kazem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruzi tragom sunceve svetlosti, plovi morima, krece se mesecinom obasjanim nocima, raduje se pesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Zivot, celi zivot je ono sto duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadrzano je u onome sto saznajemo i potvrdjujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nesto duhom iskusio. Dozivljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu zivota.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedan put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepsi deo zivota, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plesu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom liscu i medju njegovim cvetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvsi glavu, zatvorenih ociju, opustenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Cutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rece:
"Secate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za duzda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleca treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opisem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osecanja. Duh poseduje ono sto je dalje od spoznaje i tananije od osecanja. Kako da vam to naslikam recima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje case. Ali, oduvek sam znao da ce uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, isla tamo gde sam ja isao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih isao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slusajuci zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga casa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nesto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snaznu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo sapuce: 'Vrati se odakle si dosao. Sidji u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandzama jastreba koji kruzi sirokim prostranstvom. Kada je doslo vece, posto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, zene koju sam zavoleo, zena koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojcica, ciji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluskivao tisinu, ruku dodirivao kad god bih ispruzio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u talase koji se prevrcu, ne bih li, mozda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoc, kada su putnici otisli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pruzio ruke prema njoj vicuci: 'Zasto si me napustila?... Zasto si me dala samoci? Kuda si otisla? Gde si bila? Dodji blize, dodji meni i ne ostavljaj me vise.'
Nije mi prisla, stavise nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz nevidjenog bola i tuge. Rece tiho: 'Dosla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomesa se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dete. Sirio sam ruke i dohvatao samo vlazni vazduh noci.
Usao sam u kabinu s necim sto se u mojoj dusi kolebalo, borilo, spustalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je jos jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo sto sam polozio glavu na jastuk, kapci su otezali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mesala s opalim cvetovima.
Brod je danonocno plovio izmedju dve pucine, ali ja nisam znao jesam li covek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvece usao u venecijansku luku. Prisle su sarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sisao u gondolu, ladjar me je upitao:
-Kuda zelite, gospodine?
Ispricao nam je ovo jedne snezne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadise.
Razgrcuci na ognjistu pepeo krajem stapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kazem zasto sam tuzan. Hocete da vam ispricam onu tuznu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca. Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne moze biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslusajte moju pricu. Saslusajte me bez sazaljenja, jer sazaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, jos uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju zene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluskujuci sapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me masta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li zenu lepog lika, prijatnog glasa, neznog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne zene? Da li se pomesala sa mojom svescu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se druzim, i u kojoj trazim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, nista ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i cuo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Nase cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova zena iz maste je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i zelje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje cisto, nezno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za misljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio drzeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad trazila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potrazi prenociste.
Toliko puta je dosla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog sto mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem zivotne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, zivot izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Moze li u cvetu mladosti biti dovoljno ono sto nazivate iluzija, masta, san - cak dusevna bolest?
Kazem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepsi, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo zivota koji znam. Kazem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruzi tragom sunceve svetlosti, plovi morima, krece se mesecinom obasjanim nocima, raduje se pesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Zivot, celi zivot je ono sto duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadrzano je u onome sto saznajemo i potvrdjujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nesto duhom iskusio. Dozivljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu zivota.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedan put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepsi deo zivota, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plesu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom liscu i medju njegovim cvetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvsi glavu, zatvorenih ociju, opustenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Cutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rece:
"Secate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za duzda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleca treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opisem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osecanja. Duh poseduje ono sto je dalje od spoznaje i tananije od osecanja. Kako da vam to naslikam recima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje case. Ali, oduvek sam znao da ce uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, isla tamo gde sam ja isao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih isao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slusajuci zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga casa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nesto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snaznu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo sapuce: 'Vrati se odakle si dosao. Sidji u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandzama jastreba koji kruzi sirokim prostranstvom. Kada je doslo vece, posto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, zene koju sam zavoleo, zena koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojcica, ciji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluskivao tisinu, ruku dodirivao kad god bih ispruzio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u talase koji se prevrcu, ne bih li, mozda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoc, kada su putnici otisli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pruzio ruke prema njoj vicuci: 'Zasto si me napustila?... Zasto si me dala samoci? Kuda si otisla? Gde si bila? Dodji blize, dodji meni i ne ostavljaj me vise.'
Nije mi prisla, stavise nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz nevidjenog bola i tuge. Rece tiho: 'Dosla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomesa se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dete. Sirio sam ruke i dohvatao samo vlazni vazduh noci.
Usao sam u kabinu s necim sto se u mojoj dusi kolebalo, borilo, spustalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je jos jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo sto sam polozio glavu na jastuk, kapci su otezali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mesala s opalim cvetovima.
Brod je danonocno plovio izmedju dve pucine, ali ja nisam znao jesam li covek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvece usao u venecijansku luku. Prisle su sarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sisao u gondolu, ladjar me je upitao:
-Kuda zelite, gospodine?
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Sub Avg 08, 2009 7:09 am
Cim sam pomenuo duzda, pogledao me je s paznjom i postovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plast spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajalista. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsecala na san pesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predelima iz maste. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tuznim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Ladjar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruzenu bastom. Rece: 'To je ovde'. Izasao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Ladjar je s torbom na ledjima isao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ozaloscenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao sta da radim.
Odmah mi pridje jedan sredovecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Sta zelite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog duzda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pruzio mu ga. Cutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne bese ni misli ni zelja. Prisao sam jednoj mladoj sluskinji i upitao za razlog njihove zalosti. Odgovorila je tuzno: 'Pa zar niste culi da je duzdova cerka danas umrla?!'
Nije vise nista rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se oseca covek sto je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penusave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseca mladic koji se dve nedelje krece izmedju jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nadje pred vratima kuce u kojoj se krecu tuzne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavsi: 'Izvolite, gospodine. Duzd vas ocekuje.'
Rece ovo i podje ispred mene. Isao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da udjem. Usao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svecama. U njoj su sedeli neki uglednici i svestenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim ledjima i bolom na licu. Prisao mi je i uzeo me za ruku rekavsi: 'Zao mi je da ste dosli iz daleka i zatekli nas u zalosti za najdrazim. Ali nadam se da vas nas gubitak nece spreciti da obavite ono zbog cega ste dosli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lepim recima uz izraze saucesca zbog njegovog gubitka, u nekoliko smusenih reci.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridruzio sam se ostalima koji su cutke sedeli, gledajuci krisom njihova tuzna lica, slusajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ozaloscenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prisao mu s recima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite nas gost ako vam ne smeta da gledate nasu tugu i slusate nas plac.' Postidele su me njegove reci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svetu. Ostanite kod nas da vam pruzimo bar deo onoga sto stranac dobije u vasoj zemlji!'
Odmah zatim nesrecni starac je pozvonio srebrnim zvonom i udje sobar u brokatnoj odeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi naseg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluzi ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uredjenu sobu s raskosnim namestajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srucih na stolicu razmisljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome sto se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pice i postavi je ispred mene. Pojedoh nesto na silu, zatim sobaru rekoh da moze da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluskujuci glasove ladjara i sum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmedju vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju secanje i zaborav, kao sto se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo popriste na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U zivotu postoji prostor koji savladava nas duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim arsinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Isao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam usao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svetlom mnostva sveca na obe strane, okruzenim cvecem. Prisao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova. Video sam zenu prema kojoj sam osecao vise od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno belo telo u beloj odeci i belom cvecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vecnosti.
Boze! Gospodaru ljubavi, zivota i smrti, stvorio si nas duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio nase srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u bezivotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da zivot skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokazes da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku casu. Nek bude Bozja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prasina u beskraju, samo mozemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u zivotu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za zaljenje. Onaj ko se zali, sumnja u zivot. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju naseg nocnog pica. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od zeleza koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je zavrsim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vecnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tudjine u tudjinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"
H.Dz
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plast spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajalista. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsecala na san pesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predelima iz maste. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tuznim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Ladjar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruzenu bastom. Rece: 'To je ovde'. Izasao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Ladjar je s torbom na ledjima isao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ozaloscenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao sta da radim.
Odmah mi pridje jedan sredovecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Sta zelite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog duzda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pruzio mu ga. Cutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne bese ni misli ni zelja. Prisao sam jednoj mladoj sluskinji i upitao za razlog njihove zalosti. Odgovorila je tuzno: 'Pa zar niste culi da je duzdova cerka danas umrla?!'
Nije vise nista rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se oseca covek sto je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penusave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseca mladic koji se dve nedelje krece izmedju jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nadje pred vratima kuce u kojoj se krecu tuzne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavsi: 'Izvolite, gospodine. Duzd vas ocekuje.'
Rece ovo i podje ispred mene. Isao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da udjem. Usao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svecama. U njoj su sedeli neki uglednici i svestenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim ledjima i bolom na licu. Prisao mi je i uzeo me za ruku rekavsi: 'Zao mi je da ste dosli iz daleka i zatekli nas u zalosti za najdrazim. Ali nadam se da vas nas gubitak nece spreciti da obavite ono zbog cega ste dosli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lepim recima uz izraze saucesca zbog njegovog gubitka, u nekoliko smusenih reci.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridruzio sam se ostalima koji su cutke sedeli, gledajuci krisom njihova tuzna lica, slusajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ozaloscenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prisao mu s recima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite nas gost ako vam ne smeta da gledate nasu tugu i slusate nas plac.' Postidele su me njegove reci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svetu. Ostanite kod nas da vam pruzimo bar deo onoga sto stranac dobije u vasoj zemlji!'
Odmah zatim nesrecni starac je pozvonio srebrnim zvonom i udje sobar u brokatnoj odeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi naseg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluzi ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uredjenu sobu s raskosnim namestajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srucih na stolicu razmisljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome sto se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pice i postavi je ispred mene. Pojedoh nesto na silu, zatim sobaru rekoh da moze da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluskujuci glasove ladjara i sum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmedju vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju secanje i zaborav, kao sto se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo popriste na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U zivotu postoji prostor koji savladava nas duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim arsinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Isao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam usao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svetlom mnostva sveca na obe strane, okruzenim cvecem. Prisao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova. Video sam zenu prema kojoj sam osecao vise od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno belo telo u beloj odeci i belom cvecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vecnosti.
Boze! Gospodaru ljubavi, zivota i smrti, stvorio si nas duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio nase srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u bezivotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da zivot skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokazes da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku casu. Nek bude Bozja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prasina u beskraju, samo mozemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u zivotu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za zaljenje. Onaj ko se zali, sumnja u zivot. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju naseg nocnog pica. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od zeleza koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je zavrsim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vecnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tudjine u tudjinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"
H.Dz
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Sub Avg 08, 2009 8:08 am
Prvi covek Rima
Iz gomile iskoraci Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, vec propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, citavim svojim bicem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neocekivano snažnim stiskom. „Covece, idi kuci i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u ocima Metela Numidskog, i sa savršenim osecajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komicnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoracivši ka njima. „Tacno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vraticu se što je pre moguce. Zapovednicka odora – cak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatraca i potrca za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, medutim, pode za rukom, pa cak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, rece Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada ce morati da stoje na ledenom vetru citav sat dok ja operem ovo s lica i obucem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, rece Sula, „a cini mi se da je bitno i meni.“ Njegove krace noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebace ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvucao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuce, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu cekao pao na leda i poceo prestravljen da vice. „Zacepi, covece, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, rece on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je vec spremno“, rece kraljica medu ženama, Julija, smireno se osmehujuci. „Pomislila sam da ceš doci u žurbi, kao i obicno. Kada ti je vrela, svi cekaju da ti pomognu, i zato kreci, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dodi u moju primacu sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, rece Sula, prihvatajuci krcag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog coveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, rece on, s prizvukom gorcine.
„O tome cemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog coveka više nego bilo kog drugog“, rece, „ali mi ponekad dode da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, rece utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki covek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da ucestvuje na inauguraciji obucen u trijumfalnu odoru“, rece Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promucurna supruga Velikog coveka.
„Srecom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom coveku lako je da mu cita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skacu, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, rece ona, uzvracajuci mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skocim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo ceka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rece on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemicki. „Evo, tek su ispecene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i nece da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, rece Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, rece njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smraci.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli cetvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kcer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rodenje bilo neocekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako cini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kuci našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je ucili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebicna i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, rece Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, rece Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemicki. „Kako to da uradim, kad cu biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naucio kako se to radi“, rece, deklamujuci svoj uobicajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kceri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobedeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradice nešto teatralno – poludece, ili ce se ubiti, ili ce utrostruciti kolicinu vina koju pije – ili ce uraditi nešto cetvrto, jednako ocajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona ce sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oci. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srecna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Vecina nevolja izmedu nje i moje klaudijevske snaje potice od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuce. Neprekidno se svadaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da namecu svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujuci glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suocen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne rece ni rec.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza medu njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vodstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kriticna! Gaj Marije je video koliko je nesrecno stanje kod kuce, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja macka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li ce je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kuci. Uh!“
„Znaci, hoceš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, rece Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako vec vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno nacin da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno ce Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuce. A drugo, osecala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li ce hteti da to radi?“, upita Sula, ceškajuci se po glavi. „Iz Julilinih prica sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takode svadaju“, rece Julija, pocinjuci da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svadaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i vec je tera nazad kuci. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila nece moci ništa da uradi.“
I Sula se takode osmehivao. „Zvuci kao da si baš odlucila da od moje kuce napraviš Tartar“, rece.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti neceš biti tu.“
Umocivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra cu posetiti Marciju i zamoliti je da dode i živi sa nama. I bicu veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajuci i sama.
„O, robovi su ih nacisto razmazili“, rece otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitacice nabavila odlicne devojke. Ali to ce ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tracane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitacice bile. Bice puni najludih praznoverica i obicaja, prvo ce misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatrace roditelje i rodake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hocu da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim obicajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da ce se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srcana baka, Marcija.“
„Odlicno“, rece Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilicno sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se cini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena nece zapostaviti decu, niti ce dozvoliti da joj kuca propadne. Pijana hoce.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zade i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju.
Kolin Mekalou
Iz gomile iskoraci Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, vec propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, citavim svojim bicem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neocekivano snažnim stiskom. „Covece, idi kuci i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u ocima Metela Numidskog, i sa savršenim osecajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komicnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoracivši ka njima. „Tacno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vraticu se što je pre moguce. Zapovednicka odora – cak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatraca i potrca za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, medutim, pode za rukom, pa cak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, rece Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada ce morati da stoje na ledenom vetru citav sat dok ja operem ovo s lica i obucem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, rece Sula, „a cini mi se da je bitno i meni.“ Njegove krace noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebace ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvucao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuce, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu cekao pao na leda i poceo prestravljen da vice. „Zacepi, covece, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, rece on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je vec spremno“, rece kraljica medu ženama, Julija, smireno se osmehujuci. „Pomislila sam da ceš doci u žurbi, kao i obicno. Kada ti je vrela, svi cekaju da ti pomognu, i zato kreci, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dodi u moju primacu sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, rece Sula, prihvatajuci krcag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog coveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, rece on, s prizvukom gorcine.
„O tome cemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog coveka više nego bilo kog drugog“, rece, „ali mi ponekad dode da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, rece utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki covek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da ucestvuje na inauguraciji obucen u trijumfalnu odoru“, rece Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promucurna supruga Velikog coveka.
„Srecom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom coveku lako je da mu cita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skacu, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, rece ona, uzvracajuci mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skocim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo ceka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rece on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemicki. „Evo, tek su ispecene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i nece da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, rece Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, rece njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smraci.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli cetvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kcer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rodenje bilo neocekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako cini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kuci našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je ucili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebicna i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, rece Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, rece Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemicki. „Kako to da uradim, kad cu biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naucio kako se to radi“, rece, deklamujuci svoj uobicajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kceri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobedeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradice nešto teatralno – poludece, ili ce se ubiti, ili ce utrostruciti kolicinu vina koju pije – ili ce uraditi nešto cetvrto, jednako ocajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona ce sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oci. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srecna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Vecina nevolja izmedu nje i moje klaudijevske snaje potice od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuce. Neprekidno se svadaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da namecu svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujuci glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suocen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne rece ni rec.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza medu njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vodstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kriticna! Gaj Marije je video koliko je nesrecno stanje kod kuce, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja macka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li ce je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kuci. Uh!“
„Znaci, hoceš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, rece Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako vec vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno nacin da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno ce Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuce. A drugo, osecala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li ce hteti da to radi?“, upita Sula, ceškajuci se po glavi. „Iz Julilinih prica sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takode svadaju“, rece Julija, pocinjuci da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svadaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i vec je tera nazad kuci. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila nece moci ništa da uradi.“
I Sula se takode osmehivao. „Zvuci kao da si baš odlucila da od moje kuce napraviš Tartar“, rece.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti neceš biti tu.“
Umocivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra cu posetiti Marciju i zamoliti je da dode i živi sa nama. I bicu veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajuci i sama.
„O, robovi su ih nacisto razmazili“, rece otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitacice nabavila odlicne devojke. Ali to ce ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tracane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitacice bile. Bice puni najludih praznoverica i obicaja, prvo ce misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatrace roditelje i rodake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hocu da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim obicajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da ce se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srcana baka, Marcija.“
„Odlicno“, rece Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilicno sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se cini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena nece zapostaviti decu, niti ce dozvoliti da joj kuca propadne. Pijana hoce.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zade i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju.
Kolin Mekalou
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Sre Avg 19, 2009 5:00 am
Lepotu cvetanja daruje tami
Nikodije Spasić
Sve je različito na zemlji, retko je šta istovetno. Dok se bilje uglavnom rascvetava po danu, Noćurak* lepotu svog cvetanja daruje tami. Kad priroda spi, niko ne hoda pa ne može ni da se vidi šta se zbiva na poljima tajanstva.
Prema verovanju, prvo se sve bilje rascvetalo, a seme Noćurka je zakasnilo u klijanju vremena te se rascvetalo po noći, a jutrom svilo da prespava dan; da niko ne ruži lepotu njegovih cvetova.
Braneći sebe, Noćurak je ušao u magiju bilja kao znamen odbrane od zla svega što je vidljivo. Po danu se ne bere, jer tada nema moć, a žene koje čekaju noćni tren otvaranja njegovih cvetova kidaju ga u buket i nose kući da ga sviju pod trem, kao zaštitu od noćnih priviđenja. Ona koja ne zaspi svu noć pored rascvetalog Noćurka, pa budna dočeka zoru kad se njegove krunice sklope, utvrđuje u sebi magiju postojanosti i odbrane protiv svake zemaljske nevolje.
Po njegovim različitim bojama, belini, crvenilu i žutilu, određuje se šta će koga da snađe od dana i noći. Kao što noću rak menja boje tako se menja i čovečji lik, po sreći i nesreći. Lik odaje čovečju dušu, njegove brige, bolesti i zavere, ono što ga mori i pritiska.
Tamo gde raste Noćurak ide se po noći pune mesečine, kad je sva zemlja obasjana a staze i bogaze vidne i ne odvode putnika u zalutanje. Odabere se mesto u gori i čeka u zasedi potpune tišine. U ćutnji reč se ne progovara. Čim mesec zađe za oblake i nestane njegov sjaj bezgrejne svetlosti, zanjiše se lišće bilja, prepletu stabljike, a beli cvetovi otvore i čitav krajolik pretvore u gledanje mirisne beline.
To obeležavanje noći od koje se traži život sreće, da u kući sve bude jasno i čisto, pretvara se u molitvu Noćurku rečima: „Ništa ne tražimo, samo dobro da imamo”.
Od tri žene u belim košuljama, koje su na Maljenu gledale obasjavanje noći, jedna je imala sve dobro, ali je stalno u Duši osećala prazninu. Ni sâma nije znala šta joj nedostaje, za čim čezne. Tad joj se dálo da vidi daljinu beline, kao izmaglicu, po kojoj hoda čovek, njoj nepoznat. Dozivao ju je po imenu. Kako se približavao, postajao je jasan i ona je u njemu naslutila lik svog rano preminulog oca, jedva upamćenog. Njegov šešir bio je zakićen cvetom Noćurka. Još izdaleka, skinuo je Cvet i poslao joj poruku da mu na grobu dopiše pored imena i nadimak. Za života bio je znan, nadaleko, kao „Snovočitač” jer je snove tumačio kao životna predskazanja.
Na povratku dána žena je protrčala pored svoje kuće i otišla prāvo na groblje. Na očevom grobu zatekla je cvet Noćurka a pored njegovog imena bele latice ispisivale su zaboravljeni nadimak.
Pokojna baba Talka iz Kovanice kod Ćuprije pričala mi je kako Noćurak noću svetli oko kuće kao upaljena sveća. Gde ga ima, tamo nečastive sile ne prilaze.
Pričalo se po Kovanici da se neki opasnik Kama povampirio, jer niko nije znao da li je umro ili nastradao od tudje ruke.
„Jedne noći češljala sam težinu” priča Talka. „Od nje sam tkala platno za džakove, tkala sam i gubere i prednjice za suknje. Kad, odjedanput, nešto zalupa po tavanu: tandara, tumbara... preplaši me, na mrtvo. Posle malo popnem se uz stube, pogledam po tamnini, nema ništa. Čim siđem: lupnjava... opet. Ja upalim sveću pa ponovo na tavan i počnem da ga grdim: ‚Šta tražiš ovde? Kamo!!? Kad si ti dolazio u moju kuću, pa me sad plašiš!?’ Kad to reko', on se strovali niz ćeramidu i pade iza kuće. Istrčim napolje, a ono kurjak juri niz selo. Zavikaše žene: ‚Eno ga, ide, bežite ljudi!’ Svašta se tad pričalo za Kamu, a najviše da se povampirio zato što mu je majka vezivala čoveka u staru kuću za krevet, a sa tuđim čovekom spavala u novoj kući. Svi su verovali da on noću ustaje iz groba, njih da plaši i rastura sa gomile.”
Zaplašeno selo smirilo se tek na četrdeseti dan od Kamine sahrane. Tada su stare žene sakupile sve njegove dreje i vrljile ih u potok, da ih voda opere i odnese, a sa njima zaturi i njegovo prisustvo tamo gde je nekada živeo.
Te godine sve su tražile po brdima Noćurak i sadile ga oko kuće da noću svetli i da im prag bude obilazište za mrtve koji im nikad preko njega nisu prelazili.
Tamo gde cveta raznobojni Noćurak, te se čini da se njegove latice prelivaju u dugine boje, skupljaju se Víle u vreme hajdučkih dana, sastanaka i rastanaka, čekajući Gorske Gospodare Šumâ. Najnestrašnije među njima, ne priznajući čoveka za takmaca, skreću sa stazâ namernike i navode ih na svoja igrišta. One najstarije kite najmlađu među sobom, rođenu iz rose, i ulepšavaju rasplet njene kose da se jasno vidi na svetlosti Meseca.
Ako se hajduk preplaši, pa se udalji od njihovog skupa, one ga puste da ode svojim putem; ako im se približi da ih vidi izbliza, uvode ga u svoje Kolo i okite cvetovima i lišćem Noćurka, odajući mu tajnu da on brani od ránâ one koji ne seku nemoćne i ne pucaju nikome u leđa dok beži.
Još se veruje da magija Noćurka opčinjava i zveri u šumi pa i one zastaju nad velelepnim prizorom čija se belina ne može rečima opisati.
U Jagodini, Serbia, 14. marta 2006.
Nikodije Spasić
Sve je različito na zemlji, retko je šta istovetno. Dok se bilje uglavnom rascvetava po danu, Noćurak* lepotu svog cvetanja daruje tami. Kad priroda spi, niko ne hoda pa ne može ni da se vidi šta se zbiva na poljima tajanstva.
Prema verovanju, prvo se sve bilje rascvetalo, a seme Noćurka je zakasnilo u klijanju vremena te se rascvetalo po noći, a jutrom svilo da prespava dan; da niko ne ruži lepotu njegovih cvetova.
Braneći sebe, Noćurak je ušao u magiju bilja kao znamen odbrane od zla svega što je vidljivo. Po danu se ne bere, jer tada nema moć, a žene koje čekaju noćni tren otvaranja njegovih cvetova kidaju ga u buket i nose kući da ga sviju pod trem, kao zaštitu od noćnih priviđenja. Ona koja ne zaspi svu noć pored rascvetalog Noćurka, pa budna dočeka zoru kad se njegove krunice sklope, utvrđuje u sebi magiju postojanosti i odbrane protiv svake zemaljske nevolje.
Po njegovim različitim bojama, belini, crvenilu i žutilu, određuje se šta će koga da snađe od dana i noći. Kao što noću rak menja boje tako se menja i čovečji lik, po sreći i nesreći. Lik odaje čovečju dušu, njegove brige, bolesti i zavere, ono što ga mori i pritiska.
Tamo gde raste Noćurak ide se po noći pune mesečine, kad je sva zemlja obasjana a staze i bogaze vidne i ne odvode putnika u zalutanje. Odabere se mesto u gori i čeka u zasedi potpune tišine. U ćutnji reč se ne progovara. Čim mesec zađe za oblake i nestane njegov sjaj bezgrejne svetlosti, zanjiše se lišće bilja, prepletu stabljike, a beli cvetovi otvore i čitav krajolik pretvore u gledanje mirisne beline.
To obeležavanje noći od koje se traži život sreće, da u kući sve bude jasno i čisto, pretvara se u molitvu Noćurku rečima: „Ništa ne tražimo, samo dobro da imamo”.
Od tri žene u belim košuljama, koje su na Maljenu gledale obasjavanje noći, jedna je imala sve dobro, ali je stalno u Duši osećala prazninu. Ni sâma nije znala šta joj nedostaje, za čim čezne. Tad joj se dálo da vidi daljinu beline, kao izmaglicu, po kojoj hoda čovek, njoj nepoznat. Dozivao ju je po imenu. Kako se približavao, postajao je jasan i ona je u njemu naslutila lik svog rano preminulog oca, jedva upamćenog. Njegov šešir bio je zakićen cvetom Noćurka. Još izdaleka, skinuo je Cvet i poslao joj poruku da mu na grobu dopiše pored imena i nadimak. Za života bio je znan, nadaleko, kao „Snovočitač” jer je snove tumačio kao životna predskazanja.
Na povratku dána žena je protrčala pored svoje kuće i otišla prāvo na groblje. Na očevom grobu zatekla je cvet Noćurka a pored njegovog imena bele latice ispisivale su zaboravljeni nadimak.
Pokojna baba Talka iz Kovanice kod Ćuprije pričala mi je kako Noćurak noću svetli oko kuće kao upaljena sveća. Gde ga ima, tamo nečastive sile ne prilaze.
Pričalo se po Kovanici da se neki opasnik Kama povampirio, jer niko nije znao da li je umro ili nastradao od tudje ruke.
„Jedne noći češljala sam težinu” priča Talka. „Od nje sam tkala platno za džakove, tkala sam i gubere i prednjice za suknje. Kad, odjedanput, nešto zalupa po tavanu: tandara, tumbara... preplaši me, na mrtvo. Posle malo popnem se uz stube, pogledam po tamnini, nema ništa. Čim siđem: lupnjava... opet. Ja upalim sveću pa ponovo na tavan i počnem da ga grdim: ‚Šta tražiš ovde? Kamo!!? Kad si ti dolazio u moju kuću, pa me sad plašiš!?’ Kad to reko', on se strovali niz ćeramidu i pade iza kuće. Istrčim napolje, a ono kurjak juri niz selo. Zavikaše žene: ‚Eno ga, ide, bežite ljudi!’ Svašta se tad pričalo za Kamu, a najviše da se povampirio zato što mu je majka vezivala čoveka u staru kuću za krevet, a sa tuđim čovekom spavala u novoj kući. Svi su verovali da on noću ustaje iz groba, njih da plaši i rastura sa gomile.”
Zaplašeno selo smirilo se tek na četrdeseti dan od Kamine sahrane. Tada su stare žene sakupile sve njegove dreje i vrljile ih u potok, da ih voda opere i odnese, a sa njima zaturi i njegovo prisustvo tamo gde je nekada živeo.
Te godine sve su tražile po brdima Noćurak i sadile ga oko kuće da noću svetli i da im prag bude obilazište za mrtve koji im nikad preko njega nisu prelazili.
Tamo gde cveta raznobojni Noćurak, te se čini da se njegove latice prelivaju u dugine boje, skupljaju se Víle u vreme hajdučkih dana, sastanaka i rastanaka, čekajući Gorske Gospodare Šumâ. Najnestrašnije među njima, ne priznajući čoveka za takmaca, skreću sa stazâ namernike i navode ih na svoja igrišta. One najstarije kite najmlađu među sobom, rođenu iz rose, i ulepšavaju rasplet njene kose da se jasno vidi na svetlosti Meseca.
Ako se hajduk preplaši, pa se udalji od njihovog skupa, one ga puste da ode svojim putem; ako im se približi da ih vidi izbliza, uvode ga u svoje Kolo i okite cvetovima i lišćem Noćurka, odajući mu tajnu da on brani od ránâ one koji ne seku nemoćne i ne pucaju nikome u leđa dok beži.
Još se veruje da magija Noćurka opčinjava i zveri u šumi pa i one zastaju nad velelepnim prizorom čija se belina ne može rečima opisati.
U Jagodini, Serbia, 14. marta 2006.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pet Avg 21, 2009 2:33 am
Pravo coveka da ostane uspravan
Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu. Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.
Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.
Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.
E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.
Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.
Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.
I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.
Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu. Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.
Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.
Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.
E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.
Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.
Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.
I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 3:23 am
Na lepom plavom Dunavu
Dragi naši u tuđini, mi smo fala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Dočekasmo i Novu godinu, a možda i godinu i po, zapanjeni što je kod nas uopšte stigla, i to na vreme. Kod nas, naime, sve kasni. Kasne vozovi na neodređeno vreme, kasne autobusi, avioni i kamioni, kasne plate i penzije, kasni sve, čak i godišnja doba, samo ne kasne računi za struju i opomene od banke da smo u minusu.
Neki od vas su nas obradovali; došli nam za Božić, istina, za katolički, ne za pravoslavni, ali svejedno, neka, dobro došli. Neki doneli pune kofere svačega, neki po sto grama kafe, svejedno, fala im što su se setili, ali mnogi dolaze bez ičega, onako mašeručke; kažu, kod njih tamo nije običaj da se išta nosi. Kod nas jeste. Nije zbog toga što baš toliko nemamo, nego više reda radi. Kad smo odlazili u selo kod naših rođaka u Hercegovini, pokojni otac me je učio da se valja odneti kilo kafe (nepržene), kilo šećera u kocki, boca žestokog pića, napolitanke i čokoladice za decu i sapuni zasnaju. A kad su oni dolazili kod nas u grad, baba mi je poklanjala malecku, svu smežuranu, mandarinu već uvele kore, koju bi izvukla iz najdublje tame svojih vunenih kecelja, sukanja i podsuknji ili kocku šećera da zasladim život i savetovala me da ne pojedem sve odmah, već da razvučem, da mi duže potraje. Bogami.
Ali što jest, jest, nije ni sa nama lako! Alavi smo, brate. Koliko god i da nam doneseš - malo nam je. Svi misle da vi tamo u tuđini sedite na parama. Žali mi se, tako, jedan naš:
- Istina - veli - kupio mi ovde burazer iz Nemačke stan, ali nenamešten! Ni firange nema...
Nego da ostavimo to - Nova godina je. Srbi je se još nisu odrekli, svejedno što imaju i svoju, pravoslavnu. Sedimo tako prvog januara iznad hladne prasetine i ruske salate i gledamo u podne prenos iz Bečke opere "Na lepom plavom Dunavu". S tim u vezi, setih se pokojnog prijatelja, glumca Paje Vujisića, koji je jedanput prespavao pijan noć na čamcu, pa je probudivši se ujutro mamuran i sav ukočen, izrekao istorijsku misao: "Neka jede govna onaj što je rekao da je Dunav plav i da je čamovina meko drvo!"
Gledamo dakle, iz naših bednih kuhinja onu lepotu od Opere, one ukrase i čuda; gledamo i onu finu gospodu i dekoltirane dame u crnom - eto kako bismo i mi živeli da se nismo kurčili protiv Austrougarske, a sad, eto nam: sedimo za mušemom, a ne u plišanim foteljama ko ostali pametni narodi! A tamo, na sceni - milina jedna! Johan Štraus, šta li. Muzikanti, sve sama gospoda sa diplomama, gospođa za harfom k'o anđeo, a dirigent - čudo jedno, koliko li će samo dobiti za ovaj koncert?
- Jebote, al' žive! - govore Srbi preko rebara.
Ne kaže se uzalud: "Glava glavi, pleća harambaši, a fukara more i rebara".
A na kraju, na bis, orkestar zasvira čuveni "Radecki marš" i tu, na završetku, jedan muzikant, odma' pokraj bubnja izvuče kuburu i opali u vazduh, a u Operi oduševljenje, kraja nema! E, tu se Srbi iznad prasetine i salate od cvekle smrače... Hajde de što sviraju valcer, to je u redu, zna se za koga je; za služavke i podoficire. Nije da nije lepo, ali ona kubura ih izludi! - zna se za koga je kubura i ko je njome u opancima, razumeš, terao i Franju Josifa i Johana Štrausa i njegove muzikante preko Kajmakčalana sve do ovog istog Beča... Lenka, daj još jedno pivo!
A onda, kad utvrdimo da nećemo pojesti svu onu prasetinu i jagnjetinu, o ruskoj salati i sitnim kolačima i da ne govorimo, počnemo da zovemo rođake i prijatelje da dođu i da zajednički to dokusurimo. I tako, odlazimo jedni kod drugih, svejedno što smo imali ista jela za doček. Jedino je kod nas umesto ruske, bila salata od cvekle, a kad vam cvekla padne na pantalone, zna se čime se najbolje vade fleke - makazama!
Što se tiče Nove godine, nije da i mi nismo nešto dobili na poklon. U srpske škole uveden je novi jezik - bosanski! Tako će svako u svojoj biografiji moći ponosno da navede, da sem srpskog govori i još neke strane jezike: crnogorski maternji i bosanski, na primer! Verovali smo da je sa izmišljanjem novih nacija, mlađih od nas, završeno sa komunističkom erom, ali ne lezi vraže! I posle Tita - Tito!
Zanimljivo, od kako su se poslednjih godina iznenada pojavili Bošnjaci, muslimani su nestali bez traga, čak i oni koji su se pisali velikim slovom. Da li su ih Bošnjaci u tajnosti nekuda proterali iz Bosne i Hercegovine, ostaće za mene velika tajna. Posebno sam zabrinut za svoje prijatelje muslimane, a pitam se šta će biti sa onolikim džamijama, ili su Bošnjaci možda promenili "vjeru za nevjeru"? I uopšte. Koje su Bošnjaci vere?
Budim se u znoju, šta ako sam i ja Bošnjak, rodio sam se, naime, u Sarajevu, i to u samom centru. Pitam se zbog toga da li se Bošnjakom postaje rođenjem ili se ta privilegija stiče po slobodnom izboru?
Plašim se da bi ovaj tekst mogao mnogo izgubiti u prevodu na bosanski; završavam ga zato na tom jeziku:
Mašala!
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 4:44 am
Priča o dva grada
Sećam se da sam u srednjoj školi bio ubedjen u teoriju koju sam izmislio da bih sebi predstavio razlike izmedju Beograda i Novog Sada. Po toj teoriji, odnos izmedju ta dva grada je otprilike kao odnos izmedju Njujorka i Los Andjelesa. Beograd je uvek bio užurban i bučan, sa nervoznim stanovnicima koji nemaju razumevanje za sugradjane. Adu sam zamišljao kao Koni Ajlend, a Dunav i Sava su za mene bili srpska verzija njujorških reka Hadson i Ist River. Sa druge strane, Novi Sad nije imao Pacifik, ali je opuštenost ljudi podsećala na Kaliforniju, barem u odnosu na beogradsku užurbanost. Ta razlika sa najbolje videla u gradskom prevozu – dok ste u beogradski autobus u vreme špica ulazili isključivo uz pomoć laktova, za novosadski ste morali da strpljivo sačekate svoj red.
Onda sam vremenom počeo da uvidjam da postoje i puno sličnosti. Prve zanimljive sličnosti, koje se i najlakše vide, tiču se geografije. Beograd sa juga nadvisuje Avala, a Novi Sad Fruška gora. Na ulasku u oba grada posetioce su prvo ''dočekivali'' tornjevi po kojima su ti gradovi prepoznatljivi – sada srušeni Avalski toranj i televizijski toranj na Čotu. Oba grada leže na dve ''tekuće vode'', Beograd na dve reke a Novi Sad na Dunavu i Kanalu. Kada posmatrate gradove, možete uočiti da je Novi Sad kao umanjeni Beograd, ali obrnut, kao u negativu. Kao što se i tornjevi nalaze na ''suprotnim stranama''. Novi sad ima Petrovaradinsku tvrdjavu, ali oko nje se ne nalazi grad kao oko beogradske. Na mestu na kojem u Beogradu teče Dunav, u Novom Sadu je kanal Dunav-Tisa-Dunav, a Dunav teče pod skoro istim uglom pod kojim Beogradom prolazi Sava. Novi Sad ima i potencijalnu Adu ciganliju, Kameničko ostrvo, ali se i ono, naravno, nalazi sa ''suprotne'' strane. Beogradska ''ča-ča-ča'' naselja (Borča, Ovča, Krnjača) imaju svoju novosadsku verziju u naseljima oko Klise. I Novi Sad i Beograd imaju autobusku i železničku stanicu jednu pored druge. Što se tiče delova grada, Beogradjane bi Podbara mogla da podseti na Dorćol, Rotkvarija na Čuburu, Detelinara i Banatić na Paviljone, a Limani bi mogli da budu neka verzija novobeogradskih blokova. I čistoća ulica u ovim gradovima je slična. Ne sećam se kako je bilo ranije, ali danas priče o čistoći Novog Sada ne drže vodu, čak bi se moglo reći da je Novi Sad prljaviji, barem u centru grada.
Beograd, kao veći grad, ima nekoliko stvari kojih u Novom Sadu nema, što je i razumljivo. Ali, Novi Sad ima nešto čega u Beogradu nema, rekao bih, srećom – različite statue konja, krava i jelena koji se iz nekog meni nepoznatog razloga postavljaju i smenjuju u gradskoj pešačkoj zoni.
Večernji izlasci u grad se razlikuju, naravno najviše zbog razlike u veličini gradova. Oba vrste provoda imaju svoje vrline i mane. U Novom Sadu najviše dešavanja ima u samom centru i, pored nekoliko izuzetaka, uopšte vam nije potreban prevoz da biste obišli najzanimljivija mesta. Pod 'centrom' noćnog Novog Sada podrazumevam krug od 500 metara oko ulice Zmaj Jovine, jer se tu praktično nalazi sve. Od pravih kafančina, preko raznih diskoteka i kafića sa različitom muzikom, vinskih podruma, sve do izdvojenih i mirnih romantičnih mesta na kojima se ne čuje ništa od gradske vreve. Van ovoga, ukoliko je to nekome potrebno, vredi obići nekoliko lokala kod Spensa, Route 66 na keju, 'Ritch' kod hotela Park, Grafite na Podbari, Gradilište kod Filozofskog i leti kafiće na Štrandu.
U Beogradu tolika koncentracija različitih mesta za izlaske na jednom mestu ne postoji. Mesta na kojima je grupisano više kafića i restorana (na primer, Strahinjića bana, dunavski i savski kejovi) su lokacije na kojima su takvi kafići slični jedni drugima. Da biste našli drugu vrstu provoda potreban vam je prevoz. Što naravno, ne mora da bude loše. A u tome je i razlika u korišćenju večernjeg izlaska. Dok ljudi u Novom Sadu u vreme izlaska svo vreme imaju osećaj da propuštaju nešto bitno na drugom mestu, pa je centar pun ljudi koji su na putu iz jednog lokala u drugi, u Beogradu je sasvim u redu da, ukoliko niste srednjoškolci koji još istražuju grad, provedete veče na jednom mestu.
Priča o noćnom životu ova dva grada je nemoguća bez spominjanja dve ulice – Strahinjića bana i Laze Telečkog. Pre svega, Novi Sad nema svoju ''silikonsku dolinu''. Gomila skupih i relativno skupih lokala koje posećuju silikonske sponzoruše i njihovi sponzori je fenomen rezervisan za ulicu Strahinjića bana. Neki novosadjani smatraju da su ulica Modena ili jedan deo Spensa 'dolina sponzoruša', ali realno gledano, uzevši u obzir šta bi taj termin trebalo da znači, to nije ni blizu istine. Jedina prava ''silokonska dolina'' je u ulici Strahinjića Bana.
Ono što je jedinstveno za Novi Sad i čega nema u Beogradu je ulica Laze Telečkog. U uskoj ulici u samom centru grada, i tu u jednom malom njenom delu, načičkano je desetak kafića, praktično jedan uz drugi. Različita muzika, vrsta lokala i njihova medjusobna blizina je ono što ovu ulicu čini jedinstvenom. Jedan drugome ne smetaju, a očigledno je da ne mogu da smetaju ni komšiluku jer, koliko znam, u tom delu ulice niko ne živi.
Novosadski Kasino i beogradska 'Poslednja šansa' su još dva mesta koja bi trebalo spomenuti kao deo noćnog života ovih gradova. Oba mesta su stara i predstavljaju 'poslednju šansu' za one kojima noć nije bila dovoljno duga. Beogradska kafana, smeštena na Tašmajdanu, je do početka devedesetih bila verovatno jedino mesto koje se nikad nije zatvaralo. Jedina obaveza gostiju je bila da negde oko pet ili šest ujutro izadju ispred kafane sa pićem u ruci i sačekaju da spremačica završi svoj posao, nakon čega su ponovo mogli da se vrate. Novosadska verzija 'Poslednje šanse' je Kasina, u ulici Modena. Do pre nekoliko godina, ona je bila utočište pijanim klincima, boemima i propalim muzičarima, a poslednje vreme je malo ispeglana i doterana. Ni ona se nikad ne zatvara.
I letnji provod na reci je sličan. Dve najveće plaže se razlikuju po tome što se na Štrandu ulazak naplaćuje, dok je na Adi on i dalje besplatan. Osim toga, dunavska plaža je peščana, a na savskoj je šljunak. Što se tiče letnjih večeri, one su na Štrandu iste kao na Makiškoj strani Ade Ciganlije, i do pre par godina na Zemunskom keju.
Mentalitet novosadjana nije toliko različit od beogradskog koliko bi neko želeo da prikaže. Niti su novosadjani toliko fini, niti su beogradjani neotesani. Stanovnici oba grada samo koriste različite stavove u pristupu životu i kontaktu sa drugim ljudima. Dok su beogradjani decenijama morali da se kroz gužvu i stalnu konkurenciju probijaju laktovima i grubim držanjem, da bi uopšte došli do izražaja, novosadjani su ono što žele mogli da dobiju mirnim držanjem distance. Dok je u Beogradu nemoguće držati distancu i istovremeno ostati u životnoj igri, u Novom Sadu kao manjoj sredini energičnost i grubost je nepoželjna, jer nije ni potrebna. U sredini u kojoj se svako lako primeti nije neophodno na silu dokazivati nešto. Kada se maske sklone, vidi se da je mentalitet ljudi zapravo isti. Kažu da se narav ljudi prepoznaje i po tome kako ko vozi. Ako je verovati tome, u automobilima gde niko nema razloga da se pretvara da je nešto što nije, vozači ova dva grada se ne razlikuju, jer voze podjednako energično.
Maturske slike u izlozima su još jedna pojava koju Beograd nema, a koja je u Novom Sadu duga tradicija. Dugo godina one su mi bile uzrok dilemi, nisam znao kako je moguće da su sve devojke na tim slikama lepe. Verovao sam da je posredi neki trik, igra svetla i zavera veštih fotografa. Onda, kad sam malo odrastao, shvatio sam da nema trika. Ma koliko to možda seksistički zvučalo, novosadjanke su lepše od beogradjanki. A beogradjanke su zgodnije od novosadjanki. Kad bi postojao neki etalon za merenje gore navedenog, siguran sam da bi to bila egzaktna i dokaziva činjenica.
Kada se pogledaju sve razlike i sličnosti, može se reći da velikih i neuobičajenih razlika zapravo i nema, i da je Novi Sad samo Beograd u malom. Ne znam kome odgovara da plasira priče o velikim razlikama, ali je istina da običnim ljudima takve priče nisu ni bliske, ni potrebne. One uzrokuju da se manje sigurni beogradjani stalno pravdaju zbog svoje navodne nekulture, dok novosadjani koji nemaju drugi izvor sigurnosti u sebe neprekidno ističu neku svoju posebnost koja ne postoji.
Zoran Grbić
Sećam se da sam u srednjoj školi bio ubedjen u teoriju koju sam izmislio da bih sebi predstavio razlike izmedju Beograda i Novog Sada. Po toj teoriji, odnos izmedju ta dva grada je otprilike kao odnos izmedju Njujorka i Los Andjelesa. Beograd je uvek bio užurban i bučan, sa nervoznim stanovnicima koji nemaju razumevanje za sugradjane. Adu sam zamišljao kao Koni Ajlend, a Dunav i Sava su za mene bili srpska verzija njujorških reka Hadson i Ist River. Sa druge strane, Novi Sad nije imao Pacifik, ali je opuštenost ljudi podsećala na Kaliforniju, barem u odnosu na beogradsku užurbanost. Ta razlika sa najbolje videla u gradskom prevozu – dok ste u beogradski autobus u vreme špica ulazili isključivo uz pomoć laktova, za novosadski ste morali da strpljivo sačekate svoj red.
Onda sam vremenom počeo da uvidjam da postoje i puno sličnosti. Prve zanimljive sličnosti, koje se i najlakše vide, tiču se geografije. Beograd sa juga nadvisuje Avala, a Novi Sad Fruška gora. Na ulasku u oba grada posetioce su prvo ''dočekivali'' tornjevi po kojima su ti gradovi prepoznatljivi – sada srušeni Avalski toranj i televizijski toranj na Čotu. Oba grada leže na dve ''tekuće vode'', Beograd na dve reke a Novi Sad na Dunavu i Kanalu. Kada posmatrate gradove, možete uočiti da je Novi Sad kao umanjeni Beograd, ali obrnut, kao u negativu. Kao što se i tornjevi nalaze na ''suprotnim stranama''. Novi sad ima Petrovaradinsku tvrdjavu, ali oko nje se ne nalazi grad kao oko beogradske. Na mestu na kojem u Beogradu teče Dunav, u Novom Sadu je kanal Dunav-Tisa-Dunav, a Dunav teče pod skoro istim uglom pod kojim Beogradom prolazi Sava. Novi Sad ima i potencijalnu Adu ciganliju, Kameničko ostrvo, ali se i ono, naravno, nalazi sa ''suprotne'' strane. Beogradska ''ča-ča-ča'' naselja (Borča, Ovča, Krnjača) imaju svoju novosadsku verziju u naseljima oko Klise. I Novi Sad i Beograd imaju autobusku i železničku stanicu jednu pored druge. Što se tiče delova grada, Beogradjane bi Podbara mogla da podseti na Dorćol, Rotkvarija na Čuburu, Detelinara i Banatić na Paviljone, a Limani bi mogli da budu neka verzija novobeogradskih blokova. I čistoća ulica u ovim gradovima je slična. Ne sećam se kako je bilo ranije, ali danas priče o čistoći Novog Sada ne drže vodu, čak bi se moglo reći da je Novi Sad prljaviji, barem u centru grada.
Beograd, kao veći grad, ima nekoliko stvari kojih u Novom Sadu nema, što je i razumljivo. Ali, Novi Sad ima nešto čega u Beogradu nema, rekao bih, srećom – različite statue konja, krava i jelena koji se iz nekog meni nepoznatog razloga postavljaju i smenjuju u gradskoj pešačkoj zoni.
Večernji izlasci u grad se razlikuju, naravno najviše zbog razlike u veličini gradova. Oba vrste provoda imaju svoje vrline i mane. U Novom Sadu najviše dešavanja ima u samom centru i, pored nekoliko izuzetaka, uopšte vam nije potreban prevoz da biste obišli najzanimljivija mesta. Pod 'centrom' noćnog Novog Sada podrazumevam krug od 500 metara oko ulice Zmaj Jovine, jer se tu praktično nalazi sve. Od pravih kafančina, preko raznih diskoteka i kafića sa različitom muzikom, vinskih podruma, sve do izdvojenih i mirnih romantičnih mesta na kojima se ne čuje ništa od gradske vreve. Van ovoga, ukoliko je to nekome potrebno, vredi obići nekoliko lokala kod Spensa, Route 66 na keju, 'Ritch' kod hotela Park, Grafite na Podbari, Gradilište kod Filozofskog i leti kafiće na Štrandu.
U Beogradu tolika koncentracija različitih mesta za izlaske na jednom mestu ne postoji. Mesta na kojima je grupisano više kafića i restorana (na primer, Strahinjića bana, dunavski i savski kejovi) su lokacije na kojima su takvi kafići slični jedni drugima. Da biste našli drugu vrstu provoda potreban vam je prevoz. Što naravno, ne mora da bude loše. A u tome je i razlika u korišćenju večernjeg izlaska. Dok ljudi u Novom Sadu u vreme izlaska svo vreme imaju osećaj da propuštaju nešto bitno na drugom mestu, pa je centar pun ljudi koji su na putu iz jednog lokala u drugi, u Beogradu je sasvim u redu da, ukoliko niste srednjoškolci koji još istražuju grad, provedete veče na jednom mestu.
Priča o noćnom životu ova dva grada je nemoguća bez spominjanja dve ulice – Strahinjića bana i Laze Telečkog. Pre svega, Novi Sad nema svoju ''silikonsku dolinu''. Gomila skupih i relativno skupih lokala koje posećuju silikonske sponzoruše i njihovi sponzori je fenomen rezervisan za ulicu Strahinjića bana. Neki novosadjani smatraju da su ulica Modena ili jedan deo Spensa 'dolina sponzoruša', ali realno gledano, uzevši u obzir šta bi taj termin trebalo da znači, to nije ni blizu istine. Jedina prava ''silokonska dolina'' je u ulici Strahinjića Bana.
Ono što je jedinstveno za Novi Sad i čega nema u Beogradu je ulica Laze Telečkog. U uskoj ulici u samom centru grada, i tu u jednom malom njenom delu, načičkano je desetak kafića, praktično jedan uz drugi. Različita muzika, vrsta lokala i njihova medjusobna blizina je ono što ovu ulicu čini jedinstvenom. Jedan drugome ne smetaju, a očigledno je da ne mogu da smetaju ni komšiluku jer, koliko znam, u tom delu ulice niko ne živi.
Novosadski Kasino i beogradska 'Poslednja šansa' su još dva mesta koja bi trebalo spomenuti kao deo noćnog života ovih gradova. Oba mesta su stara i predstavljaju 'poslednju šansu' za one kojima noć nije bila dovoljno duga. Beogradska kafana, smeštena na Tašmajdanu, je do početka devedesetih bila verovatno jedino mesto koje se nikad nije zatvaralo. Jedina obaveza gostiju je bila da negde oko pet ili šest ujutro izadju ispred kafane sa pićem u ruci i sačekaju da spremačica završi svoj posao, nakon čega su ponovo mogli da se vrate. Novosadska verzija 'Poslednje šanse' je Kasina, u ulici Modena. Do pre nekoliko godina, ona je bila utočište pijanim klincima, boemima i propalim muzičarima, a poslednje vreme je malo ispeglana i doterana. Ni ona se nikad ne zatvara.
I letnji provod na reci je sličan. Dve najveće plaže se razlikuju po tome što se na Štrandu ulazak naplaćuje, dok je na Adi on i dalje besplatan. Osim toga, dunavska plaža je peščana, a na savskoj je šljunak. Što se tiče letnjih večeri, one su na Štrandu iste kao na Makiškoj strani Ade Ciganlije, i do pre par godina na Zemunskom keju.
Mentalitet novosadjana nije toliko različit od beogradskog koliko bi neko želeo da prikaže. Niti su novosadjani toliko fini, niti su beogradjani neotesani. Stanovnici oba grada samo koriste različite stavove u pristupu životu i kontaktu sa drugim ljudima. Dok su beogradjani decenijama morali da se kroz gužvu i stalnu konkurenciju probijaju laktovima i grubim držanjem, da bi uopšte došli do izražaja, novosadjani su ono što žele mogli da dobiju mirnim držanjem distance. Dok je u Beogradu nemoguće držati distancu i istovremeno ostati u životnoj igri, u Novom Sadu kao manjoj sredini energičnost i grubost je nepoželjna, jer nije ni potrebna. U sredini u kojoj se svako lako primeti nije neophodno na silu dokazivati nešto. Kada se maske sklone, vidi se da je mentalitet ljudi zapravo isti. Kažu da se narav ljudi prepoznaje i po tome kako ko vozi. Ako je verovati tome, u automobilima gde niko nema razloga da se pretvara da je nešto što nije, vozači ova dva grada se ne razlikuju, jer voze podjednako energično.
Maturske slike u izlozima su još jedna pojava koju Beograd nema, a koja je u Novom Sadu duga tradicija. Dugo godina one su mi bile uzrok dilemi, nisam znao kako je moguće da su sve devojke na tim slikama lepe. Verovao sam da je posredi neki trik, igra svetla i zavera veštih fotografa. Onda, kad sam malo odrastao, shvatio sam da nema trika. Ma koliko to možda seksistički zvučalo, novosadjanke su lepše od beogradjanki. A beogradjanke su zgodnije od novosadjanki. Kad bi postojao neki etalon za merenje gore navedenog, siguran sam da bi to bila egzaktna i dokaziva činjenica.
Kada se pogledaju sve razlike i sličnosti, može se reći da velikih i neuobičajenih razlika zapravo i nema, i da je Novi Sad samo Beograd u malom. Ne znam kome odgovara da plasira priče o velikim razlikama, ali je istina da običnim ljudima takve priče nisu ni bliske, ni potrebne. One uzrokuju da se manje sigurni beogradjani stalno pravdaju zbog svoje navodne nekulture, dok novosadjani koji nemaju drugi izvor sigurnosti u sebe neprekidno ističu neku svoju posebnost koja ne postoji.
Zoran Grbić
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 8:06 am
Brod
Bio jednom jedan mali ribarski brod sa veselo crvenim jarbolom i snežno belim jedrom. Svakoga jutra maleni brod bi se sa osmehom budio u zoru i odjedrio da ribari na otvorenom moru. Mada je bio sasvim mali, bio je to najbrži brod u luci i uvek se vraćao sa mora sa mnogo riba – dovoljno za ceo grad. Veći brodovi u luci često su se čudili kako to može biti.
Maleni brod je znao da je to zbog toga što svi na brodu rade zajedno. Sidro, Jedro, Mreža, i Kormilo su svi želeli uspeh brodu, tako su oni uvek radili zajedno i svako je radio ono što je znao najbolje.
Sidro je znalo kako da zahvati dno mora kako bi brod sigurno pristao. Jedro je znalo kako da uhvati vetar tako da brod glatko jedri kroz valove. Mreža je znala kako da uskoči u vodu i prostre se široko tako da bi brod uhvatio mnogo i mnogo riba. Kormilo je znalo kako da kormilari tačno desno ili levo čuvajući brod da se ne izgubi i naleti na ledene bregove duž puta.
Ali jednoga jutra, Vetar je bio vragolast, i kao da je sve krenulo krivo.
„Diži sidro! Idi na pučinu!“, povikao je stari kapetan, kao što je to činio svakoga jutra. U stvari, on je jedrio brodom tako dugo da se čak niko nije sećao njegovog pravog imena i svako ga je zvao „Kapetan.“
„Diži siii-dro! Idi na pučinu!“, ponavljao je Kapetanov odani prijatelj – siva vrana. Ona je dobila ime „Gusar“ zbog velike crne mrlje preko njenog oka, koja je nalikovala gusarskom povezu.
„Aye-aye, Kapetane! Pevali su Jedro, Sidro, Kormilo, i Mreža u harmoniji. I maleni brod je zaplovio ka otvorenom moru.
Kapetan je uputio brzi pogled na mapu, pregledao kompas, navlažio prst i podigao ga gore u vazduh da odredi smer vetra.
„Danas ćemo jedriti istočno,“ odluči on. „Gusaru, ispravi kormilo! Diži jedro!“
„Pričekaj minut“, reče Jedro.“ Zašto se ja uvek moram penjati na Jarbol i lelujati na vetru? Zar ne mogu plivati kao Mreža danas?“ Njoj može da uskače u vodu i da se brčka svaki dan“.
„Da li si je čuo? Ha-ha! Karr-karr!“, smejao se Gusar. „Jedro želi da uskoči u vodu! Mrežo, šta ti misliš o tome?“
„Biću srećna da zamenim mesto sa Jedrom,“ odgovori Mreža. „Ja se moram kvasiti svaki dan u toj ledenoj vodi i ne volim golicanje riba. Ne skačem više nikada u vodu!“
Sada, s ovim je započeo veliki metež na brodu. Svako je pokušavao da viče na druge i niko nije radio svoj posao.
Čak je mirno i vredno Kormilo reklo: „Zapravo, ja bih želeo posao Sidra. Ono uspeva da se odmara ceo dan na brodu i celu noć da spava u vodi“.
Svi su bili toliko uključeni u svađu da nitko nije niti primetio kada je mudar stari Kapetan isčezao u svoju kabinu, osavivši ih same.
I tako su prijatelji odlučili da zamijene poslove. Mreža se popela na Jarbol i spremila da uhvati vetar čim je dobila signal od Gusara.
„Diži Mrežu!“, naredi Gusar.
Mreža se otvorila i pokušala vrlo teško da uhvati vetar. Ali vetar se lelujao pravo kroz široke otvore u mreži, i maleni se brod uopšte nije dao pokrenuti.
„Kakvo Jedro!“, smejuljio se vetar. „Ono je puno rupa! Kakav luckasti brod!“
Zbunjena, Mreža je pala sa Jarbola. Ona je bila veoma tužna jer je uzrokovala da se vetar smeje brodu.
U međuvremenu, Jedro nije moglo da sačeka a da ne uskoči u vodu. Ali kada je Jedro uskočilo u vodu, umesto da ide pod vodom i uhvati mnogo riba, ono se prostrlo preko valova kao široka prostirka.
„Ha,ha! Da li ste ikada videle mrežu bez rupa?“, hihotaše se ribe , golicajući Jedro perajima.
„Vau, šta je to? Ćilim na vodi?“, upitaše iznenađeno galebovi, i bez razmišljanja sleteše na vrh Jedra. Jadno Jedro počelo je da tone; srećom Mreža je to primetila i spasila ga pre nego što je potonulo.
Iscrpljeni, svi prijatelji odlučiše da se vrate u luku na odmor. Jedini je problem bio što niko osim kapetana nije nikada određivao kurs brodu.
Sada pošto je toga dana svako zauzeo mesto onog drugog, Gusar je odletio do Kapetanovog mosta da čita mapu. Upravo pored njega bova za spašavanje pokušavala je da kormilari kao kormilo. Gusar se veoma trudio da okrene brod u pravom smeru, ali nije bilo koristi.
„Levo Kormilo! I sad... levo! Nešto malo na levo!“, Naređivao je Gusar sa ukopanim nosem u mapi.
„Zašto kružimo?“, upita maleni brod „Stvarno mi se počinje vrtjeti“.
„Možda bi trebalo da idemo nešto više u levo?“ upita Gusar, osećajući se manje sigurnim od Kapetana.
„Ja nisam uhvatila niti jednu ribu“, prisetila se Mreža. „Šta ćemo doneti u luku?
„Ja se želim vratiti na Jarbol i osušiti se na toplom povetarcu“, priznaše Jedro.
„Ja se tako-o-o dosađujem viseći upravo oko ovog lanca i čekam da budem bačen na dno mora,“ žalilo se Kormilo.
„Meni nedostaje naš Kapetan“, plakao je brod. „I nedostaje mi kako smo svi navikli da radimo ono što smo radili najbolje. Nakon svega, Kormilo je najbolje u kormilarenju, i Mreža je najbolja u hvatanju riba. Bez Jedra, vetar nas ne može nositi kroz valove, i bez Kapetana izgubićemo naš put“.
Svako je odahnuo u olakšanju. Saglasili su se sa brodom u potpunosti! Obečali su si da će se vratiti na svoja uobičajena mesta što je pre moguće. Ali gde je Kapetan?
„Kapetane! Kapetane!“ plakali su zajedno. „Gde si? Nedostaješ nam!“
Smešeći se, stari Kapetan je otvorio vrata kabine.
„Diži jedro, Mreža u vodu. Gusaru, drži kormilo. Krećemo!“, naredio je srećno Kapetan.
Prijatelji su se radosno prionuli poslu. To je tako dobar osećaj deliti svoje najbolje sa drugima. I sada, to je izgledalo kao da su dva puta jači.
Gusar je cvrkutao harmonično, ponavljajući naređenja Kapetana sa velikom brigom. Jedro je graciozno lepršalo na vetru, i Kormilo je kormilarilo prema naređenjima Kapetana. Ponovo, brod je glatko jedrio valovima- činilo se kao da lete. Riba koju je toga dana uhvatila Mreža bila je veća i ukusnija nego ikada. I nikada pre grad nije video takvu raznolikost.
Od toga dana, svi zajedno veselo rade. Shvatili su da njihova vlastita udobnost nije toliko važna kao što je uspeh zajedničkog rada. Najzad, shvatili su da je to ono što ih sve čini srećnima!
I stari Kapetan je pogledao napred sa sigurnošću... Uskoro, mali će se brod vratiti kući
Bio jednom jedan mali ribarski brod sa veselo crvenim jarbolom i snežno belim jedrom. Svakoga jutra maleni brod bi se sa osmehom budio u zoru i odjedrio da ribari na otvorenom moru. Mada je bio sasvim mali, bio je to najbrži brod u luci i uvek se vraćao sa mora sa mnogo riba – dovoljno za ceo grad. Veći brodovi u luci često su se čudili kako to može biti.
Maleni brod je znao da je to zbog toga što svi na brodu rade zajedno. Sidro, Jedro, Mreža, i Kormilo su svi želeli uspeh brodu, tako su oni uvek radili zajedno i svako je radio ono što je znao najbolje.
Sidro je znalo kako da zahvati dno mora kako bi brod sigurno pristao. Jedro je znalo kako da uhvati vetar tako da brod glatko jedri kroz valove. Mreža je znala kako da uskoči u vodu i prostre se široko tako da bi brod uhvatio mnogo i mnogo riba. Kormilo je znalo kako da kormilari tačno desno ili levo čuvajući brod da se ne izgubi i naleti na ledene bregove duž puta.
Ali jednoga jutra, Vetar je bio vragolast, i kao da je sve krenulo krivo.
„Diži sidro! Idi na pučinu!“, povikao je stari kapetan, kao što je to činio svakoga jutra. U stvari, on je jedrio brodom tako dugo da se čak niko nije sećao njegovog pravog imena i svako ga je zvao „Kapetan.“
„Diži siii-dro! Idi na pučinu!“, ponavljao je Kapetanov odani prijatelj – siva vrana. Ona je dobila ime „Gusar“ zbog velike crne mrlje preko njenog oka, koja je nalikovala gusarskom povezu.
„Aye-aye, Kapetane! Pevali su Jedro, Sidro, Kormilo, i Mreža u harmoniji. I maleni brod je zaplovio ka otvorenom moru.
Kapetan je uputio brzi pogled na mapu, pregledao kompas, navlažio prst i podigao ga gore u vazduh da odredi smer vetra.
„Danas ćemo jedriti istočno,“ odluči on. „Gusaru, ispravi kormilo! Diži jedro!“
„Pričekaj minut“, reče Jedro.“ Zašto se ja uvek moram penjati na Jarbol i lelujati na vetru? Zar ne mogu plivati kao Mreža danas?“ Njoj može da uskače u vodu i da se brčka svaki dan“.
„Da li si je čuo? Ha-ha! Karr-karr!“, smejao se Gusar. „Jedro želi da uskoči u vodu! Mrežo, šta ti misliš o tome?“
„Biću srećna da zamenim mesto sa Jedrom,“ odgovori Mreža. „Ja se moram kvasiti svaki dan u toj ledenoj vodi i ne volim golicanje riba. Ne skačem više nikada u vodu!“
Sada, s ovim je započeo veliki metež na brodu. Svako je pokušavao da viče na druge i niko nije radio svoj posao.
Čak je mirno i vredno Kormilo reklo: „Zapravo, ja bih želeo posao Sidra. Ono uspeva da se odmara ceo dan na brodu i celu noć da spava u vodi“.
Svi su bili toliko uključeni u svađu da nitko nije niti primetio kada je mudar stari Kapetan isčezao u svoju kabinu, osavivši ih same.
I tako su prijatelji odlučili da zamijene poslove. Mreža se popela na Jarbol i spremila da uhvati vetar čim je dobila signal od Gusara.
„Diži Mrežu!“, naredi Gusar.
Mreža se otvorila i pokušala vrlo teško da uhvati vetar. Ali vetar se lelujao pravo kroz široke otvore u mreži, i maleni se brod uopšte nije dao pokrenuti.
„Kakvo Jedro!“, smejuljio se vetar. „Ono je puno rupa! Kakav luckasti brod!“
Zbunjena, Mreža je pala sa Jarbola. Ona je bila veoma tužna jer je uzrokovala da se vetar smeje brodu.
U međuvremenu, Jedro nije moglo da sačeka a da ne uskoči u vodu. Ali kada je Jedro uskočilo u vodu, umesto da ide pod vodom i uhvati mnogo riba, ono se prostrlo preko valova kao široka prostirka.
„Ha,ha! Da li ste ikada videle mrežu bez rupa?“, hihotaše se ribe , golicajući Jedro perajima.
„Vau, šta je to? Ćilim na vodi?“, upitaše iznenađeno galebovi, i bez razmišljanja sleteše na vrh Jedra. Jadno Jedro počelo je da tone; srećom Mreža je to primetila i spasila ga pre nego što je potonulo.
Iscrpljeni, svi prijatelji odlučiše da se vrate u luku na odmor. Jedini je problem bio što niko osim kapetana nije nikada određivao kurs brodu.
Sada pošto je toga dana svako zauzeo mesto onog drugog, Gusar je odletio do Kapetanovog mosta da čita mapu. Upravo pored njega bova za spašavanje pokušavala je da kormilari kao kormilo. Gusar se veoma trudio da okrene brod u pravom smeru, ali nije bilo koristi.
„Levo Kormilo! I sad... levo! Nešto malo na levo!“, Naređivao je Gusar sa ukopanim nosem u mapi.
„Zašto kružimo?“, upita maleni brod „Stvarno mi se počinje vrtjeti“.
„Možda bi trebalo da idemo nešto više u levo?“ upita Gusar, osećajući se manje sigurnim od Kapetana.
„Ja nisam uhvatila niti jednu ribu“, prisetila se Mreža. „Šta ćemo doneti u luku?
„Ja se želim vratiti na Jarbol i osušiti se na toplom povetarcu“, priznaše Jedro.
„Ja se tako-o-o dosađujem viseći upravo oko ovog lanca i čekam da budem bačen na dno mora,“ žalilo se Kormilo.
„Meni nedostaje naš Kapetan“, plakao je brod. „I nedostaje mi kako smo svi navikli da radimo ono što smo radili najbolje. Nakon svega, Kormilo je najbolje u kormilarenju, i Mreža je najbolja u hvatanju riba. Bez Jedra, vetar nas ne može nositi kroz valove, i bez Kapetana izgubićemo naš put“.
Svako je odahnuo u olakšanju. Saglasili su se sa brodom u potpunosti! Obečali su si da će se vratiti na svoja uobičajena mesta što je pre moguće. Ali gde je Kapetan?
„Kapetane! Kapetane!“ plakali su zajedno. „Gde si? Nedostaješ nam!“
Smešeći se, stari Kapetan je otvorio vrata kabine.
„Diži jedro, Mreža u vodu. Gusaru, drži kormilo. Krećemo!“, naredio je srećno Kapetan.
Prijatelji su se radosno prionuli poslu. To je tako dobar osećaj deliti svoje najbolje sa drugima. I sada, to je izgledalo kao da su dva puta jači.
Gusar je cvrkutao harmonično, ponavljajući naređenja Kapetana sa velikom brigom. Jedro je graciozno lepršalo na vetru, i Kormilo je kormilarilo prema naređenjima Kapetana. Ponovo, brod je glatko jedrio valovima- činilo se kao da lete. Riba koju je toga dana uhvatila Mreža bila je veća i ukusnija nego ikada. I nikada pre grad nije video takvu raznolikost.
Od toga dana, svi zajedno veselo rade. Shvatili su da njihova vlastita udobnost nije toliko važna kao što je uspeh zajedničkog rada. Najzad, shvatili su da je to ono što ih sve čini srećnima!
I stari Kapetan je pogledao napred sa sigurnošću... Uskoro, mali će se brod vratiti kući
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 8:10 am
Beskrajno čudo
Autor: Michael Arshavsky
Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.
Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“
U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.
Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.
Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“
U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“
Autor: Michael Arshavsky
Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.
Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“
U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.
Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.
Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“
U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 8:12 am
Beskrajno čudo
Autor: Michael Arshavsky
Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.
Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“
U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.
Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.
Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“
U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“
Autor: Michael Arshavsky
Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.
Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“
U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.
Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.
Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“
U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 8:23 am
Čuda se mogu dogoditi
Autor: Michael Brushtein
Bio jednom jedan dečak po imenu Petar. Petar je izgledao kao običan
dečak, ali je Petar u stvari bio veoma drugačiji dečak. To nije bilo
zato što on nije voleo da se igra i da vozi svoj bicikl, kao svi
njegovi prijatelji. Ono što je Petra činilo posebnim bilo je to što je
on jedino verovao stvarima koje je mogao da vidi, dodirne, ili proba.
Dok njegovi prijatelji nisu dovodili upitanje bilo šta od onoga što su
učili, Petar je bio skeptičan o svemu što nije mogao dokazati. On je
ozbiljno sumnjao o elektricitetu, pošto ga zapravo nije mogao videti.
On je čak sumnjao u to da je Zemlja okrugla, pošto je sve oko njega što
je mogao da vidi bilo ravno. Druga deca su često pričala o
magičnom čarobnjaku koji je živeo u začaranom vrtu izvan grada. Mnoge
su priče bile ispričane o tome kako taj čarobnjak ispunjava želje
ljudi. Ali Petar nije verovao u to. Petar je viđao čarobnjake.
Posmatrao je kako izvlače zečeve iz svojih šešira, čine da novčići
nestaju, i čak lete sve do tavanice. Alii sami čarobnjaci će vam reći
da je svaki trik iluzija. Sa dosta vežbi i brzom rukom, oni su u stanju
da učine da njihovi trikovi izgledaju stvarno čak ako oni to nisu.
Petar je znao da nema nečeg takvog kao čarobnjak. „Kakva glupost!“
pomislio je. „Čarobnjaci nisu stvarni, oni samo postoje u bajkama“. Jednoga dana kada je Petar otišao da poseti svoju bolesnu baku, vraćajući se kući zaspao je u autobusu. Probudi se mladiću,“ preplaši ga bučan glas, „Autobus se vraća na stanicu.“Petar je protrljao oči i probudio se. Shvativši da je propustio
stanicu, on je sišao s autobusa i našao se na nekom nepoznatom mestu.
Pogledao je oko sebe i spazio da je on u malom vrtu okruženom glatkim
kamenim zidovima i drvećem sa svetlucavim listovima koji su se činili
da se naziru iza zidova. Petar je odmah prepoznao da je to vrt o kome
su svi pričali – mesto gde živi čarobnjak.„Hmm, hajde da vidimo ko zapravo ovde živi“, pomislio je Petar dok je
otvarao gvozdenu kapiju i zakoračivao unutra. On nije mogao verovati
vlastitim očima. Vrt je bio začaran upravo onako kako je opisivan u
pričama. Petar je zaista bio opčinjen dok je koračao kaldrmisanim
putem; nikada pre on nije video tako veličanstveno cveće i drveće! Put
ga je doveo do sredine vrta, i tamo, sedeći na klupi, beše jedan stari
čovek sa dugom, sivom bradom. „Da li si ti čarobnjak?“, upita Petar stranca sumnjičavo. „Da i ne“, odgovoričovek. „Šta to znači?“, upita Petar. „Ti pitaš mogu li ja učiniti da se događaju čuda, i odgovor je ne potpuno, samo polovično.“ „Polovično? Šta to znači?“, Petar je bio zbunjen. „Magija jedino deluje ako ljudi pamte da sam im pomogao, ali obično zaborave i završi ni sa čim.“
„Umm, ja tone razumijem“, Petar je priznao. „Zamisli da pitaš svoju mamu da ti kupi bejzbol palicu. Pre nego je pitaš, misli na svoju mamu. U redu?“ „Naravno“, složi se Petar.„Ali kada se počneš igrati bejzbola sa prijateljima, ti zaboravljaš na
svoju mamu i jedina preostala stvar koju imaš na pameti je kako da
udariš loptu. Magija radi na isti način. Ona pomaže da se mnoge važne
želje ostvare, ali čim me ljudi zaborave, sve izčezava.“ „Mogu li ja poželeti nešto?“ upita Petar.„Apsolutno! Kada poželiš svoju želju, samo izgovori magične reči: Čuda
se mogu dogoditi – i tvoja će se želja momentalno ostvariti! Ali
zapamti, možeš poželeti samo jednu želju“. Petar se oprostio od čarobnjaka i uskoro je bio u autobusu pravo natrag kući.„Ja bih poželeo da baki bude bolje!“ pomislio je Petar u sebi. „Ali ako
zaboravim da je čarobnjak bio taj koji je nju izlečio, ona će se ponovo
razboleti... Ne, to ne bih želeo da uradim. A šta sa biciklom? A onda
opet, jednom kada krenem da ga vozim zaboraviću na činjenicu da je to
magija i bicikl će nestati“. „Pa, šta mogu da učinim?“ U međuvremenu autobus je stigao na stanicu. Petar je izašao, pogledao na sve putnike, i iznenada je znao šta da radi.
„Želim da svi upamte da čuda zaista postoje i da postoji čarobnjak koji
čini da se ona ostvaruju!“ Petar je tako povikao da ga je svako u
autobusu mogao čuti.I on izgovori tajne reči: „Čuda se mogu dogoditi!“ On je znao da je
koristio svoju jednu i jedinu želju, ali to je bilo u redu, zato što
sada čarobnjak može svakome ostvariti želju. Petar je sišao s autobusa šetajući kući trotoarom. Njegova je kuća
izgledala baš onako kakvu je ostavio napustivši je idući da poseti
svoju baku. Ali čim je otvorio vrata, on je začuo zvonjavu telefona;
bila je to njegova baka. „Petre, nećeš verovati, ali iznenada se osećam mnogo bolje! To je čudo!“„Ti si u pravu, bako, to jeste čudo!“, reče Petar osmehujući se srećno,
sećajući se divnog čarobnjaka koji je učinio da se to dogodi.
Autor: Michael Brushtein
Bio jednom jedan dečak po imenu Petar. Petar je izgledao kao običan
dečak, ali je Petar u stvari bio veoma drugačiji dečak. To nije bilo
zato što on nije voleo da se igra i da vozi svoj bicikl, kao svi
njegovi prijatelji. Ono što je Petra činilo posebnim bilo je to što je
on jedino verovao stvarima koje je mogao da vidi, dodirne, ili proba.
Dok njegovi prijatelji nisu dovodili upitanje bilo šta od onoga što su
učili, Petar je bio skeptičan o svemu što nije mogao dokazati. On je
ozbiljno sumnjao o elektricitetu, pošto ga zapravo nije mogao videti.
On je čak sumnjao u to da je Zemlja okrugla, pošto je sve oko njega što
je mogao da vidi bilo ravno. Druga deca su često pričala o
magičnom čarobnjaku koji je živeo u začaranom vrtu izvan grada. Mnoge
su priče bile ispričane o tome kako taj čarobnjak ispunjava želje
ljudi. Ali Petar nije verovao u to. Petar je viđao čarobnjake.
Posmatrao je kako izvlače zečeve iz svojih šešira, čine da novčići
nestaju, i čak lete sve do tavanice. Alii sami čarobnjaci će vam reći
da je svaki trik iluzija. Sa dosta vežbi i brzom rukom, oni su u stanju
da učine da njihovi trikovi izgledaju stvarno čak ako oni to nisu.
Petar je znao da nema nečeg takvog kao čarobnjak. „Kakva glupost!“
pomislio je. „Čarobnjaci nisu stvarni, oni samo postoje u bajkama“. Jednoga dana kada je Petar otišao da poseti svoju bolesnu baku, vraćajući se kući zaspao je u autobusu. Probudi se mladiću,“ preplaši ga bučan glas, „Autobus se vraća na stanicu.“Petar je protrljao oči i probudio se. Shvativši da je propustio
stanicu, on je sišao s autobusa i našao se na nekom nepoznatom mestu.
Pogledao je oko sebe i spazio da je on u malom vrtu okruženom glatkim
kamenim zidovima i drvećem sa svetlucavim listovima koji su se činili
da se naziru iza zidova. Petar je odmah prepoznao da je to vrt o kome
su svi pričali – mesto gde živi čarobnjak.„Hmm, hajde da vidimo ko zapravo ovde živi“, pomislio je Petar dok je
otvarao gvozdenu kapiju i zakoračivao unutra. On nije mogao verovati
vlastitim očima. Vrt je bio začaran upravo onako kako je opisivan u
pričama. Petar je zaista bio opčinjen dok je koračao kaldrmisanim
putem; nikada pre on nije video tako veličanstveno cveće i drveće! Put
ga je doveo do sredine vrta, i tamo, sedeći na klupi, beše jedan stari
čovek sa dugom, sivom bradom. „Da li si ti čarobnjak?“, upita Petar stranca sumnjičavo. „Da i ne“, odgovoričovek. „Šta to znači?“, upita Petar. „Ti pitaš mogu li ja učiniti da se događaju čuda, i odgovor je ne potpuno, samo polovično.“ „Polovično? Šta to znači?“, Petar je bio zbunjen. „Magija jedino deluje ako ljudi pamte da sam im pomogao, ali obično zaborave i završi ni sa čim.“
„Umm, ja tone razumijem“, Petar je priznao. „Zamisli da pitaš svoju mamu da ti kupi bejzbol palicu. Pre nego je pitaš, misli na svoju mamu. U redu?“ „Naravno“, složi se Petar.„Ali kada se počneš igrati bejzbola sa prijateljima, ti zaboravljaš na
svoju mamu i jedina preostala stvar koju imaš na pameti je kako da
udariš loptu. Magija radi na isti način. Ona pomaže da se mnoge važne
želje ostvare, ali čim me ljudi zaborave, sve izčezava.“ „Mogu li ja poželeti nešto?“ upita Petar.„Apsolutno! Kada poželiš svoju želju, samo izgovori magične reči: Čuda
se mogu dogoditi – i tvoja će se želja momentalno ostvariti! Ali
zapamti, možeš poželeti samo jednu želju“. Petar se oprostio od čarobnjaka i uskoro je bio u autobusu pravo natrag kući.„Ja bih poželeo da baki bude bolje!“ pomislio je Petar u sebi. „Ali ako
zaboravim da je čarobnjak bio taj koji je nju izlečio, ona će se ponovo
razboleti... Ne, to ne bih želeo da uradim. A šta sa biciklom? A onda
opet, jednom kada krenem da ga vozim zaboraviću na činjenicu da je to
magija i bicikl će nestati“. „Pa, šta mogu da učinim?“ U međuvremenu autobus je stigao na stanicu. Petar je izašao, pogledao na sve putnike, i iznenada je znao šta da radi.
„Želim da svi upamte da čuda zaista postoje i da postoji čarobnjak kojičini da se ona ostvaruju!“ Petar je tako povikao da ga je svako u
autobusu mogao čuti.I on izgovori tajne reči: „Čuda se mogu dogoditi!“ On je znao da je
koristio svoju jednu i jedinu želju, ali to je bilo u redu, zato što
sada čarobnjak može svakome ostvariti želju. Petar je sišao s autobusa šetajući kući trotoarom. Njegova je kuća
izgledala baš onako kakvu je ostavio napustivši je idući da poseti
svoju baku. Ali čim je otvorio vrata, on je začuo zvonjavu telefona;
bila je to njegova baka. „Petre, nećeš verovati, ali iznenada se osećam mnogo bolje! To je čudo!“„Ti si u pravu, bako, to jeste čudo!“, reče Petar osmehujući se srećno,
sećajući se divnog čarobnjaka koji je učinio da se to dogodi.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 8:25 am
Dva kuvara
Autor: Igal Reznik
Nekada
davno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„U
pravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.
Autor: Igal Reznik
Nekadadavno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„Upravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Ned Avg 23, 2009 8:36 am
Kako je Svitac Naučio da Svetli
Autor: S. Glizerin
U dalekoj, mračnoj šumi, živela je malena buba. Njegovo ime je bilo Buz. Buz se veoma bojao mraka. On je imao prijateljicu gusenicu po imenu Dana, koja se takođe bojala mraka. Svake noći, oni bi sedeli jedno pokraj drugog nestrpljivo čekajući svetlost dana da dođe i daleko odagna tamu nežnim zracima sunca i sjajno plavim nebom
Jedne noći kreštave vrane sleteše na granu pored Buza i Dane.
„Da li znate šta noću raste na obali „Crne Bare?“ upita jedna od vrana.
„Ne“, druga odgovori. „Je li to ukusno? Ja ne bih noću nikada tamo letela, tako je zastrašujuće. Ali bila bih srećna da nešto probam u toku jutra.“
„Ne bi u to poverovala, ali upravo tamo na obali raste magična trava. Zove se Lumina, i svako ko je proba počinje svetleti u mraku.“
„Da li je to zapravo neko jeo ?“ upitala je vrana.
„Nije, zimske ptice, vukovi, medvedi i ostala šumska stvorenja ne žele da svetle u mraku, zato što onda ne bi mogli loviti. I manja stvorenja ne žele da svetle inače ne bi bila u stanju sakriti se od većih životinja koje bi možda želele da ih pojedu.“
Vrane su nastavile da pričaju o svim zadnjim novostima iz mračne šume, i odletiše daleko.
„Ja bih želeo da probam komadić te Lumina trave“, reče Buz. „Ali Crna Bara je najzastrašujuće mesto u celoj šumi.“
Beše skoro veoma kasno te Buz otišao je da spava, sanjajući o Lumina travi.
Ujutro, Dana probudi Buza :„Ustani, trebam ti reći doviđenja“.
„Da li to ideš nekuda?“, upita Buz.
„Ne, samo mi je došlo vreme da se omotam u čahuru i spavam unutar nje ceo mesec. Kada mesec prođe, ja ću se probuditi, izaći iz čahure i onda ćemo ponovo biti zajedno“, objasnila je ona.
„U redu Dana, idi i spavaj. Ja ću paziti na tebe“, reče Buz.
„Vidimo se uskoro! Pokušaj da budeš hrabar dok si ovde sam bez mene.“, reče mu Dana umotavajući se u mekanu i svilenkastu čahuru.
Buz je strpljivo čekao svoju prijateljicu, brinući se kako vetar ne bi oduvao njenu čahuru s grane ili kako ne bi bila zgažena od vrana.
Najzad, prođe mesec dana, ali upravo kada je Dana bila spremna da izađe iz svoje čahure, Buz je spazio tešku kapljicu biljnog soka kako pada pravo na njen vrh. Čahura se počela kretati, ali Buz je mogao čuti Danino lupkanje unutar nje: rat-a-tat-tat, rat-a-tat-tat.
Ali se ništa nije desilo – lepljiva kapljica biljnog soka je postala teška kao stena. Prošao je čitav dan, i došla je noć. Danina snaga je počela da isčezava; njeno lupkanje je bivalo sve slabije i slabije...
„Drži se Dana, otići ću po pomoć,“ ubeđivao ju je Buz, i odletio da vidi bubu bumbar.
„Gospodine Bumbar, vi ste veoma snažni. Molim vas pomozite gusenici Dani da izađe iz svoje čahure!“
„Voleo bih to da uradim, ali sam prezaposlen“, odgovorio je bumbar, i otišao ravno na spavanje.
Buz je požurio do pčele.
„Gospođo Pčela, vaša je žaoka jaka i oštra kao britva. Možda vi možete probiti Daninu čahuru?“
„Ja čuvam svoje žaoke za mnogo važnije stvari“, odgovorila mu pčela i odletila dalje.
Tada je Buz odlučio da odleti preko na drugu stranu šume, svom prijatelju šumskom detliću.
„Detliću, možda ćeš ti moći da razbiješ tešku biljnu kapljicu na Daninoj čahuri?“
„Ja bih rado pomogao ali ne vidim u mraku. Nema načina da dođem do tvog drveta. Ako bi mi neko mogao osvetliti put...“
Buz je odmah pomislio o Lumina (svetlucavoj, nap.prev.) travi.
„Pričekaj tu, odmah se vraćam“, rekao je on šumskom detliću, i krenuo ka Crnoj Bari.
Buz je tako mnogo želeo da pomogne Dani da se više nije bojao mraka. On čak nije ni razmišljao o činjenici da bi svetlost trave mogla olakšati većim stvorenjima da ga pronađu.
On je ugledao Lumina travu čim je stigao na obalu Crne Bare. Njene duge, safirno-plave peteljke lelujale su se na povetarcu. Buz se spustio, i odgrizao mali komad. Njegovo tanano telo odmah je počelo da zadobija zlatni sjaj.
Odjurio je pravo nazad do šumskog detlića.
„Tako, šumski detliću, vidiš li put sada?“
„Da, tvoja je svetlost od velike pomoći“, odgovorio je šumski detlić, i poletio sa svoje grane prateći Buza.
U međuvremenu, unutar svoje čahure Dana je crpila svoju poslednju snagu. Kada je Buz doveo šumskog detlića na njihovo drvo, ona se više nije kretala.
„Drži se Dana, pomoć je ovde!“ plakao je Buz.
Šumski detlić je usmerio svoj veliki i poput britve oštar kljun, i onda dao čahuri pažljiv udarac. Kapljica biljnog soka je odletjela i; Dana je dala jedan od zadnjih trzaja, i najzad se probila kroz svoju čahuru.
Ali ono što je izašlo iz čahure ne beše gusenica;
Dana je sada bila Kraljevski leptir! Ona je raširila svoja iskričava krila, i ona bešu užarena od svetlosti koja je sijala od Buza. Čak je i grana počela svetlucati; činilo se kao maleno sunce koje se upravo pojavilo niodkuda pokrivajući prijatelje svojim nežnim zracima.
„Ti si prelepa!“ uskliknu Buz.
„I ti se se takođe izmenio“ odgovori mu leptirica. „Čini se da si najzad probao Lumina travu.Tako, čini se da se više ne bojiš mraka.“
Vrane su objavile neverovatnu vest širom šume: bio je insekt dovoljno hrabar da proba da jede Lumina travu.
Svi su došli da vide heroja. Vukovi i medvedi, sove i orlovi su gledali tananog insekta sa velikim poštovanjem. Divili su se njegovoj hrabrosti.
Od tada, Buz je postao nešto kao šumski heroj, i ostala stvorenja su ga prozvala: „Svitac.“
Najzad, mračna šuma je prestala biti mračna. Sada je tamo užarena tačkica, maleni plamen koji obasjava tamu. I svake noći Svitac pomaže šumskim stvorenjima da prevladaju svoj strah i pronađu put do kuće.
Autor: S. Glizerin
U dalekoj, mračnoj šumi, živela je malena buba. Njegovo ime je bilo Buz. Buz se veoma bojao mraka. On je imao prijateljicu gusenicu po imenu Dana, koja se takođe bojala mraka. Svake noći, oni bi sedeli jedno pokraj drugog nestrpljivo čekajući svetlost dana da dođe i daleko odagna tamu nežnim zracima sunca i sjajno plavim nebom
Jedne noći kreštave vrane sleteše na granu pored Buza i Dane.
„Da li znate šta noću raste na obali „Crne Bare?“ upita jedna od vrana.
„Ne“, druga odgovori. „Je li to ukusno? Ja ne bih noću nikada tamo letela, tako je zastrašujuće. Ali bila bih srećna da nešto probam u toku jutra.“
„Ne bi u to poverovala, ali upravo tamo na obali raste magična trava. Zove se Lumina, i svako ko je proba počinje svetleti u mraku.“
„Da li je to zapravo neko jeo ?“ upitala je vrana.
„Nije, zimske ptice, vukovi, medvedi i ostala šumska stvorenja ne žele da svetle u mraku, zato što onda ne bi mogli loviti. I manja stvorenja ne žele da svetle inače ne bi bila u stanju sakriti se od većih životinja koje bi možda želele da ih pojedu.“
Vrane su nastavile da pričaju o svim zadnjim novostima iz mračne šume, i odletiše daleko.
„Ja bih želeo da probam komadić te Lumina trave“, reče Buz. „Ali Crna Bara je najzastrašujuće mesto u celoj šumi.“
Beše skoro veoma kasno te Buz otišao je da spava, sanjajući o Lumina travi.
Ujutro, Dana probudi Buza :„Ustani, trebam ti reći doviđenja“.
„Da li to ideš nekuda?“, upita Buz.
„Ne, samo mi je došlo vreme da se omotam u čahuru i spavam unutar nje ceo mesec. Kada mesec prođe, ja ću se probuditi, izaći iz čahure i onda ćemo ponovo biti zajedno“, objasnila je ona.
„U redu Dana, idi i spavaj. Ja ću paziti na tebe“, reče Buz.
„Vidimo se uskoro! Pokušaj da budeš hrabar dok si ovde sam bez mene.“, reče mu Dana umotavajući se u mekanu i svilenkastu čahuru.
Buz je strpljivo čekao svoju prijateljicu, brinući se kako vetar ne bi oduvao njenu čahuru s grane ili kako ne bi bila zgažena od vrana.
Najzad, prođe mesec dana, ali upravo kada je Dana bila spremna da izađe iz svoje čahure, Buz je spazio tešku kapljicu biljnog soka kako pada pravo na njen vrh. Čahura se počela kretati, ali Buz je mogao čuti Danino lupkanje unutar nje: rat-a-tat-tat, rat-a-tat-tat.
Ali se ništa nije desilo – lepljiva kapljica biljnog soka je postala teška kao stena. Prošao je čitav dan, i došla je noć. Danina snaga je počela da isčezava; njeno lupkanje je bivalo sve slabije i slabije...
„Drži se Dana, otići ću po pomoć,“ ubeđivao ju je Buz, i odletio da vidi bubu bumbar.
„Gospodine Bumbar, vi ste veoma snažni. Molim vas pomozite gusenici Dani da izađe iz svoje čahure!“
„Voleo bih to da uradim, ali sam prezaposlen“, odgovorio je bumbar, i otišao ravno na spavanje.
Buz je požurio do pčele.
„Gospođo Pčela, vaša je žaoka jaka i oštra kao britva. Možda vi možete probiti Daninu čahuru?“
„Ja čuvam svoje žaoke za mnogo važnije stvari“, odgovorila mu pčela i odletila dalje.
Tada je Buz odlučio da odleti preko na drugu stranu šume, svom prijatelju šumskom detliću.
„Detliću, možda ćeš ti moći da razbiješ tešku biljnu kapljicu na Daninoj čahuri?“
„Ja bih rado pomogao ali ne vidim u mraku. Nema načina da dođem do tvog drveta. Ako bi mi neko mogao osvetliti put...“
Buz je odmah pomislio o Lumina (svetlucavoj, nap.prev.) travi.
„Pričekaj tu, odmah se vraćam“, rekao je on šumskom detliću, i krenuo ka Crnoj Bari.
Buz je tako mnogo želeo da pomogne Dani da se više nije bojao mraka. On čak nije ni razmišljao o činjenici da bi svetlost trave mogla olakšati većim stvorenjima da ga pronađu.
On je ugledao Lumina travu čim je stigao na obalu Crne Bare. Njene duge, safirno-plave peteljke lelujale su se na povetarcu. Buz se spustio, i odgrizao mali komad. Njegovo tanano telo odmah je počelo da zadobija zlatni sjaj.
Odjurio je pravo nazad do šumskog detlića.
„Tako, šumski detliću, vidiš li put sada?“
„Da, tvoja je svetlost od velike pomoći“, odgovorio je šumski detlić, i poletio sa svoje grane prateći Buza.
U međuvremenu, unutar svoje čahure Dana je crpila svoju poslednju snagu. Kada je Buz doveo šumskog detlića na njihovo drvo, ona se više nije kretala.
„Drži se Dana, pomoć je ovde!“ plakao je Buz.
Šumski detlić je usmerio svoj veliki i poput britve oštar kljun, i onda dao čahuri pažljiv udarac. Kapljica biljnog soka je odletjela i; Dana je dala jedan od zadnjih trzaja, i najzad se probila kroz svoju čahuru.
Ali ono što je izašlo iz čahure ne beše gusenica;
Dana je sada bila Kraljevski leptir! Ona je raširila svoja iskričava krila, i ona bešu užarena od svetlosti koja je sijala od Buza. Čak je i grana počela svetlucati; činilo se kao maleno sunce koje se upravo pojavilo niodkuda pokrivajući prijatelje svojim nežnim zracima.
„Ti si prelepa!“ uskliknu Buz.
„I ti se se takođe izmenio“ odgovori mu leptirica. „Čini se da si najzad probao Lumina travu.Tako, čini se da se više ne bojiš mraka.“
Vrane su objavile neverovatnu vest širom šume: bio je insekt dovoljno hrabar da proba da jede Lumina travu.
Svi su došli da vide heroja. Vukovi i medvedi, sove i orlovi su gledali tananog insekta sa velikim poštovanjem. Divili su se njegovoj hrabrosti.
Od tada, Buz je postao nešto kao šumski heroj, i ostala stvorenja su ga prozvala: „Svitac.“
Najzad, mračna šuma je prestala biti mračna. Sada je tamo užarena tačkica, maleni plamen koji obasjava tamu. I svake noći Svitac pomaže šumskim stvorenjima da prevladaju svoj strah i pronađu put do kuće.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pon Avg 24, 2009 3:34 am
Ispričaću vam priču o penjaču po imenu Či Čang, koji je živeo u jednoj od kineskih pokrajina. Či Čang je želeo postati najveći penjač na svetu. Bio je izvanredno spretan, ali je hteo postići savršenstvo. Konačno je doznao da je najveći majstor neki Vei Fei. O njemu se širio glas da lako može ispenjati sasvim vertikalne i visoke ploče. Videli su ga kako penje prevjese gde nije bilo moguće primetiti nikakvih hvatišta.
Či Čang se uputio u udaljenu pokrajinu gde je živeo Vei Fei, te je postao njegov učenik. Majstor ga je kod sebe zadržao nekoliko dana i rekao da će s podučavanjem nastaviti kada Či Čang prestane žmirkati očima. Či Čang se vratio kući i legao na leđa ispod razboja na kojem je radila njegova žena. Zurio je u papučicu tkalačkog razboja koja se kretala iznad njegovog obraza i pri tome je pokušavao ne trepnuti očima. Vežbao je dan za danom. Nakon dve godine vežbanja uspeo je zadržati oči otvorene i tada mu je papučica otkinula trepavicu. Od tada nije trepnuo ni usled udaraca vetra punih snega ili prašine i munja na grebenima. Čak i za vreme spavanja imao je oči otvorene. Dok je jednog dana posmatrao polja, pauk je ispleo mrežu između njegovih trepavica. Či Čang je znao da je spreman i vratio se učitelju.
"To je tek prvi stepen", rako mu je Vei Fei. "Sada moraš naučiti gledati. Vrati mi se tada, kad ti bude ono što je jedva vidljivo učinilo jasnim, a ono što je maleno velikim.
Či Čang se vratio u svoju pokrajinu. Na obali reke našao je potpuno gladak kamen ukrašen jedva vidljivim lišajem. Kod kuće ga je postavio do prozora i dan za danom sedeo je na drugom kraju svoje sobe i vežbao se u posmatranju. Uskoro mu je počeo izgledati sve većim. Prošla su tri meseca. Lišaj je u Či Čangovim očima izgledao kao cvet. Znao je svaki detalj na njemu. Sa čuđenjem je članovima svoje porodice pričao o neobičnoj spletenosti listova lišaja. Godišnja doba su prolazila. Samo u retkim prilikama napuštao je svoju sobu. Njegova žena je svakog dana čistila kamen da se ne bi kakvo zrnce prašine spustilo na njega i zbunilo Či Čanga u njegovoj koncentraciji. Pri kraju treće godine lišaj mu se učinio veliki kao stablo. Po prvi put Či Čang je skrenuo pogled s lišaja i pogledao kamen. Učinio mu se širok kao ogromni blok. Izjurio je iz kuće: konji su mu izgledali kao planine, svinje kao brda, a pilići kao gradske kule. Či Čang se uputio u penjačku školu gde je nekada učio i naišao na glatku kamenu ploču koju još niko nije ispenjao. Najmanje hrapavosti na njenoj površini tog su dana Či Čangu izgledale kao poprilični oprimci. S lakoćom je prepenjao ploču. Ne čekajući više, vratio se Vei Feiu.
Ovog puta majstor je priznao da je njegovom učeniku uspelo. Tako je prošlo pet godina od kako se Či Čang posvetio penjanju. Uverio se da su od sada za njega svi podvizi mogući. Odlučio je da se podvrgne nizu iskušenja. S lakoćom je počeo savlađivati smerove koji su nekada bili specijalnost Vei Feia. Zatim ih je ponovo ispenjao noseći vreću kamenja, dovoljno tešku da ga sruši na zemlju. Na glavu je stavio činiju punu vode, a da se pri tom ni jedna kapljica nije prolila. Nakon sedam dana izabrao je prevjesnu stenu tako kršljivu, da je izgledalo kao da će se svakog časa srušiti. Počeo je penjati u nizu brzih i sigurnih pokreta. Svaki kamen koji bi pokretom pomakao iz ravnoteže, sledećim bi pokretom gurnuo natrag. Konačno je Či Čang stigao do vrha stene, a da nije srušio nijedan kamen. Vei Fei koje je bio prisutan nije mogao sakriti zadovoljstvo. Toga je dana Či Čang shvatio da ne postoji više ništa što bi mogao naučiti od učitelja. Mogao bi se vratiti u svoje mesto i niko mu ne bi bio dorastao. Ipak nije bio zadovoljan. Postojala je posljednja prepreka - sam Vei Fei. S gorčinom je Či Čang shvatio da ne može biti najbolji penjač na svetu. Jednak je svom učitelju, ali ne bolji od njega. Obojica su i dalje zajedno penjali.
Jednog dana dok su navezani penjali u dugačkom žljebu, Či Čang je osiguravao s police pune naslaganog kamenja. Pod njim je penjao Vei Fei. Bez oklevanja Či Čang je gurnuo kamen u dubinu. No stari je majstor već davno prozreo dušu svog učenika. On je, i ne želeći, malo popustio kod osiguranja. Vei Fei je shvatio što se događa. Istog trena obesio se na uže, zanjihao se daleko od žljeba, izbegao kamen, I vratio se na isto mesto. Či Čang je nagonski zadržao uže da ga težina Vei Feia ne bi povukla dole. Bacio je još kamenja, ali ih je njegov drug izbegao. Na kraju izabrao je oštru kamenu ljusku koja je presekla uže. Vei Fei je ostao bez osiguranja, ostavljen na milost svom protivniku. "Ovaj sam put pobedio", promrmljao je Či Čang. Gurnuo je zadnji kamen. Ali u trenutku kada ga je kamen mogao povući u prazninu, Vei Fei se zaleteo prema jednoj od glatkih stena žljeba i za trenutak se priljubio uz nju. Istovremeno, rukom je odgurnuo padajući kamen. Kamen je promenio smer, tresnuo u stenu i pri tome izdubio sitno uporište. Vei Fei se spustio na njega. Pre nego je Či Čang shvatio šta se događa, majstor je dosegao dno žljeba. Či Čang se uverio da mu neće uspeti. Počeo se kajati. Vei Fei je pak bio toliko zadovoljan upravo prikazanim blistavim majstorstvom, da nije osećao ni trunke mržnje prema onome koji ga je upravo hteo ubiti. Obojica su stigli do vrha bez užeta i plakali kada su se zagrlili. Ipak je Vei Fei shvatio da je njegov život ugrožen. Opasnost je mogao odstraniti jedino tako da pažnju Či Čanga usmeri na drugu stranu. "Prijatelju moj", rekao je, "sve svoje znanje preneo sam na tebe. Ali ti ni ja ne posedujemo najvišu spoznaju. Ako želiš saznati više, moraš preći sedlo Ta Hsing i popeti se na vrh planine Ho. Tamo ćeš naći starog majstora Kan Jinga, kojem nikada nije bilo niti će ikada biti ravnog u našoj umetnosti. U poređenju s njegovim, naše je znanje znanje deteta. Jedino te on može nečemu naučiti".
Či Čang je odmah krenuo. Nakon mesec dana teškog putovanja stigao je do vrha planine Ho. Zaustavio se, skinuo putnu odeću i navukao svoje penjačke cipele. Zatim se uputio pustinjakovoj pećini. Kan Jing je bio veoma star. Njegove su oči bile neobično blage. Imao je pognuta leđa, bela kosa mu je dosezala do tla. Misleći da je gluv, Či Čang mu se približio i povikao: "Došao sam dokazati samome sebi da sam najveći među penjačima". Ne sačekavši odgovor, zaleteo se po granitnoj prevjesnoj ploči, koja je, izglađena od nevremena, visila nad ulazom u pećinu. Kada se spustio, primetio je da se Kan Jing dobronamerno smješka. "To što si učinio zaista je vrlo jednostavno. Što je divljenja vredno kod penjanja u steni? Tu je smer da ga sledimo i ploča da je ispenjemo. Dođi, naučiću te nečem boljem!"
Ljut što nije na njega ostavio nikakav utisak, Či Čang je sledio starca do nekog sedla. Odatle je put vodio do podnožja vrtoglave stene od kamena i leda. Kan Jing se dohvatio sitne police koja je postajala sve uža. Nad njom se uzdizao visok stenovit zid, izbrazdan od padajućih komada leda. Nad njim je pregrada seraka skrivala deo neba. Prevjesi pod njima sprečavali su da vide podnožje stene. Kan Jing je napredovao bez oklevanja. Iznenada je povukao Či Čanga k sebi. Sa strašnim zvukom, veliki deo seraka srušio se prema njima i prekrio ih zdrobljenim ledenim prahom. Či Čang je shvatio da ih je neznatan prevjes sačuvao i da bi ga bez pomoći Kan Jinga lavina oduvala iz stene. Za trenutak je pogledom sledio ledene gromade koje su padale. Praznina pod njim dobila je novo značenje. U njega je ušao nemir koji do sada još nikada nije osetio. Ali Kan Jing je mirno napustio sklonište pod prevjesom i nastavio je da penje. Police je nestalo. Ostao je uzak kameni rub, uzduž kojega se Či Čang polako kretao. Pomislio je da je dobro učinio što je pre nego što je došao do pećine promenio cipele. Bosonogi Kan Jing hodao je u starim sandalama pred njim kao po stazi. Či Čang bi se osećao poniženim da njegov duh nije bio zabavljen nečim drugim. Obojica su napustili slučajno sklonište pod prevjesom - jer je bio samo slučaj da su se u onom trenutku našli tamo - i ništa ih više nije štitilo. Či Čang je osetio da ga sigurnost napušta. Ako bi jedan jedini ledeni blok doleteo, bio bi to kraj, pomislio je. Iznenada se Kan Jing zaustavio i okrenuo Či Čangu: "Sada mi pokaži svoju spretnost! Pogledaj onaj prevjes ispod pregrade seraka. Dovoljno je vremena da ga dosegneš pre nego što se sruši ledena lavina".
Či Čang je bio previše ponosan da ne bi prihvatio izazov. Napustio je hvatišta na kojima se bio zaustavio i počeo je penjati prema seracima. Ali tek što je uz najveće teškoće ispenjao nekoliko metara, začuo je pucanje iznad sebe. Brzo je otpenjao nazad. Na zaustavivši se kod Kan Jinga stigao je do zaklona ispod prevjesa. Jedna mu je noga počela drhtati i nije to mogao savladati. Starac se nije pomaknuo i gledao je ga je s osmehom: "Ledenjak se ne pomiče kada nije za to vreme. Vrati se gore i sledi me!"
Či Čang je ponovo ispenjao deonicu. Penjali su dalje dok nisu stigli di mesta gdje se polica nastavljala. To im je omogućilo zaobilaženje stuba koji se gubio u dubini. Kan Jing je dostigao ivicu tog stuba. Ispred njih je u nebo stršila divna stenovita igla. Bila je udaljena od penjača samo dve dužine užeta, ali je bila nedostižna. Nad njima je uski prevjesni brid stuba zadržavao nad prazninom krhko kamenje.
"Sada", rekao je pustinjak, "dozvoli mi da ti pokažem pravu umetnost penjanja". "Ali ti si u sandalama", rekao je slabašnim glasom Či Čang. "Nikada nećeš proći preko tih prevjesa".
Ali ko govori o prevjesima? Najlepšim pokretima potreban je najlepši vrh. Ne čini li ti se da je ona igla vrednija od stuba pod kojim se nalazimo?"
Či Čang je još jednom pogledao u dubinu koja ih je odvajala od igle i ne shvatajući okrenuo se ka Kan Jingu: "Nema ni grebena ni stene koji bi vodili na tu iglu!"
"Cipele? Stena? Tako dugo dok su nekome potrebna potplate i stena za penjanje, ne zna o toj umetosti ništa. Istinski penjač ne treba posedovati spretnost, čak ne treba ni stenu".
Učinilo se da starac dosiže do nevidljivih hvatišta. Začuđujuće precizni pokreti nizali su se jedan za drugim. Či Čangu se učinilo da čuje jedva čujne udarce cipela, koje nisu postojale, u stenu, koje nema. Zatim je ugledao Kan Jinga kada je stao na vrh igle. Shvatio je da je svedok najvišem prikazu umetnosti, u kojoj sam želi svim srcem zablistati.
Devet je godina proživeo sa starim pustinjakom u planini. Nikada niko nije doznao kakvim se strogostima podvrgavao tokom tih godina. Kada se vratio u svoje mesto, svi su bili iznenađeni kako se promenio. Nije više bio samouveren i gord kao nekada. Njegovo lice je bilo bez izraza, drveno, kao lice maloumnika. Njegov nekadašnji učitelj Vei Fei, kada je doznao da se vratio, posetio ga je. Na prvi pogled je razumeo: "Sada vidim da si postao veliki penjač. Od sada nisam vredan da bih se s tobom navezao."
Stanovnici pokrajine prihvatili su Či Čanga kao najboljeg alpinistu u zemlji. S nestrpljenjem su očekivali podvige koji će potvrđivati njegovo majstorstvo. Ali Či Čang nije učinio ništa čime bi zadovoljio njihova očekivanja. Nije se više vratio stenama koje je nekada posećivao. Čak i penjačke cipele koje je poneo pre devet godina, da budu oruđe njegove slave, nisu ga više interesovale. I onima koji su tražili da objasni svoje ponašanje s dosadom bi odgovarao: "Poslednji stepen govora je ćutanje. Poslednji stepen penjanja je ne penjati".
Oni koji su imali najviše osećaja shvatili su šta je hteo reći i divili su mu se. Mnoge je ipak zbunilo njegovo bezizražajno lice., izgledao im je previše jednostavan. Odlazili bi ne shvativši zašto uživa takvo priznanje.
Oko njega počele su se stvarati razne priče. Nastale usled ljubomore zavidnih ljudi, govorile su, da je Či Čang naučio na gori Ho sve đavolske umetnosti, tako da ni ptice selice ne lete više nad njegovom kućom. Nasuprot tome, penjači uvereni u Či Čangovo vrhunsko znanje i njegove sposobnosti bez primera, potvrđivali su da u njegovoj kući nema zlog duha koji bi strašio. "Bog penjača je", dodali bi, "onaj koji dolazi posetiti dušu Majstora i razgovarati o zaslugama nekadašnjih slavnih alpinista".
Či Čanga sva ta govorkanja nisu zanimala. Polako je stario. S njegovog lica nestao je posljednji izraz. Nikakva spoljašnja sila nije više mogla pomutiti njegovu ravnodušnost. Tako je snažno bio u skladu s tajnim zakonima svemira, tako je daleko bio od nesavršenosti i suprotnosti materijalnog sveta, da pri kraju svog života nije razlikovao više između "ja" i "on", "ovo" i "ono". Mnoštvo osećaja za njega je nestalo. Njegovo oko bi isto moglo biti kao uho, njegovo uho nos, njegov nos usta. Četrdeset godina po povratku s planine Ho, Či Čang je mirno napustio ovaj svet kao dim koji se rasprši po nebu.
Čitavo to vreme ni jedanput nije spomenuo umetnost penjanja niti se dotaknuo kamena. Kažu da je malo pred smrt posetio prijatelja koji je živeo u raskošnoj kući. Kada je prešao prag, zagledao se u okvir vrata iz klesanog kamena i upitao svog prijatelja: "Reci mi, molim te, od čega je napravljen taj ulaz?" Odmah zatim, kada je u hodniku primetio planinarske cipele svog domaćina: "Kakve neobične cipele! Samo čemu bi mogle poslužiti?"
Prijatelj je bio zapanjen kada je primetio da se Či Čang ne šali. Okrenuo se k majstoru i nije mogao drugo nego mu reći drhćućim glasom: "Zaista moraš biti najveći majstor svih vremena, kada si zaboravio šta je kamen i šta pomoćna sredstva za penjanje!"
Kažu da su tih dana slikari te pokrajine odbacili kistove i umetnici se stidelii kada bi ih videli s oruđem njihove umetnosti.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pon Avg 24, 2009 3:36 am
San, torba i voz
Goran Tomka
I deo
“Zašto baš ja? Šta sam Bogu zgrešio?“ razmišljao je toga jutra mladić dok je
pakovao svoje stvari spremajući se za put. Destinacija - kuća njegovih
roditelja. Nakon stare povrede koja je uzela maha, neuspele sportske
karijere i otkaza koji je dobio, nije imao izbora osim da se vrati
svojima. Ne bi to ni bilo toliko loše da mu roditelji nisu, kao i on,
ostali bez posla usled ekonomske krize koja je zahvatila ceo svet. Nije
ni to ono što ga je najviše opterećivalo i što mu se motalo po glavi u
poslednjih par dana. Usled nemoći da ostane u glavnom gradu i, pored
svoje sportske karijere, nastavi dugogodišnju vezu sa svojom devojkom
koju je nameravao i ženiti u skorije vreme, odlučio je da i taj deo
svog života obriše i zaboravi. Učinio bi sve da može da ostane, ali
novac je ono što je vodilo glavnu reč u njegovom životu.
Dok je
vozio do kuće uglavnom je razmišljao kako da izvuče sebe i svoje
roditelje iz krize...opcija nije bilo mnogo. Jedno od rešenja je bilo
da proda auto, ali ukoliko nađe novi posao možda će mu biti neophodan,
ali opet.. Šta će do tad jesti? Kako će preživeti?
„Šta li samo radi
Ana?“ pomislio je na trenutak. Od osećaja nemoći i tuge za bivšom
devojkom počeo je da oseća bol u grudima. Sreća, njegov rodni grad nije
baš toliko daleko, pa je maltene već bio u predgrađu. Bol u grudima
postajao je sve jači i jači, ruke su polako počele da mu trnu, osetio
je i bol u glavi usled čega mu se zamutio vid. U tom momentu stao mu je
auto. Kazaljka na kontrolnoj tabli pokazivala je da nema više goriva.
Para nije imao. Ostatak puta moraće da nastavi gradskim autobusom.
Valjda kontrola neće ući baš u taj autobus.
II deo
Njen posao nije karakterističan za naše podneblje, a nije baš ni zavidan,
ali je bila srećna što je,za razliku od većine stanovništva, imala
siguran priliv novca. Dogsitting je popularniji u zapadnim zemljama, a
i bolje plaćen, ali nije marila za to. Makar je pošteno zarađivala i
imala taman toliko da prehrani svoju porodicu... a to joj je bilo
najbitnije.
Kuća u kojoj je radila bila je jedna od najvećih u
gradu. Predivna vila od preko 1000 kvadrata sa velikim dvorištem,
bazenom, omanjim igralištem za potomke vlasnika i ogromne ograde
okovane kao da u njoj živi predsednik, a ne običan šef firme koja je
pred stečajem. Ta ograda je čak i za najiskusnije lopove bila
nesavladiva prepreka.
Tog jutra, došavši na posao, na pragu kućice
za pse zatekla je kuče koje je nepomično ležalo ne davajući znake
života. Obzirom da gazde nisu bile kod kuće odlučila je da uginulog psa
odnese kod veterinara kako bi se dokazao uzrok smrti. Uostalom, od toga
joj je zavisio posao,a samo joj je još falilo da je imućan čovek tuži
zbog jednog kučeta.
Najbliža ordinacija bila je na 20ak minuta
hoda. Odlučila je da ode gradskim prevozom zbog težine tereta koji je
morala da vuče za sobom. Stavila je psa u vreću za đubre,a vreću u
omanju sportsku torbu koju je našla unutar kuće kako bi izbegla preke
poglede ljudi u autobusu. Na stanici nije bilo nikog osim mladića koji
je bio nagnut nad klupom. Ženi je delovalo kao da mu je muka.
- "Da li ste uredu? Jel vam treba pomoć?"
- "Ne osećam se baš najbolje."
Žena
je iz mantila izvadila flašicu vode i dala mu da popije. Mladić joj je
bio zahvalan do neba. U tom momentu stigao je autobus. Mladić se,
videvši da se gospođa muči sa torbom, ponudio da joj pomogne da unesu
istu u autobus.
- "Pobogu, šta nosite u ovoj torbi?"
- "Par kompjuterskih stvarčica za sina..."
Ušli su u autobus i krenuli.
III deo
Trgao se iz sna. Opet je sanjao taj voz koji ga već noćima budi. Kakav način
da se započne dan... Usled kazne koju je dobio na poslu pretukavši
jednog mangupa koji mu je dobacivao, bilo je pitanje da li će mu
oduzeti značku ili ne. Ipak, dobio je samo ukor, ali je morao da
patrolira pola godine u reonu železničke stanice na kojoj je večito
vladalo sivilo. Osim par šalterskih radnika i jednog portira na stanici
godinama skoro niko nije kročio ne računavši prosjake koji su se
švercovali u vozu menjajući lokacije pokušavajući da zarade koji dinar
za hleb.
Tek što je stigao na svoje radno mesto radio veza se
začula: „locirana je osoba osumnjičena za napad na ženu i krađu. Sa
sobom nosi ukradenu omanju sportsku torbu. Lice je visoko oko 180cm
starosnog doba oko 25 godina“. Delovalo je to kao idealna prilika za
njega. Hvatanjem ovog kriminalca moglo bi mu vratiti staro radno mesto,
a možda bi i dobio povišicu koju bi zasigurno oberučke prihvatio.
Ugledao je mladića kako sedi na klupi na jednom od perona. Prišao mu je pažljivo.
- "Dobar dan gospodine."
- "Dobar dan."
- "Kuda vas put vodi?"
- "Evo, kod devojke..."
- "Lepo, lepo. A šta vam je to u torbi?"
- "Ništa, neke sitnice..."
- "Onda vam neće smetati da pogledam?"
- "Nema potrebe... verujte mi."
-
"Nestala je torba jednoj ženi u autobusu pre nekih desetak minuta na
obližnjoj stanici... Da li ste možda videli ili čuli nešto?"
Mladić
je shvatio da je sada možda i kasno da se izvuče, ali zaglavi li u
zatvoru bilo bi previše za njega,a i za njegove roditelje. Ugrabio je
torbu i počeo da beži preko pruge. Policajac je krenuo za njim
primičući mu se iz sekunde u sekund. Stigavši ga, u žaru borbe pali su
na prugu. U tom momentu zatresla se pruga i voz je zahuktao projurivši
preko njih... Nastao je muk. Kroz par sekundi sa ozvučenja stanice
stiglo je obaveštenje „VOZ ZA BEOGRAD PRISTIGAO JE U STANICU“.Autor: Ivan Radin Ova
priča nastala je na storytelling radionici u okviru kursa iz animacije.
Autorov zadatak je bio da odabere 5 facebook statusa svojih prijatelja
i na bazi njih napiše svoju originalnu i zanimljivu priču.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Ko je za kafu?
Ned Avg 30, 2009 6:42 pm
Za mene je svako vreme, vreme za kafu. Jer, ja sam stara pričalica, volim
da tandrljam, čudo jedno. Kafa je prosto sastavni deo priče, jer ako
neko misli da mi ponudi kafu tek onako, bez titla, to me ne zanima.
Najbolje obožavam neopaženo ispijanje kafe, jer pravo da vam kažem, od
kafe najviše volim njen miris.
Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od
kafića u prizemlju, kanda još uvek prže kafu i topli, golicavi miris
kafe mota se oko nogu i u letnje doba uvlači se kroz otvorene prozore,
kao najava vrelog dana. Zimi miriše manje, ali toplije. Zaplovi ledenim
jutrom, primami par prolaznika i ohladi se, brzo nestajući od mraza.
Kada se uvuče mirisni prst kafe kroz moje prozore, mene sve mami, ko
kobru ona frulica, da se smandrljam niz stepenice i uvučem u prvi
kafić. Ali, ako nema sagovornika, sve ostaje na čarobnom mirisu.
»Od kafe deci rastu repovi« bio je moj prvi kontakt sa kafom. Od
tada mi se uz miris kafe prikaže i rep, crn kao talog, verovatno i
obaška čupav, kako niče iz nečije maloletne pozadine. To biološko čudo
ostalo mi je do danas uramljeno u pojmu kafe. Sreća da repovi rastu od
kafe samo deci, inače bi šalterske službenice izgledale kao dlakavi
polipi, a ni ja ne bih mnogo bolje prošla. Mada i to sa decom...sestra
i ja smo toliko soca krišom s' prsta polizale da smo do puberteta već
mogle da ličimo pitone sa kožnom deformacijom. Biće da to ipak nije
tačno, to sa repovima i kafom.
Prve kafe, kao redovna pojava, sačekale su me u redakciji. Kafe su
sastavni deo svih redakcija, koje mogu da budu i bez stolica i stolova,
ali bez kafe nikako. Kafeni vudu bila je Jasna – kafe kuvarica, kod nas
u Domu omladine. Jasna je vladala kafe-kuhinjom, veličine kutije za
cipele, vrtela se kao Hudini po njoj i naučno neobjašnjivim pokretima
uspevala da sve ostane na svom mestu. Da sam ja bar pet minuta menjala
Jasnu, troja kola hitne pomoći, uz ispomoć vatrogasaca, bila bi premalo
za saniranje sigurne štete. Jasna je virtuoznošću indijske plesačice
nosila poslužavnik pun vrelih kafa, peške po stepenicama, jer lift je
uvek bio zauzet. Nikada ni kap nije prolila, a tacne sa kojih se iz
šoljica vio vrući dim, spuštala je sajdžijskom preciznošću među gomile
papira i starih novina među kojima se krila redakcija.
Onda je silazila nazad u svoju kutija-kujnu i uranjala u gusti dim
iznad velikog lonca u kome se neprestano dokuvavala kafa, crna kao
mazut.
I dan danas, kao i u svakoj redakciji, život novinara počinje kafom.
Samo ekstra skloni zdravlju i modernim shvatanjima istog, kratkotrajno
pokušavaju da piju čaj. Probala sam i ja jednom, pa su svi mislili da
mi nije dobro i sedali dalje od mene, da i oni ne potkače tu boljku,
koja normalnom novinarskom biću uskraćuje osnovno gorivo – kafu. Prave
kafe-kuvarice su one koje svojim odličnim sećanjem maze klijentelu. Ne
samo onu stalnu, već i mene. Kada zalutam iz dijasporskih krajeva u
maticu i matičnu kuću i naslonim se na firmski šank, sačeka me uz osmeh
i »Kad' si stigla?« moja neskafasamalomlekaimalošećera, evoodmah.
Ali, najlepša kafa je dočekuša. Onu na koju mislim dok putujem ka
matici mi. Ona, koju mi Moja najbolja drugarica nudi u trenutku kada
kofer tek dotiče pod, dok ona jednom rukom zatvara ulazna vrata. Ona,
koja je prirodni nastavak nasmejanog pitanja iz zagrljaja:«Jesi stigla
konačno, jesi se umoriladakuvamkafu?« Ta prva kafa, sa koferom koji
zijaju u hodniku (jer dok Moja najbolja drugarica kuva kafu, ja ronim
po koferu i vadim poklone, koje prati dreka »Šta si to opet nosila, sto
puta sam ti reklajaoštojeslatkojaohvaladraga!«), je ona sa podvijenim
nogama na fotelji i kauču, ona što se dugo hladi, ona što
karpenterovskom maglicom obavija početak priče bez kraja.
»Dakuvamjoš jednu?« sledi džingl u razgovoru, koji pršti kao
vodopad. Na stolu se menjaju vrste kafa, cvetnih šoljica i tema, čiji
se naslovi dovikuju iz sobe u kujnu, u nadi da će to ubrzati vrenje
vode.
Na drugom mestu su kafe u kuhinjskom ćošku. Kada leđima podupiremo
zidove i razguravamo vaznu sa cvećem, sveske, papire, đinđuve i
poluotvorene, zaboravljene knjige, da napravimo mesta samo za dve
šoljice iz kojih miriše nova priča. Usput po potrebi radimo domaće
zadatke, pričamo telefonom, otvaraju se i zatvaraju vrata, stižu zvani
i nezvani gosti, a kafa putuje ka dnu i ostavlja crnkast stenogram
razgovora.
Na trećem mestu su kafe napolju. Jesenje kafe dok curi kiša, ledena
i pripljeskava žuto lišće za trotoare. Kafa na koju se stiže u pratnji
potočića i kišobrana, sa kog se kao sa kažiprsta slivaju cakleće
zmije-kapi. Zimska kafa, koja je tako topla, dok napolju miriše na prvi
sneg ili ona na koju se, uz neophodnu dozu razgovora, došljapkava u
vodi nasilno otopljenog snega. Prolećne kafe su između. Ni napolje ni
unutra da se sedne. To su kafe, koje čekaju leto, kada se napune bašte
i kada proradi hladna kafa, ona bez toplog mirisa. Kafa čiji miris se
oseti u suprotnom nosnom pravcu, iz usta, prvim gutljajem. U te kafe
može da se ubaci i sladoled, da budu ajskafe, pod uslovom da imaju bar
dve slamčice i jednu vitku kašičicu za isterivanje očiju. Ili bar za
otpadanje ušiju, ako se stvarno proba pijenje kafe i sladoleda kroz
priloženu cevčicu.
Ne razumem se baš u vrste kafa, znam ima one mlevene, što se kuvaju
na odlivanje u šoljicu i sa kratkim curkom hladne vode, a ima i
instant. Tih instant ima sada već sa ukusom svega i svačega. Očekuju se
i sa ukusom spanaća i trešanja, al' kod njih je najbolje što su
brzinske i glatko se piju. One prave, otomanske kafe su kao stara
aristokratija u poređenju sa pomenutim kafenim podmladkom, kome se
stalno žuri. Prava kafa pretpostavlja i laku ruku za meru, a ove u
kesicama imaju sve, ništa ne moraš da meriš, samo što iz ambalaže, one
duguljaste, ne ispadne i šoljica na naduvavanje.
»Kad naučiš da kuvaš kafu, možeš da se udaš« bila je rečenica, koja
me dugo ostavljala u strahu da ću završiti kao seda usedelica, okružena
gomilom mačaka u fazi prolećnog linjanja. Pravo da vam kažem, ne znam
da li znam da kuvam kafu. Niko se još nije žalio, možda nije smeo, a
možda ja ipak znam da je skuvam. Udala sam se i bez položenog
praktičnog ispita iz kuvanja kafe, a i dalje najbolje volim kada drugi
meni kuvaju kafu. Još ako uz kafu nude razgovor i malo cimeta odozgo na
mlečnu penicu, ja sam kupljena. Izgovor za razgovor, sa crnim kafenim
repom. Kafa, priča bez kraja...
(Jelica Greganović )
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pon Avg 31, 2009 5:07 am
Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma
Matematika ljubavi
Često čujem komentare o ljubavi koje mi se učine kao priča o računici: sabiranja i
oduzimanja razna, kalkulacije silne, a često i svođenje računa. Onda pomislim, e
da je ljubav kao matematika, jednostavna i egzaktna.
S njom to ide lako, tri i pet će uvek biti osam. Nema ugla gledanja na stvari,
ličnog ukusa i afiniteta, internog vaganja i odmeravanja. S računicom su pravila
jasna. Zakoni i teorije mnoge, aksiomi i teoreme, no ma koliko komplikovani bili
uvek s očitom naučnom logikom i tako i za najteže jednačine postoji samo jedno tačno
rešenje.
E, da je život matematika. Da se ono što osećamo i mislimo u te zakone može udenuti.
Da koliko damo nam bude vraćeno, da nam srce istom emocijom ogreju kao što i mi
jesmo tuda. Al' kod ljubavi i osećanja, o da, mnogo računice ali nikada čistog
računa. I nikad jasne definicije. Samo mnogo premišljanja ili sumnjičanja ko je i
koliko voleo i čija je ljubav i emocija bila jača, i koliko. Čije je vreme bilo
vrednije a čija je reč veću težinu imala.
Ko dušu da u kalup pravila stavi.
Tako, mi ljudi, već po sklopu gena i vaspitanja, svako na svoj način volimo i
mrzimo, radujemo se i patimo. Idemo kroz život s osećajem uskraćenosti ili
zahvalnosti, s osmehom ili s tugom.
Na žalost, većina ipak, pre ili kasnije, iskusi razočaranje zbog promašene ljubavi,
zbog izneverenih i zloupotrebljenih emocija i onda ostanemo zapitani - gde je, i u
kome, bila greška. Da li smo taj promašaj mogli izbeći i poštedeti sebe povređenosti
i bola. Da li smo mogli svojim ponašanjem stvari promeniti ili ipak ne. Da li smo
pogrešno birali posmatrajući tog, ispostavilo se pogrešnog, njega ili nju, kao kroz
nekakvu ružičastu maglu. Ili nas je ipak moguće vešto lagati i obmanjivati. I da li
je glavni teret promašaja na nama ili ipak ne.
Pitamo se, da li je suština u tome da naučimo da procenjujemo ljude pre nego što
sebi dozvolimo da se za njih vežemo ili je ljubav ipak van tolike kontrole uma i
racionalnog. Da li je to kada će vam srce zaigrati najpre stvar hemije i nekih nama
teško kontrolisanih impulsa i nagona ili pak i ponešto (ili mnogo) do razuma.
Mnogo pitanja i mogućih odgovora. A ponekad pomislim da je suština u tome da
otkrijemo šta mi intimno želimo i očekujemo od drugih ali i od sebe. I šta smo
spremni da damo. I onda krenemo u susret ljudima. Ali pri tom pomireni s činjenicom
da nema u ljubavi jasne matematike i uvek čistih računa. Nema, jer nema obrasca za
ljubav i pravila njenog iskazivanja. Niti merila i skale za njenu jačinu. Koliko
ljudi toliko i slika ljubavi, posebnih i specifičnih, a ponekad i vrlo čudno
obojenih.
Matematika ljubavi
Često čujem komentare o ljubavi koje mi se učine kao priča o računici: sabiranja i
oduzimanja razna, kalkulacije silne, a često i svođenje računa. Onda pomislim, e
da je ljubav kao matematika, jednostavna i egzaktna.
S njom to ide lako, tri i pet će uvek biti osam. Nema ugla gledanja na stvari,
ličnog ukusa i afiniteta, internog vaganja i odmeravanja. S računicom su pravila
jasna. Zakoni i teorije mnoge, aksiomi i teoreme, no ma koliko komplikovani bili
uvek s očitom naučnom logikom i tako i za najteže jednačine postoji samo jedno tačno
rešenje.
E, da je život matematika. Da se ono što osećamo i mislimo u te zakone može udenuti.
Da koliko damo nam bude vraćeno, da nam srce istom emocijom ogreju kao što i mi
jesmo tuda. Al' kod ljubavi i osećanja, o da, mnogo računice ali nikada čistog
računa. I nikad jasne definicije. Samo mnogo premišljanja ili sumnjičanja ko je i
koliko voleo i čija je ljubav i emocija bila jača, i koliko. Čije je vreme bilo
vrednije a čija je reč veću težinu imala.
Ko dušu da u kalup pravila stavi.
Tako, mi ljudi, već po sklopu gena i vaspitanja, svako na svoj način volimo i
mrzimo, radujemo se i patimo. Idemo kroz život s osećajem uskraćenosti ili
zahvalnosti, s osmehom ili s tugom.
Na žalost, većina ipak, pre ili kasnije, iskusi razočaranje zbog promašene ljubavi,
zbog izneverenih i zloupotrebljenih emocija i onda ostanemo zapitani - gde je, i u
kome, bila greška. Da li smo taj promašaj mogli izbeći i poštedeti sebe povređenosti
i bola. Da li smo mogli svojim ponašanjem stvari promeniti ili ipak ne. Da li smo
pogrešno birali posmatrajući tog, ispostavilo se pogrešnog, njega ili nju, kao kroz
nekakvu ružičastu maglu. Ili nas je ipak moguće vešto lagati i obmanjivati. I da li
je glavni teret promašaja na nama ili ipak ne.
Pitamo se, da li je suština u tome da naučimo da procenjujemo ljude pre nego što
sebi dozvolimo da se za njih vežemo ili je ljubav ipak van tolike kontrole uma i
racionalnog. Da li je to kada će vam srce zaigrati najpre stvar hemije i nekih nama
teško kontrolisanih impulsa i nagona ili pak i ponešto (ili mnogo) do razuma.
Mnogo pitanja i mogućih odgovora. A ponekad pomislim da je suština u tome da
otkrijemo šta mi intimno želimo i očekujemo od drugih ali i od sebe. I šta smo
spremni da damo. I onda krenemo u susret ljudima. Ali pri tom pomireni s činjenicom
da nema u ljubavi jasne matematike i uvek čistih računa. Nema, jer nema obrasca za
ljubav i pravila njenog iskazivanja. Niti merila i skale za njenu jačinu. Koliko
ljudi toliko i slika ljubavi, posebnih i specifičnih, a ponekad i vrlo čudno
obojenih.
Možda je sva nauka (ili sreća) u tome da nađemo ili da na naš put naiđe neko ko je
slično nama iskazuje i prima, nekog ko će naše male i velike gestove naklonosti
razumeti na način na koji mi poruku šaljemo. Možda je ljubav u tom prepoznavanju i
uzvratnosti.
I kada se zapitate - da li me voli, možda najpre treba da se zapitate - da li vas
razume i ono što mu dajete i šta za njega činite. I ume li i želi li da vam uzvrati.
Ali se nemojte, drage moje dame, predugo pitati - zašto vas nije voleo kao vi njega,
zašto vas je povredio ili ponizio, zašto je vašu ljubav uzeo olako i obezvredio je.
Da li bi kraj vas ostao da ste ga voleli više ili drugačije. Da li je na vama krst
krivca. Nemojte se zalud mučiti s tim pitanjima jer smislenog odgovora nema. Ni
razloga da opstajete u prošlosti kalkulišući o onome što je iza vas. Porazi bole,
nekada više nekada manje. Nauk jesu i lekcije otrežnjenja. Priča o drugima ali i
nama samima. Ali u porazima živeti nikada nije dobro. Uvek je pogled napred bolji od
osvrtanja. Uvek.
slično nama iskazuje i prima, nekog ko će naše male i velike gestove naklonosti
razumeti na način na koji mi poruku šaljemo. Možda je ljubav u tom prepoznavanju i
uzvratnosti.
I kada se zapitate - da li me voli, možda najpre treba da se zapitate - da li vas
razume i ono što mu dajete i šta za njega činite. I ume li i želi li da vam uzvrati.
Ali se nemojte, drage moje dame, predugo pitati - zašto vas nije voleo kao vi njega,
zašto vas je povredio ili ponizio, zašto je vašu ljubav uzeo olako i obezvredio je.
Da li bi kraj vas ostao da ste ga voleli više ili drugačije. Da li je na vama krst
krivca. Nemojte se zalud mučiti s tim pitanjima jer smislenog odgovora nema. Ni
razloga da opstajete u prošlosti kalkulišući o onome što je iza vas. Porazi bole,
nekada više nekada manje. Nauk jesu i lekcije otrežnjenja. Priča o drugima ali i
nama samima. Ali u porazima živeti nikada nije dobro. Uvek je pogled napred bolji od
osvrtanja. Uvek.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pet Sep 04, 2009 11:29 pm
Читаоче, послушај Полифила који искрено приповиједа
О сновима, послатим са највишег небеског свода.
Нека те не мрзи да ово послушаш, неће ти бити залудан труд,
Јер чудесно дјело обилује тако разноликим стварима.
Ако строг и озбиљан презиреш љубав и страст,
Желим да упознаш тако добро уређен низ ствари.
Одбијаш то? Дај бар погледај нови стил и нови језик;
Озбиљaн говор, мудрост.
И то; упознај и учи стару геометрију
Пуну великих обиљежја.
Овдје су огромне пирамиде, терме;
Открива се стара љепота статуа и обелискâ.
Ондје блистају различита подножја, и њихови
Разнолики стубови; лукови, фризеви, епистили,
Врхови и остало; греде и вијенци квадратног
Облика; и све што чини красне кровове.
Гледај ту украшене палате краљева,
Раскошно рухо Нимфи, изворе, и изврсне гозбе.
Овдје је двобојно коло ловаца, и жив и сав
Људски живот у мрачним лавиринтима.
Ондје опет троструки закон који говори о
Узвишености Јупитера, а на вратима сама триба.
Гледај Полију каква је љепотица била, и како углађена,
А онда осмотри и четири небеска тријумфа Јупитерова.
Ово дјело, осим разноликих љубавних тежњи,
Приповиједа и колико се срди тај славни Бог.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pet Sep 18, 2009 9:39 pm
Početak ove priče vraća nas u davne, lude, vesele i srećne šezdesete godine, na sam njihov početak, u zimu, pred Svetog Nikolu. Bilo je to vreme koje svi, koji su tada bili mladi, opisuju kao vreme ljubavi, rada i siromaštva. Ali isto tako i vreme kada je mladi bračni par skromnih službenika, pripravnika u velikom gradu (kakav im je ovaj naš mali i jadni Bor, tada duplo manji, morao izgledati), bez igde ičega, mogao sebi da priušti kućnu pomoćnicu.
I to je važno za našu priču, jer je jedan, baš takav bračni par, mogao da ostavi svog malog dvoipogodišnjeg sina kod nje, i da ode u bioskop. Bila je to ona legendarna “Pobeda”, koje se oni nešto stariji Borani još vrlo dobro i sa setom sećaju, a za ostale, da kažem nešto i o njoj.
Tamo gde je sada robna kuća Beograd, pa malo iza, kroz prolaz između SDK i prodavnice “Prvog maja”, siđe se još možda dvadesetak metara, i tu su negde vrata starog borskog bioskopa, koji je godinama bio glavna, a ponekad i jedina večernja bezalkoholna zabava u gradu, sve dok nije dobio konkurenciju mlađe, lepše i sjajnije “Zvezde”, kojoj će jednog dana i samoj isto to učiniti neprincipijelna koalicija televizora i video rekordera. Borila se “Pobeda” još malo, ime je možda teralo na to, ali je ubrzo posustala i pristala na kolaboraciju. Dok se Tarzan šepurio u “Zvezdi”, u njoj su počeli da se prikazuju oni manje atraktivni filmovi, da bi ubrzo prešla samo na projekcije za đake i na kraju prestala i sa tim, i stupila u brak iz interesa sa Robnom kućom. Postala je njen magacin, i nije joj bilo tako loše, mada su joj izneli one drvene stolice koje su tako divno škriputale, baš kada je bilo najinteresantnije. Ali je onda došlo loše vreme i za veliku i snažnu Robnu kuću. Došla je prvo inflacija, pa bezočna konkurencija malih privatnih prodavnica, i ona je počela da prazni svoj prodajni prostor, a još pre njega i magacinski. I onda je nekada slavna i voljena “Pobeda” shvatila da je postala najveća mišja rupa na svetu, opustila se i prestala da liči na samu sebe. Danas je ne bi prepoznali ni oni koji su je nekada najviše voleli.
Ali naša priča se dešava u vreme najveće “Pobedine” slave, i tog dana je na večernjoj projekciji Hičkokova “Vrtoglavica”, o koju se otimaju svi provincijski bioskopi, a i u Beogradu još uvek hara.
Mlada žena je u devetom mesecu trudnoće, ali ne želi da propusti tako nešto, uostalom, nema čega da se plaši, sve je to već prošla sa prvim sinom, a i on je siguran sa pomoćnicom, koja ga voli kao da je njeno dete. Sedaju na početak reda, da bi ona mogla lepo da ispruži noge i grickaju: ona kisele bonbone, a on semenke. Kad bude nešto strašno ili opasno ili iznenadno, a znamo da je bio Hičkokov film, ona vrisne i privije se uz svog muža, koji je malo jače zagrli i smeje se, i kaže da nije ništa.
Desetak minuta pred kraj filma, žena počinje da vrišti na potpuno pogrešnom mestu. Muž se smeje, grli je jače, i pita je šta je sad to toliko strašno bilo? Ništa, kaže ona, samo je, izgleda, počela da se porađa. Izlaze iz bioskopa i kreću pešice prema bolnici, koja je i tada bila na istom mestu, na kome je i sada. Usput ih sreće neki prijatelj, ubacuje u kola i tako stižu u porodilište. Tamo se iste večeri rađa malo, slabašno, crnpurasto, ružno i nikakvo, ali njoj najlepše dete na svetu, koje vrlo malo i slabo sisa, ali se dere kao magarac. Ženu, ubrzo zatim, počinju da bole grudi jer ima popriličan višak mleka. Međutim, sutradan ujutru, porađa se žena iz jednog od susednih kreveta, i dobija dete koje se dere još jače, i sisa mnogo i halapljivo, i kad njegova majka ostane bez mleka, ono bi još. Odmah ga prozivaju Buca, i prva žena ga uzima na drugu sisu, i tako su svi zadovoljni i obe žene ubrzo odlaze sa decom svojim kućama, i život dalje ide svojim tokom.
Ono prvo dete i dalje ostaje slabašno i plačljivo, i lekari ubrzo otkrivaju da ima neke probleme sa crevima i trbušnom maramicom, što ne bi bilo ništa da ima barem godinu dana, ali ovako, ko zna? Trebalo bi da ide za Beograd, ali može da bude kasno. Tada mladi hirurg, doktor Nikodijević, koji će kasnije postati i do smrti biti prvi i najčuveniji borski skalpel, rešava da rizikuje i operiše ono što drugi nisu smeli. Milošću božjom, koja mu je vodila ruku, dete je ostalo u životu i kasnije postalo radoznalo i nemirno dete, a zatim otprilike isti takav i čovek.
Ali vratimo se sada u šesti razred osnovne škole koja se prvo zvala “Četvrta osnovna škola“, da bi joj ime bilo promenjeno u “29. novembar”, a još mnogo kasnije u “Sveti Sava”. Ono dete, kome su kumovi dali ime Branislav, uz uslov da ga zovu Bane, otkriva da, osim lopte i škole i drugih standardnih zanimacija, počinje da ga interesuje i muzika. Na oglasnoj tabli, nekako u to vreme izlazi poziv na audiciju za školski hor, i on se, sa drugarima, prijavljuje i ladno prolazi. Čak do-bija pohvalu od horovođe, nastavnika muzičkog, da ima lep i snažan glas. Od ostalih koji su primljeni, istu pohvalu dobija još samo jedan, lepi i pomalo buckasti dečačić. Zadovoljni, ali pomalo i ljubomorni jedan na drugog, trude se da pevaju što lepše i što snažnije, ne bi li bili bar malo bolji i od onog drugog, kad su već od svih ostalih. Naročito se ističu u ovom potonjem, mada bucko ipak malo više, pa horovođa, zvani Čembalo, mora ponekad i da ih opomene, jer zaglušuju sve ostale.
Prolazi vreme, i oni postaju dobri drugovi i važni članovi hora. Ne baš zvezde, jer je to rezervisano za par devojčica sa zaista kristalnim sopranima, ali prilično važni članovi, ili su bar oni tako mislili. Međutim, u međuvremenu se događa nešto jako važno za njih – drma ih pubertet i oni mutiraju i prelaze u treći glas i u ono fino, harmonsko, mada njima malo dosadno, bojenje pesme. Da stvari učine malo zanimljivijim, po savetu pobesnelih hormona, vreme prekraćuju zbijanjem glupih šala i pipkanjem tek krenulih zaoblina soprana, mada ni altovi nisu bili na poštedi. A devojčice su se kao branile, ali su se sve vreme kikotale i gurale uz njih, i ljutile se tek ponekad i tek pomalo, i to tek kada bi šale postale tako glupe kao što je lepljenje žvaka u kosu, ili nešto još gore.
U jednom trenutku, razbesneli Čembalo, ostareli neženja koji je sa posebnom pažnjom i ljubavlju gledao na devojčice, naročito one naprednije, primećuje da se naša dva junaka pipkaju sa sopranima i da se svi kikoću. Prilazi i udara im strašne zauške svojim velikim pijanističkim šakama i isteruje ih jednom za svagda iz hora, vičući da mu je i inače dosadilo da sluša njihovu magareću dernjavu, zadajući time još strašniji udarac njihovoj nežnoj sujeti.
Dugo posle toga sam ga mrzeo, jer prvi dečak sam, naravno, bio ja, i planirao da mu jednom, kad budem bio jači od njega, pa ga sretnem negde, sve to vratim sa zelenaškom kamatom, a soprani da gledaju i da se kikoću. Ali, nikada to, naravno, nisam uradio, i čak mi ga je bilo žao kasnije, kad je umro, još uvek relativno mlad, i otišao sam mu na sahranu i pripalio sveću. Nije on čovek ništa bio naročito kriv, sve je to, na kraju krajeva, škola života, što reko Miki Rubiroza.
Uglavnom, ja sam zatim otišao kući, besan, i na ivici plača, mada sam, naravno, prestao da plačem koju godinu ranije. Na stolu me je čekalo brdo palačinki sa omiljenim pekmezom od šljiva, jer tada još nismo znali za eurokrem. Tata je nešto crtao, brat se još nije vratio iz škole, a mama je gledala televiziju. Pojeo sam koliko god sam mogao, mada je u tanjiru opet ostalo mnogo više od pola, prešao u dnevnu sobu i seo pored mame.
Ona je bila vidno uzbuđena filmom, mada meni nije izgledao nešto posebno. Bila je to “Vrtoglavica”. Odgledali smo zajedno kraj, i – nije bio tako loš. Onda je ona, kao svaka majka, videla da nešto sa mnom nije u redu, i pitala me šta se dogodilo? A onda mi je ispričala priču o tome kako sam se ja rodio.
Legao sam te večeri u krevet zbunjen i pomešanih osećanja. I dugo mi je trebalo da zaspim, i sanjao sam kako ležimo, Buca i ja, ponovo bebe, u maminom naručju, jer baš je on bio ono drugo derle iz porodilišta, svako na po jednoj sisi, i deremo se kao magarci, u trećem glasu, “Bolen mi leži Mile Pop–Jordanov”, pesmu koju smo tog dana uvežbavali na horu.
I sve mi je izgledalo skoro kao stvarno, osim što sam se u snu ja drao malo jače od njega.
Branislav Bane Dimitrijević
I to je važno za našu priču, jer je jedan, baš takav bračni par, mogao da ostavi svog malog dvoipogodišnjeg sina kod nje, i da ode u bioskop. Bila je to ona legendarna “Pobeda”, koje se oni nešto stariji Borani još vrlo dobro i sa setom sećaju, a za ostale, da kažem nešto i o njoj.
Tamo gde je sada robna kuća Beograd, pa malo iza, kroz prolaz između SDK i prodavnice “Prvog maja”, siđe se još možda dvadesetak metara, i tu su negde vrata starog borskog bioskopa, koji je godinama bio glavna, a ponekad i jedina večernja bezalkoholna zabava u gradu, sve dok nije dobio konkurenciju mlađe, lepše i sjajnije “Zvezde”, kojoj će jednog dana i samoj isto to učiniti neprincipijelna koalicija televizora i video rekordera. Borila se “Pobeda” još malo, ime je možda teralo na to, ali je ubrzo posustala i pristala na kolaboraciju. Dok se Tarzan šepurio u “Zvezdi”, u njoj su počeli da se prikazuju oni manje atraktivni filmovi, da bi ubrzo prešla samo na projekcije za đake i na kraju prestala i sa tim, i stupila u brak iz interesa sa Robnom kućom. Postala je njen magacin, i nije joj bilo tako loše, mada su joj izneli one drvene stolice koje su tako divno škriputale, baš kada je bilo najinteresantnije. Ali je onda došlo loše vreme i za veliku i snažnu Robnu kuću. Došla je prvo inflacija, pa bezočna konkurencija malih privatnih prodavnica, i ona je počela da prazni svoj prodajni prostor, a još pre njega i magacinski. I onda je nekada slavna i voljena “Pobeda” shvatila da je postala najveća mišja rupa na svetu, opustila se i prestala da liči na samu sebe. Danas je ne bi prepoznali ni oni koji su je nekada najviše voleli.
Ali naša priča se dešava u vreme najveće “Pobedine” slave, i tog dana je na večernjoj projekciji Hičkokova “Vrtoglavica”, o koju se otimaju svi provincijski bioskopi, a i u Beogradu još uvek hara.
Mlada žena je u devetom mesecu trudnoće, ali ne želi da propusti tako nešto, uostalom, nema čega da se plaši, sve je to već prošla sa prvim sinom, a i on je siguran sa pomoćnicom, koja ga voli kao da je njeno dete. Sedaju na početak reda, da bi ona mogla lepo da ispruži noge i grickaju: ona kisele bonbone, a on semenke. Kad bude nešto strašno ili opasno ili iznenadno, a znamo da je bio Hičkokov film, ona vrisne i privije se uz svog muža, koji je malo jače zagrli i smeje se, i kaže da nije ništa.
Desetak minuta pred kraj filma, žena počinje da vrišti na potpuno pogrešnom mestu. Muž se smeje, grli je jače, i pita je šta je sad to toliko strašno bilo? Ništa, kaže ona, samo je, izgleda, počela da se porađa. Izlaze iz bioskopa i kreću pešice prema bolnici, koja je i tada bila na istom mestu, na kome je i sada. Usput ih sreće neki prijatelj, ubacuje u kola i tako stižu u porodilište. Tamo se iste večeri rađa malo, slabašno, crnpurasto, ružno i nikakvo, ali njoj najlepše dete na svetu, koje vrlo malo i slabo sisa, ali se dere kao magarac. Ženu, ubrzo zatim, počinju da bole grudi jer ima popriličan višak mleka. Međutim, sutradan ujutru, porađa se žena iz jednog od susednih kreveta, i dobija dete koje se dere još jače, i sisa mnogo i halapljivo, i kad njegova majka ostane bez mleka, ono bi još. Odmah ga prozivaju Buca, i prva žena ga uzima na drugu sisu, i tako su svi zadovoljni i obe žene ubrzo odlaze sa decom svojim kućama, i život dalje ide svojim tokom.
Ono prvo dete i dalje ostaje slabašno i plačljivo, i lekari ubrzo otkrivaju da ima neke probleme sa crevima i trbušnom maramicom, što ne bi bilo ništa da ima barem godinu dana, ali ovako, ko zna? Trebalo bi da ide za Beograd, ali može da bude kasno. Tada mladi hirurg, doktor Nikodijević, koji će kasnije postati i do smrti biti prvi i najčuveniji borski skalpel, rešava da rizikuje i operiše ono što drugi nisu smeli. Milošću božjom, koja mu je vodila ruku, dete je ostalo u životu i kasnije postalo radoznalo i nemirno dete, a zatim otprilike isti takav i čovek.
Ali vratimo se sada u šesti razred osnovne škole koja se prvo zvala “Četvrta osnovna škola“, da bi joj ime bilo promenjeno u “29. novembar”, a još mnogo kasnije u “Sveti Sava”. Ono dete, kome su kumovi dali ime Branislav, uz uslov da ga zovu Bane, otkriva da, osim lopte i škole i drugih standardnih zanimacija, počinje da ga interesuje i muzika. Na oglasnoj tabli, nekako u to vreme izlazi poziv na audiciju za školski hor, i on se, sa drugarima, prijavljuje i ladno prolazi. Čak do-bija pohvalu od horovođe, nastavnika muzičkog, da ima lep i snažan glas. Od ostalih koji su primljeni, istu pohvalu dobija još samo jedan, lepi i pomalo buckasti dečačić. Zadovoljni, ali pomalo i ljubomorni jedan na drugog, trude se da pevaju što lepše i što snažnije, ne bi li bili bar malo bolji i od onog drugog, kad su već od svih ostalih. Naročito se ističu u ovom potonjem, mada bucko ipak malo više, pa horovođa, zvani Čembalo, mora ponekad i da ih opomene, jer zaglušuju sve ostale.
Prolazi vreme, i oni postaju dobri drugovi i važni članovi hora. Ne baš zvezde, jer je to rezervisano za par devojčica sa zaista kristalnim sopranima, ali prilično važni članovi, ili su bar oni tako mislili. Međutim, u međuvremenu se događa nešto jako važno za njih – drma ih pubertet i oni mutiraju i prelaze u treći glas i u ono fino, harmonsko, mada njima malo dosadno, bojenje pesme. Da stvari učine malo zanimljivijim, po savetu pobesnelih hormona, vreme prekraćuju zbijanjem glupih šala i pipkanjem tek krenulih zaoblina soprana, mada ni altovi nisu bili na poštedi. A devojčice su se kao branile, ali su se sve vreme kikotale i gurale uz njih, i ljutile se tek ponekad i tek pomalo, i to tek kada bi šale postale tako glupe kao što je lepljenje žvaka u kosu, ili nešto još gore.
U jednom trenutku, razbesneli Čembalo, ostareli neženja koji je sa posebnom pažnjom i ljubavlju gledao na devojčice, naročito one naprednije, primećuje da se naša dva junaka pipkaju sa sopranima i da se svi kikoću. Prilazi i udara im strašne zauške svojim velikim pijanističkim šakama i isteruje ih jednom za svagda iz hora, vičući da mu je i inače dosadilo da sluša njihovu magareću dernjavu, zadajući time još strašniji udarac njihovoj nežnoj sujeti.
Dugo posle toga sam ga mrzeo, jer prvi dečak sam, naravno, bio ja, i planirao da mu jednom, kad budem bio jači od njega, pa ga sretnem negde, sve to vratim sa zelenaškom kamatom, a soprani da gledaju i da se kikoću. Ali, nikada to, naravno, nisam uradio, i čak mi ga je bilo žao kasnije, kad je umro, još uvek relativno mlad, i otišao sam mu na sahranu i pripalio sveću. Nije on čovek ništa bio naročito kriv, sve je to, na kraju krajeva, škola života, što reko Miki Rubiroza.
Uglavnom, ja sam zatim otišao kući, besan, i na ivici plača, mada sam, naravno, prestao da plačem koju godinu ranije. Na stolu me je čekalo brdo palačinki sa omiljenim pekmezom od šljiva, jer tada još nismo znali za eurokrem. Tata je nešto crtao, brat se još nije vratio iz škole, a mama je gledala televiziju. Pojeo sam koliko god sam mogao, mada je u tanjiru opet ostalo mnogo više od pola, prešao u dnevnu sobu i seo pored mame.
Ona je bila vidno uzbuđena filmom, mada meni nije izgledao nešto posebno. Bila je to “Vrtoglavica”. Odgledali smo zajedno kraj, i – nije bio tako loš. Onda je ona, kao svaka majka, videla da nešto sa mnom nije u redu, i pitala me šta se dogodilo? A onda mi je ispričala priču o tome kako sam se ja rodio.
Legao sam te večeri u krevet zbunjen i pomešanih osećanja. I dugo mi je trebalo da zaspim, i sanjao sam kako ležimo, Buca i ja, ponovo bebe, u maminom naručju, jer baš je on bio ono drugo derle iz porodilišta, svako na po jednoj sisi, i deremo se kao magarci, u trećem glasu, “Bolen mi leži Mile Pop–Jordanov”, pesmu koju smo tog dana uvežbavali na horu.
I sve mi je izgledalo skoro kao stvarno, osim što sam se u snu ja drao malo jače od njega.
Branislav Bane Dimitrijević
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Pon Sep 21, 2009 4:00 am
Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
Levo ili desno? - pitao sam.
Levo, rekao je Zoran, uvek levo.
A onda? - pitao sam.
Onda zažmurim od straha, rekao je Zoran.
A prsti, pitao sam, da li se ti prsti nekada doista spuste na tvoje rame, da li te povuku i zaustave usred trka?
Ne znam, rekao je Zoran, jer kada otvorim oči, vidim tebe.
Ustao je, zabacio ranac s knjigama na rame i odjurio u školu, tako da je moje poslednje pitanje - da li me je video u snu ili na javi - ostalo da lebdi u vazduhu, gde se verovatno i dalje nalazi.
Moja žena je bila nešto govorljivija. Nije u pitanju samo jedan san, rekla je, i najčešće nije reč o nekoj određenoj osobi. Nekada, i to se nikada ne zna kada, naglasila je, strah nije izazvan prisustvom kakvog stvora, već njegovim odsustvom. Na primer, rekla je, sanjam kako ulazim u sobu u kojoj nema nikoga. Soba je oskudno nameštena: sto i dve stolice, nizak ležaj, umivaonik u ćošku. Ogledalo na zidu je slomljeno. Moja žena je umorna: jedva čeka da sedne i skine cipele, da se baci na krevet. Tada, kada se sagne i povuče pertlu, oseti da se u sobi nalazi još neko. Ne podiže glavu, ne osvrće se, jer zna da ne bi nikoga videla, ali ipak pita ko je to. Tišina. Šta hoćeš od mene? - pita posle toga, osećajući se, kako kaže, veoma glupo, jer bi neko još mogao da pomisli da razgovara sa svojom cipelom. I odmah pomisli, rekla je, kako je još gluplje što joj takva misao uopšte pada na pamet, s obzirom na to da se sve to događa u snu i da niko ne može da je vidi. Osim tog prisutnog odsustva, naravno, rekla je, i tada je obuzme novi strah, jači i užasniji nego malopre, i reči počinju da joj naviru na usta, jer oseća da taj užas samo reči mogu da zadrže, zid od reči ili jezero od reči, i širi usta, dopušta rečima da u mlazevima izleću iz nje, nadajući se, rekla je, da joj se jezik i usne neće nikada umoriti, pogotovo onda kada se to prisutno odsustvo obavije oko nje i počne silovito da je trese.
Nije to odsustvo, rekao sam, već sam to ja.
Ti nisi u mom snu, rekla je moja žena.
Nisam u snu, odgovorio sam, ali tresem te na javi.
Ti? - sumnjičavo je pitala moja žena.
Da, rekao sam, ja. Ko bi drugi bio u krevetu s tobom?
Ali, ko je onda u sobi?
U kojoj sobi?
U mom snu, rekla je moja žena.
Tamo nema nikoga.
Otkud ti znaš?
Rekla si mi.
Kada?
Malopre.
Zašto me onda treseš?
Zato što se dereš, rekao sam. Urlaš kao da ti neko guli kožu.
Niko mi ne guli kožu, rekla je moja žena. Tamo ionako nema nikoga.
Otkud to znaš?
Ti si mi rekao.
Ne, uzvratio sam, ti si to meni rekla.
Moja žena je uzdahnula, pogledala na sat, zabacila pramen koji joj je pao na čelo. Moram da idem, rekla je, zakasniću na posao, a ovaj razgovor ionako ničemu ne vodi. Ustala je, sagnula se i poljubila me u čelo. Kako to, upitala je, da jedino ti ništa ne sanjaš? Oblizala je usne, okrenula se i otišla.
I tako, kao i uvek, ostajem sam, ali više se ne osećam prijatno. I dalje volim samoću, jedino što sada sve češće pomišljam da više nisam sam u kući. Svi ti snovi negde se kriju tokom dana; nemoguće je da se svake noći uvlače kroz neku pukotinu ili da se spuštaju niz uski dimnjak. Ako budem dovoljno uporan, govorio sam sebi, jednom ću ih pronaći, ali nisam ih nikada našao. Zavirio sam u svaki plakar, pomerio svaku teglu, kesu i kutiju u ostavi, gurao metlu iza frižidera, podigao i spustio svaku alatku u radionici - ni traga od snova. Pokušao sam čak da ih odagnam pomoću mirišljavih štapića i zamršenih bajalica: štapiće sam kupio u kineskoj radnji, a bajalice sam pronašao u jednoj prašnjavoj knjizi o snovima u univerzitetskoj biblioteci. Štapići su doista lepo mirisali i nisam požalio što sam ih kupio. U bajalice, međutim, nikada nisam potpuno poverovao. Autor knjige, Linda Sebastijan, tvrdila je da bajalice potiču iz rukopisa egipatskih magova, ali dok sam ih izgovarao - Damba budira, ma joka gritam, harum pa krita dognavi, itd. - nisam mogao da se otmem utisku da ih je napisala sama Linda, jedne noći kada nije mogla da zaspi od zubobolje ili gasova u stomaku. Ipak sam ih marljivo ponavljao u svakom uglu sobe, uz ritmično mahanje mirišljavim štapićima, dok je iza mojih leđa, tačno na sredini prostorije, gorela bela sveća. Prošao sam tako kroz sve prostorije, uključujući kupatilo i mali nužnik, gde sam se, sledeći Lindinu preporuku, najduže zadržao, s obzirom na to da ružni snovi, kako je ona tvrdila, naročito vole da se kriju u blizini klozetskih šolja. Posle sam morao ponovo da pregledam celu kuću, ne tragajući više za ružnim snovima, već za kapima voska koje sam nepažljivo ostavljao za sobom, a koje bi, da ih je moja žena ugledala, bile pogubnije po mene od bilo kog, pa i najstrašnijeg, sna.
Ništa nije pomoglo. Ružni snovi su ostali, noćna buđenja i jaukanja su se nastavila, a ja sam kao kakav lelujavi duh jurio iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta, od suza do urlika, priželjkujući samo malo sna. Lice mi se izdužilo, obrazi upali, oči izgubile sjaj. Ako se ovako nastavi, rekao sam za doručkom, neće od mene ništa ostati. Niko se nije obazirao na moje reči, niko od njih verovatno i ne zna kako ja doista izgledam. Na svetu ionako ima dovoljno očeva: jedan manje ili više doista ništa ne menja. Pokušao sam, ipak, da ubedim ćerku da mi nešto kaže o svom snu. To lice, rekao sam, kako ono izgleda? Stajao sam u vratima kupatila, oslanjajući se na ragastov, dok se ona šminkala, toliko nagnuta prema ogledalu, da ga je skoro doticala vrhom nosa.
Lice kao lice, rekla je Ivanka, nema tu šta da se priča. Zadigla je kapak kao da hoće da zaviri ispod njega.
Ali, zašto se onda plašiš tog lica? Ako je obično, rekao sam, ne bi trebalo da bude strašno.
Strašno je ono što lice namerava sa mnom da učini, rekla je moja ćerka.
Šta to?
Da me povredi.
Ali, uporno sam nastavljao, ako lice hoće da te povredi, mora da si mu nešto učinila, pogotovo ako je tako obično kao što ti kažeš.
Stvarno ne znam, rekla je Ivanka, kakve veze ima strah od povrede sa izgledom.
Nisam ja povezao izgled sa strahom, pokušao sam da se odbranim, nego ti.
Znaš šta, tata, rekla je Ivanka, ti posvećuješ previše pažnje nekim sasvim beznačajnim događajima. Možda je krajnje vreme, rekla je i zatvorila maskaru, da se zainteresuješ za neke ozbiljnije stvari.
Moja žena bulazni u snu, moja ćerka strepi od ljudoždera, moj sin pokušava da pobegne od plaćenih ubica, i ti mi kažeš da sam neozbiljan? Da su to nevažne stvari?
Kakav sad ljudožder, rekla je Ivanka, otkud ti je tako nešto palo na pamet? Vrhom prsta je sklonila mrvicu karmina sa zuba i potražila moj pogled u ogledalu. I te plaćene ubice si izmislio, dodala je, Zoran ih uopšte nije pomenuo kada ti je prepričao svoj san.
Možda je, rekao sam te iste noći svojoj ženi, naša kuća sagrađena na nekom svetilištu, na kakvom drevnom groblju ili na mestu gde su se nekada nalazila vešala? Ležali smo na leđima i gledali u hitre svetlosne šare koje su automobilski farovi ispisivali na tavanici.
Koješta, odgovorila je moja žena, takve stvari postoje samo u filmovima. Nadam se, ipak, da nećeš početi da kopaš po dvorištu.
Taman posla, rekao sam, iako sam nedavno pomislio na tu mogućnost. Čak sam i svratio u jednu prodavnicu alata da se raspitam za cene ašova i lopata.
Kako je počelo, rekla je moja žena, tako će se i završiti. Ne treba tome pripisivati nikakvo posebno značenje.
Da si ti budna, rekao sam, a da ja sanjam, i da se pri tom derem kao da me kolju, drugačije bi govorila.
Možda ne bih govorila.
Molim?
Zašto o svemu mora da se govori? Zašto o nečemu ne bi moglo da se ćuti?
Šta da kažem posle toga? Ćutim i čekam. Moja žena se okreće, namešta jastuk, poteže prekrivač, traži najudobniji položaj. Nekada je to podrazumevalo da ležimo jedno naspram drugog, isprepletenih nogu i ruku, kao da se nikada nećemo rastati. Sada udobnost povezujemo sa nedodirljivošću, sa svetošću granica koje mogu da se pređu samo uz uzajamni pristanak. Šare na tavanici se proređuju, mrak se zgušnjava, tišina postaje sve glasnija. Moja žena diše duboko i ravnomerno. Pažljivo ustajem iz kreveta, izbegavam mesta na kojima pod škripi, i odlazim u dnevnu sobu. Mrak je tu ređi; ulična svetlost se uliva kroz dva velika prozora i prosipa se, poput providne bare, preko tepiha. Okrećem se i prilazim ulaznim vratima. Ključ se malo odupire, onda se bešumno okrene. Hvatam kvaku i otvaram vrata. Svež noćni vazduh lizne mi članke. Osećam kako mi se koža ježi, kako mi srce sve brže udara. Trebalo bi samo da krenem, pomišljam, i da više ne stanem. Ne bih morao ni da gledam, noge bi same znale kojim putem da idu. Tada nešto šušne u travi, ispod breze. Možda miš traži hranu ili nastoji da utekne komšijskoj mački? Podižem nogu, krenem, onda se zaustavim, stopala ukočenog iznad praga. Koliko čovek može da izdrži na jednoj nozi, pogotovo ako nije fakir? Ubrzo osetim kako mi mišići podrhtavaju, kako mi nožni prsti trnu, ali ostajem gde sam, ne pomeram se, ne zatvaram vrata, sve dok ne začujem kako me doziva ćerkin glas.
DAVID ALBAHARI
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
Levo ili desno? - pitao sam.
Levo, rekao je Zoran, uvek levo.
A onda? - pitao sam.
Onda zažmurim od straha, rekao je Zoran.
A prsti, pitao sam, da li se ti prsti nekada doista spuste na tvoje rame, da li te povuku i zaustave usred trka?
Ne znam, rekao je Zoran, jer kada otvorim oči, vidim tebe.
Ustao je, zabacio ranac s knjigama na rame i odjurio u školu, tako da je moje poslednje pitanje - da li me je video u snu ili na javi - ostalo da lebdi u vazduhu, gde se verovatno i dalje nalazi.
Moja žena je bila nešto govorljivija. Nije u pitanju samo jedan san, rekla je, i najčešće nije reč o nekoj određenoj osobi. Nekada, i to se nikada ne zna kada, naglasila je, strah nije izazvan prisustvom kakvog stvora, već njegovim odsustvom. Na primer, rekla je, sanjam kako ulazim u sobu u kojoj nema nikoga. Soba je oskudno nameštena: sto i dve stolice, nizak ležaj, umivaonik u ćošku. Ogledalo na zidu je slomljeno. Moja žena je umorna: jedva čeka da sedne i skine cipele, da se baci na krevet. Tada, kada se sagne i povuče pertlu, oseti da se u sobi nalazi još neko. Ne podiže glavu, ne osvrće se, jer zna da ne bi nikoga videla, ali ipak pita ko je to. Tišina. Šta hoćeš od mene? - pita posle toga, osećajući se, kako kaže, veoma glupo, jer bi neko još mogao da pomisli da razgovara sa svojom cipelom. I odmah pomisli, rekla je, kako je još gluplje što joj takva misao uopšte pada na pamet, s obzirom na to da se sve to događa u snu i da niko ne može da je vidi. Osim tog prisutnog odsustva, naravno, rekla je, i tada je obuzme novi strah, jači i užasniji nego malopre, i reči počinju da joj naviru na usta, jer oseća da taj užas samo reči mogu da zadrže, zid od reči ili jezero od reči, i širi usta, dopušta rečima da u mlazevima izleću iz nje, nadajući se, rekla je, da joj se jezik i usne neće nikada umoriti, pogotovo onda kada se to prisutno odsustvo obavije oko nje i počne silovito da je trese.
Nije to odsustvo, rekao sam, već sam to ja.
Ti nisi u mom snu, rekla je moja žena.
Nisam u snu, odgovorio sam, ali tresem te na javi.
Ti? - sumnjičavo je pitala moja žena.
Da, rekao sam, ja. Ko bi drugi bio u krevetu s tobom?
Ali, ko je onda u sobi?
U kojoj sobi?
U mom snu, rekla je moja žena.
Tamo nema nikoga.
Otkud ti znaš?
Rekla si mi.
Kada?
Malopre.
Zašto me onda treseš?
Zato što se dereš, rekao sam. Urlaš kao da ti neko guli kožu.
Niko mi ne guli kožu, rekla je moja žena. Tamo ionako nema nikoga.
Otkud to znaš?
Ti si mi rekao.
Ne, uzvratio sam, ti si to meni rekla.
Moja žena je uzdahnula, pogledala na sat, zabacila pramen koji joj je pao na čelo. Moram da idem, rekla je, zakasniću na posao, a ovaj razgovor ionako ničemu ne vodi. Ustala je, sagnula se i poljubila me u čelo. Kako to, upitala je, da jedino ti ništa ne sanjaš? Oblizala je usne, okrenula se i otišla.
I tako, kao i uvek, ostajem sam, ali više se ne osećam prijatno. I dalje volim samoću, jedino što sada sve češće pomišljam da više nisam sam u kući. Svi ti snovi negde se kriju tokom dana; nemoguće je da se svake noći uvlače kroz neku pukotinu ili da se spuštaju niz uski dimnjak. Ako budem dovoljno uporan, govorio sam sebi, jednom ću ih pronaći, ali nisam ih nikada našao. Zavirio sam u svaki plakar, pomerio svaku teglu, kesu i kutiju u ostavi, gurao metlu iza frižidera, podigao i spustio svaku alatku u radionici - ni traga od snova. Pokušao sam čak da ih odagnam pomoću mirišljavih štapića i zamršenih bajalica: štapiće sam kupio u kineskoj radnji, a bajalice sam pronašao u jednoj prašnjavoj knjizi o snovima u univerzitetskoj biblioteci. Štapići su doista lepo mirisali i nisam požalio što sam ih kupio. U bajalice, međutim, nikada nisam potpuno poverovao. Autor knjige, Linda Sebastijan, tvrdila je da bajalice potiču iz rukopisa egipatskih magova, ali dok sam ih izgovarao - Damba budira, ma joka gritam, harum pa krita dognavi, itd. - nisam mogao da se otmem utisku da ih je napisala sama Linda, jedne noći kada nije mogla da zaspi od zubobolje ili gasova u stomaku. Ipak sam ih marljivo ponavljao u svakom uglu sobe, uz ritmično mahanje mirišljavim štapićima, dok je iza mojih leđa, tačno na sredini prostorije, gorela bela sveća. Prošao sam tako kroz sve prostorije, uključujući kupatilo i mali nužnik, gde sam se, sledeći Lindinu preporuku, najduže zadržao, s obzirom na to da ružni snovi, kako je ona tvrdila, naročito vole da se kriju u blizini klozetskih šolja. Posle sam morao ponovo da pregledam celu kuću, ne tragajući više za ružnim snovima, već za kapima voska koje sam nepažljivo ostavljao za sobom, a koje bi, da ih je moja žena ugledala, bile pogubnije po mene od bilo kog, pa i najstrašnijeg, sna.
Ništa nije pomoglo. Ružni snovi su ostali, noćna buđenja i jaukanja su se nastavila, a ja sam kao kakav lelujavi duh jurio iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta, od suza do urlika, priželjkujući samo malo sna. Lice mi se izdužilo, obrazi upali, oči izgubile sjaj. Ako se ovako nastavi, rekao sam za doručkom, neće od mene ništa ostati. Niko se nije obazirao na moje reči, niko od njih verovatno i ne zna kako ja doista izgledam. Na svetu ionako ima dovoljno očeva: jedan manje ili više doista ništa ne menja. Pokušao sam, ipak, da ubedim ćerku da mi nešto kaže o svom snu. To lice, rekao sam, kako ono izgleda? Stajao sam u vratima kupatila, oslanjajući se na ragastov, dok se ona šminkala, toliko nagnuta prema ogledalu, da ga je skoro doticala vrhom nosa.
Lice kao lice, rekla je Ivanka, nema tu šta da se priča. Zadigla je kapak kao da hoće da zaviri ispod njega.
Ali, zašto se onda plašiš tog lica? Ako je obično, rekao sam, ne bi trebalo da bude strašno.
Strašno je ono što lice namerava sa mnom da učini, rekla je moja ćerka.
Šta to?
Da me povredi.
Ali, uporno sam nastavljao, ako lice hoće da te povredi, mora da si mu nešto učinila, pogotovo ako je tako obično kao što ti kažeš.
Stvarno ne znam, rekla je Ivanka, kakve veze ima strah od povrede sa izgledom.
Nisam ja povezao izgled sa strahom, pokušao sam da se odbranim, nego ti.
Znaš šta, tata, rekla je Ivanka, ti posvećuješ previše pažnje nekim sasvim beznačajnim događajima. Možda je krajnje vreme, rekla je i zatvorila maskaru, da se zainteresuješ za neke ozbiljnije stvari.
Moja žena bulazni u snu, moja ćerka strepi od ljudoždera, moj sin pokušava da pobegne od plaćenih ubica, i ti mi kažeš da sam neozbiljan? Da su to nevažne stvari?
Kakav sad ljudožder, rekla je Ivanka, otkud ti je tako nešto palo na pamet? Vrhom prsta je sklonila mrvicu karmina sa zuba i potražila moj pogled u ogledalu. I te plaćene ubice si izmislio, dodala je, Zoran ih uopšte nije pomenuo kada ti je prepričao svoj san.
Možda je, rekao sam te iste noći svojoj ženi, naša kuća sagrađena na nekom svetilištu, na kakvom drevnom groblju ili na mestu gde su se nekada nalazila vešala? Ležali smo na leđima i gledali u hitre svetlosne šare koje su automobilski farovi ispisivali na tavanici.
Koješta, odgovorila je moja žena, takve stvari postoje samo u filmovima. Nadam se, ipak, da nećeš početi da kopaš po dvorištu.
Taman posla, rekao sam, iako sam nedavno pomislio na tu mogućnost. Čak sam i svratio u jednu prodavnicu alata da se raspitam za cene ašova i lopata.
Kako je počelo, rekla je moja žena, tako će se i završiti. Ne treba tome pripisivati nikakvo posebno značenje.
Da si ti budna, rekao sam, a da ja sanjam, i da se pri tom derem kao da me kolju, drugačije bi govorila.
Možda ne bih govorila.
Molim?
Zašto o svemu mora da se govori? Zašto o nečemu ne bi moglo da se ćuti?
Šta da kažem posle toga? Ćutim i čekam. Moja žena se okreće, namešta jastuk, poteže prekrivač, traži najudobniji položaj. Nekada je to podrazumevalo da ležimo jedno naspram drugog, isprepletenih nogu i ruku, kao da se nikada nećemo rastati. Sada udobnost povezujemo sa nedodirljivošću, sa svetošću granica koje mogu da se pređu samo uz uzajamni pristanak. Šare na tavanici se proređuju, mrak se zgušnjava, tišina postaje sve glasnija. Moja žena diše duboko i ravnomerno. Pažljivo ustajem iz kreveta, izbegavam mesta na kojima pod škripi, i odlazim u dnevnu sobu. Mrak je tu ređi; ulična svetlost se uliva kroz dva velika prozora i prosipa se, poput providne bare, preko tepiha. Okrećem se i prilazim ulaznim vratima. Ključ se malo odupire, onda se bešumno okrene. Hvatam kvaku i otvaram vrata. Svež noćni vazduh lizne mi članke. Osećam kako mi se koža ježi, kako mi srce sve brže udara. Trebalo bi samo da krenem, pomišljam, i da više ne stanem. Ne bih morao ni da gledam, noge bi same znale kojim putem da idu. Tada nešto šušne u travi, ispod breze. Možda miš traži hranu ili nastoji da utekne komšijskoj mački? Podižem nogu, krenem, onda se zaustavim, stopala ukočenog iznad praga. Koliko čovek može da izdrži na jednoj nozi, pogotovo ako nije fakir? Ubrzo osetim kako mi mišići podrhtavaju, kako mi nožni prsti trnu, ali ostajem gde sam, ne pomeram se, ne zatvaram vrata, sve dok ne začujem kako me doziva ćerkin glas.
DAVID ALBAHARI
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Uto Sep 22, 2009 8:15 pm
Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja
grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave
pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod
ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever,
sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova
grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi
smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili
takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost.
Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa
potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna
senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja.
Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja,
umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih
casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu
lepotu, govori.
Sanja Domazet
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Sedi da ti pričam
Uto Sep 22, 2009 8:46 pm
Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem
papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je
blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad
vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je
blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne
istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo
to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka
niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su
to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili
sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao
što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne
znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao
što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje,
ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada
slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i
izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je
bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo
koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu
u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa
šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.
G.K. Česterton
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
