Sedi da ti pričam

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem
papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je
blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad
vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je
blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne
istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo
to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka
niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su
to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili
sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao
što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne
znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao
što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje,
ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada
slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i
izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je
bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo
koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu
u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa
šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.


G.K. Česterton

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je
imati: iz levog oka odraz slova Alfa, manji krug što stvara vilin
konjic na površini vode, izmedju dva prsta nežnosti cvetnog praha, kao
nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu
okretanja, srazmerno sebi snage semena, duplo nade , par krila od lepog
sna, pod mišku prhtaj goluba, krstinu uglova gledišta, što se na duge
trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči,
nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra, što
više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo
duge, pola čaše sjaja belutka iz potoka, dva sastojka koja se možete
setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira,
svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine
zvuka trube andjeoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po
želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža
plamena, pedalj dužine vlakno oblaka, iver bleska munje, običnu
kapljicu znanja vode, dokle može da se vidi let sokola, vertikalu bar
do pete nebeske svere, u drugu nozdrvu mirisa zemlje, smeha, nikad
dovoljno smeha, za naušnicu zuj pčela, dok se medju stablima ne izgubi
pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos, naramak popodnevnog
hlada smokve, nisku cmoketića, malčice buke drvenog razboja, na dlan
toplote paperja, širi zamah strukom bosilja, veštinu posmatranja
kvadrata, oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.


Goran Petrović

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost
je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se
zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice,
udavi se groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju
jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.



Isidora Sekulic

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i
vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu.
Neshvatljivo zasto - ostajemo. Malo - pomalo nasa muka, i vrtoglavica,
i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno,
neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se
pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na
ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji
od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna
misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti
njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri
strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast -
upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih
najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad
rodile u nasoj mashti - upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I
posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi
utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski
nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici
provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom
pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje
nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne
mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne
uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja
provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.


Sarl Bodler

Cinjenica da ja postojim potvrdjuje da svet nema nikakvog smisla. Kako
da nadjem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se
sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog
sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa
dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da ce
vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i
pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na
koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i
luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva
demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i
sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje
svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga
sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve.
Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do
zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni
do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju
propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog
nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo
mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na
temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se
nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj
svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi
zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod
agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka.
Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo
poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokušao veliko
cišcenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha
sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je ucinak neuporedivo
ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao,
doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario cišcenje korena
života; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih
ih uništio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju
bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, vec kosmicki
preobražaj. Na taj nacin, život bi navikao na visoku temperaturu i ne
bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi
bila imanentna ovom životu.


Emil Sioran

Naočare

Odsad sam morao da nosim naočare, i tu činjenicu je trebalo prihvatiti.To mi je prouzrokovalo neprijatan osećaj.Sve što sam video bilo je kao postavljeno u izlog.Ali,ne mogu to da odričem,sve sam video jasnije i preciznije.
Pružio sam ruku da uzmem knjigu iz moje biblioteke.I moja ruka se sudarila sa jednom čvrstom površinom,jednom istinskom preprekom,jednom staklenom preprekom u stvari.Upravo kao da sam pokušao da uzmem knjigu iza stakla nekog izloga.
Skinuo sam naočare.Uspeo sam da uzmem knjigu bez ikakvih teskoća.
Postavio sam je na sto.Stavio sam ponovo naočare.Hteo sam da je uzmem.I iznova sam se sudario s tom nevidljivom preprekom.

Žak Sternberg

Priča o jakom

Na jednom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi.Slabi je mislio na ropstvo, i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu, i bio je vedar.Jaki je hreo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđe i pobegne, ali je to slabog davilo, krvavilo, usmrćivalo.
Jedne noći jaki je bdio.Mislio je na svoja brda, gde je doskora hodio silan i svirep kao priroda; gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskih gnezda, stare davio i mlade krao; i odakle je rušio stene, da u ponorima čuje njihovu smrt; i gde je živeo silan, razuzdan i šuman, kao vodopad.
Noć je bila tamna i stražari su spavali.Neodoljiva iluzija slobode ispuni njegov svirepi duh.Gvožđe se nape i pocepa.On jurnu preko udavljenog drugara, preko stražara, preko polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada, strasna zver, i dohvati za slobodnu obalu.Iz njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec.
Njega je priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa blagoslovom.Jer ona ne zna za pravdu nego za silu.
Jovan Dučić

Proroci

Pred selom se javio prorok iz neke druge zemlje.Oko njega su se okupila deca, psi i kokoši.Seoska luda bio je pri tom dočeku, i potrčao je u selo da javi dolazak proroka.Kazao je da prorok ima bradu koja blešti kao sunce, oči kao u kurjaka, i noge kao u patke, i da niko ne razume o čemu govori.
Ali u selu je bio već jedan prorok koji je izgledao lepše, i kojeg su razumevala i deca i životinje.
Seoska budala je tada predložio da se sastave dva proroka kao dva petla koji treba da se bore pred svetom.Svi rekoše da će odista biti smešno, jer njihov prorok iz sela neće moći gledati sunčanu bradu onog drugog, i da će se prestraviti pred njegovim kurjačkim očima, i da će biti zgažen pod nogom koja je kao u patke.
Ali se proroci nisu potukli kao petlovi.
Oba su govorili o Dobru i oba iskreno verovali: i sreli se na putu istine koja je uvek jedna.Medjutim bila je nedelja, i narod je bio došao da se smeje, a ne da mudruje, i nije očekivao ništa drugo.Hteo je da vidi kako jedan prorok pada u prašinu pod nogu drugoga koja je kao noga patke, i da se smeje obojici.Proroci su i dalje govorili na raskršću pred selom, ali su obadva brzo ostali sami.Prvi je odatle pobegao luda, otrčavši u selo, najkraćom stazom, jureći jedno kuče.
Ceo narod se brzo krenuo za budalom.
Jovan Dučić

Staze tvojih snova

Jedne noći, Avrama probudiše čudni zvuci. On se obazre i namah ga zahvati zla slutnja. U daljem uglu sobe škljocao je i zujao Nikolajev detektor, ali Avram je znao da se ne radi o tome. Najednom potpuno rasanjen, digao se i prebacio ogrtač preko ramena, kada odjednom shvati da zvuci koje je čuo, šuškanje i nešto kao došaptavanje, dopiru iz podruma.
Odmah je pomislio da su provalnici upali da mu odnesu mukotrpno sakupljanu zbirku. Uzeo je žarač u ruke i pošao niz klimavo stepenište, oprezno se osvrćući pod svetlošću čkiljave sijalice. Odškrinuo je podrumska vrata, a zvuci koje je čuo najednom ga podsetiše na naročito živ san od pre nekoliko dana, u kome se radilo o nekakvoj potrazi kroz džunglu prepunu zagušljivih mirisa cveća i otežalih povijuša. Proturio je ruku u podrum i upalio sijalicu. Pod narandžastom električnom svetlošću zbirka mu je izgledala ogromno. Kartonske i drvene kutije bile su naslagane do tavanice, prepune uredno obeleženih vrećica. Majko mila, mora da sam ovde sakupio snove čitavog grada, pomisli on. Da li je ikome preostao ijedan? On se osvrnu, ali u podrumu nije video nikog živog. Zbunjeno shvati da se šumovi i dalje čuju. "Ko je?" upita, ali nije bilo odgovora. Zverao je očima od jedne kutije do druge, ali podrum je bio potpuno prazan. Onda Avram shvati da se vrećice kreću.
Svaki primerak njegove zbirke micao se slabim, jedva primetnim pokretima, kao da je unutra zatvoreno nešto živo. Kesice su se uporno uvijale, treperile i delovalo je da snovi pokušavaju da izađu napolje. Avram dohvati najbližu vrećicu, luckastu maštariju o šarenoj zverčici zvanoj apinjao, i rascepi je.San se razvi i zavijori poput posivele zastave, zaleprša kao sen na vetru. Avram preneraženo vide da su se boje i mirisi potpuno izgubili i da je ostao samo zadah na memlu i neodređena, plesniva boja koja je od nekadašnjeg prizora načinila karikaturu. On očajno pođe od jedne do druge vrećice, stade da ih cepa oštrim pokretima i da oslobađa snove. Ali svaki od njih bio je još bleđi i ružniji od prethodnog, kao da je stajanje u tami i vlazi učinilo da propadnu i budu nalik larvama pronađenim ispod cigle, bezbojni i gnusni."Ne", povika Avram dok su se snovi vitlali oko njega, razlivali kroz prozorčiće i podrumska vrata prema gradu da usnulim ljudima donesu more i snove o gušenju. Poput erupcije, senke nekadašnjih rajskih ptica šikljale su na sve četiri strane sveta sve dok i poslednja vrećica nije bila prazna.Sa suzama u očima Avram okrene leđa podrumu, popne se uz stepenice i odrvenelim prstima stane da pipa za ostacima snova po spavaćoj sobi, ali ih nigde nije nalazio. Zeleno mačje oko naprave podsmešljivo ga je gledalo u polutami i on shvati ono što su konstruktori detektora znali, a on je uporno odbijao da pojmi.
Svakom čoveku na svetu pripada njegov udeo lepih snova, a Avram je svoj upravo potrošio.
Zoran Jakšić

Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.
Jovan Dučić

Istinita priča

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glasno o pločice.Gospodin se sagne rastužen, jer stakla naočara su vrlo skupa, ali otkriva, zapanjen, da se ona nekim čudom nisu razbila.
Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se desilo prijateljsko upozorenje, odlazi u optičarsku radnju i nabavlja kutiju od roga, dvostruko postavljenu, da bi bolje štitila od udara. Jedan sat kasnije ispade mu futrola, a on, nagnuvši se, ne mnogo uznemiren, otkriva da su se naočare pretvorile u prah.Ovaj gospodin za trenutak shvata da su namere proviđenja nedokučive, i da se čudo, u stvari, zbilo tek sada.

Hulio Kortasar

Postelja od maslinovog drveta

Uvek osetim spuštanje njegovog tela na našu postelju od tamne maslinovine. I dok slušam škriputanje rasušenog drveta poželim da se okrenem i podam mu malo svoje vreline, ali, ne okrećem se više.
Nekada je govorio glasno i spavao tiho, sada čuva misli od zlih ušiju i bučno hrče. Kriomice čita stare stvari. Odaje ga pogled krivca bez krivice. Slutim u njegovom hodu korake nevinog robijaša što dragovoljno vuče teške bukagije, podaje telo lancima, podmeće uši da ih napune voskom, otvara oči da mu pogled zaliju teškim olovom i ulepe katranom. Kroz osmeh tužnog pajaca uverava da može poželeti da hoda po otiscima tuđih stopala.
Znam da i on zna da su nas prevarili. Bog ili ljudi, svejedno je. Stvarali jedni druge od kamena, blata ili prašine, stvarali u dokolici, iz zabave, ili od očaja, ne menja stvar. Nešto lakrdijaša i hulja više.
Znam da i on sluti da su nam putevi smršeni lažnim svetionicima varljivih glasova. Brodolomnici snevaju stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne kreature. Al' jedan je čuo zov sirena i proklinjao laži ćudljivih bogova i prezirao svoju lakovernost i podaničku poslušnost. I grčeći se svezan o katarku, mrzeo je slabost tela u znoju, i nemoć ruku , i dok je gledao svoje nabrekle žile kako pulsiraju pod tankom tamnom kožom, slanom od suza, mora i znoja, zaklinjao se da će se vratiti i naučiti da lako udara u liru sedeći na stenama.
Nije se vratio. Navikao je da voli svoj zanat. Voleli su da ga gledaju u kostimu prosjaka i lutalice, a onda mu zategli tetive od goveđih žila na srebrnom luku i načinili ga ubicom, pa kraljem. I prislanjajući jednu ruku na njegovo uvo, došaptavali su mu da je heroj, drugom su bestidno brisali blato što curi iz nozdrva. Smestili su ga u bračnu ložnicu i vešto nagovorili da je prikuje za zemlju.
Na duboki naklon s jezikom među nožnim prstima, idoli odgovaraju nakaznim cerekanjem. Glava među nogama raspaljuje i hrani razvratnu laž.
Dugo je još i na javi mogao da čuje pesmu ribolikih lepotica. Preselila se kasnije u njegove nesane noći. Onda se njom naslađivao samo u retkim snovima, i telo bi se ponovo grčilo od nemoći i čežnje, a dlanovi i pleća postajali slani i mokri. Postelja od maslinovog drveta pucketala je pod njegovim bolnim nemirom.
Znam da sad sanja, odaje ga škriputanje. Znam da ću sutra zateći tragove krvi u dnu postelje. Seče prste jer su tragovi koje mora da sledi premali za njegova stopala.

Smiljana Đorđević

СУКОБ

Узми два камена у две шаке.Док их држиш на длановима, они су само два камена, удаљени један од другог.
Састави дланове и видећеш да су то два обична камена који вреде онолико колико и два обична камена.Затим их благо удари један о други тако да се кресну, лизну, пољубе.Они тако ватру рађају.И то могу тако чинити вечно..Ако то сувише благо учиниш, нећеш ништа добити.А ако их снажно сукобиш, ударцем један о други, они ће се распасти у прах.Нестаће оба.
Такав је и твој однос са људима.Ако си преобазрив према њима,бићете два хладна камена незадовољна један другим.Човека са којим имаш такав однос боље је избегавати него подсећати да сте само два обична човека један поред другог.Ваше заједништво је безвредно и нема плода.
Немој се ни сукобљавати са човеком ако можеш сукоб да избегнеш, јер ћете страдати оба и изгубити и оно што сте имали.Током живота, са људима буди страствен, нежан, љубазан, помало у вечитом сукобу, тако да из вашег односа избија нова љубав, нежност, страст, ни твоја ни његова коју сте уложили, него нова и заједничка.Ако тога нема иди даље.
И са свим у теби је исто.У теби зло, у теби добро, једно поред другог стоје и немају снаге да делају нити да стварају.Појединачно, она су ништа.Ако се сукобе, страдаће и добро и зло у теби.Остаћеш пуст. После таквог сукоба који си дозволио или га свесно извео навањујући сваким добром усеби на свако зло у својој души, остаје само прах од чијих се мрва не може живети ни снажно, нити срећно.
Исто ће бити ако своје мисли супротставиш осећањима, понос својој попустљивости, храброст страху, љубав мржњи...
Све у теби треба да је, као и што јесте по природи својој, у сударима, додирима, љубави, само немој користити разум или неку методу да себе потиснеш у неприродну мирноћу или претерану борбу са самим собом.Само страствене љубави у теби, са свим у теби и око тебе, рађају нове љубави.Где је ту мера?
То је она животна нит која се налази између хладне хармоније и огња хаоса.Ако не знаш меру, уради одмах нешто, пре него што почнеш да размишљаш, јер то си ти.Тај први корак је најбољи чак и кад је најгори, јер је твој, јер ће ти показати ко си и куда идеш и како идеш.
На овај начин све је у теби и око тебе лек, јер је отров у малом, који лечи неке болести у ходу.


Павле Ковачевић

Istok i zapad

Jednog dana hodaše dva filozofa, prvi s Istoka a drugi sa Zapada, niz cestu koja je prolazila preko zelenog proplanka u šumi. Da skrate vreme, diskutovaše oni o mnogim stvarima, kad najednom ugledaju posebno lep cvet kako raste tik uz put.
"Kakav prekrasan cvet!" - uskliknu obojica, diveći se lepoti njegovog cvata.
"Kakva li je tajna te lepote... šta je to što čini taj cvet tako lepim?" - pomisle obojica i odmah počeše diskusiju.
"Lepota nečega je u ukupnosti." - reče filozof sa Istoka - "Zato lepotu možemo istinski spoznati tek kad spoznamo sve aspekte onog što je lepo."
Nato on pažljivo osmotri cvet sa svih strana, spusti se na sve četiri da bi udahnuo njegov miris, te rukama lagano pređe preko latica i napokon okusi polen koji je zaostao na njegovim prstima.
"Sad spoznajem ovaj cvet." - reče on, zadovoljno se smeškajući.
"Ne slažem se." - odgovori filozof sa Zapada - "Spoznao si tek površnu istinu cveta, ali njegova konačna istina ti još uvek izmiče."
Nato se sagne, ubere cvet i odnese ga svojoj kući.

Nakon par dana, sretnu se dva filozofa opet, i Istočnjak upita Zapadnjaka: "I? Jesi li otkrio konačnu istinu cveta?"
"Jesam!" - odgovori on zadovoljno - "Pomno sam proučio cvet i shvatio sve njegove misterije. Otopivši njegove latice, saznao sam tajnu njegove boje! Otvorivši njegovu steljku, saznah tajnu njegovog rasta! Raspršivši njegov polen, uvidjeh tajnu njegovog mirisa! Sad zbilja mogu reći da sam spoznao cvet."
"Koji cvet?" - reče Istočnjak.

Vrapče

Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".
Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.
Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".
Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.
A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.

Momo Kapor

Snežni čovek

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da
ga pogledam u oči.

"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve ćemo učiniti da
vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.

"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da
prvo polude ljudi, pa tek onda država?"

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama
uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa
uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći;po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi
zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada
ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje,posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,
kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočistu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem.

Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.

Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.

Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem
pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?

... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.
U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.

David Albahari

Beg

Drugi je dan kako besciljno luta zgađen nad sobom i drugima, u nedogled ponavljajući sebi reči kojima je bremenio pogled jedne prodavačice, kao jednom i njen: „Ne odlaziš ti u rat, nego u smrt«. Čak se sa potpuno istim pokretom ruke, kao odričući svaku sumnju, okrenula od njega.
Bio je na ulazu u varošicu, sličnu svakoj drugoj, smeštenoj na obali neke reke čiji ga talasi uljuljkuju, u želji da u rano i prohladno jesenje jutro može naći ikakav smeštaj i doručak. Škripa dasaka pod njegovim izranjavljenim nogama, neskladno remeteći šum reke, stvara mu nelagodu da ga sa one strane mosta, gde put omeđuju sitne, pepeljave kuće, vreba nešto zloslutno, kao da više pari očiju prati njegov teturav hod u iščekivanju da padne, kako bi ga onda, likujući, okružili.
Sileći se da korača uspravno, plamsaji bola mu vraćaju sliku od pre nekoliko godina, kako upravo tom ili nekom drugom varošicom ide sredinom ulice ka centru.
Gazio je sa bezobzirnošću pobednika kome, pred skrivenim pogledima mržnje i straha, sada je znao, i preostaju samo nadmeni stav i svirepost.

Nenad Krga

MALA ŠALA

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

Anton Pavlovič Čehov

Priča o smislu života

Ogladni jedanput lisica pa stane razmišljati kako najbrže i najlakše da dođe do hrane.Sretne je tako zamišljenu lav pa je upita zašto je zabrinuta i može li on kao car svih životinja da joj pomogne."Ah, lave, vrlo si ljubazan", snađe se odmah lisica, "ali ne verujem da ni ti niti bilo ko drugi može da mi pomogne.Već duže vremena razmišljam o smislu života i nikako ne mogu da nađem odgovor.Ko smo mi, odakle dolazimo i kuda idemo? Zašto uopšte postojimo i koji je cilj našeg života?"
"Zaista", složi se lav, "to nisu nimalo laka pitanja"."Vredi li ovako dalje živeti, lave, ako ne znamo koji je smisao našeg života?", nastavi lisica."Zato ti predlažem da sazoveš skup svih životinja pa da pokušamo zajednički da rešimo ovaj užasan problem.Više očiju uvek bolje vidi od jednog para". Zaista, razmisli lav, pa zaključi kako ne može da dozvoli da mu carstvo i dalje živi u mraku neznanja, nego odmah sazove skup svih životinja i počne raspravu o ovom važnom pitanju.I dok su svi iznosili svoja mišljenja o tome šta je smisao života, iskrade se lisica pa zaređa po napuštenim kućama i pokrade svu hranu koju su druge životinje do tada marljivo skupljale.Naslađivajući se, čudila se lisica sama sebi kako smisao života može da bude tako ukusan.

Milija Belić

MALA STARINARNICA U ULICI SNEGOVA

Među prašnjavim abažurima, tapaciranim stolicama za ljuljanje i drugim ostacima prošlosti cenjenih porodica izloženim na rasprodaji u pola cene, Avram nađe napravu sa ručkom za navijanje i dugačkom trubom na kraju. Najpre je pomislio da se radi o predratnom gramofonu, a onda mu pažnju privuče zlatna, izgravirana pločica na postolju uređaja na kojoj je pisalo: "Nikolajev detektor snova". Gonjen radoznalošću, Avram uze napravu u ruke i pažljivije je zagleda. Na drvenom kućištu vide ugašeno mačje oko i veliko, okruglo dugme za podešavanje. U podnožju se nalazila proizvođačka pločica na francuskom ili možda italijanskom jeziku, sa koje je neko pažljivo sastrugao godinu i zemlju proizvodnje. Naslutivši priliku, prodavac priđe Avramu i reče: "Izuzetna vrednost, zaista. Samo za prave poznavaoce. Gospodin ima oštro oko, smesta je primetio. Originalni i neponovljivi detektor snova, nije varka. Nikadorski proizvod, i to savršeno ispravan, gospodine moj, kao da je tek izašao iz radionice." Avram diže glavu i sretnu se sa pogledom vlasnika starinarnice, starčićem sedog brka i mačjeg oka. "Pitate se kako radi? Kao i većina drugih detektora snova, može se podesiti prema spavaču i vrsti snova koju želite da primate. Veseli i strašni, setni i vragolasti snovi na raspolaganju su jednim jedinim pokretom ruke. Hvata sve u krugu od dva kilometra. Po želji možete usniti san na koji ste podesili uređaj, ili ga odložiti za kasniju upotrebu. Idealan za stvaranje privatnih zbirki snova, mada čujem da su ovakve modele ponegde koristili i za iznajmljivanje snova i maštarija. To vam, razume se, bolje od ičega govori o robustnosti modela. I verovali ili ne, sve to za samo dvadeset forinti." Neko vreme, samo zato što je takav red, Avram se pogađao i prepirao ne bi li spustio ionako bagatelnu cenu i najzad izašao iz starinarnice sa detektorom za osamnaest forinti upakovanim u crni pak papir.

NIKOLAJEV DETEKTOR

Popodne je bilo sunčano i kao stvoreno za šetnju, ali Avram je želeo da oproba novostečeni imetak i zato je navio detektor snova, svukao se i legao da spava. Probudio se dva sata kasnije, sav mamuran i izgužvan, a pod prozorom vrapci su najavljivali veče. Namrštio se, ali nikakvi snovi nisu mu dolazili na um. Ljutit, onako u pidžami priđe uređaju i pritisne dugme. Snovi nahrupe u sobu poput jata leptirova. Vraćali su se Avramu tačno onakvi kakve je sanjao u prethodna dva sata i on se začudi kako je mogao da ih zaboravi makar na trenutak. Šareni i živi, kao da su se slivali iz neugledne trube uređaja i pravili dugin luk oko njegove glave. Poznate slike potom ustupiše mesto novim, neviđenim, i on shvati da je detektor zabeležio i prizore snova drugih stanara koji su pošli na popodnevni počinak kada i on. Video je bašte prepune božura koji govore, guštere ljudskih lica kako hodaju u stroju, jata mrtvih ptica na crvenom nebu. Svaka boja bila je tri puta sjajnija, svaki miris tri puta zamamniji nego u pravom životu. Slike se prekinuše polako, razliše u vazduhu, a Avram ostade zadihan, ošamućen. Lagano, drhtavim rukama otvori vratašca na detektoru snova, a u otvoru ležala je vrećica sa uredno spakovanim snom odloženim za buduću upotrebu. Dugo ju je držao pred očima, blesavo se smešio, kao da su u njoj skrivena sva zadovoljstva ovog sveta. Te večeri, pre nego što će ugasiti svetlo, navio je detektor i podesio ga na maksimalni domet. Jedno vreme slušao je kako naprava zuji i čangrlja dok se opruge u njenoj utrobi lagano odmotavaju i dok se snovi njegovih sugrađana gomilaju u šarenu hrpu. Neposredno pre nego što će i sam utonuti u san, rešio je da napravi sopstvenu zbirku snova koju će čuvati do kraja života. U danima koji su usledili, Avramov život postepeno je poprimao ustaljenu rutinu. Svako veče pre nego što će leći navio bi detektor snova i stavio ga na prozor da hvata najlepše i najneobuzdanije snove. Ponekad bi ostajao budan po čitavu noć i oprobavao snove sugrađana u istom trenutku kada ovi stignu do naprave, uživao u njima kao u raznolikim i retkim mirisima. Potom je svakog jutra vadio vrećice sa snovima, pažljivo ih obeležavao i sortirao i zatim odlagao po policama i vitrinama, po ormanima i ispod kreveta. Ubrzo je Avramova mala soba postala pretesna za raznobojne i raznolike primerke kolekcije. Snovi su se vukli po podu, iza peći i ispod stolica, bili su naslagani oko postelje. On poče da ih nosi u podrum i da ih slaže po daščanim gajbicama oko starih kanalizacionih cevi. Susedi su se pretvarali da ništa ne primećuju, a njemu se zbirka pretvarala u pravu opsesiju. Bilo je dana kada od jutra do večeri uopšte nije izlazio iz pidžame i samo je čekao da oproba kakav slasni i egzotični primerak. Ponekad se pitao kako je ranije uopšte mogao da živi bez detektora.

UPOMOĆ, BLAGO!

U rano jutro osuđenog Dojčina Vitomirova provedoše uskim prolazom ispod grudobrana i uvedoše u dvorište ispred grofovijskih kaznionica.
Nebo iznad Belih Voda bilo je okovano oblacima i sve je mirisalo kao da će sneg. Dojčin Vitomirov, nedovršeni student prava, nedovršeni džeparoš, među kolegama iz birtija poznat i kao Bolani Dojčin, stajao je između dvojice žandara bosim nogama na kamenu, a sa zglavaka visili su mu lanci. Badem-oči imale su mu onaj smlaćeni izgled kakav se zadobije posle nekoliko dana i pre svega noći među probisvetima po kazamatima grofovije Urbina.
Bolani Dojčin znao je da su se čuvari namerno zaustavili pred kaznionicama da bi ga što temeljitije obradili za izvođenje presude. Neizvesnost je opako oružje: ništa gore ne omekšava čoveka od sopstvene mašte. Zato, ili baš nasuprot tome, nošen krilima zakasnelog prkosa, trudio se da nijednim gestom ne otkrije strah i samo su mu oči izdajnički skakutale, kolutave kao u šilježeta pred klanjem.
Izgledalo je da zidine kaznionica domašaju oblake i pružaju se još malčice dalje. Litice od zdanja, bez ijednog prozora, svodile su čoveka u podnožju na pravu meru po mišljenju neimara, to jest na dimenzije tričavog insekta. Iz unutrašnjosti dopirali su tutnjava i dumbaranje mašinerije. Bili su to zvuci zakona, a Bolani Dojčin bio je na njihovom udaru.
Urbinske kaznionice nazvane su Gradom Pravde. Letopisci beleže da je dvadesete godine vladavine pravdoljubivi grof Arsenije Olujski naredio da se u predvorju Staropolja započne gradnja pravnog mehanizma koji će automatski donositi presude nad nitkovima.
Decenijama su najveštiji zidari i mehaničari podizali jedinstveno zdanje na ivici bespuća, a majstori automatičari dovedeni u to svrhu pravo iz Nikadora smišljali naprave kakve ljudsko oko nije videlo. Stručnjaci za sudstvo i mučenje boravili su dan i noć na gradilištu, pod budnim okom vojvode Arsenija lično.
Kada je stari vladar umro, poslove oko dizanja kaznionica nastavio je njegov najstariji sin, ne štedeći svoje blago i tuđ znoj. Najzad je Grad Pravde dinastije Olujski bio gotov i ljudi su iz dalekih krajeva hodočastili da vide remek delo i da mu se dive.
Mašine za kažnjavanje prostirale su se na više od stotinu jutara: složene i prefinjene, svaka za sebe savršenstvo precizne mehanike, bile su u stanju da samostalno procene krivicu i odmere pravednu kaznu. Od najsitnijih prestupa do teških zločina, nije postojalo nedelo koje su pravni automati grofa Arsenija previđali. Prekršitelj koji bi se našao u predvorju Grada Pravde nikada nije znao koja ga kazna očekuje -- ali bio je siguran da neće proći nekažnjeno. Neka cveta vladavina zakona i reda, rekao je sin Arsenija Olujskog puštajući u pogon zakonsku mašineriju koja će sve sudije carstva svesti na nebitno.
"Osuđeni Dojčine Vitomirove", reče čuvar sa leve strane, koga su osuđenici zvali Mama Huanita, "jesi li spreman da se suočiš sa svojom krivicom?"
Bolani Dojčin umesto odgovora samo pažljivo poče da istražuje pogledom bosa stopala umrljana blatom.
"Optužen si da si trgovcu Mratišiću ukrao kesu sa zlatom", nastavi Mama Huanita. "Da li poričeš to nedelo?"
Dojčin je i dalje mudro ćutao.
"Secikesa", prezrivo pljunu desni čuvar, koji mu je prethodne večeri u nastupu lepog raspoloženja nabio šljivu na oko. "U vreme starog grofa takvim bednicima sekli su šaku kradljivicu."
"Postupak ti je poznat", reče Mama Huanita. "Ući ćeš u Grad Pravde i pokušati da ga prođeš čitavom dužinom. Negde uz put stići će te kazna -- ili ćeš se domoći izlaza nedirnut, ukoliko si nevin."
Tek što priđoše dverima Grada Pravde, one se same otvoriše. Dojčin Vitomirov podozrivo zaviri u unutrašnjost, a Mama Huanita izvadi svitak pergamenta na kome su mu bili detaljno ispisani gresi i gurnu u prorez pored ulaza.
Bolani Dojčin tek što napravi par koraka, a dveri se sa treskom zalupe iza njega i odseku zvukove spoljašnjeg sveta.
Unutrašnjost Grada Pravde vredno je zujala i kuckala i osuđenik je mogao da zamisli da se nalazi unutar gigantskog satnog mehanizma. Svuda okolo bile su cevi, zupčanici, poluge, sve se micalo i uopšte mehanički grad živeo je sopstveni tajni život. Bolani Dojčin napravi korak, dva, zatim se sporo i preko volje zaputi kroz hodnike sa mehanizmima. Svaki put kada bi prošao neku odaju, vrata iza njega sama bi se zatvorila, a posle izvesnog vremena druga, nova, otvorila bi se ispred.
Bolani Dojčin je krivicu osećao, ali ju je prihvatao kao neminovnost. Uzeo je zlato, istina je. Uzeo bi ponovo kada bi imao priliku. Uvek kad ugleda zlato osetio bi drhtavicu i jednostavno je znao da ga mora imati. Nije to bila želja za bogatstvom, bila je to prosta i čista strast. Da su ga čuvari zakona videli kako leži u zapišanom sobičku u predgrađu Belih Voda i miluje ukradene zlatnike, tepa im kao da su živi, verovatno bi im bilo jasno. Bolani Dojčin zaista je bio bolan, ali od žudnje za zlatom, zarobljen unutar svoje želje poput pušača opijuma.
Vrata iza Dojčina Vitomirova zatvore se nečujno poput daha, ali nijedna se ne otvore pred njime. Stajao je i čekao, osluškujući šapat mehaničkog nasleđa grofa Olujskog. Najednom se zveket i dumbaranje promeniše, poprimiše zloslutan prizvuk. Mladić diže glavu prema cevima načičkanim po tavanici i okrenutim prema njemu i znao je bez mrve dvoumljenja: presuda je doneta.
Metalni zvuk, negde iz daljine: nešto je dolazilo kroz cev iznad Bolanog Dojčina. On se skloni, a nekakav mali i okrugao predmet ispade iz cevi i uz zvon zakotrlja se podno mladićevih nogu. Ovaj se saže i diže predmet: bio je to zlatnik sa likom grofa Arsenija.
Novi zveket, ovoga puta iz nekoliko cevi. Još desetak zlatnika zatrči se po kamenom podu i ostane svetlucavo podno mladićevih nogu.
Zar je to kazna, upita se Bolani Dojčin. Donja vilica sišla mu je u prizemlje. Trepćući sluđeno, pridigao je nekoliko zlatnika i prislonio ih uz grudi u kojima je srce izvodilo piruete.
Dvadeset četvorokaratna kiša nastavljala se: žuta, blistava, uz zveket kao od praporaca. Sada su zlatnici sve odvažnije nadirali, pljuštali su po podu, pravili hrpe oko Dojčina. On stade ispod jedne cevi, pusti da ga kiša metala pogađa po licu, grudima, iz grla dopirali su mu zvuci uživanja na pogotke slatkog bola.
Kiša se prirodnim tokom stvari pretvarala u pljusak, polako je postajalo teško stajati pod tovarom koji se survavao iz trubaste cevi. Mladić se odmakne na sredinu prostorije, noge su mu ubrzo bile do listova u zlatnom pokrivaču.
Lagano u Bolanom Dojčinu počeše da se bude crne slutnje. Pljusak blaga pojačavao se, radost njegovog života sada je dosezala preko kolena i nije ličilo na to da će prestati. Odaja se orila od pesme zlata, zidovi drhtali pod metalnom bujicom. Dojčin pokuša da izvuče nogu i ne uspe. Zlato je vrlo težak metal, dragoceni okovi stegli su mnogo kvalitetnije od bilo kakvih lanaca. Dođe trenutak za paniku. Dojčin poče da grabi zlato pregrštima i baca ga od sebe ne bi li se otkopao, ne primećujući da time samo ubrzano gubi snagu, ali zlatnici su se kotrljali nazad i obrušavali, a težina je bila sve veća.
Preznojen, Dojčin Vitomirov shvati lekciju: konstruktori su smatrali najprirodnijim da dragoceni metal sam zgnječi u prekršiocima svaku želju za budućim otimačinama. Najzad, desetine tona su desetine tona, bilo to zlato ili ne. Ko zna koliko puta je sličan postupak ponavljan u toj maloj odaji.
Težina zlatnika pritiskala ga je sve opakije, dopirala do stomaka, do grudi, stezala kao mengele. Dojčin Vitomirov oseti da ne može da udahne, zlatni pokrov gnječio ga je poput prese. Pokuša da se otme, ali sa isto toliko uspeha mogao se siliti da podigne planinu ili dve. Učini mu se da će mu grudi pući; novac ga je polako i neumitno drobio. Kroz misli mu prođe: ljubav ubija. On poslednji put pokuša da se oslobodi i vide da su mu i ruke zarobljene. Uto izgubi svest.
Pljusak se prekidao polako, curilo je sve slabije, najzad potpuno prestade. Potom automati otvoriše rupe u podu i zlato poče uz huku da se odliva iz prostorije. Sav modar i izgruvan, mladić je i dalje bio u nesvesti kada su se vrata otvorila, a dvojica žandara upala unutra.
"Spreman je", reče Šibadžija. "Mislim da je opomena bila delotvorna. Uostalom, sledeći put neće ga poštedeti zbog mladosti."
"Da", reče Mama. "Siromah, mora da se baš nagutao straha. Verujem da mu nikada više neće pasti na pamet da krade... ali gle! Šta je ovo?"
On pokaza na osuđenikove džepove, pretrpane nečim teškim. Drugi stražar uhvati tkaninu i potegne, džepovi se rascepe i po podu se prospe njihov sadržaj -- pregršti zlatnika sa likom grofa Arsenija, novčići blistavi, kao da su tek izašli iz kovnice.

Zoran Jakšić

O ZEBRI I IBISU

Bila je nedelja, rano jutro, kada su četvorica došljaka stigla putem od džungle da vode Nuamvegija.
Bez pitanja banuli su u kolibu i zaputili se prema ležaljci u kojoj je spavao, sve gazeći po brojnim unucima i praunucima. Nisu se ni osvrnuli na psovanje Ulale i Hare, Nuamvegijeve dve najmlađe žene. Njihov predvodnik bez mnogo uvoda dohvati starca i protrese ga tako da ovome smesta iz glave izlete san o flamingosima i sakri se negde među kokosima.
Nuamvegi se zagleda u pridošlice sa više razumevanja nego ozlojeđenosti. Po ukusno aranžiranim ukrasima od ljudskih kostiju odmah je prepoznao stanovnike grada. "Nevolja?" upita, upotrebivši pravu reč za izraze u njihovim očima.
"Velika", zabubnja predvodnik. Bio je ogroman čovek, sam sebi spomenik, vrata gotovo da nisu bila dovoljna da ga propuste. Odmah se videlo da je značajna ličnost: čak se i mrštio sa mnogo autoriteta. "Moraš neodložno poći sa nama do grada, Nuamvegi."
Starac se polako iskobelja iz ležaljke, skide sa grudi buba švabu koja je tamo dremala zajedno s njime i sa puno poštovanja spusti je na pod. Onda opaše pregaču, prstima obriše krmelje iz očiju, uzme štap u ruke i bio je spreman za put.
Do grada su se vozili zemljanim putem pored zasada banana i manioke. Išli su u starom armijskom džipu koji je kašljao, izbacivao oblake plavog dima i toliko tandrkao da je u njemu bilo gotovo nemoguće razgovarati. Svejedno je Nuamvegi, kao i uvek, sve vreme stremio neostvarivom i shodno tome propitivao posetioce o prirodi njihove nevolje, a potom se naprezao se da čuje svaku reč.
"Prošle noći došli su nam posetioci", zagrmi predvodnik, kome je ime bilo Zula; i kada je galamio, činio je to dostojanstveno.
"Posetioci", potvrđivali su revnosno pomoćnici.
"Sišli su sa neba na glavni gradski trg sve koračajući po vazduhu", mrgodio se Zula dalje. "Ko zna odakle su stigli. Jedan od njih ima telo čoveka i glavu zebre. Drugi izgleda kao ružičasti ibis, ali ume da govori."
Jednom kada je uhvatio zamah, Zula kao da je još više rastao od autoriteta. Džip je opasno pretezao na njegovu stranu i Nuamvegi je bio siguran da točkovi na drugoj uglavnom veslaju vazduh.
"Kažu da su demoni", takmičio se Zula sa motorom džipa, "i da su došli da nas podvrgnu kušnji. Zato nam je potrebna tvoja pomoć."
"Moja pomoć." Starac se češkao po glavi.
"Dva demona rekoše da dovedemo jednog običnog čoveka koji bi dao glas i presudio u vezi sa sporom između njih. Kažu da ćemo platiti krvlju ako ne poslušamo. Sudija Aulu savetovao je da pođemo po tebe, jer se nekoliko puta uverio u tvoju mudrost."
"Ali šta će biti ako pogrešim?" upita Nuamvegi.
Na to pitanje veliki čovek samo je treptao i naročito značajno gledao u starca.
Kada su stigli, oko trga već se okupilo mnogo sveta. Policija i vojnici napravili su kordon i megafonom davali nepotrebne i zbunjujuće naredbe masi. Dvojica demona sedeli su na travnjaku podno spomenika revoluciji izrađenog u dalekom Nikadoru i ćaskali. Kada Nuamvegi stiže, masa se utiša, a kordon se razdvoji da ga propusti.
Dan je bio neobično vreo. Nuamvegi se sporo zaputi prema dvojici demona koji, čim ga opaziše, prestadoše da razgovaraju i počeše netremice da ga posmatraju. Izgledali su upravo onako kako ih je Zula opisao: ibis i zebra. On priđe i isprsi se koliko god mu je to dopuštao teret godina obešen na oba ramena.
"Ti si čovek iz naroda čija mudrost treba da presudi u našem sporu?" reče Zebra. Glas mu je bio njiskav i zvučao je kao da se ruga.
"Ja sam taj", odgovori Nuamvegi.
"Onda znaj da smo došli ovamo sa neba zato što jedan od nas treba da postane kralj svih vaših zemalja. Obojica bismo krunu mogli dobiti silom, jer naše moći su neizmerne", reče Zebra. On mahnu rukom, a kržljavo stablo lungana pored njega pretvori se u termitnjak. Odatle pokuljaše ugojeni beli mravi. "Ali zakoni neba zahtevaju da čovek iz naroda odluči koga bi od nas za vladara."
"Upozoravamo te da je jedan od nas anđeo sreće, a drugi demon bola", dodade Ibis. "Ukoliko izabereš prvog, živećete u blagostanju, rod na poljima umnogostručiće se i deca će vam biti vesela i debela. Ukoliko izabereš drugoga, na zemlju će se spustiti vatrena oluja koja se neće gasiti deset godina."
"Razume se, odluku moraš doneti sam. Takav je Zakon." reče Zebra.
"A zar nije trebalo", reče Nuamvegi zamišljeno, "da nas neko najpre pita hoćemo li nebeskog vladara?"
"Pa evo, upravo pitamo", odvrati Zebra. Demonov glas je sada nepobitno bio podsmešljiv.
"Možeš i ti nama postaviti pitanja, i to tri", nastavi Ibis. "Posle toga moraš odlučiti."
"Takav je Zakon", ponovi Zebra.
"U redu", reče starac. "Zebro, reci mi ovo: ko je od vas demon bola?"
"Naravno, on", reče Zebra. Svetlo u očima vragolasto mu se caklilo. "Ja sam, sa druge strane, oličenje dobrote. Zar se to ne vidi na prvi pogled?"
"Ibise", reče starac. "Ko je demon bola?"
"On", zakrešti uvređeno Ibis. "Kako se usuđuješ da misliš drugačije?"
"Bojim se da ti je preostalo samo još jedno pitanje", saopšti mu Zebra.
"Već osećam miris vatrene oluje", reče Ibis.
"Tu je, iza samog obzorja", potvrdi Zebra.
"Naravno, vama je poznato da niste prvi", reče Nuamvegi kao da se radi o nevažnoj primisli koja mu je tek sad pala na pamet.
Ibis zausti da nešto kaže i zastade. Zebra ga nesigurno pogleda.
"Nismo prvi?"
"O, pre vas su dolazili mnogi", reče starac i odmahne rukom. On se obazre oko sebe, pljucne na zemlju i nastavi:
"Prvi je bio Anđeo patnje. Došao je uz veliku pompu i galamu da bi narod Maulu podario, kako je rekao, blagoslovom podela i razdora. Za njim su stigli Demon Očajanja, Veštica Taštine i Anđeo Pohlepe. A potom i mnogi drugi, dolazili su i odlazili. Da vam pravo kažem, bilo ih je toliko da smo već izgubili račun."
Starac napravi pokret kao da će da se okrene i ode.
"Stani, stani", zabrza Zebra. Starac se ponovo okrene.
"Zar... nećeš postaviti poslednje pitanje?" upita Zebra. Glas mu je bio nesiguran. Ritual na koji je navikao pošao je kako ne treba. Umesto da se ponaša pokorno, starac je razgovarao sa dvojicom demona kao sa sebi ravnima.
"Zašto?" upita starac i zakikoće se. "Šta vas dvojica možete učiniti što drugi već nisu pre vas?"
"Stari", naroguši se Ibis, sakupivši sav autoritet. "Pripazi na ponašanje ako ti je stalo do glave."
Nuamvegi ga je gledao kao da je upravo ispričao dobru šalu.
"Nije valjda da si ozbiljan? Nego, dosta je bilo. Čistac odavde, obojica. Iš, čapljo! Gubi se, magareća glavo!"
Starac okrene demonima leđa, pun prezira. Na trgu zavlada tajac. Onda, jedan po jedan, dvojica demona posramljeno se rastope u vazduhu i nestanu, ostavivši za sobom zadah sumpora.
Preko parka stizao je Zula, krupniji i gojazniji nego ikad, valjao se preko sparušenih travnjaka i staza.
"Građanine Numa... Namu... no, kako god, valjano si obavio svoju dužnost. Naravno, znao sam ja da iskustvo starosti deluje britkije od mača."
"Tja", reče Nuamvegi. "Odmah sam video da su varalice."
"Ali kako?"
Nuamvegi sleže ramenima i ne odgovori. Polako, sve se oslanjajući o štap, on pođe prema kordonu, ostavivši Zulu samog na trgu. Tam tamovi već su počinjali da slave, palmino vino točilo se i među narodom i među policijom.
Zaista, pomisli Nuamvegi, ovu dvojicu bilo je lako prepoznati. Ali bilo je slučajeva kada je to bilo mnogo teže, jer njihovi prethodnici znali su ono što Zebra i Ibis nisu.
Da bi bili uspešni, pravi demoni moraju imati ljudski lik.

Zoran Jakšić

Između

O svemu – ni o čemu. Ne mora se
shvatiti ono što treba da se
shvati. Između znati i ne znati, između
života i smrti, između dva oblaka, između
zelene, crvene žene, žene i ljubavnice.
Između punog – praznog, toplog-hladnog,
između srećne i tužne, između ravnodušne i
ljubomorne. Naboj ludosti, ludilo hteti-biti
raste u glavi, otvara bol za one koji vole snagom
koju ne poznaju. Božanske ljubavi, zašto su
svi, ili skoro svi nesrećni. Iskoristi dublje
nego što doseže moje iskustvo. Ti si
jedini kome sam pokušala da se svidim, i
jedini kome sam se svidela. Božanstvo, hvala
ti. U tebi nisam videla ljubavnika koji se
skida do pola. Želela bih da pišem knjigu
kao što pišem u ovom trenutku, kao što govorim,
da reči iz mene izlaze, da uspomenama tražim
dokaz ljubavi, ili kako da te vratim. Teško je
naterati te na večeru uz muziku, da prespavaš
u mom krevetu, da zavoliš male grudi. Samo od
svega po malo, u meni nešto zavoli. Pripadam
stvarnom životu, ono što ispunjava vreme u
stvari ga uništava. Ko zna koliko mi je dece
bilo suđeno, dal' lik odgovara mom duhu,
možda sam pogrešno ubran cvet. Kom veku pripadam?
Bilo gde, bilo kad, ne možemo ubiti životinje u nama.
Iz tvojih očiju zrači blagost, milovanje božije.
Najlepše stvari činiš tiho. Kad bismo hteli, mogli
da budemo zajedno – kad bismo hteli. mogli bismo
svetim stazama.
Poznanstvo ništa nije promenilo. Uspostavila
sam zvaničnost uz niz jednostavnosti, između dva
jezika, između dve misije. Borio si se između dve
raštrkane konjice. Ponašanjima zavode jedna drugu.
Zaslepi je minula opasnost! Ulogu glume smestila
sam u bocu. Otupelih čula gledala sam u nju.
Muževni liku, hiljadu žudnji uzdiše za tobom, što
sediš kao na užarenim žicama? Zakopčaj odelo,
izvadi crva iz jabuke, skoči, poljubi me između
dva treptaja. Bili smo tumači, bio je rat, vladao je
strah, govorio je strah, različito između svakog od nas.
Ljubavnik Ledi Četerli, pisac ovih redova, preispituje
tvoje želje, posle toliko vremena. Dodiruješ je nežno.
Za nju to je novi i stari dodir, poznat kao malo
zaboravljen. Svakim dodirom sve više se približavaš
bočnom delu leve dojke. Ne pomera se. Kao da ceo
prostor uzbuđuje. Predmeti za nju imaju druge oblike.
Svetice, tvoje, i niko ničije mesto ne može zauzeti.
Bog se ne sveti iz osvete.
Njegova pravda je strpljiva i nedeljiva za pojedince.
Pesmo, volim ko što nikada nisam volela,
ko što nikada neću voleti.
Zar nisam činila sve da te ostavim,
zar nisi činio sve da zavolim nekoga drugog?
Između svega, sudbini što ne može pobeći
zvezde istim sjajem sijaju.
Neizvesni su Saturn, Uran u kući Venere
između zvezde i zvezdice
isti san sanjamo...

Tatjana Debeljački

Zašto misliš da ja dosežem samo do sebe? A i da jeste tako, zar ti ne znaš koliko planina ja nosim u sebi? U mojoj duši nema ravnica. U mojoj duši nema mirnih, ravničarskih reka… Ima klisura, kotlina… Ima jedna reka i bezbroj planinskih rečica koje strmoglavo jure, ne znam ni ja kuda. Nemoj od mene očekivati da stojim. Ili sedim. Pa ja i kad spavam nekuda idem, putujem, plivam, mesto me ne drži. Ja i kada ćutim bezbroj glasova u meni viče i doziva, smeje se i nariče. Nisi ni svestan čega sve to ima u meni. Možda je i tako bolje. Nisam ni ja svesna svega, često zaturim neko ime, ili boju očiju, možda neku ukosnicu, ili traku, neki zatvarač od flaše piva… i ne mogu ga naći. Ali ne patim i ne brinem, jer znam da je tu, na sigurnom. Ja sam ga ustvari tako sakrila od same sebe. Za neka buduća vremena.
I nemoj misliti da te ne vidim kada prodjem ne okrećući glavu. Vidim te ja. Čujem i kako dišeš ubrzano, i kako ti srce ludački skače. Vidim, ali moram ostati daleka i strana, zarad tebe i sebe. Moram ćutati, iako ta tajna vrišti u meni, otima se i kida dušu, boli.Ćutim. I smešim se. Nedam nikom to parče moje tuge. Drugima je ona slatka. I meni je slatka kada se uveče sklupčam u svom krevetu, pa svi oni planinski brzaci krenu iz mojih očiju… Slatka je ta bol, i gorka u isto vreme. Ali je moja. I ja je ne dam. I ne kajem se. Ali i ne priznajem. To znam ja i znaš ti. Čak ni mesec ne zna. Nikada mu i neću reći, ta tuga je prevelika, može mu se desiti da u nekim toplim, junskim noćima nekim drugim srcima oda našu tajnu… I onda više neće biti tajna. I više neće biti ni naša. A ja samo to imam. Šta da radim ako ostanem i bez toga… Kada sneg zaveje planine moje duše, kada naidju magle, kada krenu severni vetrovi… Mogla bih se zauvek izgubiti u svojoj duši, ako nemam ništa da mi osvetljava put.
Ovako je bolje. Ovako je mnogo bolje. Makar do kraja života sanjala… Makar do kraja života okretala glavu. Ali biću svoja. I imaću nešto naše - našu tajnu.

Da. Ovako je bolje…

Nikada ti nisam rekla da te se plašim. Uporno činiš da se sećam, da mi kroz svest protutnji to grešno leto, i to jako sunce koje me opilo, onaj miris nedozrelih bresaka… Dopada ti se da me zbunjuješ, da me vidiš kako zastajem u pola koraka, kako spuštam pogled i gotovo bežim od tebe, na neku drugu, potpuno suprotnu stranu sveta, u moj sigurni svet, skrivena od sećanja svoje sopstvene prošlosti. A ti, kao pravi lupež, vereš se po zidinama moje hrabrosti, i skokom ulaziš u moj svet, nepozvan i nepoželjan, i potpuno spreman da iz temelja menjaš sve što ti se čini smetnjom. Jer znaš da ću odćutati, da ću se skriti pod plašt svoje lažne uobraženosti, i da ću na trenutak zastati i dozvoliti ti da osetiš moj pogled. A plašim se, možda više sebe, nego tebe… I možda samo pokušavam da sakrijem da sam i dalje živa iznutra, da dokažem da i ja nešto značim, da sam i ja nečiji centar sveta. Ali koga je sada briga za sve to, sada kada je već ovako kako je.
Svaki novi dan dočekam sa istim pitanjem. I svaki novi dan pokušavam da proživim drugačije, hrabrije, smelije, da se uzdignem iznad sopstvenih tabua, da srušim sve te moralne barijere u svojoj glavi… Ali me već ustaljeni redosled stvari vrati na istu putanju. I ne dozvoljava da se promenim, da budem više svoja, a manje svačija, ustvari ja samo pokušavam da se osvrnem na svoj ritam srca, ali gotovo sam zaboravila kako je to kada slediš sebe.. Naviknuta da ispunjavam tudje želje, po ko zna koji put prestajem da se borim i uvlačim se u svoju ljušturu, sigurnu i hladnu, usamljenu, i potpuno jalovu…
A tamo sam sama… Nezaštićena i prepuštena svojoj ludoj mašti. I opet se pojavljuješ ti. Ponovo izranjaš iz tog mora prolaznika, ponovo me svojim pogledom fiksiraš… i ponovo sam zarobljena. I ponovo ne znam kako da se suprotstavim tebi i sebi, kako da ukrotim tu divljinu u svom srcu koja oživi svaki put kada se pojaviš. To nešto iskonsko što pliva u mojoj krvi, to nešto tako divlje i strasno, potpuno van moje kontrole, to nešto potpuno nepoznato…