Dete

Konstruktivna kritika

Svaki roditelj ima obavezu da nauči svoje dete pravilnom ponašanju u društvu. Jedan deo ove obaveze odnosi se na to da se na vreme koriguju detetove greške u ponašanju. Tada na scenu stupa upućivanje konstruktivnih kritika deci.
Trebalo bi naglasiti da je konstruktivna kritika prema deci opcija, a ne obaveza. Kao roditelji, imamo obavezu da usmeravamo našu decu. Ni za decu, ali ni za nas nije dobro ukoliko ih ne usmeravamo u životu ka opštem dobru. Kada vidimo da naša deca u svakodnevnom životu uporno greše u nekim situacijama, moramo biti odlučni u reakciji.
Kako uputiti konstruktivnu kritiku?
Kada kritikujemo malo dete, trebalo bi da obratimo pažnju na nekoliko stvari:

Deca imaju osećanja
Ovo je najvažnija činjenica koju bi trebalo imati na umu kada kritikujemo dete. Svakome je jasno da deca imaju osećanja. Međutim, roditelji su među prvima koji tu činjenicu često zaboravljaju.
Kada su deca mala, ona su u potpunosti pod našom kontorlom. Tada je vrlo lako zaboraviti da su oni u stvari mali ljudi, a ne samo bespomoćna deca. Oni imaju osećanja koja se mogu vrlo lako povrediti. Njihovo samopouzdanje može biti ozbiljno narušeno ako im često upućujemo nekonstruktivne ili u čak besmislene kritike. Prema deci bi se uvek trebalo ponašati onako kako bismo želeli da se drugi ponašaju prema nama.

Uputite jasnu poruku
Cilj ispravne kritike je da prenesete određenu poruku detetu. Ali prvo morate znati šta uopšte želite da poručite. Ukoliko nemate nikakvu ideju šta želite da postignete vašim postupkom, onda kritikovanje neće izazvati ništa drugo do besa i frustracije malog deteta. Zapamtite, vaša uloga u kritikovanju je da na neki način obrazujete vaše dete a ne da ga kaznite ili ponizite. Kada kritikujete dete uvek morate imati jasnu ideju čemu želite da ga naučite.

Kritikujte ponašanje, a ne dete
Ovo je važnan detalj. Kada kritikujete dete, veoma je važno da usmerite svoju poruku ka detetovom ponašanju, a ne ka samom detetu. Vašem detetu mora biti jasno da ste uznemireni zbog njegovog ponašanja, a ne zbog njega samog.

Nikada ne vređajte dete!
Deca stvaraju sliku o sebi na osnovu onoga što im drugi govore. Kada roditelj vređa svoje dete, to može ostaviti veoma negativne posledice na psihički razvoj mališana, ali može ugroziti i njegov osećaj poverenja i zajedništva sa mamom ili tatom. Bilo kakvo vređanje dece negativno utiče na njihovo samopouzdanje. Na kraju, deca koja nisu izložena verbalnim uvredama, skoro nikada neće doći u situaciju da vređaju drugare, roditelje ili bilo koga drugog iz svoje sredine.

Ne kritikujte dete pred drugima
Detetu je dovoljno teško što mora da se suoči sa roditeljskom kritikom. Ukoliko ga kritikujete pred drugima, biće mu još teže, a efekti vaše kritike biće nikakvi. U ovakvim okolnostima, bolje je razgovarati sa detetom kada ste kod kuće, ili kada ste samo vas dvoje u prostoriji. Vaše dete će vas u tom slučaju pažljivije saslušati i lakše shvatiti šta želite da mu kažete.

Ponudite priliku da se ispravi greška
Vaše dete mora da zna da je učinilo nešto loše. Ono u isto vreme mora da ima priliku da “preispita” sebe kako ne bi više činio istu grešku. Vi morate da imate ideje na osnovu kojih će dete shvatiti kako da poboljša svoje ponašanje. Na ovaj način, detetu ćete pokazati da ne može da povređuje druge ljude (ili da se ponaša ružno), pa da se posle toga okrene i ode. Ono mora biti svesno greške, mora naučiti da kaže “žao mi je” ili “izvini”, ali pre toga mora razumeti šta te reči zapravo znače. Dete mora znati da izgovaranje reči “izvini” predstavlja prihvatanje odgovornosti za neko delo koje nije dobro. U isto vreme, “izvini” pomaže detetu da se suoči sa ružnim delima i da ih reši.

Kritikujte s ljubavlju
Ovo je veoma važno. Kritikovanje je poklon. To je poklon znanja, to je poklon vrednosti. Međutim, to je i neželjeni poklon, jer niko ne želi da sluša kritike. Cilj roditelja je da uputi kritiku detetu na najbezbolniji način, jer će dete samo tako odreagovati na izrečeno. Kada kritikujete dete, mora biti jasno da to činite za dobro vašeg mališana. Ukoliko vaše dete zna da mu nešto govorite zato što ga volite i brinete za njega, budite sigurni da će lakše prihvatiti vaše reči. Ukoliko ste ljuti, sve što će dete čuti biće vaš bes. Vaše reči izrečene u besu i ljutnji dete će razumeti kao “Ne volim te”. Ništa drugo neće čuti. Zato vi kao roditelj morate biti jasni u poruci da volite vaše dete i da ga kritikujete baš zato što želite da bude dobar i pažljiv, na primer.
Ovo nije lak zadatak. Lako je pisati na ovu temu, i čitati ovaj tekst kada je situacija u kući normalna i mirna. Veoma je teško usvojiti i praktikovati ove reči u trenutku kada dođe do spora između roditelja i deteta. Ipak i ovo je dobar početak. Roditelji moraju razumeti ove delikatne mehanizme, kako bi znali na odgovarajući način da pomognu deci.

Posmatrajte svet očima deteta
Roditelji se ne susreću sa istim izazovima kao deca. Zato deca često mogu postaviti pitanje mami ili tati “Zašto me kritikuješ, ti me ne razumeš”. To je legitimna reakcija deteta na upućenu kritiku. Vaše dete vas posmatra kao stabilnu odraslu osobu, ali ponekada je potrebno da gledate svet očima deteta, kako biste razumeli faze kroz koje ono prolazi. Korisno je da detetu objasnite jednostavnim, takoreći dečijim jezikom kako vidite problem, ali i rešenje.

Ponekada je najbolje ne kritikovati
Roditelji imaju urođen impuls da brzo odreaguju kada vide da njihova deca nešto ne rade na dobar način. To je normalno. Međutim, uvek bi trebalo da se potrudite da pre nego što počnete sa kritikama stanete i razmislite da li je to pravo mesto, vreme i način za verbalni “okršaj” sa detetom. Kada dete učini nešto loše uglavnom će očekivati kritiku. Po prirodi stvari dete će na vaše reči reagovati odbrambenim stavom. U tom prvom trenutku neće čuti ama baš ništa od onoga što ste mislili da kažete. Zato je ponekada bolje odložiti kritiku i sačekati da se atmosfera u kući smiri. Tada možete mirno i bez ljutnje raspraviti situaciju racionalno.Budite uvereni, dete će vas ne samo čuti nego i saslušati.

Zaključak
Principi o kojima smo pisali primenjuju se onda kada želimo da pozitivno utičemo na nekoga. U svakodnevnom životu ove principe ne moramo da primenjujemo prema kolegama, prijateljima ili rodbini. Međutim, kao roditelji, tu opciju nemamo. Mi smo automatski “uključeni” i u obavezi smo da pomognemo detetu.
Naša je obaveza da ispravimo loše ponašanje deteta. Deci je potrebno naše vođstvo i inicijativa. Postoje neprijatni primeri svuda oko vas gde roditelji deci dozvoljavaju da rade šta god hoće i kako hoće. Takva deca, iako imaju privid potpune slobode u detinjstvu, kasnije izrastaju u osobe koje ne umeju da razlikuju dobro od lošeg, ne razumevajući posledice lošeg dela. Često ta deca vremenom steknu osećaj da njihovi roditelji i ne brinu previše o njima. I u tome su često u pravu.
Biti roditelj nije lako. Ipak, što više ljubavi i roditeljskog truda uložite u dete, veće su šanse da ono izraste u osobu koja će čvrsto stajati na zemlji i znati da iskoristi svoje potencijale na najbolji način.

Sedam znakova da vas dete voli

1. Vaša mala beba gleda vas pravo u oči – ona se u stvari veoma trudi da memoriše vaše lice. Ona ne razuma svet koje je okružuje, ali zna da ste joj baš VI važni i veoma potrebni.

2. Vaša beba misli na vas čak i kada niste pored nje. Između sedmog i dvanaestog meseca, vaša beba će početi da okreće glavu tražeći vas i nasmešiće se kada bude videla kako ulazite u prostoriju u kojoj se i ona nalazi.

3. Vaše malo dete pravi nered i ljuto je. Od vas traži da razrešite njegov problem, a to znači da ste samo VI njegova osoba od poverenja.

4. Kada padne i udari se, ili kada je tužno, vaše dete trči ka vama tražeći utehu. Mala deca, uzrasta od dve do tri godine ne mogu do kraja da razumeju značenje reči “volim te”, ali njihova dela govore više od reči.

5. Vaš predškolac vam poklanja cvet koji je sam ubrao, srce koje je sam nacrtao temperama, svetlucavi kamenčić iz bašte ili neku drugu sitnicu.

6. Vaš predškolac traži od vas dozvolu ili odobrenje da nešto uradi. Počinje da biva kooperativniji u kućnim poslovima. Često tokom dana traži priliku da vas impresionira.

7. Vaše dete, koje ide u školu, poverava vam važnu tajnu – ko mu je simpatija, ili trenutak kada se osetilo loše zbog nečega. Vi ste za njega osoba od poverenja, jednom rečju i roditelj i drug.

Rodilo se drugo dete

Rođenje drugog deteta često dovodi do turbulencija u porodici. Najbolji savet za roditelje je da slede svoj instinkt i na vreme uspostave zdrave odnose između svih članova porodice.
Deca mlađa od tri godine svoje unutrašnje probleme najčešće ne mogu da izraze rečima. Oni će možda kroz hirovitost, nasilno ponašanje ili čestu plačljivost pokušati da vam kažu kako se osećaju. Najvažnije je da saslušate svoje starije dete i pokušate da mu ljubavlju i dodatnom pažnjom objasnite da se u vašem srcu ništa nije promenilo i da je dolazak bebe u kuću samo još jedan dokaz o ljubavi i povezanosti u vašoj porodici.
Malo starija deca mogu vam biti pomoćnici. Uključite ih u poslove oko bebe (onoliko koliko ih to interesuje). Na taj način starije dete će steći veću sigurnost u sebe i roditeljsku ljubav, a sigurno će i sa manje ljubomore prići svom bratu ili sestri.
Kako je period nakon rođenja drugog deteta emocionalno i fizički veoma ispunjen, pokušajte da pripremite starije dete na nove okolnosti koje će zateći u kući. Bilo bi idealno ako bi vam neko mogao pomoći oko kućnih poslova kako biste se mogli svojoj deci posvetiti na najbolji mogući način.
Obratite puno pažnje na vaše starije dete nakon porođaja, jer njegovi duševni problemi mogu ostati neprimećeni i pretvoriti se u mnogo ozbiljnije. Nemojte starije dete udaljavati od sebe (iznenadno upisivanje u vrtić ili boravak kod bake i deke) dok ne osteti da su on, roditelji i beba jedna porodica.
Ne zaboravite da prijateljstvo i bratska ljubav dva deteta, nepomućena tajnim suparništvom obezbeđuju sigurnije i lepše materinstvo. Priznaćete i sami – dvoje je mnogo veselije nego jedno.

Problemi u ishrani male dece

Posle prve godine života usporava se brzina linearnog rasta i (još više) brzina porasta telesne mase. Smanjuju se energetske i proteinske potrebe, tako da veliki broj dece jede relativno manje nego u periodu odojčeta, zbog čega neobavešteni roditelji nepotrebno brinu. Roditeljima treba objasniti da je to normalna pojava, vezana za smanjenu brzinu rastenja dece u tom uzrastu.
Značajne su i promene u vrsti hrane koju deca jedu. Starija deca jedu više čvrste hrane, a manje mleka. Ponekad, deca imaju jako ispoljenu želju za jednom vrstom hrane, dok drugu odbacuju. Zbog toga im treba ponuditi više vrsta hrane. Poželjno je da svakodnevno dobijaju raznovrsnu hranu, koja obuhvata meso i/ili ribu; povrće; voće; hleb i/ili drugu skrobnu hranu. Dete u ovom uzrastu može da jede što i ostali ukućani, mešovitu hranu iz sve četiri osnovne grupe namirnica.
Nema opravdanja za rutinsko davanje vitamina i minerala zdravoj deci.
Ako deca duže vreme dobijaju jednu vrstu hrane, postoji rizik od nutritivnog deficita. Kada dete neće da jede mleko ni meso, može da nastane deficit kalcijuma, fosfora, vitamina A i gvožđa. Deca koja ne jedu (ili jedu malo) meso i povrće, mogu da imaju deficit cinka i ređe, folata. Mali broj dece jede
pretežno mleko, a odbija čvrstu hranu. Kod ove dece može da dođe do deficita gvožđa, cinka i askorbinske kiseline.

Problem i rešenje

• Dete odbija mleko - davati toplo mleko (hladno mleko detetu kome niču zubi može da izazove bol);

- dati detetu obojenu slamku da pije kroz nju;

- dati da dete samo sipa mleko iz suda;

- kuvati žitarice sa mlekom (pirinač);

- ponuditi pavlaku, krem, mlečni dezert;

- ponuditi jogurt, sir.

• Pije mnogo mleka - mleko ponuditi samo posle jela;

- ne davati mleko između obroka, već samo sok ili vodu.

• Odbija meso - davati sitno iseckano, pasirano, meko pileće

ili ćureće meso;

- dati ribu ili jaja.

• Odbija voće i povrće - dati pire od krompira sa mlekom;

- ponuditi sitno seckano, sveže ili kuvano voće i povrće;

- sveže ili kuvano voće staviti u žitarice, žele, sladoled,

puding i tako dati detetu.

• Odbija hleb i žitarice - davati tople (ne vruće) kuvane žitarice;

- dodavati grožđe ili sveže voće u žitarice;

- ponuditi dvopek, male komade sa maslacem.

• Jede mnogo slatkiša - ne kupovati slatkiše i ne držati ih u kući;

- ponuditi prirodne slatkiše - voće;

- ne davati slatkiše kao nagradu za dobro ponašanje.

Stvaranje pravilnih navika u ishrani

Navike i ponašanje dece za vreme jela su bitan aspekt pravilne ishrane.
Pravilne navike se stiču još u uzrastu odojčeta. U ovom uzrastu treba pažljivo pratiti signale koje šalje beba. Ovi signali često mogu biti nejasni roditeljima, na primer roditeljima može biti nejasan način na koji beba ispoljava glad, što može dovesti do vezivanja negativnih iskustava bebe za obrok.
Takođe, neka druga negativna iskustva koje je dete imalo prilikom jela (bol, povraćanje, gušenje) mogu rezultirati u odbijanju hrane dugo vremena nakon otklanjanja problema. Tada se stvara “začarani krug” - dete zbog negativnih senzacija odbija hranu, roditelji zbog toga vrše pritisak na dete, što dovodi do još jačeg odbijanja hrane. Ovaj oblik poremećaja treba suzbiti prekidanjem ovog lanca, promenom ponašanja roditelja koji bi trebalo da shvate problem i pomognu detetu da stekne pravilne navike vezane za ishranu.

Podstičite decu da samostalno jedu
U periodu dohranjivanja, deca postepeno ispoljavaju želju da se sama hrane i često odbijaju pomoć roditelja. Roditelji treba da podstiču decu da se samostalno hrane, jer je to veoma važan korak u razvoju njihove samostalnosti i samopouzdanja. Deca vole da se igraju hranom, da je razbacuju oko sebe. Sprečavanje ove igre, kao i sprečavanje želje da se dete samo hrani, izaziva suprotan efekat i dovodi do toga da će vam se mališan mrštiti na bilo šta što mu ponudite za jelo.

Dobra navika je zlata vredna
Za vreme obroka dete treba da sedi udobno u svojoj stolici, za stolom, zajedno sa ostalim članovima porodice. Poželjno je isključiti radio i televiziju i voditi razgovor o stvarima koje interesuju dete. Dete treba da ima dovoljno vremena za jelo, ono jede sporije nego odrasli.
Broj obroka je individualno različit. Veliki broj dece se rano, već krajem prve godine života, navikne na tri glavna obroka dnevno - doručak, ručak i večeru.
Radi stvaranja dobre navike, obroke treba davati u približno isto vreme svakoga dana. Između obroka daje se užina, pre i poslepodne (voće, sok, keks). Ukoliko užina smanjuje apetit za naredni obrok, treba je izbaciti. Ne preporučuje se obilan obrok pred spavanje da bi dete duže spavalo u toku noći.
Česti uzroci poremećaja u ishrani su: odvajanje deteta od roditelja, potištenost (depresija) roditelja, traume roditelja (zlostavljanje...). U tim slučajevima, efikasno lečenje podrazumeva rad i sa decom i sa roditeljima.
Ovaj tekst je preuzet iz UNICEF-ove brošure “Životne poruke o zdravlju majke i deteta”.

Višak energije

Svako zdravo dete je po pravilu puno energije. Na roditeljima je da pronađu dobar način da se deca oslobode viška energije. Ukoliko vaše dete neprestano skače po kući, nema mira, pokušajte tu energiju da iskoristite na praktičan način i da je usmerite na neku od sledećih aktivnosti koje vam predlažemo:
Ukoliko ste preko dana češće u kući (tokom zime ili kišnih dana) probajte sledeće:

• Loptu u ruke, pa se dobacujte, šutirajte loptu, dozvoljene su sve igre koje je sigurno izvoditi u zatvorenom prostoru

• Pustite neku veselu muziku i podstaknite dete da igra ili peva

• Neka vaše dete skače (možete mu pomoći tako što ćete ga pitati “koliko visoko možeš da skočiš”)

• Aerobik vežbe za decu su takođe blagotvorne. Vežbajte sa detetom istezanje (beremo jabuke) ili dodirivanje vrhova prstiju na nogama (beremo krompire). Poželjno je da dete radi čučnjeve

• Udaranje jastucima je dozvoljeno, ali samo na mestima gde nema lomljivih stvari

• Udaranje u šerpice drvenim varjačama može biti veoma zabavno deci

• Gnječenje i valjanje testa deca će sa oduševljenjem prihvatiti. Uvek ih uključite u posao kada mesite testo

Kada ste napolju sa detetom, predlažemo vam sledeće:

• Trčanje po parku, skakanje, pentranje

• Igranje na igralištima, neka se deca ljuljaju, klackaju, penju na penjalice i slično

• Ukoliko dete ume da vozi bicikl, omogućite mu tu aktivnost svakog dana. Ukoliko je dete malo, možete probati da ga naučite da vozi tricikl

• Uvek kada idete napolje, nosite loptu. Sva deca će rado prihvatiti igru loptom, a što više dece, to bolja igra

• Vožnja rolerima preporučljiva je za veću decu koja su ovu veštinu savladala. Naravno, nikada ne smete zaboraviti da detetu stavite štitnike

Agresivno dete

Danas postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Pojedini naučnici je definišu kao reakciju, tačnije, odgovor na frustraciju, a drugi kao deo genetskog paketa, tj. nešto s čime se čovek rađa. Iako se ona često pogrešno tretira kao emocija, u pitanju je samo način izražavanja gneva, tj. agresije.
Ono u čemu su naučnici saglasni jeste da je agresivnost deo ljudske prirode i da je, u većoj ili manjoj meri, posedujemo svi. U razvoju se pojavljuje vrlo rano, pa se već u uzrastu od dvanaest meseci mogu uočiti prva ovakva ponašanja, da bi se sa četiri godine agresivnost već stabilizovala kao crta ličnosti.
U različitim fazama razvoja ona se različito manifestuje. Tako će, na primer, jednogodišnje ili dvogodišnje dete u trenutku svog besa impulsivno ujesti ili jako udariti drugo dete kada želi da nešto postigne.
U adolescenciji, agresivnost se očitava kroz stalne konflikte sa roditeljima, zanemarivanje školskih obaveza, namerno kašnjenje, “otkačeno” odevanje, opasne eksperimente (droga, alkohol)...
Zašto su pojedina deca agresivna?

Ograničenje uzrasta

U zavisnosti od uzrasta mogućih uzroka ima veoma mnogo. Za predškolski uzrast je karakteristično da bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje javlja se i kao nemogućnost da dete rečima razreši svoj problem jer još uvek nije verbalno vešto.

Nedostatak granica

Kada odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dete postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ukoliko vaše dete ima problem agresije, najpre razmislite da li u vašoj porodici postoje granice ponašanja i koliko su one primerene vašem detetu.

Način pridobijanja pažnje

Dete veoma brzo shvati da bilo koje njegovo neprihvatljivo ponašanje odmah obezbeđuje pažnju roditelja. Tako, njegovi napadi besa primoravaju roditelje na reakciju (na primer, počnu više vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponašanja, pokazuju veće interesovanje za detetov unutrašnji svet...). Na ovaj način izazvana pažnja jeste tzv. “negativna pažnja”, ali u očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.
Kako smanjiti agresivnost?

Isključite fizičko kažnjavanje.

Dečja agresivnost je najčešća kada i ono samo doživljava nasilje. Kada vi koristite fizičko kažnjavanje, pokazujete da ste i sami agresivni i da je to način postizanja cilja. Deca uče oponašajući, ali ne ono što im govorite da treba da rade, već ono kako se vi sami ponašate. Dakle, presudno je ono što vidi i oseti u svom domu, a sa socijalizacijom bitan faktor razvoja postaje i vrtić, škola, vršnjaci, drugi tzv. ne-roditeljski autoriteti...

Pronađite drugi način.

Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da “izbaci” iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku, istući jastuk... Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vršnjacima. Objasnite da će deca rado hteti da se sa njim druže ako i on poštuje pravila neke igre, ako ne viče stalno i ne pokušava svaki sukob da reši pesnicama...
Sportske aktivnosti će mu, takođe, pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

Objasnite.

Ako ne razume vaše zabrane, dete će postati frustrirano i nesigurno u sebe i svoje buduće postupke. Zato, sve ono što mu branite, istovremeno objasnite i zašto to činite. Samo tako dete će vaše zahteve ispuniti iz poštovanja i poverenja prema vama, a ne zbog straha od vaše kazne.

Pozitivan stav

Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, na primer, da deli svoje igračke i uvažava osećanja drugih. “Ne radi drugima ono što ne želiš da neko tebi radi” jednostavna je poruka koju i veoma malo dete brzo može da usvoji. Učeći ga empatiji, pomažete mu da razvija nenasilan model ponašanja.

Samokontrola

Predložite mu da kada se nađe u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokuša da najpre izbroji do 10. Ili, da se podseti šta bi u istoj situaciji uradila njegova mama ili neko drugi ko ima nenasilno ponašanje, a detetu predstavlja autoritet. Detetu će biti teško da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kritičnom trenutku, ali će vaše uporno ponavljanje i podsećanje doneti rezultate.

“Pravi” dečak

Već u uzrastu od dve godine počinju da se uočavaju razlike u agresivnosti dečaka i devojčica, pri čemu su dečaci tri puta agresivniji. Pojedini naučnici uzrok vide u biološkoj osnovi, tj. u drugačijem sastavu polnih hormona kod dečaka, a neki naučnici za agresivnost “krive” stereotipe u vaspitanju: devojčicama se stalno govori da nije lepo da se tuku, a dečacima da moraju da budu jaki, da “pokažu zube” kad god je to potrebno, da je sramota da plaču ili pokažu slabost. Umesto toga, vi ponavljajte svom sinu da mora da se ponaša kao “pravi” dečak. To ne znači da bude svađalica ili nasilnik, već da bude uzdržan, pažljiv prema okolini i da ume da vlada sobom.

Poslušnost

Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslušnost. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Sa druge strane, kada se osećaju sputanima i ne uspevaju na druge, društveno prihvatljive načine da pokažu da su različiti (na primer: pomoću odeće, žargona, načina života), jedino polje u kojem vide šansu da pokažu svoju različitost jeste nasilnost.

Igra

Iskoristite igru kao sredstvo učenja. U igri uloga, postavite različite, svakodnevne situacije. Na primer: »Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući, a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa«. Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas i uvek koristite stvarne situacije iz vašeg života.

Granice

U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju ili zato što su roditelji preterano popustljivi ili zato što zanemaruju vaspitanje deteta, ono odrasta uz uverenje da je svako njegovo ponašanje dobrodošlo. Iako ne postoji opravdanje da ono, na primer, tuče drugu decu, uništava stvari, koristi pretnje, ucene i slično... roditelji su, nažalost, često spremniji da “zatvore oči”, nego se suoče sa problemom. Postavljanje jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena, a koja nisu, ne znači da treba da zavedete diktaturu u svojoj porodici. Naprotiv, jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate hijerarhijski odnos jer vi niste i ne treba da budete ravnopravni sa svojom decom, a istovremeno učite ga socijalizaciji.

Pohvale

Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan način uspe da odreaguje drugačije ili vas u nešto ubedi argumentima. Nemojte zaboraviti da, iako ne izgleda realno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe stvorili prostor gde se osećaju superiornijima i gde sebe doživljavaju kao pobednike. Pomozite detetu da očvrsne svoje samopouzdanje. Kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško i da u nekim za njega nezgodnim situacijama odreaguje na drugi način osim agresijom….pohvalite ga i zagrlite.

Agresija nije samo fizički gnev.

Kada se spomene agresivnost, najčešće se pomišlja na nekontrolisane izlive fizičkog besa. Međutim, agresivna dečja ponašanja su i tužakanje, ogovaranje, diskriminacija... Osim toga, možemo biti agresivni i u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Veoma je važno pronaći način adekvatnog ispoljavanja agresije jer se kao posledice preterano dugog potiskivanja mogu javiti opasnosti za mentalno i fizičko zdravlje (depresija, suicidalni pokušaji, ali i čir na želucu, te mnoge druge bolesti koje su najčešće rezultat našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama).

Jastuk za udaranje

Izdvojte jedan jastuk i proglasite ga vašim porodičnim džakom za pražnjenje. Ili, odredite da je to detetov lični jastuk ukoliko ono jedino u vašoj porodici ima potrebu za ovakvim pražnjenjem.

Kontrola kvaliteta vremena

Agresivni vršnjaci će pružiti model za oponašanje i vašem detetu. Neprimerena količina gledanih filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja takođe predstavljaju način na koji vaše dete provodi svoje slobodno vreme. Destruktivni sadržaji se skladište u dečjoj podsvesti, a rasterećenje podsvesti najčešće znači sve destruktivnije ponašanje dece.

Autor: Jelena Holcer, pedagog
Izvor: magazin "Mama"

Izbirljivost

Roditelji se često žale da je dete izbirljivo. Ponekad ova izbirljivost proističe iz podražavanja odraslih, najčešće jednog od roditelja. Ako tata ne voli jedno jelo, onda ga ne voli ni kćerka ni sin. Zbog toga je bolje pred decom ne govoriti o tome šta mama ili tata ne vole da jedu, ako od njih očekujemo da jedu sve. Još je bolje ne iznositi na sto jelo koje jedan od roditelja neće da jede.
Dečja izbirljivost može da bude vezana kako za ukus hrane, tako i za način serviranja. Deca ne vole ljuta jela, ne prija im ni suviše masno jelo, jer je teško svarljivo. Deca ne vole ni pun tanjir, to je zastrašujuće velika količina i potrebno je mnogo vremena da se to savlada. Boja hrane takođe igra ulogu u izbirljivosti. Manje dete će lakše prihvatiti male komadiće hleba premazane pekmezom ili puterom, nego veliku krišku koju ne može samo da drži u šaci, što znači da ne može samo da se hrani.
Određen značaj ima i uzrast deteta – poneka jela dete zavoli tek kasnije. Kada dete počne da uživa u igri, onda obroci predstavljaju grdno «gubljenje» dragocenog vremena, pa se može dogoditi da odjednom prestane da voli meso (izuzev mlevenog) i sve vrste hrane koju mora dugo da žvaće.

Iz knjige:
«Malo dete – velika zagonetka»

Dete neće da spava

Svako dete ima svoj jedinstven način spavanja. Neke bebe spavaju po nekoliko sati tokom dana, dok druge bebe po danu slabije spavaju, ali zato noću to nadoknade.
Veoma male bebe spavaju tri puta dnevno, mada neke to čine dva puta – pre i posle podne. Posle prve godine života, mala deca uglavnom spavaju samo jednom dnevno.
Međutim, šta činiti ukoliko vaše dete odbija dnevno spavanje, iako mu je to potrebno. Čest je slučaj da deca koja ne spavaju tokom dana budu nervozna popodne i uveče. Nudimo vam nekoliko predloga za rešenje ovog problema:

- Držite se rutine: rutina pomaže detetu da zna šta i u kom trenutku tokom dana može da očekuje. Roditeljima rutina pomaže da shvate kada se njihovom detetu najčešće prispava tokom dana i da u zavisnosti od toga organizuju druge aktivnosti. Ne morate biti rigidni po pitanju satnice dnevnog spavanja, ali trebalo bi da znate u kojem trenutku je dete spremno za okrepljujući dnevni san.
- Neka dete spava uvek na istom mestu: idealno bi bilo da dete tokom dana spava u krevetu u kojem spava i tokom noći. Na taj način, određeni krevet identifikuje sa mestom odmora i spavanja. Ukoliko dete ide u obdanište, u periodima kada je kod kuće neka i noću i danju spava u istom krevetu.
- Priuštite detetu kvalitetno zajedničko vreme pre spavanja: pre nego što dete krene na spavanje korisno je pročitati mu neku lepu priču, otpevati mu uspavanku i slično. Ukoliko detetu smeta dnevno svetlo, poželjno je spustiti roletne, kako bi se zamračila soba.
- Odvedite dete na spavanje kada je umorno: jedna od čestih roditeljskih grešaka je da odugovlače sa početkom dečijeg dnevnog sna. Ukoliko čekate suviše dugo, dete će se premoriti i biće mu teže da zaspi. Naučite da dešifrujete signale koje vam dete šalje kada je umorno: u tim slučajevima deca često trljaju oči, umire se. Čim vam dete kaže (ili pokaže) da je umorno, odmah ga odvedite na spavanje.
- Naučite dete da samo zaspi: Decu bi od najranijih meseci trebalo učiti da sama utonu u san. Već oko trećeg meseca, deca počinju da uče da se sama uspavljuju. Najbolje bi bilo već u tom uzrastu početi sa navikavanjem bebe na samostalno uspavljivanje. Dajte bebi šansu da se sama uspava i da se na to navikne. Na taj način, beba će savladati korisne veštine koje će joj pomoći da duže i kvalitetnije spava i tokom dana i tokom noći.

Crtanje - plemenita veština

Crtanje predstavlja jednu od najlepših mogućnosti za kreativno izražavnje deteta. Dete će kroz crtež pokazati kako doživljava svet oko sebe i ljude sa kojima je svakodnevno u kontaktu. Deca u principu vole da crtaju, a što su starija stiču više rutine u povlačenju poteza na papiru. Dete u uzrastu od šest godina može kroz crtež pokazati tačno kako se oseća, čega se plaši, šta ga raduje...

Kako roditelji mogu da pomognu
Ukoliko želite da vaše dete nauči da crta, najbolje je da ga ne forsirate, tj., da mu date dovoljno vremena i slobode da savlada ovu veštinu. Crtanje se uči postepeno, godinama, a najbolje se počinje od pravilnog načina posmatranja sveta oko sebe. Kada dete počne da uočava predmete ili ljude oko sebe na određeni način, ono će biti u stanju da ih, (na svoj način) prenese na papir. Proces učenja crtanja zavisi od detetovih motoričkih sosobnosti i kognitivnog razvoja. Ukoliko forsirate dete ili očekujete da bude Pikaso sa pet godina, rezultat će biti loš. Pažljivo i nenametljivo vođstvo roditelja pomoći će detetu da razvije svoj talenat na najbolji način.
Kada posmatrate detetov crtež ili zajedno crtate sa njim, uvek budite pozitivni. Izbegavajte reč «greška», bolje je da se opredelite za «nove ideje». Kada je dete veselo zbog svog crteža, veselite se sa njim. Ukoliko se detetu ne dopada njegov crtež, popričajte o tome šta mu na crtežu smeta i kako bi ga mogao poboljšati.
Crtanje sa malom decom je veoma zabavno. Počnite od jednostavnih oblika i svaki imenujte. Deca će mnoge oblike koje im roditelji nacrtaju prepoznati iz slikovnica. Dok crtate, objasnite detetu šta crtate: «pogledaj, ovo je nasmejano lice, ovo je tužno lice, ova devojčica ima šešir». Crtajte deci cvetiće, drveće, travu, kuće, životinje. Ohrabrite ih da dodaju svoje detalje na crtežu. Budite sigurni, deca će, vođena vašim blagim uputstvima lako zavoleti i naučiti ovu zaista plemenitu veštinu.

Stres kod dece

Stres je normalna pojava koju svako od nas oseti s vremena na vreme. Ponekada, stres je poželjan jer može delovati podsticajno na nas. S druge strane, stres je loš onda kada nam ometa svakodnevni život, međuljudske odnose i zdravlje.
Čak i veoma malo dete može biti pod stresom. Međutim, postavlja se pitanje kako prepoznati detetovo stresno ponašanje i kako detetu pomoći.
Nije uvek lako prepoznati stres kod dece. Kod dece mlađe od dve godine stres može izazvati sledeće pojave:

1. teškoće pri hranjenju
2. iritirajuće ponašanje
3. pojačano plakanje
4. poremećaj sna

Za dete od dve do sedam godina stres može biti “okidač” za nastanak sledećih smetnji:

1. poremećaj govora
2. ljutnja i bes
3. stomačne tegobe, glavobolja
4. smanjen apetit
5. nemogućnost kontrolisanja emocija
6. noćne more

Deca u osnovnoj školi mogu imati slične manifestacije stresa, ali pored tih mogu se pojaviti i sledeće:

1. problemi sa prijateljima i učiteljima
2. teškoće sa koncentracijom, slabije učenje
3. odbijanje u učestvovanju u zajedničkim školskim aktivnostima
4. novo ili ponovno piškenje u krevet

Kako možete da pomognete detetu da se izbori sa stresom

1. pobrinite se da se vaše dete dovoljno odmara
2. svakoga dana odvojte vreme za razgovor sa detetom (manje pitajte, više slušajte dete)
3. pokušajte da predvidite potencijalne stresne situacije i dete na vreme pripremite dete za njih
4. Popričajte sa detetom o onome što bi moglo biti izvor stresa
5. Objasnite detetu da je stres u određenim granicama OK i da je sasvim normalno ponekada se osećati tužno, ljuto, usamljeno, uplašeno ili nervozno

Ukoliko je uzrok stresa kod vašeg deteta privremen, ovi simptomi će biti kratkotrajni. Međutim, ukoliko ovakvo ponašanje postane trajno, ili se čini da se pogoršava, obavezno konsultujte dečijeg lekara.

Dvogodišnje dete

Srećan rođendan! Još juče, vaše dete bilo je mala beba, a sada je dvogodišnjak. Vaše dete provelo je proteklu godinu u razvijanju motoričkih sposobnosti kao što su hodanje ili trčanje. Ove godine, primetićete veliki broj promena kod deteta i to najviše na polju razmišljanja. U ovo vreme, dete počinje da organizuje kategorije u svojoj svesti, kao i da postavlja stvari u određeni red. Memorija dvogodišnjaka se unapređuje, tako da određeni broj dece ovog uzrasta može da zapamti osnovne boje. Neka dvogodišnja deca mogu i da broje do pet.
Verovatno ćete uskoro moći sa detetom da «razmenite» dve do tri rečenice u nizu. Dvogodišnjak brzo uči nove reči, ulazi u potpuno novi svet gramatike, a sve je bolji i u verbalnom izražavanju svojih potreba, želja i ideja.
Vaše dete će vam sve češće i sve lakše pričati o tome šta radi i šta voli, odnosno ne voli.
U periodu od druge do treće godine dete nastavlja da se bori za svoju nezavisnost. Često ispituje granice koje mu nameće okolina (prvenstveno mama i tata), i pokušava da ih pređe. U ovoj fazi odrastanja veoma je važno naučiti dete da sarađuje. Nema nikakve potrebe za prestrogim zabranama, ali ni preterana popustljivost nije preporučljiva.
Druga godina je dobro vreme za prvi porodični odlazak kod zubara. Stomatološkim pregledom imaćete uvid u stanje zuba vašeg deteta, dobićete korisne informacije o nezi i zaštiti, a ukoliko za to ima potrebe, stomatolog će popraviti ili zaštititi bolesne zubiće.
U periodu od druge do treće godine korisno je dete početi navikavati na nošu. Odvikavanje od pelena je upotrebom kvalitetnih, brzo-upijajućih papirnih pelena pomereno na period do kraja treće godine. Međutim, lekari uglavnom smatraju da je uzrast od dve godine skoro idealan za «skidanje pelena». Preporučuje se da se navikavanje na nošu ne sprovodi brzo, već postepeno, kako bi dete bolje sarađivalo i lakše prihvatilo ove promene.

Kako sačuvati decu od nezgoda 1. deo

Neke opasnosti koji ugrožavaju sigurnost vašeg deteta su očigledne (na primer, kamion igračka ostavljen na vrhu stepeništa), dok se druge ne mogu tako lako uočiti (na primer, olabavljeni gelender na stepeništu).
U ovom tekstu objasnićemo mere koje treba preduzeti u kući i izvan nje da bi se dete zaštitilo. Te mere zavise od uzrasta deteta, okruženja, životne sredine. Najvažnije je – ove mere ne zavise od novca, već od vaše dobre volje, spremnosti i želje da uradite pravu stvar za svoje dete!
Veliki broj nesrećnih slučajeva možete sprečiti ako preduzmete sledeće korake:
• unapredite mere bezbednosti u kući i u sredini u kojoj živite
• ponašate se odgovorno
• učite decu da budu oprezna i vode računa o sebi
• podstičete i podržavate lokalne akcije za unapređenje bezbednosti dece

U kući ili stanu

Kuća je pravi mali raj za zadovoljavanje istraživačkog duha dece, koja pri tome nisu svesna mogućih opasnosti koje ih vrebaju na svakom koraku. Zaštita deteta je vaš posao, posao koji ćete morati neprestano da obavljate, jer ne zaboravite – vaše dete raste, postaje sve okretnije i sve znatiželjnije.
Nesreće se u kućama najčešće dešavaju:
• tamo gde se nalaze instalacije za vodu (kuhinja, kupatilo, bazen)
• tamo gde je prisutna toplota ili plamen (kuhinja ili roštilj)
• tamo gde ima štetnih materija (ispod sudopere u kuhinji, u ormariću
sa lekovima, u torbi, u garaži)
• tamo gde postoji opasnost od padova (stepenište, klizav pod)
Šta možete da učinite? Pregledajte stan i sklonite stvari koje mogu da povrede dete. Neka vam u tome pomognu ostali članovi porodice uključujući i stariju decu).

Potrudite se da vaš dom bude bezbedan za dete!

Van domašaja deteta uvek držite sledeće stvari:
• šibice i upaljače
• sve vrste lekova
• cigarete i alkohol (pivo, vino i žestoka pića)
• alate
• oštre predmete, na primer, makaze, noževe, žilete, igle, testere
• smeće i sredstva za čišćenje koja mogu biti otrovna za decu

Proverite ispravnost kućnih aparata i grejnih tela!

Proverite, konsultujući se s električarom, odžačarom i drugim majstorima, ispravnost šporeta, dimnjaka i ostalih grejnih tela. Podesite bojler na 60 stepeni. Ako ne znate kako, pozovite majstora. Bojler mora imati sigurnosni ventil koji sprečava pregrevanje (tako ćete sprečiti mogućnost da se dete opeče prevrućom vodom). Smesta zamenite oštećene električne gajtane, odnosno napukle utičnice i prekidače. Televizore i muzičke stubove okrenite zadnjim delom prema zidu, tako da dete ne može da ih dohvati. Izolujte svaku žicu. Proveravajte elektronske igračke. Ako primetite varnice, ako osetite da je igračka vrela ili ako se oseća miris paljevine kada je uključite – odmah je odnesite na popravku ili bacite.

Sprečite izbijanje požara u stanu!

Odmaknite zavese i druge zapaljive predmete od izvora toplote. Sklonite van domašaja deteta grejna tela (grejalice, peći, radijatore i druge uređeaje) ili oko njih postavite zaštitu i sigurnosne podmetače. Držite ispravan aparat za gašenje požara u kući/stanu.

Osigurajte zdravu životnu sredinu!

Zidovi u stanu ne smeju da budu okrečeni olovnom bojom. Ako na zidu imate olovnu boju, taj premaz skinite, ponovo okrečite zid, a dete odvedite lekaru da se proveri ima li tragova olova u organizmu. Ako imate biljke u stanu, proverite da nije neka od njih malo otrovna. Informacije o tome možete dobiti na razne načine: iz knjiga, od stručnjaka, u prodavnicama cveća. Ako jeste, bacite tu biljku ili je držite tamo gde dete ne može da je
dohvati. I za vas same je zdravije da ne pušite. Ako baš morate da pušite, činite to napolju. Držite opuške, paklice cigareta i druge duvanske proizvode tamo gde ih deca ne mogu ni videti ni dohvatiti.

Postupak sa potencijalno otrovnim materijama

Čuvajte lekove, medicinski materijal (špricevi, igle) i opasne hemikalije u originalnom pakovanju i na sigurnom mestu. Nemojte držati nikakva sredstva za čišćenje ispod sudopere, jer će ih dete tu najlakše dohvatiti. Nemojte po podu kuće stavljati prah protiv buba ili otrov za pacove.

Osigurajte fizičku zaštitu deteta!

Ne sme postojati mogućnost da se dete negde samo iznutra zaključa. Brave na spoljnim vratima moraju biti postavljene dovoljno visoko. Stavite gumene graničnike ispod vrata da se vrata ne mogu sama zalupiti. Na staklena vrata zalepite nalepnice otprilike u visini očiju deteta kako bi ono videlo da su vrata zatvorena i kako ne bi slučajno protrčalo kroz njih.
Postavite sigurnosne brave na vrata svih soba u kojima se nalazi bilo šta što može da povredi decu. Zaključajte fioke na ormarima i stolovima. Sklonite lomljive stvari sa polica da ih deca ne bi mogla dohvatiti. Stavite zaštitnike u sve električne utičnice ili druge električne izvode kako deca ne bi mogla u njih da guraju prste ili kakve predmete. Zaštitnike možete kupiti u prodavnicama električnog materijala, na pijaci, kao i u prodavnicama za decu. Ako imate frižidere i zamrzivače koji nisu u upotrebi, skinite vrata s njih da se deca ne bi u igri slučajno zatvorila u njima. Obezbedite prozore tako da ih deca ne mogu otvoriti (podizanjem brave na odreođenu visinu, stavljanjem graničnika). Ako je neophodno, na prozore stavite i rešetke. Odmaknite dečiji krevet od prozora, kao i sve druge delove nameštaja na koje bi se dete moglo popeti. Postarajte se da trake, konopci, gajtani za roletne, zavese i sl. budu van domašaja deteta. Dræite kante za smeće na mestima na kojima deca ne mogu da ih dohvate i redovno ih praznite. Plastične kese i ambalažu takođe držite na mestima nedostupnim za decu. Stepenište, hodnik i kupatilo treba da budu suvi. Podne prostirke ne smeju biti klizave niti smeju da klize po podlozi. Sklonite sa stepeništa i iz holova sve stvari preko kojih bi dete moglo da se saplete ili padne, odnosno na koje bi moglo da se oklizne (rolere, klikere, lopte). Ne kupujte nameštaj s oštrim ivicama. Ako već imate takav nameštaj, postavite ga tako da smanjite opasnost od povreda, a ivice zaštitite plastičnim štitnicima. Ako imate automatski otvarač za vrata na garaži, proverite da li funkcioniše povratni mehanizam koji sprečava zatvaranje. Prekidač mora biti postavljen dovoljno visoko da ga dete ne može dohvatiti.

Obezbedite optimalnu sredinu za razvoj deteta!

Za normalan razvoj deteta potrebna je obogaćena i stimulativna fizička sredina. Prostorija u kojoj dete boravi treba da bude bogata bojama i oblicima, a sam prostor treba osmisliti tako da podstiče decu na aktivnost.
Raspored u sobi treba povremeno menjati.

Čuvanje dece

Da li vaša deca povremeno ostaju sa drugim ljudima? Ako ostaju, učinite sve, koliko je moguće, da sa njima budu sigurna. Decu ne bi trebalo da ostavljate sa osobama koje ne poznajete ili u koje nemate poverenja, kao ni sa osobama mlađim od trinaest godina. Uvek ostavite broj telefona na poslu, broj svog mobilnog telefona ili broj telefona nekog starijeg koga deca mogu da pozovu ako im zatreba pomoć. Dobro proverite preporuke osoba koje čuvaju decu pre nego što ostavite decu s njima. Tražite imena i brojeve telefona roditelja čiju su decu ranije čuvali, razgovarajte s tim roditeljima o tome kakvu su pažnju posvećivali njihovoj deci. Otkrijte da li je bilo nekih problema.

Iz brošure UNICEF-a
„Nezgode se dešavaju, šta uraditi kada se dese i kako ih sprečiti”

Kako sačuvati decu od nezgoda 2. deo

U dvorištu

Ako u svom dvorištu ili ispred zgrade postavljate sprave za igru (klackalice, tobogane i sl.), postavite ih nisko, pri zemlji, kako biste sprečili povrede nastale padom s visine. Postavite ih na meku podlogu, kao što su pesak, zemlja prekrivena travom ili odgovarajući sintetički materijal, kako se dete ne bi moglo teže povrediti čak i ako padne. Opasna mesta u dvorištu i oko zgrade (bunar, trafo-stanica i sl.) obezbedite ogradom da im deca ne bi mogla prići. Kapiju u dvorištu zaključavajte. Alatke držite na sigurnom, deci nedostupnom mestu.

Nezgode na igralištu

Na žalost, parkovi i igrališta za decu trenutno su u jadnom stanju. Sprave za
igranje su stare, dotrajale, često potpuno nebezbedne - polomljene, natrule,
zarđale. Zelene površine prekrivene su otpadom, zagađene izmetom kućnih
ljubimaca. Pomozite da se ta igrališta poprave i opreme! Pregledajte, zajedno s komšijama, dečije igralište i ustanovite u kakvom su stanju sprave za igranje! Uklonite polomljene, napukle ili natrule delove! Upozoravajte svoje sugrađane da dečija igrališta nisu mesta za odlaganje otpada ili izvođenje kućnih ljubimaca. Zahtevajte oštre novčane kazne za vlasnike pasa koji svojim ponašanjem dovode do rizika da psi napadnu decu!
Pojačajte kontrolu dečijih terena za igranje! U svakom slučaju, u parku ili na igralištu, nikada nemojte ostavljati decu bez nadzora. Ako vaše dete ide u školu, u vrtić ili u dnevni boravak, pažljivo pregledajte ova mesta kako biste bili sigurni da su bezbedna. Obezbedite vaspitačima potrebnu porodičnu i zdravstvenu dokumentaciju (kopije) da bi oni koji vode brigu o vašem detetu u slučaju potrebe mogli reagovati na pravi način. To je naročito važno ako se dete nalazi pod stalnom terapijom, ako ima neku hroničnu bolest (na primer astmu, bronhitis), poremećaj u razvoju ili je alergično na neku hranu ili lekove. U nekim mestima naše zemlje, zbog ratnih dejstava, ostale su ponegde neeksplodirane mine i druge eksplozivne naprave. Na takve terene ne sme se ići ni u kom slučaju! Ako se vraćate da živite u sredinu u kojoj je bilo borbi, upozorite decu da ne prilaze terenu koji je označen kao miniran i da ne diraju nepoznate predmete.

Ponašajte se odgovorno

Dete počinje da uči sve oblike ponašanja mnogo ranije nego što mislite. Dete uči posmatrajući i imitirajući ponašanje svojih vršnjaka i odraslih. Kojih se saveta za odgovorno ponašanje već pridržavate?

U kući ili stanu

Mada smo sigurni da ste, prema preporukama u prethodnom tekstu, svoj dom već učinili bezbednim za dete, ipak ne ostavljajte dete samo. Neka vam stalno bude na oku! Neko uvek mora biti pored malog deteta! Sprečite izbijanje požara u stanu: ne uključujte grejalice neposredno pored zavesa, tepiha ili pokrivača, nameštaja, peškira, odeće, boca za gas, kao i drugih lako zapaljivih stvari. Isključujte električne aparate kada nisu u upotrebi. Uvek proverite da li su vrata na peći dobro zatvorena i osigurana kada gori vatra ili tinja žar. Nikada ne ostavljajte decu samu u sobi u kojoj gori vatra. Blokirajte prilaz peći, tako da dete ne može prići. Isplanirajte šta ćete raditi u slučaju požara. Svi članovi vaše porodice moraju znati šta treba da rade ako do požara slučajno dođe. U kuhinji/trpezariji: držite posude sa vrućim sadržajem tamo gde ih deca ne mogu iznenada zgrabiti i prevrnuti na sebe! Drške od posuda za kuvanje okrenite tako da ih deca ne mogu dohvatiti! Dok kuvate ili postavljate sto, obratite pažnju na položaj deteta. Ne dozvolite mu da se "muva" oko vaših nogu, a pogotovo nemojte da ga držite dok obavljate tu vrstu poslova. Ne postavljajte velike stolnjake ili podmetače koje vaše dete može da dohvati. Dete koje je tek prohodalo može, u trenutku kada izgubi oslonac, da povuče stolnjak i sruči sve sa njega na sebe. Ne pijte vrelu tečnost i ne držite posudu s vrelom tečnošću/hranom dok vam je dete u naručju ili dok vam sedi u krilu! Nikada ne ostavljajte dete samo u kupatilu ili blizu vode! Ako zbog nečega morate da izađete iz kupatila dok kupate dete, umotajte dete u peškir i povedite ga sa sobom! Pre nego što umijete ili okupate dete rukom proverite temperaturu vode! Odmah posle kupanja iz kade ispustite svu vodu! Ne prinosite i ne uključujte električne aparate blizu kade. Kada toalet nije u upotrebi, spustite dasku i poklopac ili postavite neku prepreku kako dete ne bi moglo da priđe. Bacite lekove i hranu čiji je rok upotrebe istekao. Nikada nemojte govoriti svome detetu da je lek “bombona”. Nikada nemojte detetu davati lek u mraku. Možete se prevariti i dati mu veću dozu od propisane, čak vam se može desiti da mu date i pogrešan lek. Nakon što ste detetu dali lek, dobro zatvorite poklopac i ostavite lek na sigurno mesto.
Dok čistite ili koristite razne hemikalije, nemojte dozvoliti sebi taj luksuz da ne znate gde vam se koja boca u svakom trenutku nalazi. Kada kupujete igračke, kupujte samo one koje su označene kao bezbedne i koje nisu napravljene od otrovnih materijala. Često proveravajte igračke kako biste
se uverili da nisu oštećene tako da mogu povrediti dete. Ako su deca dobila na poklon igračke koje ne odgovaraju njihovom uzrastu, pa se njima ne mogu igrati bezbedno, sklonite ih dok deca ne porastu. Proverite da li je mehanizam za zatvaranje sanduka za igračke bezbedan kako dete ne bi slučajno upalo unutra. Ako vežbate u kući, vratite sve sprave na svoje mesto kada završite s vežbanjem. Nemojte dozvoliti deci da trče ili da se igraju po stepenicama. Zaključavajte ulazna vrata. Tako ćete obezbediti da deca ostanu u kući, a stranci van kuće. Ako nemate zaštitne šipke na prozorima, zatvarajte i zaključavajte prozore kada su deca u toj prostoriji. Kada provetravate sobu, otvorite gornju stranu prozora ili, ako se prozori ne otvaraju "nagore", zaključajte vrata na sobi dok je prozor otvoren.

Izvan stana ili kuće

Ne ostavljate dete nikada samo na ulici, u restoranu ili u prodavnici. Motrite na dete koje se nalazi u vodi ili blizu nje. Kada ste na brodu ili čamcu, stavite detetu pojas za spasavanje ili gumu i ne odvajajte se od njega. Sklonite decu na bezbedno mesto dok u dvorištu radite sa mašinama (kosilicom, motornom testerom i sl.). Nikada ih ne ostavljajte same sa tim mašinama. Sklonite decu dok raspaljujete roštilj i pečete hranu na njemu.
Prilikom svake vožnje kolima smestite dete na sedište koje odgovara njegovom uzrastu. Nikada ne vozite dete na mestu suvozača. To je, uostalom, zakonom zabranjeno. Neka vrata automobila uvek budu zaključana kada je dete unutra, bez obzira na to da li je automobil u pokretu ili je parkiran. Nikada ne ostavljajte dete samo u kolima! Dete može nehotično da pokrene automobil i izazove nesreću. Osim toga, leti, u zatvorenom automobilu, temperatura za desetak minuta može da poraste toliko da direktno ugrozi život deteta. Dobro se pripremite ako putujete na letovanje ili planirate duže putovanje. Bezbednost u toku vožnje najviše zavisi od vozača, ispravnosti automobila i dobro isplanirane maršrute. Odmorite se pre puta. Isplanirajte pogodno vreme za polazak na put, približno vreme dolaska na odredište, vreme i mesta za odmor i osveženje. Informišite se o lokacijama zdravstvenih ustanova na putu kojim prolazite, kao i o odmaralištima, hotelima, trgovinama, pijacama, izvorima pitke vode, restoranima. Ponesite dovoljno pitke vode. Ne dajte deci da budu pomoćni vozači na poljoprivrednim mašinama kao što su traktor ili motokultivator.
Nemojte voziti decu u prikolici ili u zadnjem delu pik-ap vozila. Proverite da li je sedište na biciklu/triciklu sigurno. Bicikl vozite pažljivo ako dete nosi naočare. Najbolje je da ono za vreme vožnje nosi plastične naočare ili savitljiva (mekana) kontakt sočiva. Insistirajte da deca nose zaštitnu kacigu uvek kada voze bicikl, motocikl ili kada skijaju. Takođe insistirajte da nose štitnike za zglobove kada su na skejtbordu, skijama, trotinetu ili rolerima.
Naši putevi su u lošem stanju – neosvetljeni su, puni rupa, često bez propratne signalizacije. Budite oprezni u vožnji. Vozite polako, sigurno, i nikada nemojte piti alkohol kada vozite dete. Posebno oprezno vozite u zimskim uslovima, noću i praznicima. Uvek držite dete za ruku, bilo da idete trotoarom, bilo da idete ulicom. Ako ga ne držite za ruku, idite između njega i kolovoza kako biste mogli pravovremeno da reagujete i da ga zaustavite ako krene prema kolovozu. Ako ste primorani da se sa detetom krećete po kolovozu, hodajte levom stranom, tako da vam vozila dolaze u susret, a dete neka ide s vaše leve strane (uz spoljnu ivicu kolovoza). Ne puštajte dete da samo prelazi ulicu pre nego što navrši deset godina. Brojni su primeri neodgovornog javnog ponašanja koji na različite načine mogu da naškode deci: od emitovanja programa sa nasiljem na televiziji, distribucije video i kompjuterskih igara sa nasiljem i pornografskim sadržajem, do vlasnika pasa koji šetaju pse bez brnjice! Zahtevajte uvođenje dodatnog poreza na te proizvode i kazne za neodgovorno ponašanje. Zahtevajte da novac od tih kazni bude usmeren na opremanje dečijih igrališta!

Kako sačuvati decu od nezgoda 3. deo

Učite decu da se sama staraju o svojoj bezbednosti

Osnovne potrebe deteta, s jedne strane, čine ljubav, nežnost i prihvaćenost, a s druge strane, istraživanje, aktivnost i izražavanje sopstvene autonomije.
Ove potrebe se obično zadovoljavaju u porodici. Glavni "zadatak" detinjstva jeste saznavanje. Osnovno sredstvo učenja je igra. Deca uče i gledanjem i slušanjem. Međutim, deca ne uče samo slušajući ono što ste rekli, nego i gledajući šta radite. Svojim ponašanjem morate uvek davati dobar primer.
Deca treba da znaju kako da postupe u slučaju opasnosti. Naučite dete kako da vodi računa o zdravlju i sigurnosti drugih ljudi: pametna deca mogu naučiti druge šta da rade u slučaju opasnosti, i rečju i delom. Isto tako, i sama mogu da pomognu ako vide da je neko u opasnosti. Deca mogu biti spasioci!
Učite decu zdravim navikama: da uvek peru ruke vodom i sapunom, posebno pre jela ili nakon upotrebe toaleta; da peru zube redovno i pravilno, da jedu namirnice koje daju, odnosno održavaju snagu i zdravlje; učite ih da budu aktivna. Učite decu zdravim navikama u životu. Objasnite im koliko je po ljudsko zdravlje štetno konzumiranje alkohola, pušenje i uzimanje droge.

U stanu ili kući

Malu decu nikada ne smete ostavljati samu u kući. To ne znači da ne treba da ih naučite šta da rade ako se desi da moraju, makar i za kratko vreme, ostati sami u kući. Vaši saveti će ostati u njihovim glavicama i kada poodrastu i stasaju da mogu ostati sami. Naučite ih da vrata stalno drže zaključana, da ih nikada i ni u kom slučaju ne otvaraju nepoznatim ljudima.
Naučite ih da nepoznatim osobama nikada, ni telefonom niti na bilo koji drugi način, ne smeju reći da su sami kod kuće. Pokažite im šta da rade u slučaju opasnosti. Uverite se da su naučili gde da potraže imenik i koje brojeve da okrenu u slučaju opasnosti. Ostavite im ime neke bliske osobe koju mogu da pozovu u pomoć ili kod koje mogu da odu ako se, iz bilo kog razloga, u kući osete nesigurnim ili ako se plaše.
Naučite dete da u slučaju požara, kada odeću zahvati plamen, ne treba bezglavo juriti, već odmah leći na zemlju i valjati se sve dok se vatra na odeći ne ugasi. Vežbajte s njim: lezite i valjajte se!
Insistirajte da deca uvek jedu sedeći i da se ne igraju, da ne trče i da ne šetaju s hranom u ustima. Naučite ih da ne trpaju u usta sitne predmete kao što su kuglice (perle) i novčići.

Izvan stana ili kuće

Naučite dete da nepoznat čovek može biti opasan. Naučite ga da, kada je samo ili u društvu vršnjaka, ne sme da razgovara s nepoznatim ljudima ili da bilo kuda ide s njima. Naučite ga da, ako nepoznata osoba pokuša da ga prisili da pođe s njom, zavrišti što jače može i da što brže potrči prema nekom starijem ko može da mu pruži pomoć.
Vežbajte. Sport je zdrav. Naučite decu da vole sport. Deca treba da vežbaju sa stručnim osobama. Nemojte dozvoliti deci da se bave ekstremnim sportovima. Neka to postane njihov izbor kada postanu punoletna.

U saobraćaju

Naučite dete da ulicu prelazi samo kada je upaljeno zeleno svetlo na semaforu ili na pešačkom prelazu, ali oprezno. Naučite ga da, pre nego što pređe ulicu, najpre pogleda ulevo, pa udesno, pa opet ulevo. Naučite dete osnovnim saobraćajnim znacima. Naučite dete da putem ide samo kada je to stvarno neophodno i to uvek levom stranom.
Zimi klizav kolovoz ne dozvoljava vozačima da uvek kontrolišu situaciju, a kapa i šal koje deca nose smanjuju i zvučni i vizuelni pregled situacije.
Naučite ih da tada “otvore četvore oči”, da budu oprezniji nego inače.

Kako da naučite vaše dete da ne laže

Dete uzrasta od tri do četiri godine počinje da razlikuje istinu od laži, ali to i dalje ne znači da će uvek biti u pravu u proceni. U ovom uzrastu još uvek su preovlađujući osećaji maštanja, zaboravnosti i preterivanja (dete se zaista ne seća da je ostavilo peškir na lavabou, ili zaista želi da veruje da nije blatnjavim cipelama isprljalo pod).

Kada četvorogodišnjak laže, to najčešće radi da bi izbegao moguću kaznu ili iz straha da ne razočara roditelje. Mala deca nemaju razvijenu savest koja ih sprečava da govore laži. S druge strane, oni znaju da su izvesne radnje loše i prirodno ne žele da upadaju u nevolje. Mala deca će se najlakše naučiti plemenitoj veštini pričanja istine ukoliko budu rasla u sredini u kojoj se osećaju sigurnom kada ne lažu.

Kako roditelji mogu da pomognu

Nikada nemojte dete nazivati lažovom ili lažljivicom. Malo dete će tada samo zauzeti odbrambeni stav, a vašu poruku će shvatiti kao uvredu. Umesto toga, recite detetu da ne volite laž, ali da puno volite njega, bez obzira na to šta je uradilo. Recite nežno, ali odlučno: «Ovo mi ne zvuči istinito. Znam da svi mi ponekada razmišljamo da li da kažemo istinu, ukoliko smo uradili nešto loše».

Nemojte deci nikada postavljati pitanja na koja već znate odgovore. Ukoliko vaše dete nije pospremilo igračke, nemojte ga pitati «Da li si sklonio igračke», jer time samo pravite mesto za laž koju će vaše dete izgovoriti. Bolje je reći: «Vidim da igračke još uvek nisu na svom mestu» ili «Pokaži mi kako umeš da spremiš svoje kockice». Na taj način pomažete detetu da nauči da završava započetu radnju do kraja, a ne da koristi laž kako bi je prolongirao.

Ukoliko «uhvatite» dete u laži nemojte ga pitati «Da li me lažeš», jer će retko koje dete u tom slučaju reći «da». Umesto toga, bolje je da kažete detetu da znate da vas je slagalo, ali da je uvek bolje da kaže istinu, jer će se tako brže rešiti problem.

Ne zaboravite da pohvalite vaše dete ukoliko vam govori istinu, pogotovo ukoliko vas je već nekoliko puta pre toga slagalo. Dovoljno je reći: «Hvala ti što mi govoriš istinu, volim kada to radiš».

Budite primer detetu

Najbolji način da naučite dete da bude iskreno je da i sami uvek govorite istinu. Vaše dete će biti zbunjeno ukoliko čuje da razgovarajući telefonom nekome kažete da je tata na poslu, dok on za to vreme sedi u dnevnoj sobi. I kada su u pitanju «sitne» i «krupne stvari» (razvod, bolest, smrt bliske osobe), trudite se da budete iskreni. Ukoliko malo dete slažete da mu je deka umro, izmišljajući razne priče, ono će biti zbunjeno i tužno, bez obzira na to šta vi kažete, a vremenom će pomisliti da istina i nije tako bitna u životu. Bolje je detetu objasniti prijatne i neprijatne stvari iz života nežno ali iskreno, uz puno poštovanje njegove ličnosti.

Sigurnost dece na plaži

Letnji odmor je uglavnom sinonim za zabavu, opuštanje i uživanje na plaži. Međutim, za vreme letovanja sa detetom (posebno sasvim malim detetom), potrebno je obratiti dodatnu pažnju na moguće izvore rizika na plaži ili u vodi.
Ukoliko se spremate da otputujete na more sa malim detetom, obratite pažnju na savete koji bi vam mogli pomoći da što lepše provedete odmor. Kao što već znate, malu decu nikada ne smete voditi na plažu pre nego što im namažete telo zaštitnom kremom za sunčanje. Kremu je najbolje namazati detetu 20 minuta pre odlaska na plažu. Kremu bi trebalo uvek da imate u torbi, kako biste dete mogli relativno češće da mažete tokom boravka na otvorenom.
Kada idete u vodu sa malim detetom, morate ga pripremiti za brčkanje. Neka deca, i pored velike želje za kupanjem i uživanjem u moru, imaju prirodan strah od velike vode. Najvažnije je da decu polako upoznajete sa vodom, najbolje bi bilo da ih za početak pustite da sami odluče kada će se približiti plićaku. Bilo kakvo forsiranje deteta stvoriće kontra efekat i dete neće biti željno kupanja, već će se vode plašiti.
Pomozite detetu tako što ćete mu omogućiti da se igra na obali, tik uz more. Dobro će vam doći nezaobilazne kantice, lopatice, grabuljice i sl. koje bi trebalo da nabavite pred polazak na put. Ukoliko se odmarate na peščanoj plaži, dete će uživati u igri u pesku. Vremenom će i samo poželeti da uđe u vodu, a onda, mic, po mic, verovatno će želeti da u vodi bude duže od svih!
Preporučujemo vam da pre odlaska na put nabavite gumu i «mišiće» za plivanje. Kada dete prevaziđe prvobitni strah od vode, stavite mu gumu, (mišiće, ukoliko je starije dete) i povedite ga u malo dublju vodu. Pridržavajte dete u vodi, ohrabrite ga da radi nogicama pod vodom, jer će to biti dobar uvod za buduće časove plivanja.
Nikada nemojte dete da odvodite daleko od obale, za malu decu dovoljno je da su u plićaku ili nešto dalje. Ukoliko letujete u mestu gde postoje samo betonske plaže, budite na oprezu, kako dete ne bi samo odšetalo do ivice betona i upalo u vodu.
Za vreme leta, a posebno na moru, deci je potrebno davati veću količinu tečnosti. Umesto da deci kupujete tetrapak sokove, bolje je ponuditi im flaširanu (kupovnu) vodu, ili cedevitu razblaženu u istoj takvoj vodi.
Kao i odrasli, i deca ne bi trebalo da ulaze u vodu punog stomaka, Najbolje je doručkovati, pa posle izvesnog vremena krenuti na plažu. Tokom boravka na plaži, odredite neko vreme za užinu, a mi vam savetujemo da se umesto masnih krofni, opredelite za voće ili kiflu. Posle boravka u vodi, istuširajte dete običnom vodom (uvek imajte za dete dva peškira za plažu, jedan za sedenje i jedan za brisanje).

Šta deca nikada ne zaboravljaju

Sećanja se mogu «bildovati», baš isto kao mišići. Iako se mišići vide, a sećanja ne, za razvoj zdrave osobe ona su izrazito važna, a prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i „skockaju”, poslažu toliko toga u svojim glavicama.
Naučni eksperimenti u kojima su praćene veće grupe dece, koja su nabrajala iskustva za koja su bila uverena da ih nikada neće zaboraviti, dali su veoma zanimljive rezultate. Deca su razgovarala o događajima kojih se rado sećaju, crtala su ta iskustva i tražila da u tim situacijama budu fotografisana za uspomenu.
Kad su odrasli, opet su ih ispitali o tim iskustvima. Logično, različitim ljudima su sasvim različiti događaji najvažniji u životu, ali kako se ljudi ipak mnogo manje razlikuju nego što to misle, naučnici su na velikom uzorku pronašli i dosta sličnosti. Jer pored individualnih iskustava, mnogi ljudi u životu dožive iste ili slične stvari, poput rođenja brata ili sestre, prvog dana škole, preloma ruke ili noge, putovanja, osećanja straha...
Analizom podataka dobijenih opisanim eksperimentima, naučnici su zaključili da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni. Kako se odraslima mnogi od tih događaja ne čine velikima i značajnima (jer previše lako zaboravljamo kakvi smo bili kao deca) važno je da roditelji i svi koji učestvuju u detetovom vaspitavanju znaju koji su događaji detetu važni i da, koliko god je moguće, nađu vremena da i oni u tim događajima učestvuju, bilo direktno, bilo pokazivanjem zanimanja za te događaje, pa i strpljivim slušanjem dok dete već sedmi put uzbuđeno ponavlja šta mu se dogodilo.

1. Odlazak u vrtić ili u školu
Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predana na 'milost i nemilost' tetama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ručice vode prvih dana škole... Većini klinaca najlepše sećanje onaj poljubac na rastanku.., mama i tata koji mašu pre nego što dete uđe u školu. Ti su rituali deci po pravilu nezaboravni, nemojte ih slučajno preskočiti!

2. Prirodno okruženje
Deca među sobom dosta razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima... svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Zanimljivo, jasno se sećaju stabla ili haustora gdje su se skrivali kad bi pala kiša. Prirodne nepogode – sneg, oluja, prva tuča koju su doživeli – deca uz te događaje vežu intenzivne, ne uvek ugodne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

3. Skakanje, plivanje, penjanje
Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, pripadnošću grupi, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

4. Biti dobar u nečemu
Sećanja na rane uspehe, bez obzira da li je reč o pobedi u „školicama” između dve zgrade ili na državnom takmičenju mladih muzičara, deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba omogućiti da se oseća kao pobednik, odnosno roditelji bi trebalo da mu pomognu da pronađe u čemu je jako dobro, pa bilo to i slaganje lego kockica. Dakle, svako dete je u nečemu bolje od drugih – pomozite mu da otkrije šta je to, jer svi volimo da se osečamo nekako posebnima.

5. Ljudi koje volimo i koji nas vole
Svima su za zdrav razvoj važni prijateljstvo i bliski odnosi s porodicom, ali zaista je zanimljivo i dirljivo slušati decu koja govore o povezanosti s dragim osobama - nisu mogli dočekati da škola završi da bi se družili, uživali su u letnim praznicima kod deke i bake... Tokom pomenutog istraživanja klinci nisu želeli da crtaju samo ljude koje vole, nego i one koji su njima bili posebno naklonjeni i čiji su ljubimci bili.

6. Bebe i mala deca
Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na mlađu decu i bebe (decu suseda, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle i, slično kao i roditelji, jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, naučila da voze bicikl i slične stvari.

7. Pripadnost zajednici
Pomalo neočekivano, tokom istraživanja deca su puno govorila o pripadnosti zajednici, odnosno kako grade odnose i postaju deo te zajednice. U ovu grupu spada dosta raznolikih iskustava, odnosno ona iz vrtićke grupe, školskog razreda, s profesorima i susedima, s putovanja...

8. Nezaboravna mesta
Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: nebodere u najvećem gradu koji su posetila, kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde ni ne primećuju nikoga oko sebe...

Rastite zajedno sa njima!
Razgovarajte s decom o različitim zbivanjima, o tome zašto se nešto dogodilo, često prelistavajte porodične albume i gledajte videozapise, zamolite ih da nacrtaju kako su se proveli na letovanju, neka naslikaju prvi dan škole... sve su to jednostavne aktivnosti koje deca shvataju kao igru, a služe „bildovanju” sećanja.

Najkraće rečeno: Važno je rasti uz mlađu decu i gledati ih kako napreduju

Kako dete uči da razmišlja

Razmišljanje nije samo sećanje na prošle događaje – potrebna su i kreativna rešenja. Shvatanje uzroka i posledice, kao i sposobnost da se apstrahuje i simbolizuje, zameće se u ranom detinjstvu.
Jedan od najčešćih načina «razmišljanja» jeste rešavanje problema i to je drugačije kod male dece. Da bismo rešili problem, prvo skupljamo sve korisne činjenice – drugim rečima procenjujemo trenutnu situaciju i prisećamo se bilo kakvih relevantnih informacija koje smo zapamtili iz neke druge, slične situacije. Tada poredimo staro i novo, proveravamo da li nam to pomaže. Odmeravamo, nagađamo, donosimo privremena rešenja i njih isprobavamo. Sve se ovo dešava u radnom prostoru mozga.

Razvoj apstraktnog razmišljanja

Od rođenja pa do druge godine života deca poimaju svet kroz svoje aktivnosti. Njihovo razumevanje nije izraženo rečima ili simbolima, već njihovim čulnim iskustvom i aktivnostima. I mi odrasli smo u sličnoj situaciji kad naučimo da plivamo ili vozimo bicikl: ne možemo jednostavno opisati kako to radimo, radimo to manje-više «automatski»; ali znamo da kažemo drugima da smo videli majmuna u zoo-vrtu kako se penje uz drvo.

Mlađi predškolski uzrast: Detetovo rano shvatanje i način razumevanja sveta se postepeno spajaju apstraktnim razmišljanjem – to jest razmišljanjem koje se zasniva na jeziku i simbolima. Apstraktno razmišljanje omogućava detetu da pravi poređenja, da razmišlja o stavrima koje su se dogodile ranije i da koristi jezik da ih opiše. Sad i ono isto tako može da ispriča šta je radilo, i da je videlo majmuna u zoološkom vrtu.

Stariji predškolski uzrast: Razvijanjem sposobnosti za apstraktno razmišljanje deca počinju da razdvajaju predmete od događaja, misli od radnji. Tako, na primer, shvataju da visoka stolica nije deo samog procesa hranjenja. Između druge i četvrte godine dete će naučiti da primeni poznatu šemu neke radnje na stvari van njega samog. Ne vrti se više sve oko njega: ume da zamisli odnose među igračkama – Meda je vozač, Zekonja je putnik.

Logičko razmišljanje

Između četvrte i sedme godine dete će učiti o vezama i odnosima (npr. majka i dete), i slučajnim događajima. Shvatiće, na primer, da je najteža kantica ona u kojoj ima najviše peska. Ali ništa od ovog ne znači da dete razmišlja na logičan način. U tome ga sprečava to što usredsređuje pažnju na samo jedan aspekt određene situacije. Ako mu pokažete dve visoke čaše pune vode i pitate da li je u njima jednako vode, reći će «Da». Ali ako prespete vodu iz visoke čaše u nisku «debelu» čašu, dete će reći da sada u njoj ima manje vode. Na isti način zaključuje da ima manje dugmadi u dugačkom redu od šest komada nego u kratkom redu isto sa šest dugmadi. Deca ovog uzrasta još uvek veruju svojim očima. Ako nešto izgleda da je više ili duže – znači i da ga ima više. Pošto se koncentriše na jedan aspekt (visinu), zapostavlja drugi (širinu).

Uzrok i posledica

Predškolci zaključuju da jedan događaj izaziva drugi ako su dva događaja bliska u prostoru ili vremenu, čak iako nisu očigledno povezana, ili ako je odnos obrnut. Na priemr, dete će reći da sunce stoji na nebu zato što je žuto, ili da je palo sa bicikla zato što je slomilo ruku.
Predškolci generalizuju na osnovu jednog primera. Ako ga je, recimo, jedan crni pas uplašio u parku, dete će zaključiti da će ga svi crni psi uplašiti. Ako se udario u nogu od stola, pretpostaviće da će se saplesti o svaki sto.
Predškolci ne izvode tačne zaključke iz sleda nekih događaja. Ako, na primer, kažete detetu da je lopta udarila u čekić, čekić je pao sa police na šolju, a šolja se razbila, dete neće umeti da zaključi da je čekić slomio šolju. Ali ako mu date dva moguća odgovora, znaće da izabere tačan odgovor. Stoga ako pitate: «Šta je razbilo šolju: čekić ili lopta?», dete će se verovatno odlučiti za čekić.

Promene između 4 i 7 godina

Teorija uma: Sa tri godine dete ne stavlja sebe na mesto druge osobe, niti shvata da njegove misli i osećanja nisu ista kao i kod drugih. Misli da je uvek centar sveta. Ako ga pitate ima li sestru, reći će «Da» - ali ako pitate da li njegova sestra ima brata, reći će «Ne». Kako se približava četvrtoj godini, počinje da shvata da su njegove misli i osećanja odvojena od drugih ljudi.

Poimanje stalnosti: Dete mlađe od četiri godine znaće da je devojčica, ali će možda misliti da će kad poraste postati Tata. Posle četvrte godine već zna da će ostati istog pola.

Teorija kvantiteta: Većina predškolaca ume da broji, i takođe znaju da je dva više od jedan. Ali na ovom uzrastu još ne znaju da je sedam takođe više od šest.

(Izvor: Doroti Einon: «Nega i razvoj deteta», u izdanju «ITP Zmaj» i «DOO ATLANTIS», Novi Sad)

Kako deca rastu

Rast i razvoj su osnovne biološke odlike detinjstva i mladosti. Na rast i razvoj utiču dve vrste činilaca:
• genetski (nasledni) i
• spoljašnji ili faktori sredine.

Nasledni činioci uključuju rasne, etničke i antropometrijske odlike roditelja.
Oni su nepromenljivi, ne mogu se modifikovati i kontrolišu rast od trenutka koncepcije do završetka polnog sazrevanja. Uslovljavaju razlike u brzini rastenja i telesnoj visini zdrave dece istog uzrasta i pola, a takođe i u vremenu početka polnog sazrevanja.
Uticaji spoljašnje sredine primarno uključuju ishranu, infekcije, sistemske bolesti i psiho-emocionalne faktore.

Odlike normalnog rasta

Prosečna telesna masa dece na rođenju iznosi približno 3,4 +- 0,4 kg, a dužina 51 +- 2 cm. Postnatalni raste je najbrži u prva tri meseca posle rođenja.
Dete u šestom mesecu udvostruči telesnu masu koju je imalo na rođenju, a utrostruči je sa dvanaest meseci. Do kraja prve godine odojče poraste približno 25 cm. Tokom prve godine brzina rastenja i prirasta u telesnoj masi progresivno i veoma brzo opada. Taj trend, ali znatno sporije, se nastavlja i posle navršene prve godine života. Posle treće godine do početka puberteta brzina linearnog rasta je uglavnom ujednačena i kod većine dece iznosi 5-7,5 cm, dok prirast u masi iznosi oko 2-3 kg godišnje. Neposredno pred početak
puberteta prosečna telesna masa kod dečaka i u devojčica je skoro jednaka. Normalan hronološki uzrast u kome nastaje pubertet je između 9 i 17 godina.
Povećana brzina rasta i nagli porast u telesnoj visini kod devojčica nastupa oko 11, a kod dečaka oko 13. godine. Ubrzo posle sticanja polne zrelosti i zatvaranja epifiza dugih kostiju, rastenje se završava.

Igračke

U svakoj kući u kojoj ima dece igračke su predmeti s posebnim značenjem. One nisu tu samo kao ukras, niti služe samo za zabavu, već imaju značajnu ulogu u razvoju dece. Pomoću igračaka deca «prerađuju» svoja životna iskustva, vežbaju razne životne veštine, razvijaju maštu i uče. Važno je da u kući postoje raznovrsne igračke koje će deca koristiti u zavisnosti od svojih razvojnih potreba.
Koliko igračaka ima u vašem domu? Da li ih je mnogo ili malo? Gde ih držite? Koje je mesto u kući određeno za njih?
Kakve igračke vaša deca naročito vole? Male, velike, plišane, meke, tvrde, drvene, plastične, one koje prave buku, one koje imaju mehanizme? Da li vole igračke koje sama naprave, slikovnice, knjige?
Da li se vaš ukus poklapa s izborom vašeg deteta? Šta radite sa igračkama koje se vama ne sviđaju, a vaše ih dete želi?
Šta radite s igračkama kada ih je previše? Šta radite kada dete izgubi interesovanje za njih: bacate ih, poklanjate, sklanjate ih dok ih se dete ne uželi?
Da li televizor i kompjuter smatrate dobrim igračkama za dete? Kako ta dva aparata, ukoliko ih imate u kući, utiču na vašu decu?
Da li u vašoj kući postoje igračke kojima se i vi rado igrate? Da li se uključujete u dečje igre? Da li s detetom pravite igračke? Da li tada koristite materijale poput kutija, različitog papira, komadića plastike ili drveta?

Dok razmišljate o igračkama setite se i ovoga:

Vreme koje provede s vama u pravljenju igračaka biće vašem detetu, kada odraste, nezaboravna uspomena iz detinjstva. Ono što sami napravimo ima potpuno novu vrednost, jer je prilagođeno nama, a u stvaranje smo uneli i deo sebe. Lutke se mogu praviti od delova odeće, od tkanine ili drveta, a kao materijal za igračke poslužiće različita ambalaža, papir, kutije, plastelin koji možemo sami da napravimo. Delovi za neku društvenu igru koje ćete napraviti s decom mogu biti lepši od igre koju biste kupili, a dete će sigurno biti zainteresovano da učestvuje u tome.

Kako da sami napravite plastelin

Potrebno je:
4 šolje brašna, 1 šolja soli, 1,5 šolja vode i prehrambena boja po želji.
Priprema:
Svi sastojci se zamešaju u čvrsto testo. U dobro zatvorenoj posudi ono se može čuvati i do nedelju dana. Prednost ovog plastelina je u tome što se može napraviti velika količina materijala u različitim bojama, pa se deca mogu igrati do mile volje. Napravljene predmete možete osušiti ili ispeći u rerni, oslikati akrilnim bojama, lakirati i slično.
Ovakve aktivnosti, pored toga što su stvaralačke, opuštaju decu i razvijaju finu motoriku.

(Iz knjige Verice Sekulić «Budite dobar roditelj svom detetu i sebi» u izdanju «Kreativnog centra»)

Strah od zubara

Većina odraslih će učiniti sve samo da izbegne odlazak kod zubara. Međutim, malo dete koje još nema ni iskustva sa bušilicom, nema negativnih osećanja prema zubnoj nezi. Odlazak kod zubara za dete može biti isto toliko zabavan koliko i strašan. Detetov odnos prema zubaru tek treba da se formira i na kraju će zavisiti od stava roditelja, prethodne pripreme i utiska koji na dete ostavi zubar.

Verovatno je najvažniji faktor sam zubar. Potražite dečjeg ili običnog zubara koji je poznat po tome što ima mnogo strpljenja i što je uvek dobro raspoložen (ako niste sigurni da ste pronašli pravog kandidata, pustite ga da prvo sa detetom malo porazgovara). Proverite da li je zubarsko osoblje ljubazno, a ordinacija ukrašena i opremljena tako da se sviđa deci.

Drugi najvažniji faktor ste vi. Da li će se dete plašiti zubara najbolje se vidi po tome da li se njegovi roditelji plaše zubara. Zato pokušajte da pred detetom prikrijete sopstveni strah od zubara.

Pripremite dete za odlazak kod zubara isto kao i za odlazak kod lekara: čitajte mu knjige o zubarima, pustite ga da vama i lutkama pregleda zube, izbegavajte da pričate o bolu. Pitajte zubnog tehničara šta tačno možete da očekujete na zubarskom pregledu, tako da možete to sa detetom unapred da uvežbavate. Prvo vi možete da izigravate zubara, pa kasnije promenite uloge. Saznajte šta se dobija kao nagrada (igračke, nalepnice, četkice za zube), da biste unapred mogli da kažete detetu šta će dobiti ako bude išlo kod zubara.
Ako je moguće, kada budete zakazivali pregled, porazgovarajte sa zubarom o svojoj zabrinutosti. Objasnite mu da biste voleli da prva poseta zubaru bude samo upoznavanje uz malo prijateljskog ćaskanja i upoznavanja sa zubarskom ordinacijom i kraćim pregledom. Sve potrebne intervencije treba da sačekaju sledeću posetu. Takođe pitajte da li je zubar za to da za vreme pregleda ostanete u ordinaciji. Neki zubari smatraju da je bolje kad roditelji sačekaju u čekaonici (kao što i učitelji dobiju bolje rezutate kad roditelji izađu iz učionice). Drugi opet traže od roditelja da ostanu.
Ne zaboravite da blagovremene pripreme, pažljiv zubar i opušteni roditelji mogu mnogo doprineti tome da se dete manje plaši, ali da to možda neće sprečiti dete da napravi scenu u zubarskoj ordinaciji. Ako vaše dete počne da paniči, prihvatite njegove strahove i pomozite mu da se sa njima izbori najbolje što može.

(prema Ajzenberg, Murkof i Hetavej, u izdanju «Kreativnog centra»)

Povezanost motorike i govora kod dece

Naučnici koji se bave razvojem celokupnog nervnog sistema kod dece u saradnji s onima koji se bave razvojem govora otkrili su da veliko stimulativno značenje za razvoj govora kod dece ima upravo motorika ruke, posebno prstiju. Povezanost te dve funkcije lako je uočiti jer svi, a posebno deca u trenutku kada ne mogu da pronađu potrebnu reč, pomognu sebi rukama i gestovima. I obrnuto, dete dok piše ili crta, često nesvesno plazi jezik.
Fiziolozi su dokazali da je nivo razvijenosti dečjeg govora proporcionalan nivou formiranosti finih pokreta prstiju ruke.
Na osnovu brojnih istraživanja postavljena je zakonitost: „Kad razvoj pokreta prstiju odgovara uzrastu, razvoj govora je takođe uredan, a kad razvoj fine motorike zaostaje, zaostaje i govor.”
Informacija koju nam dete može dati na ovaj način izuzetno je važna jer eventualne govorne probleme možemo da predvidimo i pre nego što dete progovori.
Formiranje važnih govornih zona u mozgu ostvaruje se pod uticajem nervnih impulsa prstiju ruku. Što su detetovi prstići aktivniji, to se bolje ostvaruje njegov govorni, emocionalni i intelektualni razvoj.
Uticaj manuelnih pokreta na razvoj mozga bio je poznat još u 2. veku pre nove ere u Kini. Stari Kinezi su tvrdili da igre prstima pomažu usklađivanju duha i tela.
Japanski lekar Nakimasi Tokudziro osmislio je metod ozdravljenja delovanjem i sistematskim vežbanjem dlana i prstiju. On je smatrao da delovanjem na prste nadražujemo mnogobrojne receptore i šaljemo ozdravljujuće impulse po celom nervnom sistemu. Jednostavni pokreti prstiju pomažu uklanjanju napetosti ne samo u rukama, već i u govornim organima – u usnama i jeziku.
Igre s prstićima čine dete emocionalno i mentalno opuštenim, pa ih je zato potrebno započeti već u najranijoj dobi, pre šestog meseca života, posebno kod dece s posebnim potrebama.
Prilikom vežbanja prstića roditelji bi trebalo da pevaju jednostavne ritmične pesmice i brojalice, jer se na taj način dvojako stimuliše detetov govor. Obratite pažnju i na to kako dete manipuliše prstima i savladava jednostavne, ali važne veštine – kako drži pribor za jelo, oštri olovku, pere ruke, vezuje pertle, zakopčava košulju, niže perlice… Recimo, ako četvorogodišnje dete nije u stanju da u dlanovima donese vodu do lica, to ukazuje na teškoće u razvoju fine motorike. U tom slučaju potražite pomoć logopeda, ali ne oslanjajte se isključivo na to, budite aktivni i vežbajte dlan i prstiće svog deteta.

Razvoj deteta u trećoj godini života

U trećoj godini života nastupa novi period u razvoju deteta. U ovom uzrastu deca vole da pokazuju koliko su postala samostalna. Obožavaju da sami peru i brišu ruke, da se oblače i da skidaju odeću (uz malu pomoć mame ili tate).
Trogodišnjaci vole sve vrste kostimiranja, kao i oblačenje maminih ili tatinih stvari. U stanju su da se bezbroj puta presvlače i tako igraju uloge junaka iz omiljenih bajki.
Trogodišnje dete ima sve više prijatelja, a neki od njih mogu biti i zamišljeni. Nema razloga za brigu ako vaše dete u igri zamišlja nekog druga ili drugaricu, jer to je znak da dete ima zdravu maštu. Druženje sa drugom decom u ovom uzrastu postaje sve intenzivnije, a trogodišnje dete je u stanju da deli igračke sa drugom decom, lakše nego pre.

Strahovi, noćne more

Trogodišnje dete se lako uplaši. Ukoliko još niste doživeli da vam se trogodišnje dete ušunja noću u krevet plašeći se čudovišta iz sobe, verovatno ćete to iskusiti uskoro. Ukoliko se to desi, umirite dete i objasnite mu da čudovišta nisu stvarna bića i da ona ne postoje. Deca u ovom uzrastu ne razlikuju jasno stvarnost od fantazije i za njih su ove dve pojave jednake. Kada je vaše dete uplašeno, najvažnije je da u svom obraćanju budete konkretni. Na primer, ako dete misli da nešto puzi po zidu, objasnite mu i pokažite da je to samo senka. Dete bi trebalo da zna da ste tu za njega, da ga štitite i da mu pomažete.
Postoji nekoliko trikova koji mogu pomoći da se spreče eventualne noćne more: nemojte dozvoliti da dete ide na spavanje premoreno i previše uzbuđeno; ostavite malo noćno svetlo upaljeno u sobi; obratite pažnju na to šta vaše dete gleda na televiziji, jer neki sadržaji crtanih filnova mogu dete uplašiti i poremetiti mu miran san; uvek je bolje ugasiti TV pre spavanja i pročitati detetu neku priču za laku noć.

Disciplina

Roditelji koriste razne metode u disciplinovanju dece. Neki roditelji su blagi i popustljivi, neki su suviše strogi i prezahtevni. Zapamtite da dete najviše uči gledajući ljude i svet oko sebe, a pre svega svoje roditelje i njihovo ponašanje. Ukoliko se po kući derete i vaše dete će početi da radi isto. Ukoliko udarate dete, ono će pomisliti da je OK udariti drugu osobu. Upitajte se, pre svega, čemu želite da naučite vaše dete i u skladu s tim se ponašajte. Najvažnije od svega je da budete istrajni. Deca nisu glupa. Ona znaju da iskorite situaciju kada se mama i tata ne slažu oko nečega i da je upotrebe da postizanje sopstvenih ciljeva.
Uvek vodite računa o tome da odvojite dete od njegovog ponašanja, tj., da ne krivite dete za greške koje učini, veća da mu ukažete na njegovo loše ponašanje. Isto tako, nemojte zaboraviti da pohvalite dete uvek kada učini nešto dobro i plemenito, kada savlada novu veštinu, kada nauči novu igru, ili vam pomogne.
Ukoliko obraćamo pažnju na decu samo onda kada se ponašaju ružno, onda će ona raditi samo loše stvari, kako bi privukla našu pažnju.

Ishrana

Nastavite da spremate zdrave i sveže obroke za dete, uz obavezna tri obroka dnevno, kao i uz dodatne dve užine. Nemojte kupovati grickalice, slatkiše, bombone. Za užinu detetu ponudite samo sveže ili sušeno voće.

Televizija

Mnogi roditelji su zabrinuti zbog onoga što njihova deca gledaju na televiziji. Jednostavan lek za to je sledeći: sedite i gledajte televiziju sa detetom. Ukoliko budete gledali televiziju sa mališanom, imaćete bolji uvid u to šta on gleda i moći ćete da mu odgovorite na neka pitanja vezana za program. Zajedničko gledanje televizije olakšava vam da naučite dete da razlikuje dobro od lošeg, a pruža vam i priliku da se zabavite zajedno.

Sprečavanje nezgoda

Naučite dete da bude sigurno, u lekcije uključite celu porodicu i postavite dobar primer svima. Naučite dete opasnostima u saobraćaju. Nikada nemojte dozvoliti detetu da se igra pored ulice ili pored gradilišta. Sada je pravo vreme da počnete da učite dete kako se bezbedno prelazi ulica.
Trogodišnje dete je sve samostalnije, ali i nepredvidljivije. Obratite pažnju na dete kada se nalazi pored posuda sa vodom, kade, bazena. Nezgode mogu uvek da se dese. U toku vožnje, dete bi trebalo da sedi u svojoj auto sedalici. Vrata od automobila moraju uvek biti zključana, a deca ne bi smela da se igraju sa komandama na vratima.
Naučite dete da ne uzima bombone, ili bilo šta drugo od nepoznatih osoba. Naučite ga da mora biti oprezno pored nepoznatih životinja. Dete nikada ne sme da grli ili steže životinju.
U kući morate opasne držati stvari na mestima koja su za njih previđena. Nikako nemojte držati na otvorenom kaiševe, uzice; zaštitite uzice od roletni tako što ćete ih podići daleko od detetovog domašaja.
Sklonite sve hemikalije na sigurno mesto, noževe, makaze i električne aparate zatvorite u nedostupne fijoke ili ih stavite visoko na policu. Na kraju, zapamitie da ništa ne može da zameni vaš pogled kojim pomno pratite kretanje i ponašanje deteta, kako u kući, tako i van nje.