Dete

Razvoj deteta u trećoj godini života

U trećoj godini života nastupa novi period u razvoju deteta. U ovom uzrastu deca vole da pokazuju koliko su postala samostalna. Obožavaju da sami peru i brišu ruke, da se oblače i da skidaju odeću (uz malu pomoć mame ili tate).
Trogodišnjaci vole sve vrste kostimiranja, kao i oblačenje maminih ili tatinih stvari. U stanju su da se bezbroj puta presvlače i tako igraju uloge junaka iz omiljenih bajki.
Trogodišnje dete ima sve više prijatelja, a neki od njih mogu biti i zamišljeni. Nema razloga za brigu ako vaše dete u igri zamišlja nekog druga ili drugaricu, jer to je znak da dete ima zdravu maštu. Druženje sa drugom decom u ovom uzrastu postaje sve intenzivnije, a trogodišnje dete je u stanju da deli igračke sa drugom decom, lakše nego pre.

Strahovi, noćne more

Trogodišnje dete se lako uplaši. Ukoliko još niste doživeli da vam se trogodišnje dete ušunja noću u krevet plašeći se čudovišta iz sobe, verovatno ćete to iskusiti uskoro. Ukoliko se to desi, umirite dete i objasnite mu da čudovišta nisu stvarna bića i da ona ne postoje. Deca u ovom uzrastu ne razlikuju jasno stvarnost od fantazije i za njih su ove dve pojave jednake. Kada je vaše dete uplašeno, najvažnije je da u svom obraćanju budete konkretni. Na primer, ako dete misli da nešto puzi po zidu, objasnite mu i pokažite da je to samo senka. Dete bi trebalo da zna da ste tu za njega, da ga štitite i da mu pomažete.
Postoji nekoliko trikova koji mogu pomoći da se spreče eventualne noćne more: nemojte dozvoliti da dete ide na spavanje premoreno i previše uzbuđeno; ostavite malo noćno svetlo upaljeno u sobi; obratite pažnju na to šta vaše dete gleda na televiziji, jer neki sadržaji crtanih filnova mogu dete uplašiti i poremetiti mu miran san; uvek je bolje ugasiti TV pre spavanja i pročitati detetu neku priču za laku noć.

Disciplina

Roditelji koriste razne metode u disciplinovanju dece. Neki roditelji su blagi i popustljivi, neki su suviše strogi i prezahtevni. Zapamtite da dete najviše uči gledajući ljude i svet oko sebe, a pre svega svoje roditelje i njihovo ponašanje. Ukoliko se po kući derete i vaše dete će početi da radi isto. Ukoliko udarate dete, ono će pomisliti da je OK udariti drugu osobu. Upitajte se, pre svega, čemu želite da naučite vaše dete i u skladu s tim se ponašajte. Najvažnije od svega je da budete istrajni. Deca nisu glupa. Ona znaju da iskorite situaciju kada se mama i tata ne slažu oko nečega i da je upotrebe da postizanje sopstvenih ciljeva.
Uvek vodite računa o tome da odvojite dete od njegovog ponašanja, tj., da ne krivite dete za greške koje učini, veća da mu ukažete na njegovo loše ponašanje. Isto tako, nemojte zaboraviti da pohvalite dete uvek kada učini nešto dobro i plemenito, kada savlada novu veštinu, kada nauči novu igru, ili vam pomogne.
Ukoliko obraćamo pažnju na decu samo onda kada se ponašaju ružno, onda će ona raditi samo loše stvari, kako bi privukla našu pažnju.

Ishrana

Nastavite da spremate zdrave i sveže obroke za dete, uz obavezna tri obroka dnevno, kao i uz dodatne dve užine. Nemojte kupovati grickalice, slatkiše, bombone. Za užinu detetu ponudite samo sveže ili sušeno voće.

Televizija

Mnogi roditelji su zabrinuti zbog onoga što njihova deca gledaju na televiziji. Jednostavan lek za to je sledeći: sedite i gledajte televiziju sa detetom. Ukoliko budete gledali televiziju sa mališanom, imaćete bolji uvid u to šta on gleda i moći ćete da mu odgovorite na neka pitanja vezana za program. Zajedničko gledanje televizije olakšava vam da naučite dete da razlikuje dobro od lošeg, a pruža vam i priliku da se zabavite zajedno.

Sprečavanje nezgoda

Naučite dete da bude sigurno, u lekcije uključite celu porodicu i postavite dobar primer svima. Naučite dete opasnostima u saobraćaju. Nikada nemojte dozvoliti detetu da se igra pored ulice ili pored gradilišta. Sada je pravo vreme da počnete da učite dete kako se bezbedno prelazi ulica.
Trogodišnje dete je sve samostalnije, ali i nepredvidljivije. Obratite pažnju na dete kada se nalazi pored posuda sa vodom, kade, bazena. Nezgode mogu uvek da se dese. U toku vožnje, dete bi trebalo da sedi u svojoj auto sedalici. Vrata od automobila moraju uvek biti zključana, a deca ne bi smela da se igraju sa komandama na vratima.
Naučite dete da ne uzima bombone, ili bilo šta drugo od nepoznatih osoba. Naučite ga da mora biti oprezno pored nepoznatih životinja. Dete nikada ne sme da grli ili steže životinju.
U kući morate opasne držati stvari na mestima koja su za njih previđena. Nikako nemojte držati na otvorenom kaiševe, uzice; zaštitite uzice od roletni tako što ćete ih podići daleko od detetovog domašaja.
Sklonite sve hemikalije na sigurno mesto, noževe, makaze i električne aparate zatvorite u nedostupne fijoke ili ih stavite visoko na policu. Na kraju, zapamitie da ništa ne može da zameni vaš pogled kojim pomno pratite kretanje i ponašanje deteta, kako u kući, tako i van nje.

Razvoj deteta u četvrtoj godini života

Četvorogodišnje dete je sve više društvena osoba. Primetićete da se četvorogodišnjak rado igra sa decom u parku, lakše slapa prijateljstva od dece manjeg uzrasta, otvorenije je i bolje komunicira. Veoma je važno omogućiti detetu ovog uzratsa da se redovno druži da drugarima, igra i zabavlja. Druženje sa drugom decom pomaže četvorogodišnjaku da nauči osnovna pravila socijalnog života, a ta pravila biće mu veoma korisna u kasnijem, školskom periodu. Zajedničko vreme sa drugom decom korisno je i zbog toga što se dete polako navikava na odsustvo roditelja, što će mu opet koristiti kada krene u školu.
U ovom periodu važno je da vaše dete nauči svoje puno ime i prezime, ulicu u kojoj stanuje, da zna da prepozna okruženje u kojem boravi i da ume da nabroji nekoliko osnovnih osoba u njegovom životu.

Ishrana

Dobre navike vezane za ishranu stiču se od malena, od najranijeg životnog uzrasta. Pobrinite se da vaše dete zna osnovne odlike zdrave ishrane: ponudite mu tri osnovna obroka dnevno; često detetu nudite sveže voće i povrće; kao i do sada, nemojte detetu davati slatkiše kao zamenu za užinu – užina uvek mora biti u vidu voća, ili ne previše zaslađenog soka; nemojte dozvoliti da vaše dete jede iz dosade; nemojte dete navikavati da jede «fast fud».

Sigurnost deteta

Ne zaboravite da je četvorogodišnje dete još uvek malo da bi imalo ispravan odnos prema onome što je dozvoljeno ili nedozvoljeno. Vi morate naučiti dete kako da prepozna i zapamti one situacije koje su ispravne, sigurne, ali što je još važnije, morate ga naučiti kako da izbegava rizične i opasne prilike. U ovom uzrastu stiču se i navike vezane za lepo ponašanje, kako u kući, tako i van nje. Naučite dete da uvek posle igre sakupi svoje igračke, naučite ga da ne jurca po kući, da ne ruši i ne lomi predmete.
Radi opšte detetove sigrunosti sklonite šibice, upaljače i zapaljive tečnosti van domašaja. Zaštitite uzice od roletni, koje u ovom periodu mogu biti posebno zanimljive deci.
Nikada nemojte da ostavljate uključene električne aparate, kao što su pegla ili šporet u prostoriji u kojoj dete boravi samo. Dovoljno je samo nekoliko sekundi da se dete opasno opeče ili povredi!
Nikada nemojte davati detetu igračke iz kojih se puca. Imajte na umu da plastični pištolji, puške i praćke nisu dobre igračke za decu.
Ukoliko imate dvorište, obratite pažnju na lopate, grabulje i slične alatke koje mogu predstavljati potencijalnu opasnost za vaše dete. Uvek ih sklonite kada se dete igra u dvorištu.
Naučite dete da nikada ne sme da istrčava na ulicu! Ukoliko se desi da lopta, ili neka druga igračka izlete na ulicu, naučite dete da se uvek prvo obrati vama, kako biste mu vi doneli igračku nazad.
Prelaženje ulice se uči još u ranijem peridou, ali kako je sada dete sposobno da zapamti saobraćajne simbole, naučite ga šta tačno označavaju boje na semaforu. Uvek kada prelazite ulicu, naučite dete da vas drži za ruku, i da zajedno sa vama sačeka zeleno svetlo za pešake, polgleda levo, pa desno i zatim krene sa prelaskom ulice.

Ukoliko dete vozi bicikl, naučite ga da nikada ne sme da vozi blizu ulice, kako se ne bi desilo da izleti na kolovoz. Dozvolite detetu da vozi bicikl samo na mestima koja su sigurna od saobraćaja. Isto tako, naučite dete da bude obazrivo prema drugim osobama kada vozi bicikl, tj., da ne vozi prebrzo pored druge dece ili starijih ljudi.

Razvoj deteta u petoj godini života

U petoj godini života dete postaje veoma nezavisno. Iako će se petogodišnjak buniti, protestovati zbog limita koje mu roditelji nameću, i u ovom periodu života određena ograničenja, kada je ponašanje u pitanju su neophodna. Roditelji bi trebalo da obrate pažnju na to da ograničenja koje nameću petogodišnjaku moraju (kao i uvek) biti pravična i fer. Ne zaboravite - deca nisu glupa, a što su starija, sve više postaju svesnija svojih obaveza i roditeljskih očekivanja.
Uvek imajte na umu da lepo dečje ponašanje zaslužuje pohvalu, a da se greške i promašaji ne smeju koristiti kao povod za pogrdu ili preteranu kritiku.
Peotogodišnje dete stiče sve više prijatelja van kuće. Roditelji su i dalje najvažnije osobe u detetovom životu, ali prijateljstva sa drugom decom, koja u ovom uzrastu mogu biti veoma intenzivna, postaju detetu veoma važna. Za roditelje je važno da prepoznaju ovakve detetove emocije i da ih ispoštuju.

Ishrana

Nastavite sa tri regularna obroka dnevno, plus dve užine; trudite se da vaše dete jede što manje slatkiša. Uvek je bolje detetu poneti u park svežu jabuku ili bananu, nego mu kupiti čips ili čokoladice. Petogodišnje dete će rado probati neko novo jelo. Uključite dete u nedeljnu nabavku namirnica, ponudite mu neku novu vrstu povrća ili voća. I ne zaboravite - deca mnogo vole kada im mame dozvole da učestvuju u spremanju obroka!

Sigurnost deteta

Petogodišnje dete je neverovatno radoznalo. Upravo zbog toga, veoma je važno naučiti ga kako da bude sigurno. Na početku, vi mu morate biti dobar uzor. Obavezno naučite dete da raspoznaje boje i znake na semaforu, kao i da razume tehniku prelaženja ulice. Dete tokom pete godine života, ukoliko se sa njim pravilno uči tehnika prelaženja ulice, može već da ima prirodan strah od automobila i stečen osećaj da ne sme da istrčava na kolovz. Za sve ovo potrebno je dosta vremena, zato decu treba podučavati svaki dan.
Tokom vožnje automobilom, petogodišnje dete bi trebalo da ima vezan pojas. Naučite dete kako se vezuje pojas i objasnite mu zbog čega je to važno.
Ukoliko vaše dete vozi bicikl, pobrinite se da je on ispravan i siguran za vožnju. Nemojte detetu dozvoliti da se vozi u blizini ulice, već samo na onim mestima koja su bezbedna.
Bazeni mogu biti posebno zanimljivi petogodišnjacima. Uvek budite pored deteta, kada ste na kupalištu, ili pored bazena. Naučite dete da se ne približava samo vodi, već da sa vama ide na kupanje.
Petogodišnjaci mogu biti fascinirani vatrom. Sklonite sve izvore vatre (šibice, upaljače, i sl.) van detetovog domašaja.
Ni jedan oštar predmet (makaze, noževi) ne sme biti dostupan detetu. Posebno obratite pažnju na to da vaše dete nikada ne trči sa oštrim predmetom u ruci!
Mnoge vrste običnih biljaka mogu biti veoma toksične. Naučite dete da se biljke nikada ne smeju stavljati u usta. Vrlo često se dešava da neke vrste travki postanu „salata” kada se deca igraju „spremanja ručka” na otvorenom.
Naučite dete da nikada ne uzimaju bonbone, poklone ili bilo kakvu vrstu hrane od nepoznatih ljudi!
Dve vrlo osetljive teme o kojima roditelji ne vole da pričaju su kidnapovanje i zlostavljanje. Niko ne želi da razmišlja o tome da bi se takve stvari mogle dogoditi njegovoj deci. Međutim, to su postale neizostavne pojave u svim društvima zbog čega je decu neophodno edukovati o tome kako da se zaštite.
Istaknite detetu opasnosti od razgovaranja sa nepoznatim osobama, objasnite mu zbog čega to nikada ne sme da radi. Takođe, istaknite da je važno da se ne sme nikada približavati ljudima koji sede u kolima, kao ni da ne sme da priča sa njima. Naučite dete da nikada ne daje ruku nepoznatim ljudima i da ne odlazi sa osobama koje ne poznaje dobro. Naučite dete da zatraži pomoć kada oseti da je u opasnosti!
Nemojte dozvoliti da vaše dete postane laka meta. Razgovarajte sa vašom decom već danas.

Poremećaj hiperaktivnog nedostatka pažnje

Imali ste verovatno priliku da sami vidite, a svakako ste o tome bar čuli, da su pojedina deca u komšiluku, vrtiću, školi u koju idu vaša deca, na igralištu, u parku, pozorištu, bioskopu, prodavnici u kojoj kupujete... vrlo nemirna, bučna, da ne paze kuda idu, da su u stalnom pokretu, da sve diraju, zapitkuju, da su, kako se to blago kaže, “vrlo živa”.
Takvo ponašanje posmatrače iritira, ali roditelje takve dece, vaspitače, učitelje, nastavnike… i iscrpljuje, pa i poražava zbog nemogućnosti da ih kontrolišu. Mnogi često pomišljaju da ovakva deca jednostavno “nisu dobra” ili bar da nisu lepo vaspitana. Međutim, reč je o "stanju" u kojem se nalaze takva deca, odnosno, kako je nauka to definisala, o poremećaju hiperaktivog nedostatka pažnje.
Deca sa ovim poremećajem nisu razmažena, ni raumatizovana, niti imaju ozbiljne porodične i emocionalne probleme, koji bi mogli da izazovu određene posledice, nego imaju određene neurološke poremećaje. Ti poremećaji u mozgu mogu biti prouzrokovani naslednim faktorima, različitim bolestima (meningitis, encefalitis, visoka temperatura, toksemija), psihosocijalnim faktorima (rani gubitak ili odvajanje od majke, zlostavljanje, psihička bolest roditelja), trovanjima olovom i drugim otrovnim materijama, teškim porođajem, povredama mozga, zloupotrebom droga i drugih sredstava koja stvaraju zavisnost i drugim razlozima.
Osim navedenog, često se u vezu sa ovim poremećajem dovode i alergija na salicilate (npr. Aspirin) i aditive hrane, promene u metabolizmu šećera, konstitucionalna potreba za većim dozama vitamina i minerala, preterano gledanje televizije, play-station... Neophodno je upozoriti da uticaj tih faktora nije naučno dokazan.
Poremećaj hiperaktivnog nedostatka pažnje, prema procenama stručnjaka pogađa 3 – 10 odsto dece, a ima stručnjaka koji procenjuju da i do 20 odsto dece među školskom populacijom ima ovaj poremećaj. Kod dečaka je ovaj poremećaj 3-4 puta češći nego kod devojčica i uglavnom je karakterističan za urbane sredine.

Koji su vodeći znakovi i simptomi?

Poremećaj hiperaktivnog nedostatka pažnje ili Sindrom nepažnja - hiperaktivnost (prekomerna aktivnost) jeste, dakle, razvojni poremećaj koji se manifestuje nepažnjom, impulsivnošću i hiperaktivnošću.
Poremećaj se najčešće otkriva kad dete krene u kolektiv, posebno u školu.
U stranoj literature može se naći naziv ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder – poremećaj pažnje i hiperaktivnost). Još uvek su u upotrebi i termini koji su ranije korišćeni: minimalna cerebralna disfunkcija, ADD (Attention Deficit Disorder- poremećaj pažnje) i ADDH (Attention Deficit Disorder with Hyperactivity- poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću).
Znakovi (simptomi) koje obolelo dete pokazuje uglavnom se mogu svrstati u tri grupe:

poremećaj pažnje - dete ne posvećuje pažnju detaljima ili pravi greške zbog nemara, teško održava pažnju čak i u igri, ne sluša ni kad mu se direktno obraćate, ne prati uputstva i ne završava zadatke, teško organizuje zadatke i aktivnosti, gubi stvari i zaboravno je, spoljni nadražaji ga lako ometaju;

hiperaktivnost: često trese rukama i nogama ili se vrpolji, ustaje u razredu ili negde drugde gde se očekuje da ostane na mestu, preterano trči ili se penje, retko se mirno i tiho igra, često je u “pokretu” - kao da ga “pokreće motor”, preterano priča;

impulsivnost: “istrčava” sa odgovorom pre nego što je pitanje završeno, teško čeka na red, često prekida ili ometa druge.
Ali, valja imati na umu da je sve ovo i deo normalnog dečjeg ponašanja, naročito u ranijoj dobi. Rastom i razvojem detetova sposobnost samokontrole i koncentracija raste, pa je ovakvo ponašanje sve manje prisutno. Tek kada dete ovakvim ponašanjem odstupa od svojih vršnjaka može se govoriti o poremećaju. Kako se navedeni simptomi mogu povremeno, pojedinačno ili zavisno od situacije ili razvojne faze pojaviti kod gotovo sve dece, da bi se postavila sumnja na ADHD potrebno je pojavljivanje simptoma kroz šest (6) ili više meseci, njihova pojava pre sedme godine života, pojavnost u dva ili više okruženja (npr. kuća i škola), pa i propratni nezadovoljavajući uspeh u školi.

Šta bi trebalo da učine roditelji?

Roditelji, navikli na svoje dete, najčešće ne mogu objektivno da procene njegovo ponašanje. Zato sumnju na hiperaktivnost, a potom i dijagnozu postavljaju stručnjaci koji rade s decom. Tu se posebno misli na školskog lekara koji već na pregledu za upis u prvi razred osnovne škole postavlja sumnju i upućuje dete na obradu sa ciljem isključenja drugih bolesti ili poremećaja koji mogu da dovedu do ovakvih simptoma.

Kako se uklopiti u školu i život?

Postupci delovanja na ponašanje primenjeni u školi i kod kuće bitan su deo staranja o hiperaktivnom detetu. Oni uključuju jednostavne aktivnosti koje je neophodno sistematski i stalno sprovoditi:
a) postavljanje jasnih i jednostavnih pravila,
b) nagrađivanje i za mali uspeh,
c) vođenje dnevnika aktivnosti,
d) prekidanje aktivnosti koje zahtevaju dugotrajno mirovanje učenika aktivnostima koje omogućuju kretanje,
e) izbegavanje kažnjavanja, posebno fizičkog.
Šire posmatrano, pristup uključuje i prolagođavanje celokupnog načina života, izbegavanje onoga što zahteva dugotrajno mirovanje (kao daleka putovanja ili nepokolebljiv zahtev za dugotrajnim sedenjem). U tretmanu te dece koriste se ponekad i lekovi, najviše iz grupe psihostimulatora, a nezaobilazno mesto ima i psihoterapija. Uticaj ovog poremećaja na život deteta, porodicu, a onda i celo društvo je dalekosežan. Takvo dete prekidanjem i ometanjem aktivnosti i/ili igre drugih može da iritira vršnjake, što može da dovede do odbacivanja. To može da pogoduje još većoj nesigurnosti, niskom samopoštovanju i sklonoti depresiji. Roditelji zbog nesrazmere uloženih napora i rezultata ponekad zanemaruju i čak odbacuju takvu decu. Uspeh u školi često je nezadovoljavajući i ne odgovara realnim intelektualnim mogućnostima deteta.
Hiperaktivna deca sklonija su i povredama. Neki od znakova hiperaktivnosti zadržavaju se kod oko 2/3 dece i u odraslo doba. Tada prekomernu aktivnost zamenjuje subjektivan osećaj nemira, a poremećaj pažnje i impulsivnost mogu i dalje ostati.

Hiperaktivnoj deci je potrebna pomoć kako bi mogla u potpunosti da ostvare svoje životne potencijale i da u najvećoj meri prožive detinjstvo i mladost bez nepotrebnih stresova.

Izaberite pravi sport za vaše dete

Ukoliko želite da pružite vašem detetu dobru osnovu za pravilan rast i razvoj, ako želite da mu smanjite rizik od prekomernog gojenja – onda ga upišite na sport!
Iako deluje jednostavno, u nekim slučajevima izbor prave sportske aktivnosti za dete može da bude sve, samo ne lak: mnoga naselja nemaju naročitu ponudu sportskih aktivnosti, a postojeće često nisu prolagođene svim željenim uzrastima.
Pre nego što uopšte krenete u potragu za pravim sportom za dete, morate mu dati dobar primer sopstvenim interesovanjem za vežbanje. Možete odvesti dete na neku utakmicu (košarka, odbojka, vaterpolo), na takmičenje u atletskim sportovima i sl. Objasnite detetu pravila igre, način na koji se postiže pogodak, kako bi ono moglo da prati radnju na terenu.
Kada mislite da je dete spremno, ponudite mu da se uključi u neku sportsku aktivnost. Najvažnije od svega je da detetu prenesete ljubav prema igri kao takvoj. Pokažite mu na koji način se učestvuje u nekoj sportskoj aktivnosti, istaknite prednosti timskog rada (ukoliko se radi o kolektivnom sportu), i što je najvažnije, pokažite mu da zaista nije važno ko gubi, a ko pobeđuje.
Bez obzira na to koliko godina ima vaše dete, ono će samo pokazati interesovanja i sklonosti ka određenom sportu. Neka deca veoma vole vodu i vodene aktivnosti, dok se druga plaše kupanja. Nekoj deci su posebno zanimljivi borbeni sportovi, dok će druga deca od njih zazirati. Tata će možda biti fudbalski as, ali to ne znači da će njegov sin posebno voleti fudbal.
Stručnjaci smatraju da je najvažnije da se dete uključi u bilo kakvu sportsku aktivnost, jer se na taj način jača detetova fizička i psihička snaga, a vežbaju se i brojne socijalne veštine.
Ne zaboravite da se svako dete razvija na poseban način. Najbolje je raditi sa decom u okolnostima koje su prilagođene njihovom uzrastu i razvoju.

Od druge do treće godine

Veoma mala deca tek počinju da razvijaju osnovne pokrete kao što su trčanje, hvatanje, skakanje, tako da je za nih suviše rano da počnu sa treniranjem nekog sporta. Sa decom od dve ili tri godine možete da pokušate sledeće:

- trčanje ili šetnja na igralištu ili u dvorištu
- postepeno penjanje na sprave u parku
- igranje u vodi, ali pod striktnim nadzorom odrasle osobe
- gimnastičke vežbe prilagođene urzastu deteta, pod vođstvom profesionalaca

Od četvrte do šeste godine

- časovi plesa
- vožnja tricikla ili bicikla
- preskakanje konopca
- vrtenje „hula - hopa”
- posle šeste godine života kod većine dece se unapređuju motoričke veštine, kao i osećaj sigurnosti. Dete u ovom uzrastu je već spremno za timske sportove

Od sedme do desete godine

- odbojka
- gimnastika
- fudbal
- plivanje
- tenis
- vožnja bicikla

Od desete godine

- organizovan trening samostalnog sporta
- timski sportovi

Veoma je važno da budete sigurni da vaše dete zaista želi da tenira neki sport. Nikada nemojte dete fosirati da se bavi sportom. Takođe, uvek morate imati na umu koliko obaveza ima vaše dete u toku dana. Ukoliko ste ga vać upisali u muzičku školu, možda će mu i uz obaveznu redovnu školsku nastavu dodatna sportska aktivnost biti previše naporna.

Vaša uloga: sedite i posmatrajte

Uloga roditelja čija deca treniraju neki sport je veoma važna. Od vas se očekuje da budete pozitivni i ohrabrujući. Uvak istaknite trud i poboljšanje deteta u nekoj aktivnosti. Sama pobeda ne bi trebalo da bude cilj. Korisno je da prisustvujete treninzima onoliko koliko je to moguće. Ukoliko treneri dozvoljavaju prisustvo roditelja na igralištu ili u sali, budite prisutni, sedite i gledajte vaše dete kako trenira.
Ukoliko dete odluči da želi da prekine sa treninzima, portažite zajdnički uzrok tome. U velikom broju slučajeva se radi o preopterećenju deteta. Dete će se možda kasnije ponovo vratiti treniranju ili zainteresovati za neki drugi vid sportske aktivnosti, kao što je recimo ples.

Zaključak: Bez obzira na to da li vaše dete trenira plivanje, atletiku ili karate, uvek morate razmišljati dugoročno – podstičući dete da živi zdrav i srećan život.

Kako sprečiti da zapinjanje u govoru pređe u mucanje

U govorno – jezičkom razvoju postoji posebno osetljiv period za fluentnost govora kod dece. To je period od druge do pete godine života kada dečji govor karakterišu takozvana fiziološka zapinjanja. Ta pojava je karakteristična za čak 80 odsto dece.
Fiziološka zapinjanja i ponavljanja u dečjem govoru su prouzrokovana intenzivnim razvojem mišljenja koje nadilazi razvoj detetovih govornih mogućnosti. U tom periodu aktivni rečnik deteta još uvek nije veliki, izražavanje misli nije usavršeno, a pokreti govornih organa kod deteta nisu dovoljno precizni. Ipak, dete mnogo toga razume i želi da vam kaže, a još više toga želi da sazna, pa postavlja bezbroj pitanja.
Poznato je da je svaka detetova aktivnost uglavnom praćena emocionalnim uzbuđenjem, a govor obiluje raznim ponavljanjima, zapinjanjima i premeštanjem reči u rečenici. Takvo stanje je prirodno na određenom nivou razvoja. U daljem razvoju mišljenja i govora, u iskustvu, u komunikaciji, dete se zauvek oslobađa fiziološkog zapinjanja.
Međutim, period od druge do pete godine života je izuzetno osetljiv, pa se fiziološka zapinjanja na „pogodnom tlu” mogu ukoreniti i prerasti u mucanje.
Kako sprečiti da fiziološko zapinjanje pređe u mucanje? Najbolji i najjednostavniji put ka savladavanju fiziološkog zapinjanja je pružanje dobrog govorno – jezičkog modela, odnosno lagan, usporen i manje komplikovan govor. To ne znači da deci morate da govorite jako sporo i jednostavno, već češće da svoje duge kompleksne rečenice odvajate pauzama.
Na primer, rečenicu 'Mogli bismo da odemo u cvećaru i kupimo cveće za baku, sutra slavi 60-i rođendan' možete da rastavite na kraće rečenice s odgovarajućim pauzama: mogli bi da stanemo pored cvećare – trebalo bi da kupimo cveće za baku - sutra slavi 60-i rođendan.
Upravljajući tempom svog govora i pokazujući strpljenje, pomoći ćete detetu da tečnije govori. Takav govorno - jezički model bi trebalo da bude dovoljna pomoć detetu da savlada fiziološko zapinjanje.
Detetu koje ima predispozicije za mucanje (patološko zapinjanje) je poželjno odvojiti posebno vreme tokom dana kada mu posvećujemo potpunu pažnju.
Tokom tog vremena s detetom možemo da igramo staložene igre poput crtanja, igranja karti, slaganja kocki i sl.
Ukoliko odlučite da čitate priče ili razgovarate tokom šetnje, nemojte da ispravljate detetov govor, ne grdite ga zbog grešaka i ne zadirkujte ga. Detetu je potrebno dati dovoljno vremena za odgovor, nemojte ga požurivati ili prekidati.
Govor odrasle osobe je automatski, pa nam je ponekada teško i da zamislimo koliko različitih i komplikovanih radnji dete mora da uradi da bi odgovorilo na često složena pitanja koja mu postavljate. Nemojte bezrazložno da brinete zbog fiziološkog zapinjanja vašeg deteta, nego mu pomozite da taj problem što brže i lakše savlada. Na sreću, samo manji broj tih zapinjanja preraste u mucanje!
Ako ipak dođe do mucanja ili ako mislite da vaše dete sve više i više zapinje, da ponavlja sve kraće delove reči, pri čemu uočavate i napetosti mišića lica, podizanje ramena, gutanje vazduha, grčeve… svakako što pre potražite savet logopeda.

Šta je mucanje?

Mucanje predstavlja poremećaj komunikacije. To je nesklad pokreta koji učestvuju u govoru, što dovodi do raznih zastoja i zapinjanja u govoru. Mucanje se uglavnom javlja u ranom detinjstvu, do polaska u školu. Ako u govoru postoje blaga ponavljanja uglavnom cele reči, tada se radi o razvojnoj fazi govora, a ako dolazi do ponavljanja delova reči i pritom uočavamo naprezanja, verovatno se radi o mucanju.
Osobe koje mucaju kažu da je određena trauma, na primer strah od psa, polazak u vrtić itd. kod njih izazvala mucanje. Sve to može izazvati mucanje, ali uzroci mucanja su u naslednim ili stečenim faktorima.

Kako pomoći detetu koje muca?

Uloga roditelja u terapiji dece koja mucaju je ogromna, jer su oni važne osobe u detetovu životu, a i najviše su u njegovoj blizini, pa su i i model po kojem se dete ponaša kako u svakodnevnom životu, tako i u govoru. Zbog toga je veoma vžno, u slučaju da dete muca, edukovati roditelje kako bi imali kvalitetniju i adekvatniju komunikacu sa detetom.
Dete koje muca bi trebalo da ima adekvatnu terapiju. Terapija je važna, sprovodi se uz pomoć i nadzor logopeda, a ukoliko se kvalitetno primeni, daje veoma dobre rezultate. Vrlo je važno zainteresovati dete za terapiju, ali i obezbediti podršku uže i šire okoline deteta.
Kada se mucanje dijagnostikuje, procenjuju se stavovi, emocije i govorno ponašanje i tako se dobija slika - da li je problem u jačini zastoja u govoru ili je veća prepreka u stavovima i emocijama. Po tome se određuje koja je terapija najadekvatnija. Inače terapije, između ostalih, mogu biti grupne i individualne, direktne ili indirektne.
Osobama koje mucaju mogu biti stresni polazak u školu, školski zadaci, odgovaranja, komunikacija u velikoj grupi vršnjaka i slično. Zbog toga je veoma važno da se osobe koje ne mucaju postave pravilno prema onima koji imaju ovu vrstu problema. Trebalo bi uvek slušati šta osobe koje mucaju govore, pitati da li žele pomoć u govoru (najčešće završavati rečenice umesto njih), i naravno uvek s njima otvoreno razgovarati o mucanju.

Sprečite dečije loše navike

Mnoga deca imaju loše navike koje mogu poprilično da uznemire, ali i da iznerviraju roditelje. Navodimo pet najčešćih loših navika koje su zastupljene kod dece:
-grickanje noktiju
-sisanje prsta
-uvrtanje kose
-čačkanje nosa
-zadržavanje daha

Ukoliko vaše dete radi nešto od navedenog, za početak pokušajte da se ne nervirate previše. U najvećem broju slučajeva, ovakve navike su samo deo određenih faza u odrastanju deteta i ne predstavljaju nikakav povod za paniku.
Šta je uopšte navika? Navika je obrazac ponašanja koji se ponavlja i osoba koja ima određenu naviku najčešće toga nije ni svesna. Mala deca su nesvesna ružnih navika koje imaju, zato roditelji imaju obavezu da detetu pomognu u rešavanju ovog problema.

Grickanje noktiju

Jedna od najčešćih dečjih navika je grickanje noktiju. Neka istraživanja pokazuju da od 30 do 60 odsto dece uzrasta od pet do deset godina voli da gricka svoje nokte. Ukoliko se na vreme ne zaustavi, ova loša navika prati dete i tokom školskog perioda. Tokom ranih godina života i dečaci i devojčice podjednako upražnjavaju ovu lošu naviku, ali kako odrastaju, dečaci su uporniji u grickanju noktiju i teže od toga odustaju od devojčica.

Uvrtanje kose

Ukoliko vaše dete voli da uvrće kosu, onda sigurno imate devojčicu. Većina dece koja vuku, uvrću ili stežu svoju kosu su ženskog pola. Ova navika se najčešće javlja u ranim godinama života i veliki broj dece koja vole da se na ovaj način igraju sa kosom, odustanu od te aktivnosti u ranom školskom periodu. Ona deca koja do tog perioda ne uspeju da se reše ove navike, jednostavno moraju poraditi na modifikaciji ponašanja, naravno uz pomoć roditelja.

Čačkanje nosa

Čačkanje nosa je navika koja se razvija u ranim godinama života i traje najduže od svih. Ukoliko vam je teško da u to poverujte, onda vam predstavljamo rezutate jednog istraživanja iz 1995. godine: skoro 91 odsto odraslih osoba čačkalo je redovno svoj nos, a čak 8 odsto ljudi izjavilo je da jede ono što iz nosa izvadi! Deci je nekada veoma zanimljivo da čačkaju nos, a ponekada to rade iz dosade. Kada imaju zapušen nos, deca pokušavaju da se oslobode neprijatnog osećaja čačkanjem nosa. Odbacivanje ove navike trebalo bi da se sprovodi istrajno i uporno.

Sisanje palca

Deca najčešće sisaju palac, a to se događa zbog programiranih pokreta koji su nastali u periodu kada su bila novorođenčad. Poznato je da bebe vole da stavljaju svoje prse u usta, a najviše palac. Neka deca sisaju i druge prste ili čak čitavu šaku! Sisanje palca pomaže detetu da se smiri. Međutim, ukoliko dete uzrasta od 4 do 6 godina svakodnevno sisa palac, možda se radi o nekim poteškoćama sa zubima, tj., načinom na koji dete grize hranu, ili se radi o određenim psihološkim poteškoćama kroz koje prolazi.

Zadržavanje daha

Zadržavanje daha može predstavljati noćnu moru za roditelje. Međutim i ova navika se smatra uobičajenom za malu decu. Ona se uglavnom razvija između šestog i osamnaestog meseca života i najčešće traje do šeste ili sedme godine. Zadržavanje daha je refleksna radnja koja prethodi plaču usled manje povrede, nastupa besa, straha ili frustracije. U početku dete toliko plače da se zacrveni u licu. U opasnim slučajevima, dete može zadržati dah dovoljno dugo da dođe do gubljenja svesti. Ovakve situacije su više neprijatne za roditelje, nego što su opasne za decu.
Za roditelje je veoma važno da razmišljaju o tome kako se postavljaju u situacijama kada je dete veoma uplašeno ili histerično. Oni bi trebalo da postave jasne granice koje će deca naučiti da poštuju.

Kako se nositi sa lošim navikama dece?

Dobra vest je da većina dečijih loših navika vremenom nestane. Neki roditelji se zbog ovakvog ponašanja dece previše nerviraju, dok su drugi tolerantniji. U većini slučajeva, ukoliko roditelj ignoriše detetovu lošu naviku, ono će vremenom i samo odustati od nje, najčešće iz razloga jer ju je preraslo. Međutim, ukoliko mislite da morate da pomognete detetu da se reši neke loše navike, možete uraditi sledeće:
Smireno istaknite šta vam se ne dopada u detetovom ponašanju: Ovaj pristup se može koristiti kod dece stare do 3 godine i može pomoći detetu da postane svesno određene loše navike. Možete reći nešto kao: „Ne dopada mi se kada grizeš nokte, to ne izgleda lepo. Da li bi mogao/mogla da pokušaš da prestaneš to da radiš?”
Najvažnije je da sledeći put kada vidite dete da radi istu stvar, ne krenete sa kažnjavanjem i pridikama.
Uključite dete u proces odvikavanja od loše navike: Ukoliko vaše petogodišnje dete dođe kući uplakano zbog toga što su ga drugari ismevali zbog sisanja palca, morate razumeti da je to detetov poziv na pomoć, koju vi kao roditelj možete da mu pružite.
Jasno pokažite kakvo ponašanje očekujete od deteta: Kada vidite da vaše dete gricka nokte, umesto da mu kažete „nemoj da grickaš nokte”, probajte sa „hajde da zaposlimo ove prstiće”. Na taj način, odvućićete detetovu pažnju na nešto drugo, a to će mu poslužiti i kao podsetnik za drugi put kada bude grickao nokte. Uključite dete u neku kućnu aktivnost, poigrajte se neke igre sa prstićima, jednostavno pokušajte da ga odvratite na lep način od ružne navike.

Uvek pohvalite dete kada pokaže samokontrolu: Na primer, možete pomoći vašoj maloj devojčici da nalakira nokte, kao nagradu za to što ih više ne gricka. Ili, svaki put kada vaš mali dečak odustane od sisanja palca, možete ga nagraditi malim poklonom (simboličnim) i naravno pohvalom.

Kako organizovati radni kutak za dete

Dobro organizovan radni sto, odnosno kutak za učenje i pisanje domaćih zadataka mnogo će olakšati izvršavanje školskih obaveza svakom đaku, a ponajviše prvacima. Deca će se u takvom prostoru mnogo lakše koncentrisati na ono što rade.
Ukoliko je vaše dete prvak, onda vam je potrebna sasvim nova reorganizacija prostora u kojem će dete još uvek imati mesto za igru, ali i za učenje. Kod velikih prostora takva uređenja ne izazivaju glavobolje, ali, to u isto vreme ne znači da se u malim prostorima ne može srediti kutak koji će biti podjednako moderno dizajniran i funkcionalan.
Trebalo bi obratiti pažnju na mesto gde će se postaviti sto, izmeriti veličinu stola, obezbediti dobro osvetljenje radne površine i slično. Koliko god da su vaše finansijske mogućnosti ograničene, jedino na čemu ne biste smeli da štedite su radni sto i stolica.
Ukoliko je kutak u kojem vaše dete trenutno boravi vrlo mali ili u njemu imate dovoljno mesta samo za krevet, i u tom slučaju vam možemo ponuditi rešenje. Ako kupite ili napravite svom klincu krevet u čijem će gornjem delu moći da spava, a u donjem da uči, itekako ste dobili na prostoru.
Tako će dete imati kutak za odmaranje i spavanje ali i prostor za učenje i igru. U podnožju kreveta mu možete postaviti radni sto ili ga možete sami napraviti pričvršćivanjem radne ploče na nosive grede kreveta. Jedini nedostatak takvog radnog kutka je manjak svetlosti koji možete da rešite postavljanjem stone lampe.
Zato, pre nego što se bacite na uređenje, evo nekoliko saveta:

1. Radni sto bi trebalo da se nalazi ispod ili pored prozora jer ćete detetu tako osim sobne osigurati i nešto dnevne svetlosti. Sto bi trebalo da bude dovoljno veliki da na njega stanu sveske i knjige, držali vi na njemu kompjuter ili ne. Ukoliko odlučite da na radni sto stavite i kompjuter, tada monitor obavezno stavite u krajnji levi ili desni ugao kako bi raspoloživa radna površina stola bila što veća. Ukoliko u svom stanu nemate dovoljno mesta za radni sto, može vam poslužiti i onaj kuhinjski. Pritom se možete poslužiti plićom plastičnom kutijom u kojoj će dete držati sav potrebni pribor (olovke, gumice, pribor za geometriju i sl.), a koju će za vreme učenja držati ispred sebe.
2. Što se izbora stolice tiče, ona mora da bude udobna, ali pre svega dovoljno visoka kako bi dete sedelo u što prirodnijem položaju. Stolice podesive po visini su uvek dobar izbor, naročito kod višesatnog učenja.
3. Još jedan od vrlo bitnih detalja je rasveta. Osim dnevne i sobne rasvete dete bi trebalo da ima i stonu lampu koja će direktno osvetljavati radnu površinu. Preporučuje se sijalica od 40 vati kako svetlo ne bilo blještavo. U svakom slučaju, računajte s tim da će se dete više naprezati i vrlo brzo umarati ukoliko je njegov radni kutak nedovoljno osvetljen.
4. Školski pribor (olovke, hemijske olovke, flomasteri, lepak...) bi trebalo da bude nadohvat ruke. Tačnije, na polici malo iznad radnog stola ili u nekoj od fijoka sa strane stola. Što je školski pribor preglednije sortiran, učenje će biti efikasnije.

Na šta bi još trebalo da pripazite kada je reč o uređenju dečje sobe? Pre svega, taj isti prostor morate da prilagodite detetu. Dečji kutak ili soba mora da bude vesela, kreativna, praktična, a u njoj moraju da budu vesele boje.
Da li vaše dete ima ormarić, police ili komode u kojima drži knjige, školski pribor, likovne radove? Ukoliko nema, osigurajte mu barem jednu komodu ili policu na kojoj će držati svoje stvari. Pripazite samo da mu je ta ista polica nadohvat ruke kako bi sam mogao da sprema stvari i uzima sve što mu je potrebno.
Ako nemate mesta za manji ormarić, možete se poslužiti krpenim ili plastičnim visećim policama koje ćete obesiti na zid. Iste možete da nađete u raznim veselim bojama, a dete u njima može da drži sve - od školskog pribora, papuča, odeće za fizičko - do igračaka.
I za kraj – kada klincu uredite što udobniji i mirniji kutak za učenje, naučite ga da prostor drži čistim i urednim kako bi učenje bilo što efikasnije. Ukoliko je vaše dete pedantno, samo će osetiti potrebu i pospremiti sto pre i posle učenja, ali bez obzira na njegove navike spremanja, dete bi, barem jednom nedeljno trebalo podsetiti na održavanje reda.

Nemojte kritikovati dete zbog debljine

Nikada nemojte kritikovati dete zbog težine, fizičkog izgleda ili načina na koji jede, kažu naučnici koji su obavili istraživanje o uticaju negativnih komentara na psihički razvoj i samopouzdanje dece.

Istraživanje je pokazalo da negativni komentari imaju dugoročno loš efekat na emocionalno zdravlje mladih žena.
Naučnici su proučavali 455 devojaka koje su učestvovale u programu borbe protiv gojaznosti. Ispitanice su davale odgovore na to da li su u okviru primarne porodice dobijale negativne komentare vezane za njihov izgled, debljinu ili način na koji jedu.

Negativne kometare o telesnoj težini i odnosu prema jelu slušalo je 82 odsto ispitanica u periodu kada su bile deca. Oko 50 odsto njih izjavilo je da su ih majke često kritikovale zbog debljine, a 40 odsto reklo je da su to činili očevi.
Čak i kada neko iz uže porodice uputi samo nekoliko negativnih komentara vezanih za telesnu težinu deteta, to ima nesagledive posledice na njegovo samopouzdanje.
Neka prethodna istraživanja su pokazala da negativni komentari vezani za telesnu težinu mogu doprineti razvoju opasnih poremećaja u ishrani kao što su anoreksija i bulimija.

Autori istraživanja predlažu nekoliko saveta koji mogu pomoći roditeljima:

- Izbegavajte kritikovanje i zadirkivanje u vašoj porodici

- Ohrabrite vaše dete da se bavi nekim sportom i da jede zdravu hranu, umesto da drži dijetu

- Pokažite na sopstvenom primeru detetu kako da živi zdravo: jedite zdravu i svežu hranu, vežbajte i održavajte telesnu težinu

- Nemojte se žaliti na sopstveno telo

- Nemojte kritikovati druge ljude zbog njigove telesne težine ili izgleda.

Naučite decu da pametno gledaju TV

Roditelji mogu na mnogo načina da pomognu deci da razviju pozitivne navike gledanja TV programa. Sledeći saveti, koje preporučuje Američka akademija za pedijatriju, mogli bi vam biti od koristi:

Postavite granice
Ograničite vreme za gledanje televizijskog programa, ctraća, filmova, video i kompjuterskih igrica – neka to bude dozvoljeno ne više od jednog do maksimalno dva sata dnevno. Nemojte dozvoliti deci da gledaju TV dok rade domaći. Nemojte stavljati televizor u dečiju sobu.

Isplanirajte gledanje TV-a
Umesto da neumorno pritiska daljinski, naučite dete da prvo pregleda TV program i da, zajedno sa vama izabere koju će emisiju da gleda. Uključite televizor kada dete želi da gleda neku emisiju, a isključite ga kada se ona završi.

Gledajte televiziju sa detetom
Kada god ste u mogućnosti, gledajte TV program sa detetom/decom. Razgovarajte sa mališanima o tome šta ste gledali i ukoliko ima potrebe, objasnite detetu radnju i razgovor koji je vođen u emisiju, ili na crtaću (ukoliko je program titlovan).
Malo starija deca vole da gledaju „reality show” programe, koji najčešće nisu za nih prikladni. Neke emisije imaju i snažan element nasilja, a to je poslednje što biste želeli da vam dete gleda, zar ne? Objasnite detetu koju vrstu programa bi trebalo da gleda, dajući prednost edukativnim i emisijama koje su prilagođene detetovom uzrastu.

Pomozite detetu da odoli reklamama
Nemojte očekivati da će vaše dete biti u stanju da odoli reklamama za slatkiše, igračke, sokove ili novi serijal crtanih filmova. Kada vam dete bude tražilo nešto od onoga što je videlo u reklami, objasnite mu da je smisao reklama da natera ljude da požele i ono što im baš nije potrebno.

Birajte kvalitetne DVD, video filmove i crtaće
Postoji mnogo kvalitetnih igranih i crtanih filmova koje možete da kupite ili iznajmite. Nema potrebe da deci kupujete crtaće u kojima je jedina radnja neprestana borba između čudovišta i robota – bolje je da se oslonite na crtaće napravljene po uzoru na klasične bajke i basne.

Ponudite detetu nešto drugo
Gledanje televizije može postati navika vašeg deteta. Pomozite mu da se zabavi nečim drugim, umesto da satima sedi ispred TV-a. Uvek je lepo detetu čitati, poželjno je voditi ga na neki sport, a ukoliko ima sklonosti, može se baviti i muzikom.

Neka se ugleda na vas
Roditelji su najvažniji „modeli” u životu malog deteta. Ukoliko ni vi ne provodite mnogo vremena ispred TV aparata, onda ni vaše dete neće imati potrebu da satima gleda televiziju.

I na kraju, ne zaboravite: televizija me moćan medij. Ukoliko se koristi na pravi način, ona može biti korisno pomoćno sredstvo u edukaciji i zabavljanju mališana. Emisije kao što su putopisi iz raznih zemalja, dečije muzičke emisije, programi o životinjama i prirodi, emisije o učenju stranih jezika, predstavljaju neke od rasadnika znanja. Vi imate mogućnost da utičete da sadržaj emisija koje gledaju vaša deca. Na vama je da tu mogućnost iskoristite.

Levorukost

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas:

ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak.

Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu "dešnjaka". Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti.

U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom... Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela.

Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu.

Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli.

Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja.

Šta je sa ljudima?

Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd).

Očigledno levorukost - desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.

Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna.

Levorukost - desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.
Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine.

Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti :
Kojom rukom:
- crta?
- drži četkicu za zube?
- se češlja?
- deli karte?
- gađa loptom?
- stavlja kocke, kad pravi kulu...,
- gura autić,....
- oblači lutku....
- niže perle...
- briše gumicom...
- koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači...?
Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista.
Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu.

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta, pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću.

Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. Levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno, pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja.

Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju.
Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu... mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo - desno... sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova.
Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini.
Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju.
U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje.

Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje:
- Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti.
- Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta!
- Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka!
- Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta: uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.
- Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle.
- Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu.
- Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti.
- Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane.
- Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno.
- Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata.
- Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba.
- Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta.

Čitalačke navike

Dobra knjiga?! Za mnoge, nema boljeg načina za opuštanje od uranjanja u čarobni svet literature. Želite da vaše dete zavoli knjigu i stekne čitalačke navike?!
citanje Čitanje je aktivnost koja se prenosi s generacije na generaciju i gotovo svako dete u njoj uživa. Vi mu svakako možete biti dobar model u ophođenju sa knjigom, ali to nije dovoljno. Potrebno je da preduzmete izvesne korake na vreme, pre nego što dete savlada veštinu čitanja. Odraslima se često čini da je razvijanje čitalačkih navika vezano za period polaska u školu, ali pritom previđamo činjenicu da je to proces koji počinje s prvim kontaktom sa knjigom, proces koji se neguje, razvija tokom čitavog detinjstva.

Zato, vaše pripreme mogu da počnu:
• U moru literature za decu napravite izbor imajući u vidu uzrast i interesovanja svog deteta.
• Knjigu najpre pročitajte sami. Potrebno je da je upoznate, da osetite njenu lepotu i vrednost. Kada znate šta sledi, čitaćete sa više živosti, lakše ćete izazvati umetnički doživljaj, lakše ćete dete uključiti u priču. Površno, neubedljivo čitanje nema nikakvog efekta za dete.
Odaberite vreme za čitanje. Za to su dobri poslepodnevni ili večernji sati kada dete ima potrebu za mirnijim aktivnostima. Za "laku noć" odaberite lake i umirujuće teme, teme bez velikih akcija.
Podesite osvetljenje.
• Smestite se udobno zajedno sa detetom i isključite moguće izvore ometanja (TV, radio). Ukoliko ste u mogućnosti, oformite "kutak za čitanje".
• Knjigu držite na prikladnoj udaljenosti kako bi i vaše dete moglo da razgleda slike ukoliko ih knjiga sadrži.
• Čitajte lagano da bi dete moglo da prati tok priče i zapamti pročitano.
• Ako dete poželi, dopustite mu da samo "čita" knjigu, a vi slušajte i uživajte.
• Svakodnevne probleme ostavite po strani i prepustite se u potpunosti zavodljivoj literaturi za decu ili o deci.

Zašto je dobro čitati svom detetu?

• Zato što ćemo time podsticati osećanje uzajamne bliskosti.
• Čitajući detetu podstaći ćemo spoznaju i razumevanje tuđih i ličnih osećanja, prihvatanje i uvažavanje socijalnih načela i odnosa.
• Čitanjem podstičemo razvoj zapažanja i pamćenja, zaključivanje i usvajanje pojmova.
• Čitanjem podstičemo detetovu maštu i kreativnost.
• Čitanjem utičemo na razvoj govora, pripremamo ga za samostalno čitanje i, naravno podstičemo razvoj čitalačkih navika.

Predlog

Ako ste vaspitač/učitelj, podstaknite roditelje da čitaju deci i da, na taj način, kod njih grade čitelačke navike. Pomozite roditeljima - od tanjeg kartona dimenzija 4×15 cm napravite pokazivač za knjige sa kratkim uputstvom. Uputstvo treba da sadrži važne elemente čitalačkog "rituala", na primer:
• Sedite udobno sa svojim detetom tako da oboje možete da vidite stranice knjige.
• Zamolite dete da vam ispriča priču o slikama na naslovnoj strani. Pitajte ga šta ilustracija govori o priči.
• Pratite prstom reči dok čitate naglas kako bi dete povezalo tekst sa rečima.
• Pitajte dete o slikama na svakoj strani, šta one govore o likovima i događajima.
• Ako dete želi neka vama "pročita" priču.
• Ponudite detetu da nacrta priču, možda novu naslovnu stranu ili nove avanture glavnih junaka.

Ovakav pokazivač možete napraviti zajedno sa decom u grupi/odeljenju: na jednoj strani pokazivača vi ispišite ili odštampajte i zalepite uputstvo, drugu stranu dete može da ilustruje. Podelite ih roditeljima. Ukoliko imate biblioteku iz koje dete može pozajmiti knjigu, umetnite pokazivače u knjige koje se nose kući. Biće to prijetno izneneađenje i mala, ali dragocena pomoć za roditelje.

Stidljivo dete

Stidljivost je često, ali nedovoljno shvaćeno osećanje. Svako se ponekada može osetiti ambivalentim, ili nesigurnim u novim društvenim situacijama. Međutim, stidljivost se ponekada može ozbiljno umešati u optimalni socijalni razvoj deteta i usporiti ga.

Šta je stidljivost?

Osnovno osećanje stidljivosti je univerzalno i verovatno se razvijalo kao adaptivni mehanizam koji je pomagao ljudima da se izbore sa novim socijalnim stimulansima. Stidljivost je “miks” emocija, koje uključuju strah, zainteresovanst, tenziju. Može se pojaviti i ubrzan rad srca, ili povišen krvni pritisak. Govor stidljive osobe je obično spor, mekan, plašljiv, kolebljiv ili drhtav. Mala deca koja su stidljiva mogu da sisaju prst, a neka mogu biti i izrazito skromna.

Zašto su neka deca stidljivija od druge?

Neka deca kao da su predisponirana za stidljivost: ona će više od druge dece reagovati na nove socijalne situacije na stidljiv način. Druga deca, pak, se uče stidljivosti: kulturno poreklo i porodično okruženje, kao što je poznato, nude model društvenog ponašanja. Neki roditelji, potencirajući da su im deca „mnogo stidljiva”, na taj način dodatno ohrabruju decu da se osećaju i ponašaju upravo tako – stidljivo.

Kako pomoći stidljivom detetu?

Upoznajte i prihvatite celo dete: Ukoliko svakodnevno odgovarate da detetova interesovanja i osećanja, moći ćete da izgradite snažan odnos sa njim, pokazujući mu da ga poštujete. To će kod deteta razviti osećaj veće sigurnosti u samog sebe.

Samopoštovanje: Neka stidljiva deca mogu imati negativnu predstavu o sebi, osećajući unapred da neće biti prihvaćena u nekoj novoj situaciji, ili sredini. Pomozite detetu tako što ćete ga hvaliti često. Ističite detetove vrline i dostignuća.

Razvijanje socijalnih veština: Ohrabrite dete da napravi prvi korak u igri sa drugarima. Možete naučiti decu “izrazima socijalnih veština” kao što je izraz: ”Mogu li i ja da se igram?”

Pripremite dete: Forsiranje, guranje deteta u situaciju koja mu deluje zastrašujuće nikako neće pomoći detetu da savlada stidljivost. Morate da pomognete detetu da se oseti sigurno i da mu omogućite da se postepeno uključuje u novu situaciju.