Dečija psihologija

Дечја психологија (child psychology)

Научна дисциплина која проучава психофизички развој детета од зачећа до зрелости. У оквиру дечје психологије издвајају се посебне области као што су психологија одојчета, психологија раног детињства, психологија предшколског детињства итд. С обзиром на велики значај детињства за развој личности у целини, у почетку је синтагма дечје психологије била синоним за развојну психологију, док се данас сматра да је то само један, али врло важан њен део.

Decija psihologija bavi se psihickim sadrzajima i procesima u dece,
pocev od intrauterinog pocetka zivota, tokom rodjenja i kasnije sve do zrelosti.
Sve metode decije psihologije mogu se podeliti u dve osnovne grupe:
one tragaju ili za poprecnim ili za uzduznim presecima.
Decija psihologija nam pruza normative decijeg razvoja.Сваки дечак и девојчица доживљавају разне промене од рођења па до постизања зрелости. Те промене су физиолошке (физичке) и психичке природе. Заправо, може се рећи да дете пролази кроз етапе развоја, од којих свака има своје специфичности. Оне су свакако, све једнако важне, али нису и једнако „тешке“ према својим захтевима и проблемима. Један од најбурнијих периода је прелаз између детињства и зрелог доба — пубертет и адолесценција. То је последња фаза биолошког развоја у коју дечији организам улази око једанаесте године, мада ту старосну границу треба прихватити са резервом. Уобичајено је повезивати пубертет са раздобљем у коме долази до полног сазревања младих, али то је само један аспект. У току пубертета долази до телесног сазревања при коме сва ткива и сви органи добијају своју коначну форму, структуру и функционална својства. Све те промене праћене су и различитим манифестацијама понашања.

Прелаз од дечака ка мушкарцу и од девојчице ка жени је условљен пре свега цивилизацијским и културним постигнућима друштва у коме дотични појединац живи. По правилу, што је заједница примитивнија, доба адолесценције је краће. Наиме, код неких племена, полна зрелост представља једини критеријум за зрелост уопште. У савременијим друштвима, осим телесне зрелости, од младих се очекује да стекну и одређено искуство и знање како би се сматрали одраслим људима и добили нека права која до тада нису имали. С обзиром да такво друштво поставља веће захтеве, постизање зрелости траје дуже.

Decija neuroza
je normalna epizoda u razvoju deteta, tj. sva deca u detinjstvu imaju izvesne
fobije ili prisilne radnje i ta epizoda moze, ali i ne mora, biti patogena.
Ti kriticni momenti u razvoju koji predstavljaju potencijalne uzrocnike neuroze,
mogu biti aktivirani docnije izvesnim traumatskim dogadjajem.
Jedna od najtipicnijih decijih neuroza je ona koja se koncetrise na epidalnu situaciju"
koja je prema Frojdu "jezgro neuroze"
Decije neuroze imaju veliki znacaj za teorijsko i prakticno lecenje neuroza odraslih.

Decija pitanja
nastaju oko 3. a narocito oko 4. i 5 godine zivota, a kojima dete odraslima
postavlja veliki broj pitanja o svetu i pojavama koje ga okruzuju.
To su uglavnom pitanja tipa: "Sta,Kako i Zasto?", a na neka roditelji i odrasli ne nalaze uvek valjan odgovor
jer su im postavljena iz nekog neobicnog ugla vidjenja ili zahtevaju veoma slozena objasnjenja.
Pojava tih pitanja dobar je znak decijeg razvoja.
Ona padaju u preoperacioni i konkretno operacioni period razvoja decijeg misljenja,
a koji predstavlja i period decijeg stvaralastvau jeziku, crtanju i drugim vidovima simbolickog ispoljavanja.

Psihoterapija se primenjuje u svim dobnim uzrastima.

Kod dece
psihoterapija se koristi sa ciljem da se zaustave regresivni psihopatoloski procesi
i omoguci detetu da krene ka putevima razvoja i dostizanja normalne zrelosti.

Psihoterapija pomaze adolescentima
da u potpunosti dozive sebe kao osobu sa sopstvenim mogucnostima i ogranicenjima,da razviju,sacuvaju i odrze osecanje prisnosti,razumevanje i poverenje
u druge,da se podstakne proces njihove individuacije i separacije,da se otklone zastoji
u ucenju i profesionalnom razvoju.

TEORIJA MENTALNOG RAZVOJA

Žan Pijaže ( Jean Piaget)

Ko je bio Žan Pijaže?
Rodjen je 9. avgusta 1986. u Švajcarskoj, a umro 17. septembra 1980. u Ženevi.
Smatraju ga jednim od najznačajnijih psihologa 20. veka.Medjutim, on je po vokaciji bio zoolog ( biolog) i u isto vreme vrstan poznavalac filozofije.Kasnije upisuje psihologiju, ali je nikad ne završava.
U Ženevi, 1955. godine osniva Međunarodni centar za genetsku epistemologiju, čiji je bio direktor do kraja života.
Karijeru naučnika započinje kratkom publikacijom o vrapcima, u svojoj desetoj godini.
Po prelasku iz Švajcarske u Francusku angažuje se na ispitivanju dece Bine-Simonovom skalom. Pitanje koje ga je mučilo, bilo je : « Hm, hm...zašto deca daju pogrešne odgovore? Odakle im ideja da tako nešto kažu?»
Oženio je svoju studentkinju, 1923. godine sa kojom je imao troje dece.
U svom dugogodišnjem radu napisao je više od 60 knjiga i nekoliko stotina članaka .

Mentalni razvoj deteta

Pitanje kojim se Pijaže bavio, proučavajući mentalni razvoj deteta, bilo je:
Kako ljudski um od početnih (i u ontogenetskom i u istorijskom smislu) konfuznih i deformisanih utisaka dolazi do saznanja koja su koherentana i saglasna sa realnošću?


Mentalni razvoj-pojam
Mentalni razvoj započinje odmah po rođenju, a završava se u zrelo doba, on predstavlja proces uravnotežavanja, odnosno težnju ka uspostavljanju ravnoteže, koja se manifestuje neprekidnim prelaženjem iz stanja manje ravnoteže u stanje veće ravnoteže.


Sličnosti i razlike između mentalnog i organskog razvoja

Mentalni razvoj Organski razvoj
Težnja je usmerena na postizanje «pokretljive» ravnoteže. Što je ravnoteža više pokretljiva, to je njena stabilnost veća.
Tako da za zdrave ljude završetak rastenja, ne predstavlja i početak duševnog opadanja, već omogućuje dalje napredovanje i nadgradnju. Takođe je usmeren na postizanje ravnoteže, ali statične ravnoteže, čim je završeno rastenje, automatski započinje opadanje, koje vodi u starost.

Sa čim možemo uporediti mentalni razvoj da ga bolje razumemo?

-sa podizanjem visoke zgrade, koja posle dogradnje svakog sprata, postaje sve stabilnija.
-sastavom nekog osetljivog mehanizma, čije postepene faze podešavanja dovode do veće gipkosti i pokretljivosti njegovih delova.


Tokom mentalnog razvoja, odnosno procesa uravnotežavanja postoje konstantne funkcije ( invarijante) zajedničke za sve uzraste i promenljive strukture.

Konstantne funkcije (invarijante) su akcije i potrebe.

Akcije-to mogu biti pokret, misao, osećanje.Svaka akcija je odgovor na neku potrebu.
Potrebe-mogu se javiti u vidu elementarne potrebe, interesa, pitanja. Potreba je pokretač akcije i uvek je izraz nekakve neravnoteže.
Deta vrši radnju, samo ako ga nešto pokreće, a taj pokretač je uvek u obliku neke potrebe, Potreba postoji kada se nešto izvan nas ili u nama izmenilo, i kada treba ponovo uspostaviti ravnotežu.

Gladan si (potreba)-uzmi hranu (akcija)-ponovo uspostavljanje ravnoteže.
Akcija se okončava čim su potrebe zadovoljene, onda kada je ponovo uspostavljena ravnoteža. Promene u nama i oko nas remete našu ravnotežu, pa je cilj stvarati novu ravnotežu stabilniju od prethodne.


Pored kontatnih funkcija (invarijanti) postoje i strukture koje se menjaju, te strukture su oblici organizacije mentalne delatnosti, koja se može odvijati u tri vida : motornom, intelektualnom i afektivnom, i u dve dimenzije: individualnoj i interindividualnoj (socijalnoj).

Organizam je stalno u interakciji sa svojom sredinom i kroz taj uzajamni uticaj odvijaju se sledeći procesi:

Asimilacija Akomodacija Adaptacija
Saobražavanje objekata postojećim kognitivnim strukturama subjekata. Uklapanje, pounutravanje novih objekata u postojeće šeme, Uključivanje stvari i osoba u vlastitu delatnost. Modifikacija kognitivnih struktura u skladu sa objektom, ullapanje postojećih šeme u odnosu na nove objekte. Uspostavljanje ravnoteže između ova dva procesa.

Mentalni razvoj se odvija kroz četiri osnovna stadijuma:

1.Senzomotorni stadijum (od rođenja do druge godine)-obeležen je onim što zovemo senzomotorna inteligencija, traje do pojave govora.
2.Preoperativni stadijum (2-7.godine)-počinje simboličkom, semiotičkom funkcijom.
3.Stadijum konkretnih intelektualnih operacija (7-11,12.godine)
4.Stadijum formalnih operacija(posle 11.godine).

Šta je bitno zapamtiti u vezi sa stadijumima?

-stadijumi su univerzalni,
-redosled je konstantan,
-uzrast kada se prelazi na nov stadijum je varijabilan,
-nema preskakanja stadijuma,
-svaki stadijum je obeležen pojavom originalnih struktura, po čijem se obrazovanju taj stadijum i razlikuje od prethodnog, a mentalni razvoj se kreće ka stanju što većeg uravnotežavanja.

Kako se prelazi sa stadijuma na stadijum?

Kda dete u potpunosti ovlada celovitim strukturama, kada se te srukture «zatvore», onda strukture sa višeg nivoa postaju nužne, ( ali to nije a priori dato, a nije ni pedodređeno). Znači, nužnost je na kraju, a ne na početku razvoja.

Sazrevanje i učenje

Sazrevanje je proces realizacije nasledno utvrđenih mogućnosti organizma
Učenje označava relativno trajne promene u ponašanju nastale kao rezultat vežbe, treninga i sticanja iskustva uopšte
Metodološke strategije ispitivanja uloge sazrevanja i učenja u razvoju

Ogledi na životinjama

eksperimentalno lišavanje: Izolacija, senzorno lišavanje
Sputavanje aktivnosti

Ogledi na deci

- povezanost osobina kod osoba razlčitog stepena krvnog srodstva
- sazrevanje i učenje kod identičnih blizanaca
- deca gajena u socijalnoj izolaciji
- socijalna stimulacija

Primer eksperimenta sa senzornim lišavanjem

Kruz (Cruzo), ogled sa pilićima
Cilj: Utvrditi da li je razvoj instinkta kljucanja određen isključivi sazrevanjem ili i učenjem
Eksperimentalne grupe pilića držane u mraku različiti broj dana nakon izleganja (0, 2, 3, 4, 5)
Rezultati: Grupa koja je najduže držana u mraku je prvog dana kljucanja bila najsuspešnija u odnosu na uspešnost drugih grupa njihovog prvog dana kljucanja; grupe koje su kraće držane u mraku bile su uspеšnije posle petog dana od grupe koja je najduže držana u mraku
Zaključak: Razvoj instinkta kljucanja određen je i sazrevanjem i učenjem

Primer eksperimenta sa sprečavanjem aktivnosti

Denis, eksperiment na mišarima
Cilj: Utvrditi da li je aktivnost letenja određena samo sazrevanjem ili i učenjem
Eksperimentalnom mišaru je onemogućeno letenje sve dok kontrolni mišar nije dostigao maksimalnu visinu letenja (150 m), nakon toga je dozvoljeno eksperimentalnom mišaru da poleti
Rezultat: Kvalitet letenja je bio trajno oštećen: eksperimentalni mišar je dostigao visinu od 30 metara
Zaključak: Mehanizmi sazrevanja i učenja udruženo deluju u razvoju za određenu vrstu distinktivnih odlika ponašanja

Optimalno vreme za učenje – period u kome je najbolje započeti učenje (vežbu, obuku)
Kritični period za učenje - vreme za učenje koje ukoliko se propusti ostavlja trajne (ireverzibilne) negativne posledice po datu aktivnost
Senzitivni period za učenje – period kada je organizam naročito osetljiv na uticaje sredine i ranjiv na delovanje nepovoljnih uslova

Primer eksperimenta socijalne stimulacije razvoja
Studija Grejove i Klausa
Cilj: ublažavanje saznajnog i jezičkog deficita dece iz siromašnih porodica crnaca pri polasku u školu
Tokom tri godine na 1.eksp. grupi sproveden program podsticanja intelektualnog i jezičkog razvoja, na 2. eksp. Grupi sa godinu dana odlaganja, program trajao dve godine
Rezultat: Prosečni porast intelektualnog postignuća za 8, 2 jedinice IQ-a na Stanford-Bineovoj skali
Zaključak: Obogaćena sredina omogućava nadoknađivanje ranog negativnog iskustva, ali za normalan psihosocijalni razvoj nužno je stalno delovanje stimulativne sredine

Dva modela objašnjenja razvoja su :

1. Organizmički model
2. Mehanistički model

Je izdanak filozofije racionalizma i Rusoovog učenja o prirodnom razvoju Izvori razvoja su unutar organizma, što bi značilo, ukratko dejstvovanje i uticaj : Organizam -----na------ Sredinu

Istraživački problemi
Proučavanje psihologije životinja sa ciljem da se bolje razume priroda čoveka (Torndajk, Keler, Harlou)
-Ispitivanje najranijih stupnjeva razvoja
-kriterijumi za razlikovanje urođenog i stečenog
a) rano javljanje
b)univerzalnost u javljanju
c) konstantnost razvojnog reda
- Proučavanje specifičnih osobina čoveka (etologija)
- Preuzimanje osnovnih bioloških pojmova

Predstavnici organizmičkog modela:
-Žan Pijaže -Teorija saznajnog razvoja
-Sigmund Frojd -Psihoanalitička teorija
-Erik Erikson-Teorija psihosocijalnog razvoja

-žJe izdanak Lokovog empirizma, čiji su Izvori razvoja u spoljašnjoj sredini. Dakle uticaj sredine na organizam, ali i organizma na sredinu : Organizam--------Sredina

Istraživački problemi:
Ispitivanje psihologije životinja sa ciljem da se bolje upoznaju procesi učenja kod čoveka
Proučavanje uticaja ranog negativnog iskustva na kasniji razvoj
Proučavanje sredinskih faktora razvoja (fizičkih, socijalnih i istorijskih)

Predstavnici mehanističkog modela:
-Džon Votson (klasično uslovljavanje), Burus F. Skiner (instrumentalno uslovljavanje)-Bihejviorizam
-Albert Bandura (opservaciono učenje) -Teorija socijalnog učenja
-Juri Bronfenbrener-Ekološka razvojna psihologija
-Lav Vigotski-Teorija kulturno-istorijskog razvoja

Ekološka razvojna psihologija, predstavlja :

Mikrosistem: porodica,lokalne institucije –škola, religijske institucije, vršnjačke grupe, osobine fizičkog okruženja
Mezosistem: interakcija između elemenata mikrosistema (sukobljavanje, međusobno podupiranje)
Egzosistem: Delovi spolja[nje sredine koji indirektno utiču na dete i ono na njih (npr. zaposlenje roditelja)
Makrosistem: kultura, ideologija, društveni sistem vrednosti I normi

Pritisak vršnjaka, ciljane marketinške kampanje i loše roditeljstvo su često identifikovani kao uzročnici porasta materijalizma kod dece. Sve do sada, malo je bilo govora o pravim razlozima nastanka tog poriva za materijalnim stvarima. Debora Reder Džon, profesorka marketinga na Univerzitetu u Minesoti, otkriva da je materijalizam mladih direktno povezan sa njihovim samopoštovanjem.

Sprovedena su dva istraživanja na tri starosne grupe dece. U prvom, ustanovljeno je da se materijalizam povećava od srednjeg detinjstva (8 i 9 godina) do rane adolescencije (12 i 13 godina), ali potom opada u vremenu završetka srednje škole (od 16 do 18 godina). Ovaj obrazac materijalizma je u suprotnosti sa kretanjem samopoštovanja, koje opada u ranoj adolescenciji, ali se u kasnijoj uvećava.

"Nivo materijalizma kod tinejdžera je neposredno determinisan samopoštovanjem," rekla je Džonova. "Kada samopoštovanje opadne sa ulaskom u adolescenciju, materijalizam doseže vrhunac. A onda, u kasnoj adolescenciji, kada se samopoštovanje povrati, materijalizam opada."

U drugoj studiji, istraživači su uvećavali samopoštovanje dece, dajući im pozitivne informacije o prihvatanju od strane njihovih vršnjaka. Deca su dobijala kartice sa pozitivnim opisima, kao što su "pametan" i "zabavan", a koje su ispisali njihovi drugovi u letnjem kampu. Ova naizgled mala intervencija je drastično smanjila visok nivo materijlizma kod dvanaestogodišnjaka i trinaestogodišnjaka i umeren nivo koji je postojao kod mladih između 16 i 18 godina.

Naročito je značajno ovo zapažanje da se jednostavnim uvećavanjem samopoštovanja može smanjiti fokus na materijlana dobra. Iako vršnjaci i marketing utiču na tinejdžere, materijalizam je direktno povezan sa samopoštovanjem.

Poruka za roditelje je više nego jasna: ohrabrujte decu da dožive osećaj više sopstvene vrednosti i to može smanjiti ispoljavanje materijalizma. Drugim rečima, više poštovanja znači manje skupih patika i skupih torbica.

Iako se nekada može sresti uverenje da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, ovo stanovište je pogrešno. Iz želje da se na decu gleda isključivo kao na dobronamerna, naivna i nevina bića, nekada se gubi iz vida da su agresivna ispoljavanja prisutna od prvih dana života. Agresivnost je biopsihološki motiv koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od pretnje i zadovoljenje potreba.
U tom smislu, agresivnst je sastavni deo mehanizama koji obezbeđuju preživljavanje. Pitanje na koje, ipak, nije lako dati precizan odgovor je: kada agresija prestaje da bude samo adaptivni mehanizam, a kada postaje destruktivna. Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako i sa agresivnim. Do druge godine života učestalost i intenzitet agresivnih reakcija rastu i ostaju visoki sve do predškolskog uzrasta kada nivo agresivnosti postepeno počinje da opada sve do kraja puberteta.

Pod uticajem socijalne sredine i između 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i koristi agresivnost da bi dobilo ono što želi. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu ) postavlenje od strane odraslih. Dete tako proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije, i na koji način može dobiti ono što želi.

********
Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako i sa agresivnim
*******
S obzirom da se agresivnost stabilizuje kao osobina već u četvrtoj godni života, a da se najveći deo njenog ispoljavanja uči u interakcijama s roditeljima i širom socijalnom sredinom, jako je bitno biti svestan poruka koje se u ovim interakcijama detetu šalju.
Najveći broj neprijateljskih osjećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se upravo oko četvrte godine. Devojčice i dečaci u ovom dobu su često u sukobu koji se manifestuje težnjom za posedovanjem stvari koje neko drugo dete ima, otimanjem igračaka i drugih privlačnih predmeta.
Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Pojava hostilne agresivnosti, težnje da se drugoj osobi naudi, javlja se i postaje sve dominantnija u razdoblju predškolskog uzrasta, tj. oko šeste godine života. Na ovom uzrastu je veoma bitan, često preloman trenutak za učenje kontrole agresije. Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine, kao što su tuče, tužakanja, odbacivanje iz društva i slično.
******
Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja
*******
AGRESIVNOST I NASILJE

Iako je nasilno ponašanje u mnogome definisano agresivnim tendencijama namerno usmerenim ka drugim osobama, agresivnost, sama po sebi, nije dovoljan uslov da bi se govorilo o vršnjačkom nasilju. Razni slučajevi svađa, tuča i različitih konflikata među vršnjacima,mogu biti samo posledica eskalacije sukoba koji se otrgao kontroli. Vršnjačko nasilje, koje se nekada označava anglosaksonskim terminom bulig (bullying), mnogo je ozbiljniji i složeniji problem. Ono, pored svesne namere da se nekome naudi, uključuje i repetitivnost i disbalans snaga kao i uvek prisutan strah. Repetitivnost znači da se neki agresivni akt ponavlja prema nekoj osobi ili grupi dece kroz duži period vremena. Iako je izraz ’duži period’ veoma neprecizna odrednica, ovde je akcenat na činjenici da jedan agresivni akt nije rezultat trenutnog besa ili ljutnje, već ima tendenciju da se ponavlja na sličan način. Disbalans snaga ukazuje na to da je kod vršnjačkg nasilja uvek prisutna podela na onog koji nasilje vrši i onoga koji nasilje trpi. Dakle, ovde se ne radi o jednostavnoj borbi za premoć koja se događa kada se dvoje dece posvađaju oko igračke koju oboje žele za sebe. Kod vršnjačkog nasilja uvek je prisutna jasna podela uloga, na nasilnika i žrtvu. O kakvom se disbalansu snaga radi, vidi se iz same vrste nasilnog akta. Nasilnik je starije ili jače dete, popularnije, spretnije ili na bilo koji drugi način dominantno. Fizički jača deca će napadati fizički slabiju decu. Ekstrovertna, verbalno fluentna i glasna deca svoje žrtve nalaze u povučenoj, submisivnoj deci koja imaju manje samopouzdanja i nisu preterano socijalno angažovana. Otuda se i mogu detektovati različiti oblici vršjačkog nasilja. Kada se kod deteta koje trpi nasilje stvori strah od nasilnika, to je trenutak od koga će nasilno ponašanje moći da se odvija nesmetano bez brige da će nasilnik da pretrpi neke sankcije. Strah decu čini bespomoćnom i parališe njihove odbrambene aktivnosti.

*******
Svesna namera da se nekome naudi,ponavljanje nasilne radnje i disbalans snaga glane su odrednice nasilničkog ponašanja,gde je uvek prisutna jasna podela uloga na nasilnika i žrtvu
*******
OBLICI NASILNOG PONAŠANJA MEĐU VRŠNJACIMA

Kada se pomene nasilno ponašanje, najčešće se misli na fizičko nasilje kao najupečatljiviji vid agresivnosti usmerene na druge. Razlog tome je činjenica da su pojavni oblici fizičkog nasilja raznovrsni i često dramatični . Uključuje udaranje, gađanje, čupanje, saplitanje i druge oblike napada koji mogu da proizvedu manje ili više vidljive i ozbiljne fizičke povrede. Taj oblik nasilja uvek privlači najviše pažnje prisutnih.Fizička agresivnost izaziva napetost, strah, bojazan da sukob ne eskalira i proširi se. Sve su to razlozi zbog kojih se misli da je fizičko nasilje najučestaliji vid agresivnosti.
Međutim, verbalno nasilje je daleko je učestaliji vid bulinga. Po nekim istraživanjima na verbalnu agresivnost otpada više od polovine nasilnog ponašanja. Uvredljiva zapovijedanja, pretnje, povišen ton, dobacivanja, psovke, zadirkivanja, ruganje i slično, najčešći su oblici verbalne agresije. Još jedna česta vrsta je socijalno nasilje kojim se određena deca izopštavaju iz društva, a sprovodi se izbegavanjem, ignorisanjem ili isključivanjem iz igre, ogovaranjem i širenjem glasina i sl.

AUTOR: TATJANA FIREVSKI JOVANOVIĆ I NEBOJŠA JOVANOVIĆ

Emocionalno zlostavljanje je veoma teško precizno definisati. Postoje brojni oblici ponašanja po kojima se ova vrsta zlostavljanja može prepoznati, kao i brojni načini na koje žrtva može reagovati. Prepoznavanje je dodatno otežano mogućnošću da se previde posledice zlostavljanja.
Za razliku od fizičkog zlostavljanja gde su posledice odmah objektivno vidljive u vidu modrica ili ožiljaka, kod emotivnog zlostavljanja ovi ožiljci su unutrašnji, te samim tim i teže dostupni posmatranju. Dete koje je emotivno zlostavljano od strane roditelja retko će to priznati, čak će retko uopšte i biti svesno da je žrtva zlostavljanja. Zlostavljači često posežu za najraznovrsnijim načinima manipulacije kojima svu krivicu svaljuju na dete i njegovu prirodu, te ono smatra da je samo krivo za ono što mu se dešava i ne traži pomoć.

NAČINI EMOCIONALNOG ZLOSTAVLJANJA

Načini na koje dete može biti emocionalno zlostavljano su brojni. Uskraćivanje emotivne podrške je samo jedan od njih i pogrešno se često emocionalno zlostavljanje poistovećuje sa uskraćivanjem ljubavi i zapostavljanjem deteta. Mnogi roditelji i staratelji umeju da posegnu i za mnogim drugim oblicima zlostavljanja. Ova vrsta zlostavljanja uključuje i pretnje detetu da će biti ostavljeno ili fizički kažnjeno. Iako se ove pretnje u najvećem broju slučajeva ne realizuju, one ostavljaju duboki trag u detetu zbog koga se često kasnije, čak i u odraslom dobu, osoba iz njoj nepoznatih razloga plaši napuštanja ili fizičkog napada. Sve što se detetu kaže u periodu kada se razvija može ostaviti tragove koji će kasnije uticati na njegov život.
Emocionalno zlostavljanje se često poistevećuje i sa verbalnom agresivnošću iako, zapravo, uključuje mnogo širi spektar ponašanja. Ipak, verbalna agresija, odnosno nazivanje deteta raznim pogrdnim imenima, vikanje ili ismevanje pred drugima, skoro uvek je prisutno u ovim slučajevima.

********
Kada govorimo o emocionalnom zlostavljanju bitno je imati na umu da se ovde ne radi o pojedinačnom incidentu, odnosno jednom događaju koji ce usmeriti dalji tok razvoja deteta, već o trajnom odnosu koi je obojen raznim oblicima ponašanja o kojima ovde govorimo.
*******
Kada govorimo o emocionalnom zlostavljanju, bitno je imati na umu da se ovde ne radi o pojedinačnom incidentu, odnosno jednom događaju koji će usmeriti dalji tok razvoja deteta, već o trajnom odnosu koji je obojen raznim oblicima ponašanja o kojima ovde govorimo. O posledicama takvog odnosa ćemo govoriti kasnije, ali potrebno je, dok govorimo o različitim oblicima zlostavljanja, imati u vidu to da sve što se dešava u ovakvim situacijama imeđu roditelja i deteta nužno ostavlja duboke tragove u detetu i ima značajne posledice na njegov emotivni razvoj. Ukoliko dete ne dobija potrebnu emotivnu potršku u periodu kada se razvija i integriše njegova ličnost ono neće uspeti da stvori ni jasnu predstavu o sebi, niti o svetu koji ga okružuje. Na ovaj način emocionalno zlostavljanje ostavlja ožilljke koji će biti vidljivi u njegom ponašanju, odnosima sa drugim ljudima i njegovoj sposobnosti da voli i bude voljen.
Emocionalno zlostavljanje često uključuje i ponižavanje deteta, bez obzira da li se radi o namernom ponižavanju koje se koristi kao kazna ili ponižavanju u smislu nepriznavanja detetovih talenata i sposobnosti. Namerno ponižavanje je mnogo lakše prepoznati jer ga roditelj otvoreno i svesno koristi kada želi da dete kazni za neko neprihvatljivo ponašanje. Za razliku od toga, postoji i ponižavanje deteta za koje roditelj čak često nije ni svastan da je ponižavanje, ali u detetu izaziva strašan osećaj manje vrednosti. To se obično dešava onda kada dete tek usvaja neku novu veštinu, na primer uči da vozi bicikl ili slika, piše prve pesme ili slično. Ukoliko na prvi pad sa bicikla dete dobije od roditelja poruku da je nesposobno i da takve aktivnosti nisu za njega ono će to doživeti kao poniženje. Onda kada dete istražuje svet i sebe potrebna mu je podrška i ohrabrenje kako bi otkrilo svoje talente i interesovanja. Mnoge aktivnosti u koje se upušta u tom trenutku deluju mu kao značajni podvizi za koje traži priznanje. Pokušaj deteta ili pubertetlije da se bavi slikanjem možda neće od njega napraviti umetnika, ali mu može pomoći da kroz to slikanje prevaziđe neke trenutne probleme. Mnoga deca se takođe interesuju za muziku i imaju ideju tome da pokušaju sa sviranjem nekog instrumenta. Roditelji koji takve ideje preseku jednom jedinom rečenicom, na primer ‘ti nisi talentovan za to’ ne samo da će sprečiti otkrivanje potencijalnog skrivenog talenta u detetu, već će tako hladna reakcija zaustaviti potragu deteta za svojim talentima. Ukoliko do ovoga zaista dođe, velika je verovatnoća da će ovo dete odrasti sa osećajem manjka načina za samoekspresiju, a samim tim i manjka kreativnosti i inventivnosti.

OGRANIČAVANJE DETETOVE SLOBODE

Još jedan čest oblik ponašanja koji se javlja u situacijama ove vrste zlostavljanja jeste ograničavanje detetove slobode. Ovakvo ponašanje sreće se često kod roditelja koji su prezaštićujući. U strahu za detetovu bezbednost, oni mu ne dozvoljavaju da slobodno istražuje okolinu i samim tim uči, kako o njoj, tako i o sebi. Slične zabrane mogu se javiti i u kasnijem dobu, pogotovo u periodu puberteta kada se mladima javlja jaka potreba za eksperimentisanjem, kako sa okruženjem, tako i sa sobom. Poznato je da tada mladi ljudi vole da isprobavaju različite stilove muzike, oblačenja, druženja i slično. Roditelji koji sebi daju za pravo da, umesto deteta, u tom trenutku donose odluke o tome sa kim se treba družiti i kuda ići, zapravo, sputavaju detetovu potragu za samim sobom. Isuviše rigidne zabrane u ovom periodu mogu uticati i na smanjenje detetove radoznalosti, smanjenje motivacije za uspehom pa, na kraju, i do neadekvatnog razvoja slike o sebi.

IGNORISANJE DETETA

Ignorisanje deteta je takođe često uključeno u emocionalno zlostavljanje. Mnogi psiholozi ignorisanje svrstavaju u vrstu kazne goru od bilo koje druge. Prekorevanja i zabrane mogu imati manje ozbiljne posledice od jednostavnog neobraćanja pažnje na dete jer u slučaju kažnjavanja dete bar na neki način oseća da neko potvrđuje njegovo postajanje. Za razliku od toga, u slučaju ignorisanja dete oseća da bilo koji njegov postupak ne provocira nikakvu reakciju, skoro kao da dete ni ne postoji. U ovom slučaju dete se oseća napušteno i bez ikakvog kriterijuma za procenu sopstvenih dela jer, ukoliko nema reakcije, onda se nema na osnovu čega odrediti da li je postupak poželjan ili nije.

PREVISOKI ZAHTEVI I OČEKIVANJA RODITELJA

Previsoki zahtevi i očekivanja roditelja takođe se često sreću u ovakvim odnosima. Očekivanje roditelja da ima svu detetovu pažnju u svakom trenutku kao i da provode svaki slobodan trenutak zajedno je veoma često. Ovakvi zahtevi često su praćeni emocionalnim ucenama tj izazivanjem krivice ili straha kod deteta ukoliko ne ispuni očekivanja roditelja.

********
U oblike emocionalnog zlostavljanja spadaju: Uskraćivanje emotivne podrške, pretnje detetu da će biti ostavljeno ili fizički kažnjeno, verbalna agresivnost, ponižavanje, nepriznavanja detetovih talenata i sposobnosti, ograničavanje detetove slobode, ignorisanje deteta, previsoki zahtevi i očekivanja roditelja, sklonost minimiziranju problema, nedosledni odgovori.
*******
AUTOR: TATJANA FIREVSKI JOVANOVIĆ I NEBOJŠA JOVANOVIĆ

Dete, koje se oseca odbaeeno od svojih roditelja, postaje uvredeno, Ijuto i ispunjeno strahom od novih odbacivanja. Ono ra¬zvija ili odbrambenu nezavisnost ili se emotivno povlaei. U ekstrem¬nim slueajevima takvo dete postaje apatieno ili emotivno slepo, ili manje tolerantno na stres, manje emotivno stabilno od dece koja su prihvacena. Medutim, dete koje prima nametljivu paznju i slepu lju¬bav svojih roditelja ima pojaeano zavisne potrebe i stoga je zavisnije od dece koja primaju neku "umerenu" ljubav. Izgleda da "slepa Ijubav" ukljueuje ne samo obilje osecajnosti vec i preteranu i nametljivu kon¬trolu (Rohner, prema Kuburic, 1996).

Potreba za kontaktom sa drugom osobom postoji i pre nego se uevrsti vezanost za jednu odredenu osobu. Zadofoljenje telesnih potreba nije nuzan preduslov da dode do emocionalnog vezivanja. Do njega dolazi nezavisno i bez jasne veze sa iskustvom koje dete ima u situacijama fizieke nege. Rudolf Sefer i Pegi Emerson (1982), otkrili su da postoji povezanost izmedu sirine emocionalnog vezivanja za druge osobe i jaCine straha od stranih osoba. Deca koja su vezana za vise osoba, vise se plase kad sretnu neku za njih nepoznatu osobu, od dece koja su emocionalno vezana za manji broj osoba. Deca koja su u bliskoj emocionalnoj vezi sa majkom, obieno imaju majke koje su spremne da odgovore na njihove pozive, bilo da je ree 0 potrebi za hranom ili zabavom. Kada su veze slabe majke odlazu, kasne i nerado pdgovaraju deCijim signalima ili pozivima na zajednieko druzenje. Jaeina vezanosti je rezultanta ueestalosti i jaeine zahteva deteta, s jedne strane i spremnosti majke da odgovori na njih. S druge strane, stalna prisutnost majke ne mora biti garancija da ce dete da izgra¬di jaku vezanost za nju. Neophodan je aktivniji odnos majke prema detetu, iskrena zainteresovanost i ukljueenost u njegove aktivnosti I osecajni svet.

Deci je potrebno prisustvo roditelja i njihovo zanimanje za ono sto se desava u njihovom zivotu. Stoga je preporueljivo da roditelji po¬kazuju iskreno zanimanje za ono sto dete radi (ali bez nametljive zelje da to popravljaju i doteruju ma 0 eemu da je ree), jer ce to pojaeati motivaciju i uzivanje deteta u njegovoj delatnosti, sto je siguran put ka samoostvarivanju i razvoju sopstvene jedinstvene lienosti. Dete razvija samopoverenje i sposobnost nepristrasnog procenjivanja sop¬stvene licnosti oslanjajuci se na misljenje roditelja, drugih odraslih . svojih vrsnjaka 0 sebi. Cesto omalovazavano i kritikovano dete razvija osecanje manje vrednosti. Ukoliko se u porodici neguje pozitivan stav prema postovanju prava deteta, to ce zadovoljiti njegovu potrebu Za samopostovanjem. Preterani zahtevi, cesto opominjanje, kritika i pre¬ bacivanje, sputava potrebu za samopostovanjem.

Merijen Vinterbotom (1982), ispitivala je 1952. povezanost potrebe za postignucem i ucenja samostalnosti i samokontrole kod decaka od 8 godina i ustanovila da majke decaka koji imaju jaku potrebu za postignucem postavljaju svojim sinovima: a) vece zahteve za samostalnoscu i samokontrolom, b) cesce i vise nagraduju dete c) pocinju sa obucavanjem na ranijem uzrastu, nego majke decaka koji imaju slabiju potrebu za postignucem. Neuspeh u ispunjavanju ovih zahteva za samostalnoscu dete moze da

izbegne i ne pokusavajuci da im udovolji, ili ce uloziti vise napora i na kraju uspeti. Ukoliko majka postavi zahteve koji odreduju postignuce kao pozitivan cilj, ona se nece zaustaviti na neuspehu, nego ce nastojati da dete neprestano ponavlja pokusaje, sve dotle dok ne postigne uspeh. Ukoliko roditelj preterano kaznjava dete za neuspeh, to moze dovesti do mirenja sa situacijom, dok umereno kaznjavanje moze doprineti upomijem stremljenju.

Neposlusnost i agresivnost cesto se javljaju kod dece izlozene odbacivanju. Emocije kao saosecanje, druzeljubivost, pozrtvovanje, nesebicnost, slabo se razvijaju kod ove dece. Neretko su zaplasena, bespomocna, sa tdkocama u prilagodavanju us led prekida u razvo¬ju. Na fizickom planu, moze se pojaviti gojaznost, prividna uspore¬nost mentalnog i fizickog razvoja ili neuroticno ponasanje usled odbacenosti od roditelja.

Dete koje se oseca prihvacenim od raditelja dobra je raspolozeno, veselo, dinamicno, umiljato, sigumo u sebe, osecajno i hrabro. Fizicke neznosti koje se koriste kao nagrada, kad dete ispuni zahteve roditelja, razvijaju jaku potrebu za postignucem. Podaci pokazuju da majke, cija su deca sa jakom potrebom za postignucem i majke sa decom sa slabom potrebom za postignucem, reaguju na isti naCin na neuspeh deteta da ispuni zahteve. Ali potvrdeno je da majke dece koja imaju jaku potrebu za postignucem svoju decu procenjuju kao uspesniju, vise su sklone da nagraduju, pozitivnije gledaju na detetovo ponasanje i manje ogranicavaju svoju decu, ali ranije poCinju sa obucavanjem samostalnosti i samokontrole. Stay saradnje sa detetom pogoduje ra¬zvoju poverenja izmedu deteta i roditelja. Dete se cesto obraca svojim roditeljima za pomoc i savet, zadovoljno je svojim radom i njegovim rezultatima, istrajno je, sa razvijenim kapacitetom za saradnju i pri¬hvatanje odgovomosti.

Ukoliko roditelj izbegava odnose sa detetom, ono postaje ne¬sposobno za uspostavljanje trajnih emotivnih veza, nije istrajno u svojim postupcima i moze biti neprijateljski nastrojeno prema svojoj sredini. Izbegavanje od strane roditelja, dok je dete u stanju potpune zavisnosti od njih, osiromasuje emotivne veze i one se gube, nestaju. Ovo oteZava kasnije uspostavljanje bliskih odnosa sa drugim ljudima. Izbegavanje deteta moze biti:
1. od strane oba roditelja,
2. dete ima takav osecaj iako samo jedan roditelj izbegava dete,
3. dete je voljeno i prihvaceno od strane majke, a odbacivano od strane oca, ali majka nije u stanju da nadoknadi nepovoljan stay oca, jer on vremenski jako dugo traje i veoma je izrazen.

Ako izbegavanje nije tako izrazeno, ili postoji samo kod jednog roditelja, dete koliko toliko prima izvesnu dozu pozeljnih emociona¬Inih iskustava. Kod ovakvih porodica dete moze da ispoljava snaznu potrebu za prihvacenoscu od strane clanova raznih grupa. Ipak to nije dovoljno da bi se [ormirala izrazita privrzenost. Potreba za zavisnoscu je poremecena i dete ima problem da uspostavi bliski i topao odnos sa drugima. Iako ima potrebu da bude prihvaceno, oseca strah od novih situacija i osoba, jer mu je osecanje sopstvene vrednosti nisko.

Ova deca su cesto pristrasna i sklona samohvalisanju ili sa¬mosazaljenju i samotdenju. Usled roditeljskog izbegavanja dete nije sposobno za istrajnost i usredsredenost u nastavi i ucenju, nepoverlji¬vo je i plasljivo, lako dolazi u sukob sa ukucanima i svojim vrsnjaci¬ma. Naravno, nije iskljuceno ni delinkventno ponasanje. Starije de¬vojcice mogu biti neurednog spoljasnjeg izgleda i pored nastojanja da pridobiju paznju i naklonost suprotnog pola. U, stvari, stalno emo¬cionalno "gladna", ova deca umesto uspostavljanja trajnog osecajnog odnosa sa nekom osobom iz svoje okoline, tragaju za novim pro¬laznim vezama.

Ukoliko su roditelji prepuni neumerenih zahteva, koji su prete¬rani za dete, a zatim kriticki nastrojeni i sa cestim zamerkama, dete naravno gubi poverenje u sopstvene snage. Ono postaje nesigumo, preosetljivo, cesto opsesivno, strepljivo, lakomisleno i podlozno drugima. Takvo dete moze doziveti neuspeh u skoli ili imati velike teskoce u prilagodavanju. Ali, ukoliko dete ima dobre odnose sa vrsnjacima i kadro je da pruzi otpor roditeljima, negativni roditeljski uticaji su manji. Medutim, i dalje ostaje slaba zelja za uspehom i postignucem, sklonost frustracijama i nestabilna emotivna ravnotda. Ceste zabrane, kaznjavanje pokusaja osamostaljivanja i postizanja samokontrole, goduju razvoju motiva za izbegavanjem i potiskivanju misli i delanja koji su usmereni na postignuce. Prema M. Vinterbotom, 1952, re¬dosled zahteva i ogranicenja nije nebitan. Ukoliko nikakvo ucenje nije prethodilo nametanju ogranicenja, ovo ce verovatno doprineti da se pojavi motiv za izbegavanjem pokusaja da se bude samostalan i samo¬kontrolisan.

Preterana zastita ili razmazenost usporava psihosocijalno sa¬zrevanje. Nemarnost, nepreduzimljivost, popustljivost ili ponasanje! razmazenog deteta, cesto se javljaju kod ove dece. Takvo dete je svadljivo, drsko, uobrazeno, zlostavlja roditelje, sebicno je i postavlja roditeljima preterane zahteve. Medutim kada je trenutno bez roditelja, takvo dete postaje nesigumo i uznemireno.

Prezasticujuci odnos prema deci i preterivanje u obezbedivanju optimalnih uslova u njihovom okruzenju, dovode u adolescentnom periodu do pojave konformizma kod mladih, nedostatka ambicija, ne¬sigumosti i niskog samopostovanja. Preosetljivi i anksiozni roditelji ceSce prezasticuju svoju decu. Prezasticavanje od strane majki znacajno je povezano sa poremecajima porodicne sredine, a prezasticavanje od strane oca nije. Ocevi ne prezasticuju decu od pocetka, a preterano ra¬zumevanje za preosetljivost cerki obicno je rezultat neuroticnog kon¬flikta roditelja. Prezasticena deca nisu nesamostalna u pogledu brige o sebi, vec uglavnom nesiguma i ambivalentna prema odrastanju i osa¬mostaljivanju. Prezasticavanje dece znacajno utice na razvoj hronicne anksioznosti i nesigumosti.
Prete ran a usredsredenost na dete, takode, moze imati negativne posledice. Pomno i brizno nadziranje decijeg ponasanja i dozivljavanja moze izazvati preosetljivost nervnog sistema. S druge strane, pretera¬ na nezainteresovanost, udaljenost od deteta ne moze zadovoljiti potre¬bu za ljubavlju, paznjom i naklonoscu. Dete u svojim roditeljima ne oseca oslonac i uporiste i u sopstvenom domu se oseca napustenim. To osecanje usamljenosti moze dovesti do potpunog ili delimicnog za¬stoja u razvoju visih emocija i do nesposobnosti za trajno vezivanje za drugu osobu. Na osnovu brojnih istrazivanja,

poznato je da dete posta¬je agresivno i sklono ljutnji usled stava zapostavljanja ili odbacivanja ad strane jednog, ili oba roditelja. Hladan odnos prema detetu, izbega¬vanje, odbacivanje ili zapostavljanje, cesto vodi ka maloletnickom prestupnistvu.

Pored stavova roditelja, na brojne anomalije u ponasanju dece uticu i drugi faktori. Na Pl '. bracno stanje roditelja, sukobi u porodici, migracije, stambeno-materijalne neprilike, brojnost porodice i dece u njoj i jos mnogo toga sto moze biti u vezi sa izmenjenim ponasanjem majki (Brajca, 1974, Marova, 1975, prema K. Piorkowskoj-Petrovic, 1990). U okviru porodice mogu se izdvojiti, prema posrednosti tj. neposrednosti, dye grupe cinilaca koji imaju vaspitni uticaj:

1. posredni cinioci tj. uticaji zivotnih uslova porodice preko kvaliteta stanovanja, dovoljnosti prostora, ekonomskih us¬lova, obrazovanja i zanimanja roditelja, velikih promena u ekonomskom i migracijskom pogledu i

2. neposredni uticaji na psihu deteta njegove intelektualne i druge sposobnosti, vrednosti, teZnje i motive koji nastaju u direktnoj interakciji roditelj/dete.
Hes je 1968. (prema navodima Helen Bi i Lorens Ingeren, ] 982) otkrio da su deca iz ekonomski i kulturno siromasnih porodica so¬cijalizovana na takav nacin da se cesto ddava da zaostaju u skoli. Uzroci leze u karakteristikama govora njihovih majki i postupcima vaspitavanja. U porodicama koje pripadaju srednjem staleZu majkc su obrazovanije i imale su manji broj dece. One bez obzira na situaciju daju vise saveta, manje se direktno mesaju, ali pokazuju vecu osetlji¬vost za potrebe i osobine svog deteta. Njihov govor je slozeniji i nude Pozitivne reakcije na dete, u vidu pohvala, ohrabrujucih ili duhovitih komentara, za razliku od majki iz nizih slojeva, koje cesce primecuju dete tek kad napravi neki problem.

.

Psihoanaliticka teorija u10gu porodice u razvoju neuroze vidi pre svega kroz intemalizovan konflikt koji je u nesvesnom ili pred¬svesnom i pod velikim afektivnim nabojem. Osim traumatskog iskust¬va i unutrasnjeg konflikta, kao etioloski faktor u nastajanju neuroze navodi se i konstitucionalna datost. Ukoliko je konstitucionalni factor jace izrazen, onda i manji traumatski dogadaj dovodi do fiksacije I poremecaja u razvoju. Kod neuroticnih smetnji i poremecaja se ne moze precizno odmeriti koliko je ucesce konstitucionalnog u odnosu na faktore spoljasnje sredine. Dati prednost sarno jednom od njih bilo bi prenebregavanje prirode ljudske psihe i njene multideterminisanos¬ ti.
Neki porodicni obrasci mogu da stimulisu formiranje neuroticnog jezgra I neuroticnih mehanizama odbrane kod pojedinih clanova. To su obicno porodice koje su ski one tajnama i mistifikacijama pojedinih porodicnih dogadaja. Pri tome, te porodice pokazuju izuzetno adapti¬rano ponasanje u drustvu, ali nisu autenticne. Preveliki znacaj se pri¬daje formi, drustvenom polozaju pojedinaca. Jedan, a nekad i jedini izraz neuroticnog porodicnog ponasanja moze da bude snobizam, koji je svojevrsna odbrana od egzistencijalne praznine.

Ekerman (1966) objasnjava kako neuroticne majke svoju ljubav dokazuju bolom. Prepune samosazaljenja, one su velikomucenice koje se neprestano zrtvuju za svoju porodicu. Ukoliko nije voljna da se zrtvuje, ona ce se doziveti kao losa majka. Medutim, takav pristup obicno majku velikomucenicu i zrtvu porodice, pretvara u progo¬nitelja. Ona iskoriscava svoju decu, zahteva emocionalnu zrtvu, vrsi svojevrsni pritisak na dete stalnim podsecanjima sta je sve uCinila za njega, jer sve sto je Cinila dozivljava kao zrtvu, a ne kao davanje I zadovoljstvo. Deca takvih majki su opterecena osecanjem krivice I nastoje da svoje zelje i potrebe podrede majcinim ocekivanjima ne biIi je nekako usrecili. Ovakva interakcija je deformisan vid zajednistva i otezava i ozbiljno ostecuje kvalitet autonomije.

Teorija privrzenosti je posebno primenljiva na neke poremecaje tipa: produzeno zalovanje, neurotska depresija, panicni poremecaj, agorafobija, generalizovani anksiozni poremecaj.

Bolbi (Bowlby, prema Lj. Mitic-Randelovic, 1999) je tvrdio da je anksiozna privrzenost u detinjstvu povezana sa kompulsivnom ne¬gom, nezainteresovanoscu i ambivalencijom u odraslom dobu. Dalja istrazivanja posledica anksiozne privrZenosti pokazala su da je nezain¬teresovanost zastita od depresije.

Bolbi je izrazit primer separacione anksioznosti video u pani¬cnim i agorafobicnim poremecajima. On je u osnovi poremecaja vi¬deo tri obrasca: 1) roditelji koji cesto prete napustanjem ili suicidom, podsticu strah deteta da se nesto strasno moze desiti majci dok su razdvojeni; 2) strah da ce se nesto strasno desiti njemu samom uko¬liko je daleko od zastite roditelja; 3) strepnja i panika kod deteta treba da ublazi roditeljsku anksioznost. Kod anksioznih poremecaja bolna secanja su potisnuta i na taj nacin izbegnuta pre nego sto je dete moglo da se suoci sa njim i prevlada ih. Intenzivni pritisak da se zaboravi, povezan je sa nekom traumatskom situacijom; pokusaj suicida rodite¬Ija, pokusaj seksualne zloupotrebe i sl. To ometa proces stvaranja sigume privrZenosti, jer osoba ne moze da ostvari autobiografsku kom¬petenciju, kako Bolbi misli. Loti (Liotti, prema Lj. Mitic-Randelovic,1999) smatra da oni dogadaji, koji prete da ispune anksioznoscu dete, ne mogu se povezati u tzv. mentalnu semu, sto bi omoguCilo sagle¬davanje, podnosenje i razrdenje dogadaja koji izaziva anksioznost I emotivnu napetost. Aktuelni konfliktni dogadaj ili stres, osobu foku¬sira na osecanje panike, a ne na dogadaje koji su ih pokrenuli.

Pregelj, 1978. (prema M. Goldner-Vukov, 1988), istice da opse¬sivni sindromi kod dece nisu bolest dece, vec roditelja. Roditelji u poro¬dicu unose jedan sistem vrednosti koji se odnosi na tacnost, poslusnost, urednost, sto kod dece razbuktava neuroticne mehanizme odbrane. Taj sistem vrednosti je u funkciji roditeljskih ideala i narcistickih potreba. Roditelji ne neguju i ne usmeravaju kvalitete, koji u detetu autenticno postoje, vec se trude da dete preobraze po svojoj meri.

Ovakve porodice ne neguju samostalnost i samopouzdanje. Od dece se ocekuje poslusnost i odanost zahtevima roditelja. Neuspeh u skoli moze biti nacin na koji se ucenik "sveti" svojim roditeljima. Deca kaja i pored natprosecnih kapaciteta, postizu uspeh manji ad optimal¬nog cesto su deca kod kojih roditelji u biografiji prenaglasavaju rani razvoj govora. Lak i brz uspeh zbog vdtine verbalnog izraZavanja daje pogresan utisak 0 dobrim postignuCima, nasuprot radu koji je potreb¬no istrajno ulagati, pogotovu na kasnijim stupnjevima skolovanja. Ovi daci mogu biti uspeSni u stvarima u kojima se trazi urodena inteligen¬cija i opsta informisanost, ali i losi tamo gde treba p1anirati, u10ziti napor prema ci1ju, integrisati vecu ko1icinu gradiva. Ovakvi m1adi su cesto nezre1i, zavisni od drugih, druze se pre svega sa m1adima od sebe ili su usam1jenici. Samopostovanje je nisko, a naCin da se resi pritisak od spo1ja je pasivnost. Moze postojati fasada vrednoce i za1aganja Cime se stite od prituzbi rodite1ja, ali u pozadini je upravo skriven ili otvoren sukob sa sko1om i1i rodite1jima i1i i sa jednima i sa drugima. Pod vecim rizikom da ispo1je akademski neuspeh su decaci, prvorodena i1i najm1ada deca u porodici, deca teske naravi i sl.

Problemi separacije u porodicama sa adolescentom, mogu da razbuktaju neuroticne konflikte roditelja, njihove separacione prob¬Ierne, pa roditelji poCinju da se ponasaju depresivno i da se udaljavaju jedan od drugog, sto u adolescentu zaostrava njegov problem separa cije i moze da produbi adolescentnu krizu.

Bosiljka Dordevic je 1995. objavila rezultate obimnog istrazivanja skolskog neuspeha darovitih ucenika. U biografiji ovih daka cesto '.se mogu nab ekonomski losi uslovi i nizi obrazovni nivo njihovih I roditelja. Od porodicnih cinilaca pronadeno je da su ta deca poticala I iz razorenih porodica u kojima je vladala netolerancija, nepoverenje, I impulsivnost, usamljenost i osecanje odbacenosti (WilIams, 1961,1 Lee-Corbin, 1995, prema B. Dordevic, 1995). Opsti zakljucak ovog istmiivanja bio je da dete koje raste u skladnoj porodici, bez obzira : na obrazovanje roditelja, po pravilu pokazuje dobar uspeh u skoli. Zainteresovani roditelji prate svoje dete, podrzavaju njegove napore il deca im veruju i osecaju bliskost s njima. Indiferentni roditelji pokazuju nezainteresovanost za uspeh dece, nemaju zahteve, ni cvrstine nil upomosti. Roditeji neuspesnih ucenika su izgleda nesrecni sa svojom ulogom roditelja i pokazuju visoki step en anksioznosti, manje su cvrsti u ' nastojanju da se deca prilagode njihovim ocekivanjima i standardima , i imaju negativne stavove prema svojoj deci. Dzin Vajtmor (Jeanne i Whitmore, 1980, prema B. Dordevic, 1995) istice da je za fenomen neuspesnosti najfundamentalnije deCije samopoimanje. Medutim, neki autori smatraju da je od samopoimanja znacajnije samopostovanje pojedinca. Ono vodi sekundamim karakteristikama ponasanja, kao sto su slabe navike ucenja i vdbanja, neprihvatanje vrsnjaka i odsustvo koncentracije u skoli.

Delinkventi su adolescentna populacija cija je specificnost u tome da drasticno odbacuju vrednosti i nonlle vladajuce kulture i pre¬ko nasilja, pljacke i ubijanja, izrazavaju svoj bunt protiv zanemariva¬nja, nasilja i strahova koje su doziveli u odnosima sa odraslima.

Medutim, u literaturi ne postoji saglasnost sta cemo nazvati asocijalnim, a sta delinkventnim ponasanjem, tj. obuhvataju li ovi pojmovi iste ili razlicite oblike ponasanja. U praksi je uspostavljena razlika izmedu pojmova asocijalnog i delinkventnog ponasanja. Pod asocijalnim ponasanjem podrazumevamo svako ono ponasanje dece i omladine koje je u suprotnosti sa drustveno prihvacenim nacinom ponasanja, a nije zakonom sankcionisano. Delinkventno ponasanje je ono drustveno neprihvatljivo ponasanje mladih koje je pravno sank¬cionisano. Zavisno od uzrasta, delinkventi se dele na krivicno neod¬govorne (ispod 14 godina starosti) i krivicno odgovorne ucinioce krivicnih dela i krivicnih prekrsaja.

Ispitivanja delinkventne populacije ukazuju da delinkventi cesto poticu iz nepotpunih porodica. Roditelji su se razveli, ili je jedan, ili su oba, preminuli. To su najcesce deca koja su jedan deo detinjstva pro¬veli van roditeljskog doma. Porodice su nizeg socio-ekonomskog sta¬tusa. Oskudica u hrani i opsti los ekonomski status nije za adolescente toliko znacajan kao oskudica u odevanju, sto je u vezi sa znacajem telesnog izgleda za mlade na tom uzrastu i teznjama adolescenata ka uniformnom izgledu.

Ova omladina je usporenog razvoja u osecajnom zivotu, sa snizenim sposobnostima simbolizacije i verbalnog izrazavanja, sa nejasnim teznjama. Ovakve osobine formirale su se u poremecenim porodicnim odnosima. U tim porodicama cesta je pojava alkoholizma, fizicko razracunavanje meduclanovima porodice, skitnje i krimino¬gena proslost pojedinih clanova. Nedostaje zajednistvo, jer svaki clan svoje interese stavlja u prvi plan. Osim emotivne hladnoce u odnosima, materijalne stvari su od ogromnog znacaja za ukucane. Naravno, ovo nije pravilo koje bezuslovno vazi za sve porodice sa delinkventima.

Delinkventno ponasanje je svojevrsna komunikacija sa porodi¬com. Ono je bunt protiv nepravednih roditelja, ili napor da porodica ozivi, ili traganje za institucijom koja ce preuzeti funkciju porodice. Nedostaju pravi uzori za identifikaciju i u porodici i u blizoj okolini, pa su cesto uzori negativni filmski junaci, jer se u grupi vrsnjaka 0 nji¬ma govori sa divljenjem. Umesto pravih uzora u identitet se ugraduju nestvarni junaci i najceSce oni sa negativnim odnosom prema ustalje¬nim drustvenim normama.

Tužna deca bolje uočavaju detalje

Psiholozi sa Univerziteta u Virdžiniji i sa Univerziteta u Plimutu su sproveli eksperimentalno istraživanje sa ciljem da provere istinitost shvatanja prema kojem srećna deca bolje uče. Nalazi ukazuju na to da su tužna deca u prednosti kada je u pitanju rešavanje zadataka koji zahtevaju usmeravanje pažnje na detalje.

Istraživači su sproveli niz eksperimenata sa decom različitog uzrasta koja su u vesela i tužna raspoloženja uvođena pomoću muzike (Mocarta i Malera) i odabranih video snimaka (Knjiga o džungli i Kralj lavova). Nakon toga su deca rešavala zadatke koji su zahtevali usmeravanje pažnje na detalje. Trebalo je da posmatraju sliku sa mnoštvom detalja poput kuće i jednostavan oblik poput trougla i da lociraju oblik u okviru veće slike. Rezultati su nedvosmisleni i u situacijama kada je raspoloženje menjano muzikom i onda kada je korišćeno prikazivanje video snimaka: deca koja su doživljavala osećanje tuge ili neutralna osećanja bolje su rešavala zadatak od one dece koja su bila vesela.

Vodeći istraživač Simon Šnal sa Univerziteta u Plimutu daje psihološko objašnjenje: "Sreća je znak da se sve odvija dobro, što dovodi do globalnog, top-down pristupa obradi informacija. Tuga nam govori da nešto nije u redu i pokreće analitičku obradu koja je orijentisana na detalje. Međutim, važno je naglasiti da postojeća istraživanja pokazuju da je u nekim kontekstima pozitivno raspoloženje korisno za decu, kao što je to slučaj u zadacima koji zahtevaju kreativno mišljenje. Ali ovo istraživanje pokazuje da dobro raspoloženje više šteti nego što koristi kada je potrebno posvetiti pažnju detaljima."
Njen saradnik Vikram Jasval, psiholog sa Univerziteta u Virdžiniji, dodaje da ovi rezultati protivreče zdravorazumskom shvatanju da sreća uvek vodi optimalnim ishodima. "Dobra osećanja koja prate sreću imaju svoju skrivenu cenu. Ona vode određenim stilovima mišljenja koji su pogodni za neke vrste situacija, ali ipak nisu pogodni za sve."

Ko je bio Žan Pijaže?
Rodjen je 9. avgusta 1986. u Švajcarskoj, a umro 17. septembra 1980. u Ženevi.
Smatraju ga jednim od najznačajnijih psihologa 20. veka.Medjutim, on je po vokaciji bio zoolog ( biolog) i u isto vreme vrstan poznavalac filozofije.Kasnije upisuje psihologiju, ali je nikad ne završava.
U Ženevi, 1955. godine osniva Međunarodni centar za genetsku epistemologiju, čiji je bio direktor do kraja života.
Karijeru naučnika započinje kratkom publikacijom o vrapcima, u svojoj desetoj godini.
Po prelasku iz Švajcarske u Francusku angažuje se na ispitivanju dece Bine-Simonovom skalom. Pitanje koje ga je mučilo, bilo je : « Hm, hm...zašto deca daju pogrešne odgovore? Odakle im ideja da tako nešto kažu?»
Oženio je svoju studentkinju, 1923. godine sa kojom je imao troje dece.
U svom dugogodišnjem radu napisao je više od 60 knjiga i nekoliko stotina članaka .

Mentalni razvoj deteta

Pitanje kojim se Pijaže bavio, proučavajući mentalni razvoj deteta, bilo je:
Kako ljudski um od početnih (i u ontogenetskom i u istorijskom smislu) konfuznih i deformisanih utisaka dolazi do saznanja koja su koherentana i saglasna sa realnošću?

Mentalni razvoj-pojam
Mentalni razvoj započinje odmah po rođenju, a završava se u zrelo doba, on predstavlja proces uravnotežavanja, odnosno težnju ka uspostavljanju ravnoteže, koja se manifestuje neprekidnim prelaženjem iz stanja manje ravnoteže u stanje veće ravnoteže.

Sličnosti i razlike između mentalnog i organskog razvoja

Mentalni razvoj Organski razvoj
Težnja je usmerena na postizanje «pokretljive» ravnoteže. Što je ravnoteža više pokretljiva, to je njena stabilnost veća.
Tako da za zdrave ljude završetak rastenja, ne predstavlja i početak duševnog opadanja, već omogućuje dalje napredovanje i nadgradnju. Takođe je usmeren na postizanje ravnoteže, ali statične ravnoteže, čim je završeno rastenje, automatski započinje opadanje, koje vodi u starost.