Psihologija umetnosti

Psihologija umetnosti je kompleksna interdisciplinarna naučna oblast koja proučava psihološko jezgro kreativnosti. Ona nastoji da razume i objasni mentalne procese umetnika odnosno kreativnih pojedinaca, kao i one koji deluju kod percepcije umetničkog dela.

Veza između psihologije i umetnosti odnosno umetničkog izražavanja je takoreći neraskidiva. Umetnik projektuje svoje psihološko biće putem umetničkog medija a stvoreno delo je proizvod takve projekcije.
Kao stvaralački proces, umetnost je i sama duboko psihološki proces.

Psihologija umetnosti u svom istraživanju integriše umetnost, filozofiju (metafiziku i fenomenologiju), estetiku, sa proučavanjem svesti, vizuelne percepcije i psihoanalize.

Geštalt teorija vizuelnog opažanja sistematično je sagledala ovaj proces u svim njegovim aspektima i slojevima. Opažanje je opisano kao proces koji osim objekta opažanja uključuje i kontekst odnosno okruženje objekta opažanja. Za Geštalt teoretičare, svaka stvar je mnogo više od prostog zbira njenih delova. Ova teorija je široko korišćena u objašnjavanju optičkih iluzija. No, umetnost je daleko kompleksnija od procesa opažanja, ima više dimenzija za proučavanje. Pored strukturalnih objašnjenja principa na kojima leži njena „organizacija“, postoji i funkcionalni nivo; ovim se sa svoje strane bave psihoanaliza i simbolizam.

Frojd je, kao pionir funkcionalnog istraživanja umetnosti, smatrao da je umetnik u osnovi neurotik koji se, putem kreativnih impulsa, bori sa sopstvenim psihičkim pritiscima i konfliktima. Psihoanaliza uopšte smatra umetnost projekcijom uma i misaonih procesa umetnika. Psihoanalitičari veruju da se podsvesne želje i fantazije kroz umetnost probijaju u spoljni svet te da je svako umetničko delo direktno povezano sa podsvešću umetnika.

Jedan umetnički pravac, nadrealizam, bio je pod direktnim uticajem Frojdove teorije; nadrealisti su aktvno istraživali manifestacije podsvesnih sadržaja u umetnosti. Rad Salvadora Dalija gotovo se može smatrati vizuelnom predstavom analize snova, podsvesnih želja kao i halucinacija i slobodnih asocijacija.

S druge strane, psihoanaliza Karla Junga, koja je umetnost videla kao moćno sredstvo kulturnog izraza, mogo šire je prihvaćena od strane umetnika i izvršila je veliki uticaj na umetničko razmišljanje i stvaranje. Prema Jungovom optimističnom i konstruktivnom sagledavanju, umetnost i ostali oblici stvaralaštva imaju moć da pristupe „kolektivnom nesvesnom“ i donesu značajne uvide kako u stvaralačke procese tako i u elemente kulture koji se u umu i duhu čoveka prenose kroz generacije; umetnost kao psihološki proces zapravo je, po Jungu, asimilacija kulturnih iskustava koja ih čini vidljivim za širu publiku.

Psihologija umetnosti se i dalje razvija kroz dve opisane jasno uočljive grane: strukturalnu, koja se uglavnom odnosi na prijem umetnosti i proces njene percepcije, i funkcionalnu, koja se bavi umetnikom i procesom stvaranja umetničkog dela. Oba pravca su jednako važna i međusobno se dopunjuju konceptualno prerastajući interdisciplinarna istraživanja i izrastajući u sveobuhvatnu naučnu disciplinu.

Šta vi mislite?