Dečija psihologija

First topic message reminder :

Дечја психологија (child psychology)

Научна дисциплина која проучава психофизички развој детета од зачећа до зрелости. У оквиру дечје психологије издвајају се посебне области као што су психологија одојчета, психологија раног детињства, психологија предшколског детињства итд. С обзиром на велики значај детињства за развој личности у целини, у почетку је синтагма дечје психологије била синоним за развојну психологију, док се данас сматра да је то само један, али врло важан њен део.

Ko je bio Žan Pijaže?
Rodjen je 9. avgusta 1986. u Švajcarskoj, a umro 17. septembra 1980. u Ženevi.
Smatraju ga jednim od najznačajnijih psihologa 20. veka.Medjutim, on je po vokaciji bio zoolog ( biolog) i u isto vreme vrstan poznavalac filozofije.Kasnije upisuje psihologiju, ali je nikad ne završava.
U Ženevi, 1955. godine osniva Međunarodni centar za genetsku epistemologiju, čiji je bio direktor do kraja života.
Karijeru naučnika započinje kratkom publikacijom o vrapcima, u svojoj desetoj godini.
Po prelasku iz Švajcarske u Francusku angažuje se na ispitivanju dece Bine-Simonovom skalom. Pitanje koje ga je mučilo, bilo je : « Hm, hm...zašto deca daju pogrešne odgovore? Odakle im ideja da tako nešto kažu?»
Oženio je svoju studentkinju, 1923. godine sa kojom je imao troje dece.
U svom dugogodišnjem radu napisao je više od 60 knjiga i nekoliko stotina članaka .

Mentalni razvoj deteta

Pitanje kojim se Pijaže bavio, proučavajući mentalni razvoj deteta, bilo je:
Kako ljudski um od početnih (i u ontogenetskom i u istorijskom smislu) konfuznih i deformisanih utisaka dolazi do saznanja koja su koherentana i saglasna sa realnošću?

Mentalni razvoj-pojam
Mentalni razvoj započinje odmah po rođenju, a završava se u zrelo doba, on predstavlja proces uravnotežavanja, odnosno težnju ka uspostavljanju ravnoteže, koja se manifestuje neprekidnim prelaženjem iz stanja manje ravnoteže u stanje veće ravnoteže.

Sličnosti i razlike između mentalnog i organskog razvoja

Mentalni razvoj Organski razvoj
Težnja je usmerena na postizanje «pokretljive» ravnoteže. Što je ravnoteža više pokretljiva, to je njena stabilnost veća.
Tako da za zdrave ljude završetak rastenja, ne predstavlja i početak duševnog opadanja, već omogućuje dalje napredovanje i nadgradnju. Takođe je usmeren na postizanje ravnoteže, ali statične ravnoteže, čim je završeno rastenje, automatski započinje opadanje, koje vodi u starost.

Sa čim možemo uporediti mentalni razvoj da ga bolje razumemo?

-sa podizanjem visoke zgrade, koja posle dogradnje svakog sprata, postaje sve stabilnija.
-sastavom nekog osetljivog mehanizma, čije postepene faze podešavanja dovode do veće gipkosti i pokretljivosti njegovih delova.

Tokom mentalnog razvoja, odnosno procesa uravnotežavanja postoje konstantne funkcije ( invarijante) zajedničke za sve uzraste i promenljive strukture.

Konstantne funkcije (invarijante) su akcije i potrebe.

Akcije-to mogu biti pokret, misao, osećanje.Svaka akcija je odgovor na neku potrebu.
Potrebe-mogu se javiti u vidu elementarne potrebe, interesa, pitanja. Potreba je pokretač akcije i uvek je izraz nekakve neravnoteže.
Deta vrši radnju, samo ako ga nešto pokreće, a taj pokretač je uvek u obliku neke potrebe, Potreba postoji kada se nešto izvan nas ili u nama izmenilo, i kada treba ponovo uspostaviti ravnotežu.

Gladan si (potreba)-uzmi hranu (akcija)-ponovo uspostavljanje ravnoteže.
Akcija se okončava čim su potrebe zadovoljene, onda kada je ponovo uspostavljena ravnoteža. Promene u nama i oko nas remete našu ravnotežu, pa je cilj stvarati novu ravnotežu stabilniju od prethodne.

Pored kontatnih funkcija (invarijanti) postoje i strukture koje se menjaju, te strukture su oblici organizacije mentalne delatnosti, koja se može odvijati u tri vida : motornom, intelektualnom i afektivnom, i u dve dimenzije: individualnoj i interindividualnoj (socijalnoj).

Organizam je stalno u interakciji sa svojom sredinom i kroz taj uzajamni uticaj odvijaju se sledeći procesi:

Asimilacija Akomodacija Adaptacija
Saobražavanje objekata postojećim kognitivnim strukturama subjekata. Uklapanje, pounutravanje novih objekata u postojeće šeme, Uključivanje stvari i osoba u vlastitu delatnost. Modifikacija kognitivnih struktura u skladu sa objektom, ullapanje postojećih šeme u odnosu na nove objekte. Uspostavljanje ravnoteže između ova dva procesa.

Mentalni razvoj se odvija kroz četiri osnovna stadijuma:

1.Senzomotorni stadijum (od rođenja do druge godine)-obeležen je onim što zovemo senzomotorna inteligencija, traje do pojave govora.
2.Preoperativni stadijum (2-7.godine)-počinje simboličkom, semiotičkom funkcijom.
3.Stadijum konkretnih intelektualnih operacija (7-11,12.godine)
4.Stadijum formalnih operacija(posle 11.godine).

Šta je bitno zapamtiti u vezi sa stadijumima?

-stadijumi su univerzalni,
-redosled je konstantan,
-uzrast kada se prelazi na nov stadijum je varijabilan,
-nema preskakanja stadijuma,
-svaki stadijum je obeležen pojavom originalnih struktura, po čijem se obrazovanju taj stadijum i razlikuje od prethodnog, a mentalni razvoj se kreće ka stanju što većeg uravnotežavanja.

Kako se prelazi sa stadijuma na stadijum?

Kda dete u potpunosti ovlada celovitim strukturama, kada se te srukture «zatvore», onda strukture sa višeg nivoa postaju nužne, ( ali to nije a priori dato, a nije ni pedodređeno). Znači, nužnost je na kraju, a ne na početku razvoja.

ZAŠTO PROUČAVAMO DEČIJE MIŠLJENJE




'' Celokupno čovekovo saznanje o svetu, otkrivanje zakonitosti bilo kojih
pojava, plod je ljudskog mišljenja.'' – S. L. Rubinštajn



Baveći se pručavanjem razvoja, kao i samih karakteristika dečijeg mišljenja, omogu-
ćavamo bolje shvatanje teškoća i napora deteta koje ulaže, da bi razumelo objektivnu
stvarnost. Zato se ističe važnost našeg uticaja na dete. Potrebno je organizovano ga voditi
u zadacima i zahtevima koji na odgovarajući način podstiču razvoj detetovog mišljenja.
Postavljeni zadatak zaista, nije lak i zahteva odgovarajuće znanje onih koji rade na obrazo-
vanju i vaspitanju deteta.
Imajući u vidu da je mišljenje posredno i uopšteno odražavanje predmeta i pojava
objektivne stvarnosti u glavi subjekta, u njihovim vezama i međusobnim odnosima,
dečije mišljenje, u početku, ne odražava objektivnu stvarnost u takvom obliku, ono se
javlja kasnije.
Genetički najraniji oblik mišljenja je opažajno- praktično mišljenje.Dete, pri kraju
prve i na početku druge godine,več rešava prve praktične zadatke, odnosno, svoja stečena
iskustva u interakciji sa sredinom, dete primenjuje u novim situacijama.
Kroz svoju aktivnost, koja najpre dolazi do izražaja u raznim oblicima igre a kasnije
i u drugim oblastima i komunikacijama s ljudima, dete upoznaje svet.Samo širenje područja
njegovih aktivnosti, koje istovremeno postaju sve složenije, postavlja pred dete uvek nove
zadatke i tako utiče na razvoj njegovog mišljenja.

RAZLIČITA TUMAČENJA DEČIJEG MIŠLJENJA


Poznazo je, od vajkada, da postoje razlike u mišljenju dece i odraslih. Naime, neki su mislilida razlike postoje samo zbog toga što dete ima manje znanja, a da isti način shvata pojave i primenjuje iste operacije u mišljenju kao odrasli. Na osnovu toga, deca donose nepotpune zaključke zato što imaju veoma malo iskustva.
Engleski ispitivač Suzana Ajzeks, na osnovu svojih zapažanja, tvrdi da se deca u pogledu mišljenja i shvatanja sveta ne razlikuju bitno od odraslih. S. Ajzeks smatra da je ta razlika samo kvantitativna, i u poređenju sa odraslima, izražena je u mnogo manjem obimu dečijih znanja i iskustava.
Potpuno suprotno, ovom tumačenju je tumačenje švajcarskog psihologa Žana Piažea, prema čijim istraživanjima mišljenje dece bitno se razlikuje od mišljenja odraslih. Razlike nisu samo kvantitativne, već i kvalitativne.Tako na primer on naziva dečije mipljenje u predškolskom periodu – predlogičnim, jer se bitno razlikuje od logočko-konkretnog , kao i od logičko-apstraktnog mišljenja.
Iako je Pijažeova teorija vrlo široko prihvađena, postoje i istraživanja koja relativizuju neke njegove zaključke i koja pokazuju da greške koje deca čine kada rešavaju probleme, ponekad mogu biti uzrokovane i specifičnom kontekstom u koji se problem smešta, a ne slabošću dečijih misaonih sposobnosti ( prikaz više takvih istraživanja dat je u knjizi M. Donaldson, 1988). Terson govori, da ne postoji opšta sposobnost, već niz specofičnosti, kao što su prostorni faktor, perceptivni faktor, numerički faktor, faktor verbalnih sposobnosti, faktor verbalne fluentnosti, faktor memorije, faktor rezonovanja.
Dakle, razlike u mišljenju između dece i odraslih, nisu samo kvantitativne, ne radi se o tome da dete ima samo manje iskusva, već i o tome što njegovo mišljenje pokazuje i određene specifičnosti, što, sa druge strane, znači da te specifičnosti nisu takve da u razvoju mišljenja nema kontinuiteta.
I kao što, Dejvid Elkajnd primećuje, da tokom poslednjih godina samo interesovanje za rad Žana Pijažea, ubrzano raste, nameće nam vrstu neodoljivog zahteva da bolje razmotrimo i istražimo njegova shvatanja.